PRIDNESTROVLJE S one strane Dnjestra

Piše Aleksandar Pavić

Reporteri „Pečata“ predstavljali su prvu srpsku novinarsku ekipu koja je  obišla nepriznatu Pridnjestrovsku Moldavsku Republiku, i na licu mesta se uverila kako je raspad SSSR-a najveća geopolitička katastrofa 20. veka

Prostor koji danas zauzimaju međunarodno priznata Republika Moldavija (RM) i međunarodno nepriznata Pridnjestrovska Moldavska Republika  (PMR), koja se od nje pre više od 20 godina otcepila, jedno je od geografskih mesta koja najbolje svedoče istinitost reči Vladimira Putina – da je raspad SSSR-a bio najveća geopolitička katastrofa 20. veka. Dve decenije posle stečene nezavisnosti, RM je, prema podacima Saveta Evrope, najsiromašnija zemlja u Evropi, dok PMR – takođe poznata i pod nazivima Pridnjestrovlje, Transnistria, Transdnjestar – već 20 godina opstaje kao nepriznata država, što ju je takođe dovelo u nezavidan društveno-ekonomski položaj, sličan (mada ne i identičan) položaju ostale tri (uglavnom) međunarodno nepriznate države na postsovjetskom prostoru – Abhazije, Južne Osetije i Nagorno-Karabaha. Bilo je vredno posetiti ovaj prostor i uočiti očigledne paralele – ne samo u kulturološkom smislu, već i u načinu na koji su, kao i kod nas, veštački povučene komunističke unutrašnje granice posejale seme sukoba, čak i među inače srodnim, prirodno međusobno upućenim narodima, i omogućile upliv spoljnog, zapadnog faktora.

„MEKA“ GRANICA NA DNJEPRU
Na prvi pogled, pitomi pejzaži ispresecani mnoštvom reka, sa klimom i zemljištem koji obezbeđuju povoljne uslove za ratarstvo, stočarstvo i, na prvom mestu, gajenje vrhunskog grožđa i proizvodnju nekih od najboljih vina i konjaka na svetu, ne odaju utisak geografskog prostora predodređenog za siromaštvo i nestabilnost. Naprotiv. Međutim, kombinovani prostor nekadašnje Kneževine Moldavije, Besarabije, južnoruskih gubernija i dela Ukrajine predstavlja ne samo mesto gde se ukrštaju razne državno-etničke tradicije i nasleđa već, što je danas najaktuelnije, prostor preko kojeg se posredno sučeljavaju dva možda najvažnija geopolitička impulsa sadašnjice – nastavak širenja „evroatlantske“ dominacije uticaja ka istoku i rekonsolidacija carsko-ruskog (odnosno eks-sovjetskog) kulturno-ekonomsko-političkog prostora, čiji je protagonista Moskva. Sve ovo je stvorilo pomalo šizofrenu situaciju sa obe strane reke Dnjestar, koja danas razdvaja dva trenutno suprotstavljena politička entiteta, s obe strane nastanjena narodima – Moldavcima, Rusima, Ukrajincima, Gagauzima, Bugarima, Rumunima – koji su nam po raznim osnovama bliski.
I u Kišinjevu, ljupkoj, zelenoj, ali pomalo oronuloj prestonici RM, i u Tiraspolju, prestonici PRM, gradu kojeg obeležava – mada nipošto isključivo – koliko ikonografija i arhitektura sovjetskog doba, toliko i osećanje ruske civilizacije, uglavnom se sagovornici slažu u jednom – da raspad SSSR-a leži u samom korenu sadašnje pat pozicije, koja trenutno čini ceo prostor nešto poput čardaka ni na nebu, ni na zemlji. Iako pod trenutnom vlašću prozapadne koalicije Saveza za evropske integracije „50-60 odsto naroda u Moldaviji oseća nostalgiju za Sovjetskim Savezom“, kaže nam Vasilij Pavlovič Tarlev (tj. Vasile Tarlev na moldavskom, odnosno Vasil Petrov Tarlev na bugarskom), etnički Bugarin koji je od 2001. do 2008. godine bio premijer RM, u vreme vladavine Komunističke partije, i danas pojedinačno najjače stranke u zemlji. „Ne toliko za sistemom vladavine, koliko za socijalnom sigurnošću, besplatnim lečenjem, garantovanim zaposlenjem.“ No, u isto vreme, prisutan je i u Srbiji već dobro poznati paradoks: „Više od 60 odsto populacije je za evropske integracije, ali i za strateške odnose sa Rusijom“, nastavlja mladoliki Vasilij Pavlovič – koristimo rusku verziju imena, pošto je razgovor, kao i svi ostali u Kišinjevu, obavljen na izvrsnom ruskom jeziku – doktor nauka, premijer u 38. godini života. A problem Pridnjestrovlja? „To je negde na 10. mestu prioriteta.“ S tim se tek delimično slaže Tarlevov prethodnik u premijerskoj fotelji, Dumitru Bragiš: „Pitanje Pridnjestrovlja je na poslednjem mestu u svesti stanovništva“. Što, nažalost, još uvek ne znači da su izgledi za mirno rešenje ovog sukoba, kojeg međunarodne institucije mahom karakterišu kao „zamrznuti“ – u potpunosti izvesni.
