ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ-МЕДИЋ Младић нам је поручио да сачувамо Космет

Разговарао Угљеша Мрдић

О чему је Љиљана Булатовић-Медић разговарала у Шевенингену са некадашњим генералом Републике Српске Ратком Младићем

„Готово да нисам веровала да ће ме примити у Хашки трибунал и дозволити ми да причам са мојим пријатељем и српским херојем генералом Ратком Младићем. Била сам сигурна да ћу се једног дана поново срести са генералом Младићем, али не у затвору, већ у слободној Србији. То сам рекла Младићу, а он ми је одговорио да се надао сусрету, али у величанственој Србији. Младић се нада да ће Србија поново бити величанствена. Рекао је Војиславу Шешељу да више не употребљава реч „велика“ за Србију, већ „величанствена“, каже у интервјуу за „Печат“ књижевник и новинар Љиљана Булатовић-Медић, која је прошле недеље посетила у Хагу свог пријатеља генерала Ратка Младића, некадашњег команданта Војске Републике Српске, који се од почетка јуна налази у притворској јединици у Шевенингену.
У овом интервјуу њени одговори су делимично ограничени по правилима Међународног суда за ратне злочине у Хагу, јер је као пријатељ „била у приватној посети оптуженом за најтеже ратне злочине у Хашком трибуналу“.

[restrictedarea]

Када Вам је било теже, када сте ишли да посетите генерала у Хаг или када сте на телевизији слушали вести о његовом хапшењу?
У оба случаја било ми је јако тешко. Не знам да ли ми је било теже када сам гледала вест о његовом хапшењу или када сам гледала његов први снимак у Београду, у затвору Суда за ратне злочине. Наравно, најтеже ми је пала вест да су га уопште нашли, јер смо га очекивали на слободи. Охрабрила ме је објава да генерал жели да види мене и мог супруга као пријатеље у затвору Суда за ратне злочине у Београду. Београдске судске власти су формално дозволили сусрет, па су нас преварили: уместо његових речи у ћелији дочекали нас су испред зграде суда јауци сирена полицијских оклопних возила која су га одвозиле из српске земље. Из трећег покушаја успела сам да 3. и 4. октобра ове године у шевенингенском затвору посетим генерала Ратка Младића. Без обзира на све, бескрајно сам захвална што су хашки службеници признали да смо пријатељи и дозволили нам да се сретнемо и разговарамо. Тако се испунила генералова жеља, мени заповест. Наду да ћу му поднети другарски рапорт на слободи заменила сам принудним решењем, јер знам да је слобода у човеку. Доживела сам сан многих његових пријатеља.
Када сам ушла у означену просторију, срела сам најпре његов поглед. Као да смо се ономад растали, после незаборавног ручка који су ми Младићи припремили за мој рођендан 1997. године у њиховом дому у Београду. Повод је била њихова захвалност за књигу која је претходне године изашла, за пријатељство које се међу нама учврстило…
И ето нас после четрнаест година опет заједно: нашли смо се тамо где никада нисмо веровали да ћемо бити – у Шевенингену. У сивој соби, названој пријемна,  препуној српских заробљеника и њихове родбине, под будним оком бројних, али некако и симпатичних или неприметних стражара. Дружили смо се, шалили, препричавали догађаје како никада до сада нисмо. Ројиле су се теме, догађаји, сазнања о којима смо желели да разменимо мишљења, да проверимо емоције.

Да ли сте још неког срели од наших оптуженика, који су неоправдано у хашком казамату?
Чим сам крочила у салу уочио ме је Рођа Ђорђевић (последњи пут сам га интервјуисала у Приштини 1989. године): „Ко би рекао да ћемо се овде срести!“ Без сумње је знао коме сам дошла. Повео ме је до стола за којим је Ратко Младић седео са супругом Босом, Стојаном Жупљанином, његовим старим родитељима и сином у живахном разговору. Ратко Младић је  устао, загрлили смо се братски и он ме је са неким поносом, са радошћу представљао осталима. Тек када су завршили неку завичајну причу, прешли смо за његов сто. Он и Боса нудили су ме кафом, пићем… као код куће. У тој просторији су нам на располагању посуђе за храну и пиће, аутомати за освежавајућа пића, аутомат за кафу, микроталасна пећ, чак и машина за судове. Уз сто, поред  нас стоји велика корпа, као за веш и у њој све што је дозвољено да се донесе из ћелија или из кантине.
Гледам команданта и видим великог, храброг човека.

Пошто знамо да је генерал Младић тешко здравственог стања, како подноси своју болест?
Болест је оставила тешког трага на њему. Десна страна га не слуша, али се љуто бори са концентрацијом и причамо и смејемо се… Шали се са стражарима, они прихватају и додају… То га чини здравијим… Очигледно, болестан је много, али ми је јасно да је своје болести прогласио прворазредним непријатељем и сву своју вољу уложио у пркос да опстане, да би могао да говори истину у судници када за то дође време. Уосталом, он је већ први пут у судници, када је био изгубљен и несређен, и превише болестан, рекао да се ради о „монструозним оптужбама“ против њега.
Чим смо сели, питам га: „Како си?“ И гледам да запамтим његов израз лица и одсјај питања у његовом погледу. Врти главом. Одмахује: „Нећемо данас о томе“. Па узвраћа бујицом питања о мојој породици, о сину, о пријатељима и „пријатељима“… О Косову… Извињава ми се што сам страдала као његов пријатељ. Када сам дошла до речи, рекох полушаљиво: „Звао си ме и ево, дошла сам да ти поднесем рапорт и примим нове обавезе“.
Гледала сам га право у очи, као да смо на слободи. Он, војник и у овим околностима, погледао ме је као да стојим корак испред строја бригаде, постројене пред одсудну битку.

Шта је рекао о Вашим књигама посвећеним њему, од којих је најпознатија „Рапорт команданту“?
„Већ сам ти поручио да немам никаквог приговора на твоје књиге, а последњу сам четири пута ишчитао. Ти си, Љиљо, историји поднела истинити рапорт о борби српског народа за слободу. Једино ми је жао што нисам био у прилици да додам још детаља и разјасним боље неке ситуације и људе. Али ниси погрешила у њиховој процени и без тога.“
Задрхтала сам и једва зауставила сузе. Управо ми је мој пријатељ, а велики командант доделио животну награду. Хтела сам да устанем и поклоним се пред њим, али ме је његова благост у погледу задржала. Само сам се усправила и рекла му – хвала ти, брате! Тражио је да му пошаљем моју „Сребреничку трилогију“.
Међу многима из арсенала осмишљених гнусних оптужујућих лажи против њега посебно га је разгневила лаж да је пред камерама давао деци бомбоне. Није издржао, морао је о томе да са гнушањем проговори у судници, иако је тема била његово тешко угрожено здравље.
О питању предаје, живота и смрти, говорио је да није могао себи да дозволи да умре на онакав начин, до којег је био дошао, јер то не би било достојно његовог карактера, ратничког дела и имена!
Када му причам о слави у селу Лазарево и намери да промене име у Ратково, он се не слаже: „Нека чувају Лазарево име, његове кости штите Косово и Метохију, а тај део Србије сада је најугроженији“. Зато и на статусним конференцијама упорно понавља да он ту не брани себе, него српски народ и Републику Српску и Србију! Иако га судија опомиње да је, наводно, само он лично оптужен и нека се потруди да себе одбрани!

