Povorke živih seni

Piše Vladimir Dimitrijević

„Zapiši to, Rajko“ je živa, uzbudljiva, lična pesnička autobiografija Nogova, kao svedočanstvo o drugima i sebi, o sebi kroz druge, i kao dokaz da je i danas moguće pisati zanimljivo i sveže, a da ne bude banalno i za jednokratnu upotrebu

Reč „sreća“ potiče od starosrpskog „srešta“, što znači „susret“. I uzimajući u ruke knjigu Rajka Petrova Noga „Zapiši to, Rajko“, čitalac će imati sreću da se sretne –ponovo ili prvi put – sa značajnim imenima što naše, što jugoslovenske (nekad je i ona bila naša) književnosti i kulture: Ivom Andrićem, Mešom Selimovićem, Hamzom Humom, Milošem Crnjanskim, Desankom Maksimović, Miroslavom Krležom, Huseinom Tahmiščićem, Brankom Ćopićem, Skenderom Kulenovićem, Oskarom Davičom, Nikolom Koljevićem, Novicom Petkovićem, Ćamilom Sijarićem, Dušanom Radovićem, Vaskom Popom, Miodragom Bulatovićem, Borislavom Pekićem, Danilom Kišom, Slobodanom Selenićem, Momom Kaporom, Stevanom Raičkovićem (svi su, neko pre, neko kasnije, prešli s one strane granice života i smrti); a tu su i dvojica delatnih, ali polumitskih: Radovan Karadžić i Emir Kusturica.

SVET KROZ KOLUTOVE DIMA
Naravno, prvi sloj susreta s povorkama živih seni je anegdotalni: o Andriću, pred kojim se travnički naslednici „bosanskog duha“ klanjaju i previjaju, kad su mu sagradili „rodnu kuću“ ( nadajući se da će se njihov turcizam pretvoriti u turizam, rekao bi Nogo ), pa ga pitaju, dok pije kahvu, da li je sve kao nekad, a on kaže: „Ni nalik“; pa o Meši Selimoviću, koji, s cinizmom na svoj račun, priča kako su njemu i kolegama na književnoj večeri najviše aplaudirali „slušaoci“ u domu za gluve u Neđarićima; ili, o Crnjanskom, starom duelantu, koji je svojevremeno hteo da ustreli „nesrrretnog Rrrastka“ ( Petrovića, naravno ), jer mu je došao s nepristojnim predlogom (Crnjanski, optužen od Marka Ristića da je „mrtav pesnik“ još za života, bio je, o političke li nekorektnosti, još i „homofob“); pa o onome kad Nogo usred šeher Sarajeva provocira Oskara Daviča, zanetog ideološkom tiradom pred književnicima komunistima, dok „zimomorni“, u pripitom stanju, Oketi dobacuje: „Da li je istina ili je varka“ (nastavak, iz doba kad je Davičo slavio OZNU i Rankovića, u sali gde se sve ovo zbiva, znaju samo pesnik „Hane“, Mladen Oljača i Nogo; on glasi: „Mene su zvali kod druga Marka“); pa kad Ćamil Sijarić priča kako je, kao đak, skriven iza imena „Jovan“, kupovao božićno prase za praznik u jednoj vranjanskoj kući, a bilo teško i njemu i prasetu; pa kad Danilo Kiš pesnicom nasrće na izvesne nasrtljivce, koji bi da ga uvrede (pravi dinarac, bez obzira na kosmopolitizam, Kiš je polemisao rečima, ali i pesnicama, što se Nogu, pesniku negda i samom sklonom pesničenju, na svoj način sviđa); pa kad Kapor i Nogo ratuju, po Republici Srpskoj, i kad Kapor Nogu obećava da će ga sa zadovoljstvom ubiti ako se nađu u bezizlazu neprijateljskog okruženja, jer će to, smatra pisac „proze u trapericama“, biti jedini način da svog zemljaka odvikne od pušenja; ili kad, na našem primorju, neka ptica ispusti ostatke svog varenja na suncem okupano lice pesnika ptica Stevana Raičkovića, a autoironični „Visoki Stevan“ kaže: „Eto, tako se to vraća“. Tu je i krilata karakterizacija Nogove troćoškaste, ali iskrene želje da se u ratnu kadrovsku politiku Srba u Bosni umešno umeša, koju njegov stari drug, Radovan Karadžić, dok mu pesnik „Lazareve subote“ soli pamet, ovako dočeka: „Nogo, kad si pijan, bezobrazan si, kad si trezan, dosadan si“…