Oni koji su početak raspada SFRJ dočekali u zrelim godinama verovatno se sećaju i pridnjestrovske krize od 1990. do 1992. godine, doživela je svoju kulminaciju u ratnom sukobu u proleće i rano leto 1992, posle čega je uspostavljena sadašnja „meka“ granica koja većinom prati tok Dnjepra. Šta je, međutim, prouzrokovalo krizu?

BAUK „VELIKE RUMUNIJE“
Kako nam je objasnio naš učeni vodič i tumač, sarovski istoričar i novinar Igor Aleksandrovič Makarov, veliki značaj, kako sa istorijskog, tako i pravnog stanovišta, imala je činjenica da su Pridnjestrovci u skorijoj prošlosti imali elemente sopstvene državnosti. Do 1924. godine sadašnja PMR nije imala nikakvu državno-političku vezu sa sadašnjom RM, koja baštini sopstvenu, vrlo ponosnu državnu tradiciju još od sredine 14. veka, čiji je važan deo činjenica – koju su nam kišinjevski intelektualci posebno isticali – da, mada vazalna država, ona nikada nije bila otomanska provincija. S druge strane, današnji PMR nikad nije bio deo nekadašnje Kneževine Moldavije, pa čak ni potonje Besarabije, istočnog dela Kneževine koje je Rusko carstvo pripojilo i počelo da naseljava posle Rusko-turskog rata od 1806. do 1812. godine. Današnja PMR se još pre tog rata nalazila u okviru južnoruskih gubernija Ruskog carstva – sve do Oktobarske revolucije – a čuveni ruski vojskovođa, feldmaršal Suvorov, osnovao je njenu sadašnju prestonicu Tiraspolj, još 1792. godine, kao pogranično utvrđenje (njegov monumentalni spomenik je jedno od glavnih obeležja grada).
Između 1917-1924. godine sadašnja PMR se nalazila u sastavu Ukrajine. No, ne prihvatajući aneksiju Besarabije koju je u revolucionarnom vihoru Rumunija sprovela 1918. godine, rukovodstvo SSSR-a je 1924. godine odlučilo da na području PMR (koje se graničilo sa Besarabijom) i nekih susednih delova današnje Ukrajine, u okviru Ukrajinske Sovjetske Socijalističke Republike, formira Moldavsku Autonomnu Sovjetsku Socijalističku Republiku (MASSR, sa višim stepenom autonomije od pokrajinske). Ideja je bila da bude stvoren zametak buduće sovjetske Moldavije, odnosno osnov za vraćanje teritorija koje je pripojila Rumunija. Odredbe Pakta Ribentrop-Molotov su to konačno i omogućile, i SSSR je povratio Besarabiju 1940, spojivši je sa zapadnim delovima MASSR, međutim uz jasno kršenje ukrajinskih i federalnih zakona, prema kojim granice saveznih republika nisu mogle da budu menjane bez njihove saglasnosti. Tako su Besarabija i Pridnjestrovlje objedinjeni unutar nove republike, Moldavske SSSR. Rumunija je, kao članica sila Osovine, privremeno povratila suverenitet 1941, ali je već 1944. godine izbačena.
