Истина и помирење

milorad vucelic 660x330Милорад Вучелић / главни уредник

Последњих четврт века из свих западних престоница и владајућих медија говори се како је неопходно да се народи са подручја бивше Југославије суоче са својом прошлошћу и однегују нову културу сећања. Девиза истина и помирење попут баука кружи Балканом. Хашки трибунал је и основан, кажу, због пожељне октроисане истине и исто таквог помирења.

У свим срединама, међутим, има проблема, спорова, свађа и расправа, те прилично тешко тече овај процес. Само у Хрватској се он окончава готово идилично и складно и, што је најважније, свеобухватно. Ту се није почело од деведесетих година прошлог века него се посегнуло дубље у времену – све до 1941. године. Згодна је прилика била и то што се 10. априла ове године обележавала и 75. годишњица оснивања Независне Државе Хрватске. У тим пригодама, као доминантан и званични глас, био је глас „модерне фашистоидне државе“. Том гласу дале су велику подршку неподигнуте оптужнице и ослобађајуће пресуде Хашког трибунала изречене војним и политичким функционерима „домољубне војске“ и „неовисне Хрватске“. Дакле, није то био глас само усташа и усташоида него је још приметније постало терцирање Европске уније и америчког хашког суда. Извесно је да у Хрватској мора бити и другачијих гласова и мишљења, али су они потпуно утихнули јер су мањински.

[restrictedarea]

Окупација је за неке народе прилика да искажу сопствено зло и да се злу придруже и дају му и свој особени допринос. Тако ти народи, од прилике до прилике, од окупације до окупације, складиште своја зла и славе их када год им се за то укаже прилика. Што је окупација суровија, то бива више шанси да они, ти народи, направе неку своју државолику творевину и марионетску власт. Ако се још окупатор декларише, као што је то чинио Адолф Хитлер, као творац новог европског поретка, прилика постаје још већа и боља.

За Србе, свака је окупација, у најблажем случају, велика неприлика. Не иде им никако са окупацијама. Не могу да се прилагоде окупатору и да покушају да у окупацијама за себе остваре неко добро или потраже било какав делић слободе. Није да у српској историји није било и квислинга и колабораната, али то прилагођавање нам баш није ишло од руке и то је битна разлика између нас и неких народа са којима, и поред којих, живимо. Ни данас нам, ма колико се многи трудили, не иде са рехабилитацијом квислинга, звали се они овако или онако.

Слобода коју човек поседује, по нашем историјском и актуелном поимању, да парафразирамо једног класика, „не састоји се у бирању између добра и зла већ у ослобађању света од зла. Човек не може бити ни у каквом односу са злом: док зло постоји, слободе нема и све оно што су људи досад називали слободом само је обмана и глупост. Слобода не бира између добра и зла, она уништава зло“.

Званична Хрватска, и она политичка и она медијска, не би никада на видело избацила толико усташоидности и фашизма да не мисли да је њен глас и ЕУ глас и да не мисли да је на делу таква политика у наговештају. Да је то тачно види се и по крајње уздржаним реакцијама Брисела на овако отворене манифестације усташлука. Американци ни писнули нису. А сви су тобоже веома забринути због јачања „екстремне деснице“ у Европи. Какви ће тек бити ти нови десничари када су нам овакви левичари на власти у ЕУ.

Посебно мора бити чудно и застрашујуће то да нас усташоидна Хрватска данас подсећа на ужасе и зла Јасеновца, она зла која су им Срби добрано опростили и то показали спремношћу да живе у заједничкој држави. Ако су проблеми са деведесетим годинама још увек отворени за суочавање и расправу, откуд то потурање под нос порицања зверских усташких покоља? Изгледа да је немогуће, и знали смо да је немогуће, објаснити разбијање Југославије а да се не схвати и историјска и актуелна улога Независне Државе Хрватске и поглавника Анте Павелића.

Ми се, као и многи други, „осећамо помало постиђено пред једном Европом коју не можемо да препознамо“. И добро је што смо и даље народ који уме да се застиди за разлику од неких других који се, као што би рекао Јован Дучић, „ничега не стиде“.

Једноставно речено, по ко зна који пут се показало да постоје битне разлике између нас и неких других када је у питању схватање слободе, окупације, Европе и антифашистичке борбе. Потребно је, без превелике нервозе, бити свестан тога као непобитне чињенице, а тако је то сада Србија и примила. Опасно је само гајити илузије да је могуће нешто више од опрезне сарадње, добросуседских односа, мира и стабилности. Додуше, Србија можда више не гаји илузије о југосфери, али зато предано и против свог видљивог општег интереса гаји хрватске тајкуне који су прави монополисти у малопродајним ланцима и велики власници у пољопривреди и прерађивачкој индустрији.

Када је већ о заблудама и илузијама реч, сећам се догађаја из једног козарачког села крајем седамдесетих година минулог века. Повод боравка је био потресан и леп и дирљив. Некадашња једногодишња девојчица, тада већ одрасла жена, жртва из логора у Јастребарском којој су мајку заклале усташе, нашла је своју родбину и село где је рођена. Причало се дуго и весело, трудили смо се да будемо паметни и добри и тако занесени често смо понављали да се некадашњи злочини никада не могу поновити и да је братство и јединство дефинитивно победило. Сатима је све нас, цело то весело и расположено друштво, слушала једна предивна козарачка бака смиреног, благог, али проницљивог погледа. И на одласку нам је, гледајући ме, рекла: „Тешко вама, децо, тако паметнима.“ Није било потребно да нам каже – видећете шта вас чека. И видели смо. И надамо се заувек извукли неопходан наум и поуку.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *