Нови реализам

Пише Милорад Вучелић

Готово да нико од представника режима у Србији више не изговара чувену реченицу: „Србија никада и ни под којим условима неће признати независност Косова“. Та реченица, која се разлегала са свих телевизија и политичких говорница напросто је ишчилела из јавног живота. Све се преточило у неке нове неодређене формулације о „решавању косовског проблема“, „мирењу легитимних захтева“ и слично. Упоредо с тим дошло је до праве помаме оних који просто урлају на власт што је „спора у предаји Косова“ и који би одмах и под свим условима и без икаквих услова признали и ампутирали Косово. Образложења су разна и егзотично шаролика и на све и свашта личе. На све сем на Србе и Србију, бар не у смислу историјског намирења оног најбољег и настављања моралних и духовних вертикала једног народа. На политичкој и медијској сцени Србије доминирају они којима су упоришта депоније срама и бруке које сваки народ, па и наш, има.

Нема велике потребе за радикализацијом надгорњавања у критичком изрицању када је довољно рећи да се ради о људима који су једноставно речено потпуно недорасли проблемима времена у којима их је запало да се нађу на положајима на којима одлучују о судбини једног народа и државе. У откривању њихових мотива, користи, превара или заблуда готово да нема никаквих чари, нити било каквог изазова за проницљивост.
Актуелно стање ствари на Косову јасно показује шта се све могло урадити да је у последње три и по године вођена смишљена и национално и државно одговорна политика (прочитати текст Александра Никитовића „Уговор за разбијање Србије“, у овом броју „Печата“). Када данас, после катастрофалне стратегије и тактике, има толико тешкоћа и жестоких отпора у отимању Косова шта би тек било да се Србија друкчије и мудрије понашала.
Због те историјске тврдокорности политички и медијски актери морали су да покушају да произведу сасвим особено и ново поимање и произвођење стварности и реалности. По том нашироко пропагираном схватању стварности у њу не спада Устав Србије, у њу не спада ниједна општепозната историјска чињеница, у њу не спада Резолуција 1244. Савета безбедности УН, не спадају закони државе Србије, не спада ниједна скупштинска Резолуција, не спада воља народа на вишестраначким изборима…
Вајни професори Међународног права са неутаживим сладострашћем говоре да то за шта су они наводно стручни уопште и не постоји, нити било кога, на било шта обавезују. Они исмевају свакога ко се на Међународно право или на било какав легалитет позива. Свако ко било шта од горепоменутог уважава је за њих нереалан. Они прокламују да је реалност и ствараност само батина у главу, и ништа више. Они накнадно доказују и показују да је Хитлер имао истанчан однос према Међународном праву. Њихово поимање стварности подразумева уважавање и настављање тековина свих претходних, па и фашистичке окупације. У тој и таквој стварности и реалности нема места за српске антифашисте, али има за хонведе, Хортијевце, балисте, фолксдојчере итд. За њих већ данас има места, а колико сутра у ту пожељну реалност ће ући и сви припадници ОВК-а, а о босанској Ал каиди да и не говоримо.
Узор нашим новим реалистима су све суседне државе или „државе“ које се легитимишу и пред нама и пред светом непосредним злочинима према Србима (ових дана је сахрањен 1001. Србин од почетка нове шиптарско-натовске окупације), затирањем трагова историјских злочина према српском народу или, пак, потпуним понижавањем Србије као државе. Тако је Хрватска, као што је познато, пре неколико дана огласила ништавним и необавезујућим све прописе који долазе из Србије и претходних држава у којима је обитавала. То је прави доказ успешности и реализма српске званичне политике извињавања и помирења.
Једноставно, у таквој реалности не станује српски народ већ пуки интерес одржавања данашњих властодржаца и политичара који су још правовернији и још доследнији следбеници већ владајуће идеологије. То да је већина народа против оваквог схватања реалности за поменуте није никаква тајна, али то их не тера на опрез, уздржаност и евентуалну корекцију, већ их напросто помамљује и подстиче да буду још бешњи и жешћи. Поново се и још више онако с коца и конопца сабирају, „коалирају“, удружују, а под страним патронатом као и увек, не би ли се како поново докопали власти.
У новопроизведеној реалности као упоришни камен темељац блиста Ахтисаријев план за Косово, одбијен читавих шест пута у Савету безбедности. Одбијен и од свих легалних и легитимних српских државних органа. Да би ојачали ову реалност они призивају у помоћ сећање на наводно некада одбачени план З-4 за решавање српског питања који никада као уобличен није ни постојао и припреман је од истих оних који су организовали „Олују“ само зато да би је маскирали. У већ првој фази тобожње израде плана Туђман је јасно и гласно говорио немачком дипломати Аренсу, а и свима другима, па на званичном састанку и потписнику ових редова, да никада и ни под  којим условима неће прихватити ни слово од тог плана, али да га он слободно и што дуже израђује док се не заврше све припреме за елиминисање Срба као „реметилачког фактора“ хрватске државности.
Наводно је у овом новом реализму Слободан Милошевић већ одавно изгубио Косово. Па што га онда њему не узеше, него се ови данашњи осећају обавезним да га дају? Ваљда из великог поштовања који имају према њему. Шта су радили пуних једанаест година? Мисле ли  стварно да би њих Милошевић изабрао да у Оставинској расправи они буду извршиоци његовог тестамента или носиоци неког наследног удела.
Потпуно у складу с овим новим реализмом је и операција која би се могла назвати – медијски Рачак. Лажне и измишљене информације о скидању барикада на Брњаку, сејање смутње и забуне у народу, жестока криминализација отпора народа на барикадама… а све као увод у примену бруталног насиља и његовог оправдања (прочитати текст Николе Врзића „Борисова косовска клетва“).
Ето, и поред свег упињања свих најјачих отима се и не да се Косово. Одупире се некако. И то само од себе и захваљујући достојанству српског народа који тамо живи.