Ali, drugi sloj knjige mnogo je ozbiljniji. To je priča o Bosni i Hercegovini u doba Titovog „bratstva-jedinstva“, kada se tvrdilo da ćemo taj prazni mit čuvati kao „zenicu oka svoga“ i SR BiH predstavljana kao središnja republika našeg „bratski jedinstvenog“ prostora. U stvari, bila je to „Samostalna radnja Branka i Hamdije“, Mikulića i Pozderca, u kojoj su Srbi bivali hapšeni i zatvarani zato što bi zapevali neku srpsku pesmu ili išli u crkvu o Božiću i Vaskrsu ( ima scena kad se Sarajlije sablažnjavaju što vide Noga i Karadžića kako nose badnjak po gradu čije su džamije, i za Titova vakta, bile pune i u kojoj je odlazak na ponoćnu misu u Katolički hram, za hrvatski Božić, smatran pitanjem prestiža). U toj, kafkijanskoj BiH, čovek je mogao da nestane preko noći („uhapsilo ga“) ili da bude premlaćen u stanici „narodne milicije“, jer je, tobož, zamenjen s nekim kriminalcem („pretuklo ga“ – to se desilo Nogu, i o tom premlaćivanju pesnika ima zapis u ovoj knjizi )… Tu je bilo moguće krasti srpsku kulturnu baštinu, i pravoslavne nadgrobnike, stećke, pretvarati u „bogumilske“, ničije, da bi se predstavili kao nadgrobnici predaka BH muslimana, koji su, od Turaka iz doba Osmanlija, preko verom definisane nacije u doba Džemala Bijedića, iznenada postali autentični i autohtoni Bošnjaci (sluteći kuda vodi rasrbljavanje stećaka, Nogo je, ne bez posledica, i polemisao sa ideologom tog rasrbljavanja Makom Dizdarom, na izmaku šezdesetih godina prošlog veka)… U toj i takvoj BiH pisci su, opet jer su Srbi, bili sumnjivi ako bi se našli u šumskoj šetnji, a Novicu Petkovića su lokalni udbaši optuživali da ko zna šta „enkodira i dekodira“ (čovek se, inače, bavio kulturnom i književnom semiotikom)… I zbog toga su, a ne zbog vrućih kolača, iz BiH u Srbiju dobegli ljudi poput Noga, Vojislava Lubarde, Vojislava Šešelja, već pomenutog Novice Petkovića…Da i ne govorimo o Meši Selimoviću, proteranom sa postojbine samo zato što se osećao kao pisac srpske književnosti. Naravno, sve se to kasnije izlilo u krvavi pir psihopata, kakav je bio „zeleni heroj“, Mušan zvani Caco, koji je sopstvenom rukom klao prvo sarajevske Srbe, a zatim i svoje, sve dok ga njegova braća po džihadu ne odraše živa i onda mu, za javnost, prirediše herojsku dženazu, na podstrek budućim generacijama spremnim da halaču, zaboravljajući ko su, šta su i odakle su. Nogov opis Bosne („najboljeg od svih mogućih svetova“; Brozovih, naravno) veoma je kompatibilan sa opisom tog istog sveta u romanu Radovana Karadžića „Čudesna hronika noći“. To je kao onaj mali, naoko bezazleno-malograđanski, „Tvin Piks“ Dejvida Linča, u kojem je sve fino i krasno, dok, u stvari, užasima provincijskih strasti upravlja knez tame lično. Opisujući trijumf „bosanskog duha“ Muhameda Filipovića i njegove konačne inkarnacije Alije Izetbegovića, Nogo ne poriče muslimane samo zato što su drugi i drugačiji. Naprotiv – on sa puno ljubavi piše i o Hamzi, i o Skenderu, i o Huseinu, i o Mehmedu, i o Ćamilu, i zna da ceni sve što pripada patrijarhalnoj kulturi naših muhamedanaca, tako šekspirovski tragičnoj u „Hasanaginici“, i raskošno naslikanoj kod Andrića, Selimovića, Sijarića itd. Kao što je Šantić spevao „Eminu“, a pesmu „Ostajte ovdje“ posvetio hercegovačkim zemljacima islamske vere, znajući ono što je znao, tako je i Nogo potpuno svestan da je poricanje ovdašnjeg istočnjačkog ne samo uzaludan, nego i nemoralan posao, i da je nedopustivo iz naše kulture izgoniti ono što poseduje trajne vrednosti. Jer, kako bi rekli stručnjaci, naša je kultura kontaktna: tri vere, jedan jezik, i mnoštvo rana, trauma, jada, ali i saprožimanja, i pokušaja da se živi univerzalno, „mladobosanski“, „južnoslovenski“. Nogo i Krkleca i Krležu nosi kao deo svoje unutrašnje popudbine, a kamoli neće onog, divno portretisanog, svog sagovornika Ćamila Sijarića, koji svu suštinu orijentalnog štimunga izražava jasnom i umirujuće izgovorenom poukom nervoznom mladom kolegi po peru: „Puši, Rajko, najtijebolje pušiti“, i gledati svet kroz kolutove dima, i znati da je sve prolazno, ali da se može sazirati kroz snevnu izmaglicu.

