Preporuka zaslađena ucenom

Piše Nikola Vrzić

Izveštaj Evropske komisije o Srbiji ozvaničio je smrt politike „i Kosovo i EU“, a beogradskim vlastima ostavljena su još dva meseca da odluče hoće li reći „ne“ Evropskoj uniji ili sopstvenoj državi i narodu

Tu smo. Još malo, pa smo tu. Ostalo je još samo da porušimo srpske barikade na severu Kosova, što u ime svih nas beogradske vlasti već i čine, pa da na miru nastavimo pregovore s Prištinom, da ukinemo institucije države Srbije u državi Kosovo, ukratko, da uradimo sve na šta smo se obavezali da ćemo uraditi kada smo 2008. godine potpisali Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom i postaćemo kandidati koji pregovaraju o ulasku u Uniju. Ova dobra vest iz Brisela, ta preporuka zaslađena ucenom, kojom je uspešnost dosadašnjih srpskih reformi pozdravljena uslovom da sami skratimo svoju zemlju, predsednika Srbije Borisa Tadića učinila je ponosnim… Čestitamo. A čestitke i za najveću opozicionu, Srpsku naprednu stranku, koja je u svojoj reakciji na odluku Evropske komisije uspela da i ne primeti da smo za nastavak evrointegracija ucenjeni odricanjem od Kosova. Pa je Tomislav Nikolić, predsednik SNS-a, čak i „istakao da je dobijanje statusa kandidata“ – sve sa kosovskim uslovom – „za našu zemlju izuzetno značajno“.

ZAMKA ČLANA 17
Evropska komisija je, elem, ove srede, 12. oktobra, objavila svoje Mišljenje o kandidaturi Srbije za članstvo u Evropskoj uniji, propraćeno komisijinom Preporukom o toj kandidaturi. „Komesar za proširenje Štefan File preporučio je da se Srbiji dodeli status kandidata“, izvestili su srpski EUforični mediji, naglašavajući da nam uz status kandidata, nažalost, nije preporučeno i otvaranje pregovora o članstvu, odnosno nije određen datum početka pristupnih pregovora. No i to je, po običaju naših medija, samo lepši deo naše nimalo lepe stvarnosti; da, nije Srbiji određen datum za početak pregovora, što kandidaturu čini samo pukom ljušturom bez sadržine, ali ni kandidatura nije preporučena, već je preporučena uz ozbiljan uslov čije će neispunjavanje značiti da te preporuke, zapravo, i nema. Štaviše, i famozna preporuka je samo predlog Evropske komisije članicama EU, čijih 27 ministara spoljnih poslova u decembru – konsenzusom – odlučuju hoće li uvažiti taj predlog i Srbiji dodeliti status kandidata. Tako da odluku, tada, može da blokira bilo ko od njih, iz ma kojeg razloga; zbog nedavno donetog Zakona o restituciji (Mađarska), zbog ipak nedovoljne saradnje s Haškim tribunalom (Holandija, jer nisu kažnjeni jataci Ratka Mladića), zbog bilo kakvog zastoja oko Kosova, jer tu svaka članica EU ima sopstvene uslove (i šta tu vredi onih pet koje nisu priznale Kosovo), zbog protivljenja birača u svojim zemljama daljem proširenju Evropske unije, protivljenja pojačanog krizom evra i grčkim dužničkim ropcem…
A za tako neizvestan ishod glasanja o kandidaturi – koja sama po sebi Evropsku uniju ništa ne košta zato što ništa i ne znači; o tome najbolje svedoče primeri Turske i Makedonije, dugogodišnjih kandidata kojima se o kandidaturi još ne da da počnu pregovore, čineći je mrtvim slovom na papiru – treba da povučemo niz konkretnih poteza kojima ćemo bespovratno okrenuti leđa Kosovu, kosovskim Srbima i srpskom Ustavu.
Koji su to kosovski uslovi koje Srbija treba da ispuni da bi dobila status kandidata? Pogledajmo šta piše u Preporuci EK i Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju na koji se EK poziva, podsetimo koje nam je uslove javno predočila Angela Merkel, podsetimo se i istovetnih zahteva EU koje su nam razotkrile Vikiliksove američke diplomatske depeše.
EK, dakle, „preporučuje da Savet odobri Srbiji status zemlje kandidata, uzimajući u obzir dosadašnji napredak i podrazumevajući da se Srbija ponovo angažuje u dijalogu sa Kosovom i da brzo i u dobroj veri implementira dosad postignute dogovore. Srbija je na dobrom putu da u dovoljnoj meri ispuni političke kriterijume iz Kopenhagena i uslove Procesa stabilizacije i pridruživanja, ako se nastavi s napretkom i pronađu se praktična rešenja za probleme s Kosovom. Komisija, otuda, preporučuje da pregovori sa Srbijom o ulasku u EU otpočnu čim Srbija ostvari značajan napredak u ispunjavanju sledećeg ključnog prioriteta: da preduzme dalje korake ka normalizaciji odnosa sa Kosovom, u skladu sa uslovima Procesa stabilizacije i pridruživanja, tako što će u potpunosti poštovati principe inkluzivne regionalne saradnje; u potpunosti poštovati odredbe Sporazuma o energetskoj zajednici (koji obuhvata i Kosovo – prim. N.V); pronaći rešenja za telekomunikacije i uzajamno prihvatanje diploma; nastaviti da u dobroj veri implementira sve postignute dogovore; i aktivno sarađivati sa EULEKS-om kako bi misija vršila svoje funkcije u svim delovima Kosova“. A kad sve to uradimo, kada se potpuno povučemo sa Kosova i Kosovu omogućimo da funkcioniše kao normalna, nezavisna država, dakle, „čim bude načinjen dovoljan napredak, Komisija će predstaviti svoj izveštaj o srpskoj implementaciji ovog ključnog uslova“.
Ovaj „ključni uslov“ nije ništa novo. Sve to, više-manje, proističe iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), potpisanog 29. maja 2008, u predvečerje poslednjih parlamentarnih izbora. Reč je o zamci člana 17 sporazuma koji je svojim čuvenim penkalom potpisao Božidar Đelić, člana koji se nalazi pod Naslovom 3 – Regionalna saradnja. On govori o saradnji s „drugim državama kandidatima za pristupanje EU koje nisu obuhvaćene Procesom stabilizacije i pridruživanja“. U regionu Zapadnog Balkana, u tom momentu, nije bilo države koja nije obuhvaćena ovim procesom ili dotad nije prošla kroz njega – od Hrvatske, preko BiH, Crne Gore i Makedonije, do Albanije – osim Kosova. E, što se tih država, tj. Kosova, tiče, član 17 nalaže Srbiji da „omogući postepeno usklađivanje bilateralnih odnosa“. Inače, kada je Hrvatska potpisivala isti sporazum, nije u njemu bilo tog člana; on se pojavljuje u našem (i crnogorskom pre našeg) SSP-u, baš zato što se u međuvremenu u regionu pojavila jedna država sa karakteristikom sadržanom u članu 17 Kosovo.
Demokratska stranka Srbije tada je uporno upozoravala da potpisivanje ovakvog SSP-a, posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, utabava put ka njegovom priznanju, ali su ova upozorenja ugušena optužbama da se DSS, protiveći se SSP-u, protivi boljem životu za građane Srbije. Koliko smo, tačno, boljeg života osetili posle SSP-a znamo po sopstvenoj koži i praznim džepovima – budite bez brige, tačno toliko osetićemo i ako u decembru dobijemo status kandidata – a ovonedeljna preporuka Evropske komisije ucenom, pokazala je i koliko su tačna bila upozorenja na kosovske zamke u SSP-u…

SADA JE STIGLO ONO NAJGORE
Preporuka Evropske komisije da dignemo ruke od Kosova je, pak, i definitivno, i najformalnije i najjavnije moguće, ozvaničila smrt politike „i Kosovo i Evropska unija“. Politike za koju su srpski vlastodršci, kako su nam pokazale Vikiliks i američke diplomatske depeše, od početka znali da je nemoguća. Ali su nas ipak bezočno lagali.