Posleratni period ipak nije mogao da izbriše bitne etno-kulturne i ekonomske razlike između spojenih oblasti, kako u etničkom smislu – u pridnjestrovskom delu je rusko-ukrajinsko stanovništvo imalo većinu nad moldavskim, tako i u ekonomskom, između agrarne Besarabije (tj. MSSSR zapadno od Dnjestra) i industrijskog Pridnjestrovlja. U vreme kada je SSSR ušao u samrtni ropac, te suprotnosti su postale plodno tle za krizu koja je usledila.
Buđenje nacija posle višedecenijskog suzbijanja unutar „vodeće zemlje socijalizma“ nije zaobišlo ni ove prostore. Počelo je, kao i obično, od jezika i identiteta. Vrhovni sovjet MSSSR je krajem avgusta 1989. godine kao zvanični jezik uveo moldavski umesto ruskog – pri tom naglašavajući njegov „moldavsko-rumunski identitet“ – a sva rukovodeća mesta i pozicije koje zahtevaju komunikaciju sa javnošću bili su isključivo rezervisani za one koji govore moldavski. Moldavska ćirilica zamenjena je rumunskom latinicom. Zatim je krajem aprila 1990. godine kao državna zastava uvedena rumunska trobojka sa moldavskim grbom, zajedno sa rumunskom himnom vraćenom 1989. godine posle pada Čaušeskua, a rumunsko-moldavska granica je delimično otvorena. Sve to su bili znaci za uzbunu na levoj obali Dnjestra, za strah od moguće majorizacije i asimilacije, i povratak doba predratne „Velike Rumunije“ – koja za Zapad očigledno nije bila bauk kao imaginarna „velika Srbija“.

„MOLDAVSKI FAŠIZAM“
Predlozi iz Tiraspolja da se ruski i rumunski izjednače su u Kišinjevu odbačeni, kao i zahtevi za referendum o pismu kojim će se pisati moldavski. U Tiraspolju je 16.8.1989. godine održan štrajk upozorenja, a već 21.8. je preko 200 preduzeća stupilo u generalni štrajk, s kojim se solidarisalo još 400 u drugim delovima SSSR-a. Raspisan je, u skladu sa važećim zakonima, i referendum za autonomni status unutar Moldavske SSR, međutim njegovi rezultati nisu prihvaćeni od strane Kišinjeva. Drugi kongres narodnih predstavnika Pridnjestrovlja 2.9.1990. godine proglašava Pridnjestrovsku Moldavsku Sovjetsku Socijalističku Republiku, što, međutim, Mihail Gorbačov poništava 22.12.1990. godine. U međuvremenu su 3.11. već pale prve žrtve – i to sa pridnjestrovske strane – prilikom pokušaja moldavskih policijskih snaga da uklone barikadu na mostu preko Dnjestra u gradu Dubasari. Kako je istakao naš vozač, Gena, pridnjestrovski Rus i veteran rata 1990-1992, jedan je bio Moldavac, jedan Ukrajinac, jedan Rus, što otprilike odgovara današnjem odnosu pridnjestrovskog stanovništva, među kojim su, inače, sva tri jezika ravnopravna.
Ne manje zanimljiva – a i dan-danas kontroverzna, čak i u kišinjevskim krugovima – bila je Deklaracija o nezavisnosti Republike Moldavije od 27.8.1991. godine. U ime „raskida sa prošlošću“ Pakt Molotov-Ribentrop – tj. formiranje Moldavske SSR na teritoriji Besarabije, Severne Bukovine i Moldavske ASSR – proglašen je ništavnim. Pobornici nezavisne PMR su ovo protumačili kao pravno razvrgavanje veštačkog saveza koji je Staljin stvorio između teritorija s obe strane Dnjestra, što je praktično poništilo republičke granice Moldavske SSR.
Novostvorena skupština PMR – koja se i dan-danas zove Vrhovni sovjet – proglasila je nezavisnost dva dana pre moldavskog Parlamenta, a na referendumu od 1.12.1991. godine se 97,7 odsto izašlih izjasnilo za nezavisnost, što je potvrđeno i 2006. godine, kada je 97,2 odsto od 78,6 odsto glasača ponovo glasalo za nezavisnost i slobodno pripajanje Ruskoj Federaciji.
Osim sporadičnih sukoba i još jednog sukoba na istom mostu u decembru 1991, između pomenutog okršaja u Dubasariju u novembru 1990. godine i početka glavnog oružanog sukoba 2. marta 1992. godine – slučajno (?) na dan kada je RM postala punopravni član UN – nije bilo ozbiljnijeg ratovanja, mada su, u međuvremenu, u atmosferi uzavrelih strasti, od strane moldavskih organa privođeni novi predsednik PMR-a Igor Smirnov i komandant 14. Federalne armije general Jakovljev. U prvim mesecima 1992. godine, RM je uz pomoć oružja nasleđenog od SSSR-a i vojno-logističke pomoći Rumunije stvorila vojsku od tridesetak hiljada ljudi, što je bilo približno snagama s kojima je raspolagala i PMR – oko 10.000 teritorijalaca i dobrovoljaca, zajedno sa 14.000 pripadnika 14. armije, mahom lokalnih regruta i onih stalno nastanjenih na teritoriji PMR. Ruski potpredsednik Aleksandar Ruckoj je 5.4.1992. godine, pred oko 5.000 ljudi u Tiraspolju, otvoreno dao podršku pridnjestrovskoj nezavisnosti.
Kulminacija rata desila se krajem juna i početkom jula 1992, u bici za grad Benderi, u kojem su se vodile ulične borbe. Ruckoj je preko „Prvog programa“ ruske televizije uživo pozvao ruske snage u Tiraspolju da intervenišu. General Aleksandar Lebed je stigao 23.6, sa naređenjima da zaustavi sukob koristeći „sva raspoloživa sredstva“, i preuzeo komandu nad 14. armijom. U 3 sata ujutru 3.7, Lebedova artiljerija uništava moldavske snage u šumi blizu Benderija, čime je „vruća“ faza sukoba okončana. Pokojnom Lebedu (poginuo u padu helikoptera 2002) pripisuju se dva čuvena citata iz tog doba: „Ponosan sam što smo pomogli i naoružali pridnjestrovske gardiste protiv moldavskih fašista“ i „rekao sam huliganima u Tiraspolju i fašistima u Kišinjevu – ili ćete prestati da se međusobno ubijate ili ću vas sve pobiti mojim tenkovima!“
Primirje između sukobljenih strana potpisano je 21. 7. 1992. godine, a zatim i sporazum koji važi i danas. Formirana je tzv. „Zajednička kontrolna komisija“, sačinjena od oružanih snaga RM, PMR i RF (u međuvremenu su priključeni i posmatrači iz Ukrajine i OEBS-a). Pregovori se danas vode u formatu „5+2“ (Rusija, Ukrajina, OEBS, EU i SAD + RM i PRM). U sukobu je ukupno poginulo oko 1.000 ljudi, a oko 3.000 je ranjeno.
Pridnjestrovlje, međutim, nije jedina potencijalno „vruća tačka“ na ovom prostoru. Donekle paralelan proces se prilikom raspada SSSR-a odvijao i u oblasti Gagauzije na jugoistoku RM, nastanjene pravoslavnim turskim narodom, sa nešto drugačijim ishodom, no sa takođe ozbiljnim ramifikacijama po RM. O tome nešto više u nastavku, uključujući i ekskluzivan razgovor sa predsednikom Autonomne teritorijalne jedinice Gagauzije.

GAGUSKI DEO SLAGALICE
Gagauzi žive u Autonomnoj teritorijalnoj jedinici Gagauziji (Gagauz-Jeri na gagauskom), oblastima na jugozapadu RM u kojima zauzimaju apsolutnu većinu ili relativnu većinu – glasanjem su odlučili da postanu deo gagauske autonomije, zvanično priznate 1994. godine. Osim većinskih Gagauza (82,1 odsto), autonomna oblast takođe uključuje pripadnike bugarskog (5,1 odsto), moldavskog (4,9 odsto), ruskog (3,8 odsto) ukrajinskog (3,2 odsto) i cigansko-romskog (0,3 odsto) naroda.