DO DNA SVOJIH DANA
Naravno, u knjizi su i uspomene na sve koji su Nogu, u njegovom dobeglištvu, pomagali da se skući i skrasi u Beogradu (divan je Duško Radović, koji u „BIGZ“ dolazi da proveri kako mu se snašao Rajko, njegovo BH siroče ; tu je i Desanka Maksimović, sa srcem za sve i svakoga)… Pred nas, iz hodnika pesnikovog sećanja, kroče i veliki naučnici, poput Nikole Koljevića i Novice Petkovića, koji su brižno stajali na braniku naše kulture i javljali šta se tamo, u svetu, dešava, i sa čime treba hvatati vezu, od čega se čuvati, i kako ostajati u svome, a ne biti tuđ univerzalnim vrednostima. Pojavljuje se zemljak mu i saborac Gojko Đogo, on je umeo da pesničku slobodu plaća bukagijama na nogama. Nogo ima razumevanja i za  katkad mračne i groteskne, ali ranjene i nesrećne pisce, poput Miodraga Bulatovića (koji je bio mali kad su mu, pred dečjim očima, ubili oca, pa se u središtu njegovih zenica svet pretvorio u đavolji vodvilj, što ga je Bulatović do kraja svog opusa opisivao). Dopire Nogo i do dna svojih i opštih dela i dana, ne skrivajući mane naroda kojem pripada („Mnogim Srbima je, izgleda, teško bilo živeti sa braćom i rođacima u istini – lakše im je, po navici, sa razbraćom, u laži i ketmanu“, odlučan je on; kako onda, pod Brozom, tako i danas, pod brozofilima).
Da je ovu proznu knjigu, zlatnu zbirku sećanja na svoje učitelje i braću po peru pisao jedan pesnik, ne vidi se samo po lirskim podrobnostima (recimo, po opisu puta koji je Nogo, sa Stevanom Raičkovićem, a da ovog potonjeg uteši zbog smrti žene, preduzeo ka neizmišljenom Vilovom dolu), nego i po stalnom korišćenju, u tekstu, zapamćenih stihova naše i strane poezije, kao svojevrsnih proznih formula ( recimo, Nogo počesto upotrebi, nesiguran u faktografiju – ono dučićevsko „godine, sad svejedno koje“…Pa, sećajući se Bodlera „idemo kroz šumu kao kroz simbole“. Ili, kad mu, povodom nevinih srpskih žrtava u Sarajevu potonjeg rata, u tkivo pripovedanja uleti opet izmenjeni, doživljeni, Dučićev stih: „Uvek strašnu pravdu izvojuju mrtvi“)…Uostalom, sasvim je pesnički i Nogov odnos prema sećanju, za koje se sve može reći osim da je objektivno; jer, mi ne pamtimo onako kako je bilo, nego kako se u nama nataložilo, i kako iz nas svetluca, katkad i kao fosforescencija truleži…Sećanje, ipak, uglavnom slika ikone; i nosimo ih na ikonostasu svoje duše, koji skriva i otkriva tajnu unutrašnjeg oltara, ono Božje u nama što, kako reče Momčilo Nastasijević, „veje nekom nepropadljivošću“.Zato Nogo lako prelazi sa sopstvenih sećanja na ono što je čuo od drugih; i zato je, posle pojedinih segmenata svojih zapisa, rasejao pesme, da se bolje razume kako su nastajale, kojim povodom i s kakvim iskustvom u pozadini; posle povesti o Andriću, stihovi „Andrićeve kupine“ dođu kao okrovljenje kuće; i kad pročitamo povest o ugašenim očima Branka Ćopića pre no što je onaj most zauvek učinio „svojim“, jasnija nam je pesma „Budi mene miran“, posvećena unuku dobrog djeda Rada koji se nije snašao u svetu bez „modrog sljeza“…

NIČE I NOGO: „HIPNAGOGIČKI UTISAK“
Sećam se jednog od prvih, na javi, a kao snevnih utisaka koje sam imao prilikom susreta sa fotografijom Rajka Petrova Noga: glava i brkovi kao u Ničea, učini mi se; i od tada sam dugo razmišljao o Ničeu kao nekom našem dinarcu, buntovnom Hercegovcu depresivnih brkova (utisak je pojačavala činjenica da je Niče prezirao germanstvo, da je za sebe govorio da je poljski plemić i da je jedini psiholog od koga je učio Dostojevski), a Nogo mi se priviđao ničeovski razbarušen, naročito onaj iz prve, „mladobosanske“, „zimomora“ faze. A posle „Nedremanog oka“, „Ječma i kalopera“ i „Ne tikaj u me“, shvatio