Није српски бити Немац

Пише Миодраг Зарковић

Шта је заједнички именитељ шоу програмима Драгана Бујошевића и Предрага Сарапе

 

Недеља, 23. октобар, рано поподне. На „Првој“ креће нови политички шоу Драгана Бујошевића, аутора који је некада, док је радио на покојној „БК телевизији“, веровао да није српски ћутати, а у последње три године, од како је на челу дневног листа „Политика“, зна да није европски извештавати.
Тај и такав аутор окупио је овом приликом три госта: Ђорђа Вукадиновића, главног уредника сајта „Нова српска политичка мисао“, затим главног уредника „Блица“ Веселина Симоновића, те Душана Рељића из берлинског Института за међународна и безбедносна питања. Што ће рећи: на ТВ станици у коју је, по свој прилици, недавно ушао немачки капитал, један службеник немачке издавачке компаније (Бујошевић уређује „Политику“, чији је власник ВАЦ) позвао је у госте службеника друге немачке издавачке компаније (сувласник Симоновићевог „Блица“ је фирма „Аксел Шпрингер“) и сарадника немачког политичког института. И, како се зове та емисија? Став Немачке?!
Таман посла. „Став Србије“.

***
Став већинске Србије ипак је био заступљен, захваљујући Вукадиновићу, који је у узаврелој расправи на свако питање имао погрешан одговор. Неразуман одговор, како би рекли у Бриселу.
Вукадиновић се, наиме, залагао за територијалну целовитост Србије; за поштовање српског Устава; за помоћ Србима са Косова и Метохије; за преиспитивање „реалности“, онако накарадне каквом је схватају набеђени овдашњи малограђани; за одбрану Републике Српске… Заступао је, укратко, ставове одбачене од званичне, просрпске Србије, али ставове које дели са надполовичном већином у Србији, већином потпуно протераном из медија и јавности уопште, осим у ретким приликама када се медијски моћници смилују, па у госте позову некога попут Вукадиновића.
Наспрам Вукадиновића, Рељић и нарочито Симоновић деловали су сасвим немоћно. Папагајски понављајући „Европа, реалност, Европа, реалност“, послужили су као жива негација раширеног схватања да су Немци пословично ефикасни: да су толико ефикасни колико им се приписује, не би Немци на платном списку држали индивидуе којима се по гримасама на лицу јасно очитава болни поступак порађања мисли.
Простије речено, занимљивије би било да је, рецимо, уместо Симоновића у емисији гост био Хашим Тачи. Он и Симоновић и иначе се не разликују у мишљењу, само што Тачи ипак боље влада српским од Симоновића.

***
Симоновићу и Рељићу је, међутим, неустрашиво у помоћ притекао сам водитељ. Далеко вештији, речитији и препреденији него двојица му сабораца, Бујошевић је на своја нејака плећа убрзо преузео сав терет расправе са Вукадиновићем. Непрестано му је упадао у реч, провоцирао га, простачки му се церио, свађао се са њим…
На крају емисије ипак је превазишао себе. Пошто му је Вукадиновић одговорио да не би пристао на „компромис“ у вези са питањем северног Космета, Бујошевић није издржао, а да га не упита:
„Ђорђе, кад ћеш да се преселиш у Митровицу?“
Можда је Вукадиновић могао да му одговори једнаким безобразлуком, да му одбруси: „Чим се ти, Бујке, преселиш у Европску унију, која ће те ваљда, сходно твојим способностима и досадашњим заслугама, хранити и облачити много издашније него Србија којој си засео на грбачу“. Вукадиновић је, ипак, узвратио на себи својствен начин, матирајући надобудног телевизијског силеџију вишенаменском примедбом:
„Ја живим у Новом Саду, ускоро ћу тамо бити можда и потребнији него у Митровици“.

***
Сећате ли се „Квискотеке“ (мада прављена у Загребу, мора се признати да није била негледљива) и игре детекције, у којој су такмичари морали да погоде која је од три понуђене особе заиста та за коју се издаје? Нешто слично томе могли смо да гледамо у „Проблему“ на „Студију Б“, где су легендарном Предрагу Сарапи гости били драматург Небојша Пајкић, социолог Ратко Божовић и главни уредник листа „Данас“ Зоран Пановић.
Пајкић је, наиме, покушао да детектује ко је од тројице саговорника Савршена Соцреалистичка Незналица. Амбициозно их је преслишавао на најразличитије теме из ближе и даље националне и светске историје, геополитике, културе, политичке теорије… И, на крају, није деловало као да је близу решења. Међу додељеном му тројицом, у ствари, нема никаквих опипљивих разлика. Ниједан од њих ништа под милим Богом не зна ни о Првом, ни о Другом светском рату, ни о ратовима деведесетих, ни о фашизму, ни о комунизму, ни о социјализму… Чак ни о омиљеном им Титу! Сва тројица су, збланути као пали са Марса, једва успевали да испрате Пајкићево енциклопедијско образовање, а камоли да му противрече или да га, далеко било, убеде да негде греши.
Савршена Соцреалистичка Незналица? Богами, тачан одговор је: и особа А, и особа Б, и особа Ц.

Један коментар

  1. Dobar tekst,svaka čast Đorđu na britkosti i hladnokrvnosti a Pajkića nisam gledala ali mogu da zamislim kako ih je profesor preslišao

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *