Otisci godina Broza

Piše Raško V. Jovanović

Ljubivoje Tadić, nagnan pravom histrionskom strasti, nastavlja gledaoce da suočava sa političkom memoarskom prozom. Ako je predstavljajući odabrane stranice Dobrice Ćosića iz knjiga „Piščevi zapisi“ i „Vreme zmija“ gledaocima oživeo sadržaje piščevih razmišljanja izloženih u dnevničkim beleškama   o zbivanjima u Srbiji od 1993. do 2000. godine, onda ih je u najnovijoj produkciji „Političko groblje – prvi deo“ odveo dublje u prošli vek i suočio ih sa godinama vladavine Josipa Broza Tita, počev od 1945. godine, pa do njegove smrti 1980. godine, koje je novinar Slavoljub Đukić prikazao u knjizi „Političko groblje“.

O SAMOUPRAVNOJ DEMOKRATIJI
U tom nesumnjivo zanimljivom delu, Đukić izlaže niz zanimljivih pojedinosti o načinu na koji je Broz vladao, najpre kao predsednik Savezne vlade, a od 1953. godine, pa do smrti, kao predsednik države i šef vladajućeg Saveza komunista. Prvo saradnik lista „Sport“, potom novinar i komentator u unutrašnje-političkim rubrikama listova „Večernje novosti“, „Borba“ i „Politika“, te glavni urednik „NIN“-a, Slavoljub Đukić u ovoj knjizi sagledava iz novinarskog ugla zbivanja iz vremena  Brozovog raskida sa Staljinom, uvođenje samoupravljanja i političke procese, naročito u Srbiji posle obnarodovanja Ustava 1974. godine. Po knjizi „Političko groblje“ Ljubivoje Tadić dramski je uobličio niz od ukupno 25 posebnih scenskih prizora, zapravo monoloških kazivanja, koje sam i izvodi, u vlastitoj režiji. Treba reći da je Tadić dobro odabrao karakteristične pasaže iz knjige o više prelomnih trenutaka iz političkog života negdašnje Jugoslavije, posebno Srbije, kakvi su, pored ostalih, razračun sa Milovanom Đilasom, potom odstranjivanje iz državnog rukovodstva i partije Aleksandra Rankovića, obračun sa tzv. „liberalima“ u Srbiji okupljenim oko Marka Nikezića, smrt partijskog ideologa Edvarda Kardelja, te bolovanje i smrt Josipa Broza. Sastavljač dramske obrade Đukićeve memoarske proze, koja, mogućno je to već sada reći, predstavlja sjajno produženje srpske memoaristike, nije obilazio ni politička iskliznuća u oblasti kulture, kakvo je bilo onemogućivanje izložbe Miće Popovića, niti zanemaruje intervencije u novinarstvu poput one prilikom smenjivanja Bogdana Pešića sa položaja glavnog urednika „Politike“, zato što je objavio jednu vest od svega nekoliko redaka. Dabome, sve je to u ovoj knjizi sagledano izbliza i ima puno obeležje autentičnosti. Iako zvanično tada nije bilo preventivne cenzure, postojala su druga, suptilnije nametana ograničenja u vidu rasprostranjene uredničke autocenzure, koja je ponekad mogla i nadmašiti ono što žele zvaničnici. Takođe, ograničenja je nametala i sprovodila tzv. „samoupravna demokratija“, predstavljala je paravan za uplitanje političkih moćnika u delovanje medija, najčešće preko redakcijskih saveta.

POLITIČKI TEATAR
Ako smo svojevremeno pišući o uprizorenju „Lične istorije“ Dobrice Ćosića („Pečat“, br. 77, 21. avgust 2009) konstatovali da je scensku interpretaciju Ljubivoja Tadića obeležila dobro odabrana narativna intonacija i, naročito, precizna govorna faktura, koju je karakterisalo logičko kazivanje teksta uz naglašavanje sadržajne suštine bez ikakve patetike, sada možemo slobodno reći da se to ponovilo na drugačiji način. Naime, Ljubivoje Tadić  lišio je svoje kazivanje pasaža  Đukićeve knjige angažovanih tonova i svoj izraz zasnovao na smirenoj intonaciji jednog hroničara, da ne kažemo letopisca, koji želi da objektivno saopšti svoje viđenje svega o čemu piše. Jednostavno, trudio se i uspeo da kazivanje bude objektivno i smireno saopštavanje odabranih pojedinosti o kojima Đukić piše. Naravno, pri tom je izraz  redukovao i sveo ga na dosledno poštovanje kamernih okvira, dakle, potpuno u skladu sa prostorom u „Rimskoj dvorani“ Biblioteke Grada Beograda, gde se predstava izvodi. Tadić je govorio  uglavnom stojeći, u rukama držeći i povremeno pregledajući  listove i isečke iz novina koje su izlazile šezdesetih i sedamdesetih godina prošloga veka, pokatkad se krećući u okviru minimalnog mizanscena ispred jednog lepo oslikanog panoa u stilu enformela na koji je nalepljena prva stranica vanrednog izdanja „Politike“ sa vešću o Brozovoj smrti – autorka ovog decentnog  scenografskog rešenja  i kostima je Ana Golović. Reprodukcija snimaka glasova radio reportera Radivoja Markovića, Marka Markovića i popularnog pevača Predraga Cuneta Gojkovića skladno je oživela ovaj scenski prikaz.
Sigurni smo da je i ovako uzdržano i objektivno kazivanje o prošlosti budilo emocije tzv. „jugonostalgičara“, baš kao što je moglo izazvati i negativna prisećanja i asocijacije kod onih koji to nisu. Bez obzira na to, predstava „Političko groblje – prvi deo“ imala je na premijeri vanredno povoljnu recepciju gledalaca. Kako vidimo, u pozorištu vladaju slična interesovanja kao i u knjižarama, u kojima je svakodnevno prisutna potražnja memoarske literature o našoj bližoj prošlosti. Pored toga, ovo izvođenje pozorišta „Ogledalo“, priređeno u koprodukciji sa izdavačkim preduzećem „Službeni glasnik“, dokaz je da politički teatar ne mora uvek biti satirički kabare, već narativno pozorište gde se smišljenim kazivanjem na Kamernoj sceni gledaoci sučeljavaju sa najznačajnijim činjenicama sa kojima se podrobnije mogu upoznati čitanjem uprizorenih knjiga.