Kosovo ili EU, naime, poručio je zvaničnom Beogradu još u julu 2007. godine Bernar Kušner, tadašnji ministar spoljnih poslova Francuske. „Kušner je, prvi put, doveo u vezu Kosovo i članstvo u EU – Srbija ne može da se nada da će se priključiti EU dok god status Kosova nije odlučen i etnički konflikt još postoji“, otkrila je depeša 07PARIS3202, napisana 27. jula 2007. godine. Predsednik Srbije Boris Tadić slagao nas je 20. januara 2009. godine, na TV „B92“ (uzimamo ovaj primer, a bilo ih je tokom ovih godina bezbroj): „Što se mene tiče, nikada niko u Evropi nije nagovestio priznanje Kosova kao uslov za uključenje u EU. Naprotiv, svi su rekli da Srbiji takav uslov ne može biti postavljen“. (Znači li to da su Francuzi slagali Amerikance o Kušnerovoj poruci Beogradu, pa su to ovi zato napisali u depeši ili su slagali Amerikanci da su od Francuza dobili ovu informaciju? Ako je tako, neka Tadić lepo kaže da su Francuzi i Amerikanci lažovi, da ga ne optužujemo bez razloga…)
A kosovski uslov za EU i formalizovan je (saznadosmo to, opet, zahvaljujući Vikiliksovom raskrinkavanju srpske političke kaljuge) u demaršu Beogradu poslatom početkom 2010. godine. Otkriva nam to depeša 10BRUSSELS85 od 26. januara 2010, beleška sa sastanka predstavnika zemalja Kvinte (SAD, Nemačka, Francuska, Italija i Velika Britanija), na kojem su se dogovorili da Beogradu pošalju zvaničnu poruku u kojoj „Srbiji mora jasno da se stavi do znanja da ne može da uđe u EU, a da ne prizna Kosovo. Velika Britanija je predložila da bi ključno bilo da se ova uslovljenost što ranije ugradi u proces pristupanja EU (…) Francuska je rekla da je međusobno priznanje cilj, i da Vladu Kosova treba da posavetujemo da u razgovore uđe s razumevanjem da je to cilj (…) Francuska je upitala želimo li da mišljenje (o srpskoj kandidaturi za EU) učinimo zavisnim od međusobnog priznanja“. Depeša sa oznakom 10PARIS207 od 22. februara 2010, pak, svedoči da je demarš sa ovom sadržinom sastavljen i poslat Beogradu. U njoj Rolan Galarag, šef Odeljenja za Evropu u Ministarstvu spoljnih poslova Francuske, Amerikance izveštava da su „Srbi besni na nas (Francuze) zbog demarša koji je Vlada Francuske isporučila Beogradu početkom februara (…) EU je do sada održavala poziciju da pitanja Kosova i srpskog ulaska u EU nisu formalno povezana. ‘Nije bilo formalne uslovljenosti’, rekao je Galarag, dodajući da Srbi sada razumeju da će, da bi postali članica EU, na kraju morati da priznaju Kosovo (…) Štaviše, rekao je Galarag, pre nego što se Srbi pridruže EU, moraće da razreše ključna pitanja s Kosovom na polju pravosuđa, policije, carine, transporta, poljoprivrede, i takođe sva neslaganja oko imena i terminologije. Najbolji način da Srbija reši pitanja oko Kosova jeste da sarađuje sa EULEKS-om. ‘Na kraju krajeva, ipak,’ ponovio je, ‘Srbija mora da prizna Kosovo ako želi da se priključi Evropskoj uniji.’“
Bez obzira čak i na ovaj demarš, naš predsednik 19. maja ove godine (kako je preneo „RTS“) tvrdi da „nikad do sada u razgovorima sa evropskim zvaničnicima nije postavljan takav uslov“, pa 15. juna na „Glasu Amerike“ ponavlja da „Kosovo nije uslov evropskih integracija Srbije“… E, pa, ne da je uslov, nego je „ključni uslov“, kako nam je ove srede otkrila Evropska komisija.
