Nobel po volji komiteta za mržnju

Piše Ljiljana Bogdanović

Dok se javnost „obrađuje“ slojevitim spinom kako je Internet kampanja oko lažnog Nobela za književnost Dobrici Ćosiću delo visprenih „klinaca“, pažljivijem pogledu otkriva se činjenica da su ovi  autori  obmane – potpisani kao „Neplaćeni veb aktivisti“ – tek maska zakulisnog fronta inspiratora i strasnih mrzitelja lika i dela ne samo ovog pisca, već i političkih, nacionalnih i identitetskih matrica koje on javno zastupa

Ljubitelji bizarne statistike izračunali su da je obmana trajala čitavih sat i dvadeset i dva minuta. Toliko je, naime, prošlog četvrtka, 6. oktobra, teklo „prolazno vreme“ poruge tokom koje se Srbija, iako u trezvenoj neverici i sve braneći se od predosećaja da „nešto tu nije u redu“, silno poradovala objavi da je jedan njen pisac laureat ovogodišnje Nobelove nagrade za literaturu. Kao što je javnosti dobro poznato bila je to lažna vest da je Dobrica Ćosić dobio najprestižnije svetsko književno priznanje. Bomba novost namah je stvorila grozničavu pometnju u medijskim kućama, i dalje – u tzv. „kuloarima“ književne i šire društvene čaršije.
Takođe opšte poznato je i kako je potom „Nobel fatamorgana“ ubrzo iščezla kroz ponavljanja agencijskih demantija i drugih popravnih „vađenja“ medija koji su među prvima na nameštaljku naseli.

ONI SU „PREUZELI ODGOVORNOST“
U minutažom neomeđenom vremenu koje je nastupilo posle nepunih stotinak minuta radosti, vremenu koje se i nadalje sumorno valja i mizerno traje,   izmanipulisani građani, nakratko razgaljenih duša (među kojima bejahu, izvesno u daleko manjem broju, i oni što su preživljavali stresne muke što ih stvaraju zavist i bes), mogu se posvetiti i promišljanju značenje ovog događaja. Psina će biti upisana u katalog bestidnih i, nažalost, uspelih prevara, a svi javno rečeni epiteti – poput reči „linč“, „lapot“, „nameštaljka“, „trijumf bagre i izdajnika“ – koji se pominju, razumljivo da nemaju moć da objasne motive i kontekst ovog događaja. U zvaničnim komentarima manje je gnušanja i kritike nego što bi se očekivalo. Nažalost, više nego što bi to u jednoj civilizovanoj sredini uopšte smelo tako da bude, ima podsmeha ne samo nesuđenom nobelovcu, već i onima koji  ovaj događaj zgađeno beleže u primer ispoljavanja bolesnog zla.
Jasno je – Internet prevara kojoj po meri podlosti i nacionalnog (samo)poniženja nema ravne, strateški je isplanirana, organizovana  i sprovedena sa preciznošću vojne operacije kojoj je logistiku pružila grupa, kako se to uobičajeno kaže, NN lica i njihovih voljnih i nevoljnih  pomagača. Vektor nemilosrdne podvale taktički je bio usmeren prema jednom piscu, u funkciji njegovog ličnog i društvenog poniženja, a zapravo  ciljalo se  šire – u vaskoliku, milionsku možda,  grupaciju za koju se pretpostavlja da deli piščeva temeljna i poznata politička, ideološka i istorijska uverenja. Naravno da u ovoj igri nema ni reči o  Ćosićevim izborima u sferi poetike, jezika književnog dela i umetničkog diskursa. Mehanizam prevare bio je jednostavan, dejstvovalo se sa lažnih adresa u pravo vreme, tj. u cajtnotu, uz oslanjanje na društveni sklop koji  su potonji analitičari događaja već imenovali kao nacionalnu sklonost improvizaciji, uz asistenciju „neobaveštenih medija i novinara, neobrazovane i nekritične javnosti i nekulturnih i neozbiljnih političara…“ Kada se nabrojano sklopi, dobiju se nasamarena i nekako postiđena nacija, kojoj nedopustivo bestidno napadnuti veliki pisac pre može da pogleda u oči, nego što pak ona, tako zblanuta, nemoćna i konfuzna, može njemu…
Čime je Ćosić  isprovocirao anonimuse koji su „preuzeli odgovornost“ (kako to gordo zvuči!) za prevaru, a zaštitili se pod imenom „Neplaćenih, samoorganizovanih veb aktivista“, sve na lažnoj adresi lažno-pravog sajta www.nobelprizeliterature.org?
„Cilj naše akcije je da skrenemo pažnju srpske javnosti na opasan uticaj političara i pisca Dobrice Ćosića, koji je i ove godine, u domaćoj javnosti, pominjan kao ozbiljan kandidat za Nobelovu nagradu. Dobrica Ćosić je autor, javna i politička ličnost, koja deluje decenijama, uvek pri samom vrhu vlasti i najbližim krugovima moći, od Komunističke Partije bivše SFR Jugoslavije, preko inspiratora manifesta srpskog nacionalizma – zloglasnog Memoranduma SANU, zatim na položaju Miloševićevog predsednika ratne SR Jugoslavije, do današnje bliskosti najmračnijim i najopasnijim pseudodemokratskim krugovima u Srbiji novog veka.“
Ovo je deo saopštenja – ispisanog na srpskom i engleskom jeziku. O decenijskom „opasnom uticaju“ i bliskosti sa savremenim „pseudodemokratskim krugovima je ovde dakle reč. Kada se takvim delima suoči porota anonimnih, pa sledstveno tome – pre kukavičkih nego  hrabrih, a dokazano krvožednih, porotnika, milosti za „zločinjenje“, kao što se videlo, nije moglo biti.

ŽUTA MRLJA
Da li je o slučaju Ćosić uopšte ostalo da se kaže nešto što u proteklim danima  već nije rečeno? Jeste, budući da je prećutano zapravo najvažnije, i to – razume se – ne iz neznanja, naivnosti i nemogućnosti da se pronikne kroz gustu zavesu  pravila domaće društvene scene. Tišinom i ne slučajnim previdom ostali su zaštićeni moćni tvorci idejnog diskursa koji je, izvesno i vrlo neposredno, omogućio ovo nedelo što se „prodaje“ kao duhovita i velika  igra u sferi moći. Dok se javnost „obrađuje“ slojevitim spinom kako je Internet kampanja oko lažne vesti o dodeli Nobela za književnost Dobrici Ćosiću postignuće visprenih „klinaca“, pažljivijem pogledu neizbežno se otkriva  činjenica da su „Neplaćeni veb aktivisti“ tek maska zakulisnog fronta inspiratora, nalogodavaca i velikih mrzitelja lika i dela ne samo ovog pisca, već i mnogih nacionalnih i identitetskih matrica i vrednosti koje je on javno zastupao. U zemlji sviknutoj na ritualne prozivke i rasprostranjene istrage takozvanog „kruga inspiratora, kreatora i nalogodavaca“ svake nepodopštine, pa i svakog značajnijeg društvenog zločinjenja, i publika je, rečitošću političara, medija, a pogotovo govorljivog NVO sektora, vaspitavana da dobro razume kako zlo nije samorodno. Toj javnosti, drilovanoj da traži i očekuje otkrivanje „pozadine“, sada se želi reći da mučenje Ćosića  ide na dušu grupe navodnih „hakera“(sic!), veštih i visprenih, koliko i preduzimljivih i voljnih, da se ovako „genijalno“ razračunaju sa uverenjima svoje žrtve!Podsetimo, ne bez razloga,  kako su to „neplaćeni vojnici“ objasnili. „Domen ovog očigledno lažnog sajta registrovali smo 5. oktobra 2011. godine, kao simbolično podsećanje na dan kada je naša zemlja propustila istorijsku priliku da stvori jedan drugačiji i bolji svet. Srbija se danas ponovo okreće ratu, strahu, smrtonosnom kiču devedesetih, nasilju prema različitostima, nacionalističkom konzervativizmu i neiskrenom pravoslavlju. Verujemo da su misli i političko delovanje Dobrice Ćosića duboko isprepletane sa tim opasnim sistemom vrednosti, koji ne prestaje da nam preti.“
Da li su pisci saopštenja čitali Ćosićeve romane ili tek mehanički usvajaju stereotipe o „moćnom i arogantnom starcu uvek  bliskom vrhu vlasti i omraženom od onih koji su mu, kao njegovi frustrirani i ambiciozni oponenti, vazda  gledali u leđa,  jadno se tešeći da sami nikada ne bi pali tako nisko da budu  moćni na dvoru ili na lađi jednog diktatora, pa potom u okruženju jednog komuniste apsolutiste, te konačno u porodici crvenog barona“?
Sve su to decenijske nevolje sa Ćosićem, a teško da ih sa ovom ispoljenom pizmom uopšte mogu pamtiti i pominjati oni koji su kao Internet genijalci pre nadahnuti vremenom u kojem su jačale otporaške snage (sa kojima je, što je za posebnu diskusiju, pisac koketirao, a one ga, pak, sada ne uzeše u odbranu!), nego epohom dugog trijumfa piščevog društvenog angažmana i literarnog i  publicističkog dela! Slušajući i čitajući ovih dana istupe Ćosićevih oponenata, može se zaključiti da iza lažnog Nobela pre stoji neveliki, organizovan i rečima vičan krug vremešnijih aktivista.  Komitet za mržnju! A u njemu, uz pojedine „u najboljim godinama“, između ostalog i po koji od aktivno delujućih „strašnih i ostrašćenih uticajnih staraca naše javne scene“ – kako  istaknuti beogradski reditelj to nedavno reče? Prošireno članstvo ovog generacijski nehomogenog, ali ipak više zrelog nego mladog mrziteljskog Komiteta, legitimisalo se ovih dana inače i samo. Saopštenjima koja su  neuvijena i jasna, i prema kojima je Ćosić uvek kriv, a najviše onda kada mu rade o glavi. Dični sektor ove „kritičke inteligencije“suprotstavljen bloku  „državotvornih“ intelektualaca i zastupnika  nacionalne ideje, dakle – nacionalista, sabran je, kao što je red, u krugu „jakih“ adresa poput antiratnih organizacija i inicijativa među kojima su „Antiratni centar“, „Beogradski krug“, „Fond za humanitarno pravo“, „Helsinški komitet“, „Evropski pokret“…Svaku pažnju zaslužuju jezgroviti, dakako „kritički“ osvrti iz redova mislećih aktivista koji su bez po muke i imalo stida svoju oštricu usmerili, ne  – kao što bi se bar iz razloga dobrog vaspitanja i pristojnog ukusa moglo očekivati – na  tobožnje hakere, već upravo i direktno: na pisca. Retorika je poznata, koliko i svi zločini i književnikovi (lokalno-nacionalistički) gresi što je nadahnjuju.