sam zašto Nogo nije završio kao nesrećni Fridrih (deset godina, kroz okno ludnice zagledan u vozove koji prolaze): ipak je Srbin iz tih krajeva rođen pod sunčanim žezlom Svetog Vasilija Ostroškog, slava mu i milost, u zemlji koja je vekovima krvarila za krst časni i slobodu zlatnu, dok je Niče sin Zapada na kojem je Bog umro, a zamenilo ga zlatno tele. Nogo je prošao kroz rat srbofoba i slugu srbofobije, bivše braće koja su 1991-1995. godine razarala naše zapadne zavičaje, pa je bio na tlu kada su se ozverenici, karikature Ničeovih nadljudi, 1999. godine bacali bombama na grad u koji je Nogo 1982. godine dobegao iz maglenog Sarajeva. I zato Nogo nije Niče, mada liče (gle, ovo se rimuje; nenamerno, naravno). Čitalac se može pitati – kakvo je ovo haluciniranje povodom knjige „Zapiši to, Rajko“? Pa, evo, neka se zna: to je oponašanje jednog mesta iz Nogovih sećanja na Andrića: pesnik ne samo da beleži svoje susrete s nobelovcem, i ono što je o njemu čuo od drugih, nego zapisuje i svoj san, u kojem mu se Andrić, onako golem na obzorju naše kulture, posthumno javio u vidu prepotopske životinje s ljudskim licem, kao dinosaurus koji na ramenima nosi Ivinu glavu…Tako i moja opsednutost sličnošću Niče-Nogo ne potiče toliko iz sveta „dokumentarnih detalja“, koliko iz uočavanja arhetipskih matrica i akauzalnih, ali ništa manje snažnih veza… I Nogo bi, onako buntovan, u svetu laži i privida, postao Niče, da nije ponovo osvojio svoju tradiciju, da nije imao čemu da se vrati (iz doma za siročad domu u Vilovome dolu, i domu očevom, u nebeskoj Srbiji, našoj zajedničkoj otadžbini i očevini). Vratio se, i to ne praznih ruku. Darove donosi. Pa i svoju novu knjigu.
Dakle, čitaoče, čeka te živa, uzbudljiva, lična da ličnija ne može biti, pesnička autobiografija Nogova, kao svedočanstvo o drugima i sebi, o sebi kroz druge, i kao dokaz da je i danas moguće pisati zanimljivo i sveže, a da ne bude banalno i za jednokratnu upotrebu. Sasvim u skladu sa starim zahtevom Ipolita Tena, koga je Skerlić smatrao neprikosnovenim, Nogo nam objašnjava rasu (dinarsku), sredinu (totalitarno-malograđansku) i momenat (predapokaliptičnog rušenja svih vertikala u nas), u čijem znaku je nastajala naša posleratna književnost, i priziva u svet draga priviđenja srpske kulture. Naravno, ne bez svoje žrtvene krvi; kao što je Odisej morao, sišavši u svet senki kako bi pitao Tiresiju proroka do kada će lutati, krvlju prinetom pokojnima da materijalizuje očekivanog, tako je i Nogo plaćao (između ostalog, i svojim leđima pod batinama sarajevskih milicionera batinaša ) pravo da nam ispriča svoju priču. Dugo se opirao, dugo: kada mu je Momčilo („u Momčila pero sa očima“, veli Nogo) Kapor, u nekom od mnogih lutanja po ratištima Srpske, govorio „Zapiši to, Rajko“, pesnik se stresao, ljut kao stršljen, i odbijao da posluša, držeći se onoga da što se upamti – upamti, a što se ne upamti, nije toga ni vredno. Pesma je za pismo; eventualno za pokoji esej…A ovo sve, što se nosi kao umni prtljag, to je samo za usmenost, za živo pripovedanje naših dinaraca, poput svega što je Simeun Đak izgovarao kraj lampeka namastira Gomionice, dok je onaj, iz mraka, dovikivao: „Utočide mu jednu, Mićane!“ Pa ipak, rešio je Nogo da usmeno sećanje zabeleži, jer scripta manet (kako je bilo i na hercegovačkom stećku; slova na kamenu ostadoše, i uđoše u zbirku „Ne tikaj u me“, od istog autora). I nije pogrešio: dopala nam je, da se s njom sretnemo, knjiga vredna uzimanja u ruke. Višekratnog (čitao sam je tri puta ); a kažu da knjiga koja ne zaslužuje da se više puta pročita, ne zaslužuje to ni jedan jedini put. Svako se i sam u to može uveriti. „Pročitaj to, brajko“…