A pre nje i Angela Merkel, nemačka kancelarka, koja je to učinila i javno, pred novinarima na zvaničnoj konferenciji za novinare, 23. avgusta, rekavši da „smo ukazali da je Nemačka priznala Kosovo, a Srbija to nije. To je situacija u kojoj je potreban napredak – rezultati u direktnom dijalogu, rad EULEKS-a na čitavoj teritoriji Kosova i ukidanje paralelnih struktura“. Da uslovi i dalje važe, potvrdio je ovih dana ambasador Nemačke u Beogradu Volfram Mas („Nemačka pozicija je nepromenjena, važi ono što je važilo i pre posete kancelarke Merkel“).
Nastavak pregovora s Kosovom je, dakle, uslov. Ne za kandidaturu, jer svaka država, kako već rekosmo, može da ima svoje uslove, već za preporuku Evropske komisije za kandidaturu. A za svaki od narednih koraka u EU integracijama doći će i sledeći kosovski uslov, već su pobrojani, sve do onog konačnog. Do formalnog srpskog priznanja nezavisnog Kosova, i potpuno je svejedno da li nam je takav uslov postavljen već danas ili će to biti učinjeno prekosutra. Tako da je Srbija dovela sebe u poziciju čoveka koji pada s desetog sprata, i kod svakog sledećeg, dok pada, govori sebi „dobro je, još nije stiglo ono najgore“, iako je svestan da je ono najgore samo pitanje trenutka…
I šta sad? Da smo zemlja kao što nismo, da imamo vlast koja poštuje svoj Ustav kao što je nemamo, ovaj pad sa desetog sprata mogli bismo da zaustavimo odmah; da kažemo, gospodo, hvala, ali ne hvala. Srbija je starija od Evropske unije. Postavili ste nam nemoguće uslove, i mi zbog toga povlačimo svoj potpis sa SSP-a (predviđena je u njemu i takva mogućnost) i odustajemo od evrointegracija.

BEOGRAD U TAMNOM VILAJETU
Ali, umesto toga, predsednik Tadić najavljuje da će učiniti sve što može da bi izdaju zemlje i kosovskih Srba, baš kako mu je EK i preporučila, završio do decembarskog sastanka Saveta ministara EU. „Ponosan sam zbog toga što EK sagledava kao veoma uspešne reforme koje je sprovela Srbija… I građani Srbije, takođe, treba da budu ponosni“, rekao je Tadić, i dodao da je uveren da je moguće da Srbija u decembru dobije status kandidata i da se otvore perspektive za dobijanje datuma za otpočinjanje pregovora o članstvu. Što će reći da je poručio da će učiniti sve što može da bi ukinuo institucije države Srbije na Kosovu, prekinuo da finansira Srbe na Kosovu, između njih i Srbije isprečio carinike Hašima Tačija…
Usput je, ponovo, i slagao. „Status kandidata otvara brojne perspektive, pa i pristup fondovima EU“, ustvrdio je, iako je srpskoj javnosti ambasador Mas, na pitanje koliko će status kandidata značiti Srbiji u pogledu finansijske pomoći Evropske unije, samo dan ranije objasnio: „Odluka da li će Srbija dobiti status kandidata ne menja iznos sredstava koje će Srbija dobiti iz pretpristupnih fondova EU. Budžet je određen do 2013“.