Kao i pridnjestrovsko, i gagausko nacionalno pitanje u sadašnjoj RM otvoreno je krajem osamdesetih godina prošlog veka, kada su dugo suzbijana nacionalna osećanja izbila na površinu širom tadašnjeg SSSR, pa i u tadašnjoj Moldavskoj SSR, u kojoj je politički primat preuzeo Popularni front koji se zalagao za pripajanje Rumuniji i opštu rumunizaciju, na teritoriji na kojoj su Moldavci činili tek oko 64,5 odsto stanovništva (Ukrajinci 14 odsto, Rusi 13 odsto, Gagauzi četiri odsto, i Bugari i Jevreji po dva odsto). Prvenstveno kao reakcija na proglašenje rumunskog jezika kao jedinog zvaničnog, u Gagauziji se u jesen 1989. godine pojavila organizacija Gagauski pokret (Gagauzi kalk), ubrzo formirajući Skupštinu i proglašavajući autonomnu Gagausku SSR unutar Moldavske SSR. Pošto je tokom proleća i leta 1990. godine moldavska Skupština usvojila rumunsku zastavu (sa moldavskim grbom) i proglasila postojanje Republike Moldavije 21. avgusta 1990. godine. Gagauzi kalk proglašava odvajanje od RM i želju za ostankom u SSSR (Pridnjestrovlje je to učinilo 2. septembra 1990)  zakazavši prve demokratske izbore za kraj oktobra te godine. Uoči izbora, vlasti u Kišinjevu šalju na hiljade oružanih dobrovoljaca i policajaca u oblast da spreče njihovo održavanje. Gagauzi se takođe naoružavaju, postavljaju barikade – da, barikade, baš kao i u Pridnjestrovlju, mogu i te kako da budu efektne kada postoji rešenost i cilj – kopaju rovove i uz pomoć dobrovoljaca, milicije i vojske iz SSSR, uključujući i Pridnjestrovlje, uspevaju da odbiju napade, uz troje mrtvih na svojoj strani. Rezultat svega toga bio je kompromis između lokalnih i centralnih vlasti, u obliku moratorijuma na izbore u Gagauziji, ali i moratorijuma na odbijanje prihvatanja gagauske autonomije od strane vlasti u Kišinjevu. Relativno primirje je trajalo do avgusta 1991, kada Vrhovni sovjet (Skupština) u Kišinjevu posle neuspešnog puča u Moskvi proglašava nezavisnost RM. S obzirom na to da su popularne simpatije u Gagauziji mahom bile na strani „pučista“ koji su se zalagali za očuvanje SSSR, moldavska policija je privremeno uhapsila vođstvo novoproglašene Gagauske Republike (kao i vođstvo Pridnjestrovske Moldavske Republike – PMR), a prvi predsednički izbori koji su se u RM održali početkom decembra 1991. godine bojkotovani su i u Gagauziji i u PMR.
Međutim, relativni mir se ipak nekako održao do februara 1994. godine i prvih višestranačkih parlamentarnih izbora u RM, kada je na vlast došla umerena Agrarna partija koja se zalagala za nezavisnu Moldaviju (tj. protiv pripajanja Rumuniji). U martu je održan i referendum, na kojem je oko 70 odsto Moldavaca potvrdilo opredeljenje u korist samostalne nezavisnosti i u dovoljnoj meri ublažilo strahove od agresivne asimilacije da omogući postizanje konačnog sporazuma o gagauskoj autonomiji. U julu 1994. godine je moldavska Skupština izglasala novi Ustav RM koji, između ostalog, uspostavlja Gagausku autonomnu teritorijalnu jedinicu, sa sedištem u Komratu. Jedna zanimljivost leži u činjenici da je Politička komisija Saveta Evrope tada kritikovala odredbe moldavskog Ustava o gagauskoj autonomiji kao „prekomerne“ – što je posebno zanimljivo u svetlu činjenice da nijedna autonomija u poslednje dve decenije nije bila premala za zapadno-evropske institucije kad god se radilo o teritoriji Srbije. Novi Ustav je takođe predviđao i „autonomiju“ PMR, što je u Tiraspolju glatko odbijeno. U proleće 1995. godine su održani prvi parlamentarni i predsednički izbori u Gagauziji, a zatim i glasanja oblasti sa gagauskim stanovništvom o pristupanju novoj autonomnoj jedinici. Konačno je u avgustu 1995. godine moldavski premijer Sangeli objavio kraj sukoba između centralnih vlasti i gagauskih boraca za nezavisnost, koji su prethodno, krajem jula, predali svoje oružje i integrisali se u snage moldavskih unutrašnjih poslova. Uz povremene, obostrane trzavice, život Gagauzije se od tada odvija u sklopu RM.