Како је деловао та два дана, колико сте готово провели с њим?
Оба дана деловао је здравији него што је био. Често цитира књигу Јована Дучића „О срећи“. Сутрадан му доносе тај део из Дучићеве књиге „Благо цара Радована“ и прочита ми га. Распитивао се и сећао… Прегршт тема за памћење и записе. Сећао се нечега онако како је желео да јесте, јер га је истина дубоко болела. Али је ћутећи прихватао моје упите неверице… Причали смо, причали…. Иако говори да је срећан човек, јер има свој народ, своју одану и честиту породицу, и унуке и пријатеље. Кћерка Ана му је најтежа рана: „Она је била део мога бића… Није се она убила. Није она могла да подигне мој пиштољ на своју главу!“ И сузе прокапљу… грч му заустави речи.
Онда би усред опширне приче о догађајима у Книну, на пример, рекао: „Не знаш ти, Љиљо, какав је то ужас вадити спржена тела војника из гранатираних тенкова… И колико је тога било у Книнској крајини…!“
Или када му одлутају мисли у време самотњачког скривања, изговори још теже и упечатљивије: „Шта мислиш – може ли се живети у земљи, од земље?! Да те нико жив не примети и да то траје… Може, али ти не дај боже да у то искушење западнеш…!“
За ову прилику било ми је одобрено два пута, по два сата боравка у затвору. Када сам првог дана узнемирено пред истек одобреног времена, а видевши стражара како иде према мени, почела да устајем – Ратко ме је задржао: „Добро, знаш ли ти да овде седиш са генералом! Док генерал не устане, ни ти не смеш! Нећеш ти још никуд одавде!“ Гледала сам у чуду како он на српском језику говори стражару да ћу да останем до краја, док он каже… Стражар је мало постојао, са неким се проконсултовао и отишао, и остала сам до 16.45 часова! Тако и другог дана. Провели смо готово дванаест сати у разговору. Оба дана сам се чак и хранила иза зидина страшног Шевенингена, са Младићима. Постављали смо и делили ручкове које су у затворској мензи  припремали генерал Ојданић, а као помагао му генерал Младић, колико уопште он то може са својим здрављем. Нисам могла да верујем да ми се то догађа: укусније мусаке са кромпиром нисам јела… А уз све то, Ратко је још набавио и воћну торту и црно вино (наравно, без алкохола). Ваљда за растанак, иако нико није помињао ту реч.
Другог дана из ћелије су му донели дневне новине „Франкфуртске вести“ које је једине примао… као и моју књигу „Рапорт команданту“, показивао ју је и стражарима и посетиоцима и заробљеницима… Била сам срећна што сам допринела његовом ведром расположењу. Потом смо коментарисали садржај књиге… Срећом да је и Боса била присутна, па смо потом, шетајући се, препричавале наше разговоре, да их боље упамтимо…Младић се искрено сећао многих људи који су чинили добра Војсци Републике Српске и молио ме да им пренесем његову захвалност… „Поздрављао“ је и оне који су се огрешили о истину, везано за његов ратни пут, за њега лично, који су му „пријатељски“ поручивали да се преда или да се убије и каже да би се радо са њима срео очи у очи: „Да их преваспитам…И Дучић каже да је част повратити пријатеља…“  А ја му говорила да он више за такве нема времена… Почесто се прекрсти када поменемо неког од покојних пријатеља. Наишао је и генерал Толимир са бројаницом око врата и поздрављамо се уз веру у Бога. Ратку сам оставила бројаницу из манастира Острог и када је Толимир отишао, Ратку је све то била инспирација да ми исприча како је још 1989. године био у манастиру Светог Василија Острошког.

Можете ли  нам нешто више рећи о његовој посети манастиру Острог?
Рекао ми је: „Био сам начелник Одељења за наставне послове Треће војне области и те године организовао сам војну вежбу старешина за кондицију и оспособљавање на терену. Било је 150 старешина са читаве територије, коју покрива Трећа војна област. Одабрали смо врлетни терен Црне Горе, код Никшића. На крају вежбе повео сам учеснике вежбе под Острог. Сви су они обишли манастир и игумана сам замолио да ми дозволи да се поклоним моштима Свеца. Он се тргао, помислио ваљда да нећу умети, јер тада није било дозвољено официрима ЈНА да обављају верске обреде. Објаснио сам му шта желим и он ме  је примио у ћелији где су мошти. Скинуо сам шапку, прекрстио се и учинио све како приличи том чину. Тада сам доживео велику срећу: старешина ми је отворио ковчег и открио руке Свеца… видео сам му нарасле нокте… Целивао сам Светог Василија, слава му и милост… Све како је ред и жеља…
Када смо се вратили са вежбе, позивали су ме претпостављени на рибање и рапорт, али ме нису поколебали у уверењу да сам учинио исправну ствар. Зато сам патријарху Павлу, да не би било каквих недоумица, 1993. године рекао: „Ја сам, Ваше преосвештенство, крштен и крстим се. Иако сам васпитаван да будем атеиста, православац сам и поштујем своју православну веру. Као и друге вере!“

Шта Вам је поручио пред привремени растанак?
Пред растанак питам Ратка Младића, ја, његов пријатељ без остатка, нехотични, по својој вољи и без ичијег налога: „Имаш ли да ми даш какав задатак? Шта би и како требало сада да урадим што до сада нисам?“
Прешао је с друге стране стола, сео крај мене и загрлио ме благо, готово родитељски: „Нема теби ко да даје задатке! Све што си до сада радила и урадила сама си одлучивала! Ти си једна свезналица! Ти сама знаш како треба даље!“ Опет дубоки емотивни удар… Спасила ме је чаша црног вина, којом смо наздравили победи зла и неправде, у бољем здрављу и до слободе! Растали смо се као да ћемо се сутра поново срести и разговарати… Тако сам освојила Шевенинген и омирисала затвор! Први пут у животу била сам у неком затвору! И то каквом! И то код мог пријатеља брата! Рекао ми је да је најважнији српски задатак сада сачувати Косово и Метохију у саставу Србије.

[/restrictedarea]