Važnije od ove sitne laži je, međutim, to što je, odlukom da Evropskoj uniji ne kaže „ne!“ na ispostavljene kosovske uslove, Tadić, praktično, suspendovao demokratiju u Srbiji, uzurpirao vlast i uveo nas u neproglašenu diktaturu svoje klike. Jer, na izborima 2008. godine vlast je dobio na platformi „moj cilj je Srbija u Evropi, cela i stabilna sa Kosovom i Metohijom“ (Niš, 12. januar 2008. godine) iliti „Ne možemo nikako da odbranimo Kosovo ako se ne integrišemo u Evropu, niti možemo ući u Evropu nestabilni ako ostanemo bez dela svoje teritorije“ (Prokuplje, 13. januara 2008. godine). Za sadašnje odricanje od Kosova zarad EU on od naroda nije dobio mandat, i to otimanje narodne volje njega je i učinilo uzurpatorom.
No, da bi ostvario svoj naum i dovršio izdaju Srbije, najpre mu je potrebno da, po preporuci Evropske komisije, ponovo pokrene pregovore s Prištinom. A u tome ga ometaju srpske barikade na severu Kosova i sopstvena odluka da se s Prištinom ne razgovara dok se ne reši pitanje Jarinja i Brnjaka, administrativnih, ili graničnih, ili carinskih prelaza između Kosova i centralne Srbije.
Beogradski zvaničnici, podsećamo, saopštili su da nema pregovora dok se ne pronađe prihvatljivo rešenje za ove prelaze. Nisu to, naravno, učinili zato što je sasvim logično da ne može da se pregovara o struji dok NATO puca po Srbima; možda je, pomalo, na njihovu odluku uticala želja da se pred izbore pokažu i kao patriote, a ne samo kao izdajnici, ali ponajviše zato što su ih svojim upornim buntom očajnika kosovski Srbi, prosto, naterali na to.
Priština i EU su na taj uslov Beograda za nastavak pregovora, hladnokrvno i očekivano rekli da o prelazima nema šta da se razgovara, i da razgovor o ostalim pitanjima ima da se nastavi.
I šta sad? Sada je Tadićev Beograd u stupici, u svom tamnom vilajetu. Ako ne nastavi pregovore kajaće se, jer mu neće dati kandidaturu, ako pregovore nastavi kajaće se (neće, ali nema veze), jer će pogaziti i svoju reč i svoj narod. Srpska – pravilnije, Tadićeva – vlast saterana je u ćošak, za čim naravno ne treba žaliti, zato što je i to bolje od onoga što zaslužuje. Ali nemamo previše razloga za radost dok ih gledamo kako se znoje, beznadežno razapeti između raznih vašingtonskih podsekretara i briselskih komesara, i sopstvenog naroda, države, istorije i Ustava. Jer, u taj bezizlazni ćošak sa sobom su povukli i sve nas, a pogotovo mučene ljude u Zvečanu, Zubinom Potoku, Leposaviću i Mitrovici.
Tadić je svoj izlaz iz stupice, kao i svi uzurpatori, pronašao u tome što će pokušati da sam zgazi sopstveni narod. U Leposaviću, u utorak, njegov pregovarač s Prištinom Borko Stefanović i ministar za Kosovo i Metohiju Goran Bogdanović sastali su se sa čelnicima srpskih opština severnog Kosova i načelnikom Kosovskomitrovačkog okruga. Sastanak je trajao tri sata i „nije postignut konačan dogovor“. Detalji nisu saopšteni javnosti, no „Pečat“ saznaje od učesnika sastanka: Stefanović i Bogdanović su od Srba zahtevali da uklone svoje barikade. Da ih uklone do decembra, dok ne dobijemo status kandidata, a onda neka ih slobodno vrate, ako baš hoće… Srbi su im, na tu nečasnu ponudu, rekli ono što je Tadić morao da kaže Briselu. Ne. I samo da, tako odlučni, izdrže u narednih osam nedelja, do decembarske odluke Saveta ministara EU o sudbini srpske kandidature, jer će do tada Boris Tadić pokušati da ih udavi onako kako ih ni Hašim Tači, NATO i EULEKS zajedno dosad nisu davili…