TRT  REPRODUKTIVCI
Definiciju popularnog kolumniste jednog dnevnika  koji je, priznajući kako je i sam u nameštaljku na trenutak poverovao, ozareno potom u naslovu dobacio katarzično – „Trt Nobel“, ponoviše mnogi „trt reproduktivci“. Nadovezivali su se bez stida, pokazujući istovremeno koliko ima istine u poznatoj izreci o mržnji kao obliku intelektualne i emotivne „atrofije koja uništava sve osim same sebe“. Beležimo deo zanimljivijih osvrta viđenih intelektualaca ovog profila.
Za Ćosića svakako, ali i za one koji ga vole, poštuju i brane (mada je odavno upravo u ovim redovima prećutno usvojena postavka da je „odbrana Ćosića“ izlišna, budući da se pisac dobro snalazi i sam),  analitičar Mirko Đorđević nema milosti: „No prvo, da je očekivala palanka Nobelovu nagradu za agronomiju sve bi bilo u redu i red bi bio da ju je dobio. Sa ‘Sadnom knjigom’ u rukama kaluđerima na Svetoj gori – tamo u Hilandaru kojem se svi vraćamo – zasadio je vinovu lozu. Loza se primila i ubrzo u kamenjaru pod lozom se pojavila živa voda. Pisac je čudotvorac, kažu kaluđeri – i verovatno je tako. Sam je Ćosić to opisao u svojim spisima“. Tako besedi ljubazni Đorđević, no argumentacija ovog autora veštog u razobličavanju duha palanke, ne smiruje se, neukrotiva misao jezdi dalje.„A palanka zapela za Nobela za književnost, iako je logičnije bilo u ovoj prilici da se traži Nobel za rat – ali takve nagrade nema“. Palanka, to je u ovom slučaju – pogađamo – većinska Srbija, pa otuda je možda Mirko Đorđević pun očinske blagosti, te svoj tekst objavljen dan iza ujdurme oko Nobela kiti dalje: „U palanci je vazda tužno i prazno i stoga u palanci jutros svi žmirkaju kao sojke na jugovini. A novine seire li seire, jer nam se sve okrenulo naopačke“.
Malo iznenađeni što ovaj autor „seirenje“ vidi kao pojavu sa kojom nema nikakve veze, a prepoznajući se i sami među „svrakama“, iščekujuće trepćemo ka „jugovini“ koja obećava i više i bolje nego što od Mirka stiže… U elektronskim medijima poput „Peščanika“, „E-novina“, „Buke“, „Haltera“ istraživački duh nije bio neophodan, gozba je i ovako „on lajn“, nudi se sve i samo, i kompatibilno snažnoj misli Mirka Đorđevića.
Izdvajamo reči Igora Maglova koji se, takođe saosećajno, obraća naivnima što su čvrsto poverovali „u vijest koja je, nakratko, bila ovaploćena u činjenicu, prije nego se povukla pred stvarnošću“. Pozivajući se na Andrićevu definiciju da „pripovedač i njegovo delo ne služe ničemu, ako na jedan ili drugi način ne služe čoveku ili čovečnosti“, Maglov, verovatno i sam u službi specifično shvaćene „čovečnosti“, tvrdi:
„Naš nesuđeni laureat je u svojoj književnosti, svjesno ili nesvjesno, stvorio osnovu za razdvajanje čovjeka od čovječnosti – daleko je to, dakle, od opšte službe ‘čoveku i čovečnosti’. I bilo bi više nego neobično da je Nobelov komitet dodijelio nagradu nekome ko je bio i jeste politički aktivista njegovog profila“.

VELIKI OBAVEŠTAJNI ZADATAK
Da li je mudri Andrić, koga kao srpskog nobelovca čak ni anacionalna  „kritička“ inteligencija ne osporava, zanavek uokvirio situacije slične duhu i porukama ovih osvrta kada je rekao kako „u zemlji mržnje najviše mrze onog ko ne ume da mrzi“?
Mržnja ne štedi ni one koji se usude da oštrije govore o sprdnji sa Ćosićem. To su na svojoj koži osetili Siniša Kovačević, Vida Ognjenović, Miro Vuksanović, Emir Kusturica… Kao da odgovara u ime nepodobnih, Kusturica pojašnjava:  „U Srbiji mnogi rade na tom velikom istorijskom obaveštajnom zadatku, kako bi demontirali svakog ko je dao doprinos za opstanak našeg naroda. Tako ja vidim i ovu priču sa Ćosićem, u kojoj ti budući ‘akademici’ sistemom lapota žele da otklone svakog uz koga ne mogu da žive, jer ih svojim talentom ugrožava“.
Među onima čiji se glas, iako očekivan, nije čuo, bio je Miljenko Dereta, NVO aktivista koji se samo pre desetak dana vatreno založio za primenu Zakona protiv terorizma „u slučaju potrebe energičnog odgovora društva, pri  smišljenoj upotrebi nezakonitog nasilja ili pretnje nezakonitim nasiljem itd… kako bi se postigli ciljevi koji su politički, verski ili ideološki“. Čini se da je događaj sa lažnom vešću oko Nobela idealan slučaj u kojem bi Deretin zakon mogao da doživi premijernu primenu!? Delo i predumišljaj su počinioci priznali, otišli su i korak dalje objašnjavajući kako su uživali: „Dobrica Ćosić nije dobitnik Nobelove nagrade, iako su srpska javnost, pa i on sam, u to verovali punih petnaest minuta. Od te činjenice nam je ipak malo lakše“.
Njima – lakše, mnogima – nesnosno! Navodno, „ceo slučaj“ SANU će, kako je najavila, „predati Ministarstvu unutrašnjih poslova i Javnom tužilaštvu, specijalnom odeljenju za visokotehnološki kriminal“. Gotovo da je suvišno i napomenuti kako su tim povodom očekivanja (pravde) zapravo neznatna.