Почетна / Култура / Posle petooktobarske stiže zombi revolucija!

Posle petooktobarske stiže zombi revolucija!

Piše Vladislav Panov

U bioskopima je omnibus „Oktobar“, film koji se kroz sedam priča snimljenih od tek stasalih srpskih autora bavi stanjem u našoj zemlji na desetogodišnjicu „petooktobarske revolucije“

Na jedanaestu godišnjicu „velikih demokratskih promena“ u našim se bioskopima pojavio odavno najavljeni omnibus film „Oktobar“, sastavljen od sedam priča čiji su autori mladi, tek stasali autori, dakle –  nove nade srpske kinematografije. Kako naslov sugeriše mladi su odlučili da budu aktuelniji i politički hrabriji od svojih nadobudnih starijih kolega i da hrabro ulete grlom u jagode u pokušaju da domaćoj kinematografiji pruže makar bio i površan, ali snažan politički filmski komentar na temu koja autorski skoro nikoga u ovoj zemlji ne zanima.

POGUBNI UČINAK PROMENA
Poznato je naime da se niko od etabliranih sineasta još nije dohvatio nijedne važne teme iz svakodnevice žitelja ove „tranzicione“ zemlje. Pa, sledstveno, nije se, barem ne ozbiljno ili dovoljno dobro da bi bio značajan i primećen, niko od filmskih stvaralaca posvetio petooktobarskim zbivanjima i pravim posledicama promena koje su usledile posle tog dana. To su, evo, učinili mladi okupljeni oko „Oktobra“, omnibusa čija se radnja (svih njegovih priča, potpuno nezavisnih jedna od druge) odvija u danu kada su demokratski revolucionari slavili desetogodišnjicu „velike pobede“. Šta je, međutim, ta pobeda donela ljudima zahvaljujući čijoj su ogromnoj energiji za promene uopšte i izvršene? Iz svog ugla, neopterećeni zadatom temom, mladalački otvoreni i odlučni „da poruče svoje“, sedmoro novodolazećih srpskih sineasta je dalo odgovor na ovo pitanje iz perspektive mladosti. Kada pogledate njihove priče još je bolniji pogubni učinak petooktobarskih promena. A mladost je bila ta na kojoj se urušila nada demokratskih revolucionara i njihovih velikih vođa. Oni su odrasli u društvu bez morala, skrupula, budućnosti, pa i bilo kakvog prostora za suvisli život. Otud i ovaj, i ovakav njihov film.
Ako ste očekivali priču o petooktobarskim herojima, „usplahirenom narodu gladnom demokratije“, bageristima, specijalistima i razbijačima, to ovde nećete videti. Nema, zapravo, nikakvog direktnog odnosa prema ovom danu, nikakvih komentara. Petooktobarska revolucija se u pričama ovog filma odigrava u dalekoj pozadini, kao televizijska vest ili uspomena koja nema značaja. Ali njen stvarni učinak, dramatične posledice po život i ljude, nalaze se u srcu svake priče omnibusa. Nisu mnogo ni iskarikirane, čak ni u epizodama koje na život gledaju iz perspektive crne komedije. One su gotovo dokumentaristički realistične, s detaljima iz bizarnih životnih situacija. Tako, kroz sedam priča „Oktobra“ pratimo sudbine prijatelja, do krvoprolića frustriranih čak i u trenutku slavlja povodom diplomiranja jednog od njih („Diplomiranje“ Milice Tomović) ili, takođe u momentu velike proslave, u porodici novokomponovanog tranzicionog bogataša, kada na videlo izbija dugogodišnja incestna drama između bogataša i njegove ćerke, snimljena, inače, stilski superiorno („Rođendan“ Ognjena Isailovića).

„DEMOKRATSKI LJUDSKI OTPAD“
Iako u formi crnohumornog horora priča koja zatvara omnibus („Revolucija jede svoju decu“ Ivana Pecikoze) je najprikladnija idejnom kontekstu ovog filma, s obzirom na to da iz života uzet sunovrat ogromnog broja ljudi suočenih sa tranzicionim malverzacijama filmski doteruje do savršenog kreščenda s kojim omnibusu ipak daje neophodne snažne političke opomene kroz opornu i tužnu sliku o perspektivi koja je, nažalost, kako se stvari odvijaju, jedini izlaz za sve veći broj „demokratskog ljudskog otpada“, čitavih gradova ljudi koje je nova i napredna vlast proglasila tehnološkim i svakim drugim viškovima (radnici u beznadežnom protestu zbog neisplaćenih plata postaju kanibali). Crnim humorom se poslužio i Damir Romanov u „Priči iz groba“, u kojoj devojčici i njenom nejakom poštenom ocu u borbi oko kuće iz koje demokratski biznismeni žele da ih isele pomaže duh ubijenog kriminalca. Crnilo depresije i beznadežnosti, na kojoj bi im pozavideo i Lars fon Trir, čiju „dogmu“ kao stil, inače, svi autori omnibusa nadahnuto prepisuju u svojim radovima, bave se Ognjen Glavonić (segment „Od pepela“, o mladiću s periferije koji beznadno nastoji da prevaziđe sivilo nemaštine i posledično toj situaciji praznog odnosa sa devojkom), ali još snažnije Senka Domanović („Nova zora bledi“, o devojci izgubljenoj u sivilu otuđenosti, u njoj skoro neprijateljskom okruženju velegrada) i, posebno, Dane Komljen s pričom „Nova zora bledi“, u kojoj posmatramo posledice teške depresije izazvane porodičnom tragedijom.
Sve ove priče mogu da budu direktna posledica društva koje se poslednjih deset godina ne gradi, već se od njega otima, kao i „novog vremena“, aktuelnog svuda u svetu. U svakom slučaju, film „Oktobar“ je, hteo on to ili ne, malo filmsko upozorenje naše mladosti o stanju u kojem se ovo društvo nalazi. Opomena je to, doduše, koja nikoga od velikih i mnogo važnih ljudi koji svakodnevno utiču na naš život neće dotaći. Zauzeti daleko važnijim pitanjima oko što dužeg i sebi korisnijeg boravka na vlasti, niko od njih ne pomišlja na posledice koje njihova vladavina proizvodi na okolinu. A šta ako se zombirani Srbi prenu iz indukovane kome u kojoj ih drže petooktobarski revolucionari i shvate da su gladni, pa pohrle da se hrane kao u priči „Revolucija jede svoju decu“? Možda treba misliti i o tome…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *