Почетна / Свет / Lagana smrt „evropske ideje“

Lagana smrt „evropske ideje“

Piše Dejan Lukić

Kriza u evrozoni razbuktala je i požar evroskepticizma na širokom prostoru  EU, posebno na britanskom Ostrvu, gde je procvetala skepsa ne samo u odnosu na evro nego i na opstanak same Unije

Britanski ministar inostranih poslova konačno je izustio ono što je na jeziku većine njegovih sunarodnika, a zemlja odavno želi da čuje iz usta nekog od zvaničnika: „Ujedinjeno Kraljevstvo bi se bolje osećalo ako bi do kraja olabavilo svoje veze sa Briselom“. Dotle je Vilijam Hejg imao političke kuraži da javno ide. Nije imao, ipak, hrabrosti da ide do kraja, kao „Dejli mejl“: „Vreme je da pitamo narod hoće li da ostane dalje u Evropskoj uniji“.
U intervjuu za  londonski „Tajms“ bivši lider Konzervativaca misli, takođe, da je uvođenje zajedničke evropske monete, a bez čvršćih institucionalnih veza članica na području poreza, potrošnje, sudstva, bilo „monumentalna pogreška“. Sada se, veli Hejg, vidi koliko je Velika Britanija bila pametna i koliko je sebi učinila dobro što je ostala izvan evra. Kaže još i ovo: „Uvođenje zajedničke evropske monete ostaće za sva vremena memento i primer kako jedno kolektivno rasuđivanje može da bude tako pogrešno i koliko može da ide u raskorak sa realnošću“.
Jaka izjava, ali pogodak u oko oluje, sada kada u Vajtholu i londonskom Sitiju  šanse da se izbegne novi finansijski cunami i da preživi evropska monetarna unija stoje jedan prema sedam.

KONTROLISANI BANKROT GRČKE
U centru oluje trenutno je sudbina Grčke, ali i sve ono što iza grčkog kolapsa sledi. U Londonu, iza javne scene, vlada konsenzus, uprkos svim zvaničnim demantijima koji služe da se koliko-toliko uteši uznemireno tržište, da se u MMF-u i „Svetskoj banci“ gotovi strategija za dan posle grčkog bankrota. Prema toj strategiji, a na osnovu podataka sa neformalnog brifinga u MMF-u, kreditori  Grčke moraće da izgube između pedeset i šezdeset posto novca, što će, kaže se, dalje, da ima težak ispit za globalnu ekonomiju. Na proteklom ministarskom sastanku grupe „G 20“ nekoliko učesnika su i dalje javno govorili da postoji nada da Grčka „odgovori“ na reforme sadržane u paketima pomoći, ali su se – nasuprot – iza zatvorenih vrata ministri morali da saglase da „Grčka neće nikada moći da vrati enormnih 350 milijardi evra suverenog duga“ („Mejl“, iz Vašingtona).
U londonskom Sitiju za sada, međutim, postoji samo jedna kalkulacija u opticaju – „kontrolisani“ bankrot Grčke. Istina, monetarni ekspert Kenet Rogof, bivši glavni savetnik u MMF-u i profesor na Harvardu, tvrdi u emisiji Bi-Bi-Sija „Hardtok“ da će posle grčkog bankrota evrozonu morati da napuste Portugalija, Irska, Španija i Italija. I smatra da je razrada strategije organizovanog bankrota već u odmaklom stadijumu. Bitno pojednostavljen plan ima u vidu da Grčka dobija veštačko disanje od oko osam milijardi evra kako bi mogla da u pet sledećih meseci pokrije prispele obaveze, a da će dok traje anestezija EU i SAD pokušati da sakupe sumu od 2 triliona (!) koliko se drži da će biti neophodno da Grčka „meko aterira“ sa svojim bankrotom, a da cela kriza ne kontaminira preko Španije, Irske, Portugalije i Italije, ostatak Evrope i sveta. Profesor Rogof smatra da je za taj posao potrebno daleko više novca – tri do četiri triliona evra, mada sumnja da će i to pomoći evrozoni.
Sajmon Votkins, londonski ekspert za pitanja Sitija, misli da je i projekat „kontrolisanog“ bankrota Grčke samo sedativ, ali tvrdi da je „definitivno u špilu karata“ i da finansijsko tržište „odavno vidi grčki bankrot kao neizbežan ishod“.
Najsvežija analiza „Siti grupe“, američke investicione banke, ceni da su šanse  Grčke da izbegne bankrot – ma kakav bio – ne veće od pet posto. „Ali ako bi bankrot mogao da se izvede kontrolisano, uporedo sa koncentrisanom intervencijom da se ne zaraze ostale države evrozone, to bi na kraju moglo nekako da stabilizuje preplašeno tržište i okonča neizvesnost koja je ključna nota sadašnjeg trenutka krize.“ U paketu „kontrolisanog bankrota“ neophodno će biti – stoji dalje u predviđanju „Siti grupe“ – da budu uključene i mere za Portugaliju i Irsku. Ali, da bi čitav scenario imao izgleda, mora da se spreči izlazak bilo koje zemlje iz evrozone, jer bi – stoji i na papiru „Siti grupe“ – u tom slučaju sve planulo i požar bi zahvatio najpre Španiju i Italiju, pre nego što zahvati ostale zemlje.
Pitanje svih pitanja je, međutim, gde će fond EU za intervencije i, eventualno, MMF pronaći trilione evra da gase vatru za koju niko ne može da predvidi koliko će široko da zahvati.

„BRATOUBILAČKA BORBA“ NA TEMZI
Kriza u evrozoni razbuktala je i požar evroskepticizma na širokom prostoru  EU, posebno na britanskom Ostrvu i naročito u redovima vladajuće konzervativne partije. Tako, Vilijam Hejg javno priznaje kako je lider njegove partije i aktuelni premijer Dejvid Kameron mogao, od kako je na vlasti već više od godinu dana, da učini „mnogo više“ na repatrijaciji vlasti iz Brisela u London – stav koji, takođe, pogađa u nerv pretežnog raspoloženja u zemlji.
Problem Kamerona i njegovih konzervativaca je „ludačka košulja“ koalicije sa  Liberalima, fanaticima „evropske ideje“. Hejg kaže da bi njegova partija htela da  vrati iz Brisela otuđene delove suvereniteta, ali da je vezanih ruku i da partija mora da, na takvoj osetljivoj temi kakva je veza sa EU, ulazi u kompromise (sa Liberalima) „da bi zauzvrat dobili neke druge (njihove) kompromise“.
Hejgove izjave o „repatrijaciji suvereniteta“ nisu novost u ovdašnjoj političkoj atmosferi, nego su samo još jedan signal da u političkom vrhu na Temzi teče neobjavljeni „građanski rat“ na temu Evropske unije, u kojem je sadašnja kriza samo aktuelizovala suštinsko pitanje: „ostati ili ne“ u briselskoj državi.
Duh je, definitivno, pušten iz boce. Pitanje opstanka ili napuštanja Unije pomaklo se sa nemušte margine u centar debate.
Mark Pitčard, sekretar takozvanog „Komiteta 1220“, uticajne grupe konzervativaca u Vestminsterskom parlamentu, gotovo ultimativno je pozvao svog premijera Dejvida Kamerona da se otarasi „robovanja“ koalicionom partneru i pitanje daljeg ostanka zemlje u Uniji iznese na narodni plebiscit.
Dejvid Kameron je, ironično, i sam ubeđeni evroskeptik, ali mu zbog koncersija Liberalima prete problemi u koaliciji i možda čak i izlazak na vanredne parlamentarne izbore. U demaršu objavljenom u „Dejli telegrafu“, Pitčard kao da nagoveštava „građanski rat“ u samoj konzervativnoj partiji, budući da su Konzervativci u njihovom predizbornom manifestu obećavali glasačima referendum o EU.
„Članstvo u Evropskoj uniji je nepodnošljiv jaram koji je nametnut našoj nezavisnosti“, piše Pitčard i opominje premijera da građani moraju da, konačno, dobiju mogućnost izbora između političke unije (za koju je manjina) i odnosa sa Briselom, postavljenim na slobodnu trgovinsku razmenu (za koju je većina). Lider „Komiteta 1220“ otvoreno upozorava šefa partije: „Konzervativni članovi Parlamenta neće više da potpisuju blanko ček za letargične radnike u Lisabonu dok naši ljudi u Londonu ili Lesteru stoje u redovima za socijalna davanja. Konzervativni članovi Parlamenta ne mogu se od sada, pa nadalje uzimati kao garantovana glasačka mašinerija (za Kameronovo manevrisanje prema Briselu)“. I onda: „Za većinu Britanaca, Evropska unija je već postala vrsta okupacione sile koja nameće nama stvarne propise, određuje kamate, sužava slobode, diktira poreze, suzbija našu kulturu i običaje“.
Prošle sedmice, sa istom dozom frustracije, 120 parlamentaraca Konzervativne partije okupili su se na poluprivatnom sastanku u Vestminsteru da bi iskazali nezadovoljstvo sporom i anemičnom taktikom kojom Kameron nastoji da vrati iz Brisela u London delove nacionalnog suvereniteta, otuđene, uglavnom, u vreme administracije Tonija Blera.
Situacija se na Temzi prilično zakuvala. Liberali su na nogama i motre do koje mere će Kameron koji sam sebe naziva „praktičnim evroskeptikom“ (ma šta to značilo) odolevati jurišnicima iz jezgra vlastite partije.
U neobjavljenom „građanskom ratu“ partnera u Koaliciji, vođa Liberala Nik Klejg, pokušava da, kao sada i Kameron, drži štap za sredinu, ali i njegova baza ključa. Na prošlonedeljnoj godišnjoj konferenciji Liberalnih demokrata, jedan od prvaka partije, Deni Aleksander, inače sekretar državnog trezora, skinuo je rukavice: „Nažalost, evroskeptici, s leva i s desna, ne shvataju da deljenje suvereniteta (sa Briselom) ojačava naš uticaj, a da nas izolacija slabi“. U direktnom izazovu većini partija i svojih koalicionih partnera, konzervativaca, ali i većinskom raspoloženju u zemlji, Aleksander je sa govornice poručio da  Liberali „nikada neće dozvoliti antievropljanima i nacionalistima da kompromituju naše nacionalne interese(!?) Oni su neprijatelji našeg napretka“.
Rukavica je, tako, bačena, sa obe strane. Bizarno je, međutim, da konzervativno jezgro – parlamentarna elita preti svom lideru i premijeru da mu predstoji „bratoubilačka borba“ u partiji ako ne bude poštovao partijski predizborni manifest i na narodni plebiscit ne iznese pitanje daljeg članstva zemlje u Evropskoj uniji; repatrijacija delova suvereniteta nije više dovoljna… Mlađi partner u koaliciji, liberali, treća partija po snazi u zemlji, sa rejtingom koji se obrušava u poslednje vreme, na sve ovo samo preti da će nastaviti sa pritiskom ka daljoj federalizaciji briselske države.
Koalicioni sporazum potpisan posle prošlogodišnjih parlamentarnih izbora kaže samo da će vlada „osigurati da Britanija bude pozitivan učesnik u Evropskoj uniji“. Ništa više od toga, ali to je ujedno bio minimum koji je naterao Liberale da uđu u koaliciju, umesto da sastave manjinsku vladu sa poraženim laburistima.
Da li će rat koalicionih partnera na tako polarizovanoj temi „više Unije naspram izlaska iz Unije“ na kraju oboriti vladu Dejvida Kamerona, širom je otvoreno pitanje. Evroskepticima sadašnja monetarna i dužnička kriza u evrozoni i samoj EU, sa evrom kao, istovremeno, vezivnim tkivom i „monumentalnom greškom“, duva vetar u leđa.

NOVAC KOJI NE POSTOJI
Britanija je i sama u nedaćama, sa dugom od preko dvanaest posto bruto nacionalnog produkta, da bi još finansirala posrnule članice Unije. Pri tome, Ujedinjeno Kraljevstvo nije članica evrozone, a njeni lideri javno ispoljavaju zadovoljstvo, na rubu zluradosti, što su sačuvali bar nacionalnu valutu – funtu. Istina, London se u sadašnjoj turbulenciji evrozone našao u izvesnom raskoraku. Kao članica EU Britanija je dužna da solidarno učestvuje u izbavljanju drugih članica iz teškoća. A kao zemlja koja je ostala u vlastitoj valuti nema nameru da svojim novcem izbavlja evro. Praktično, međutim, državna kasa participira već u Fondu EU (i MMF-u) za intervencije u pogođenim državama članicama.
Istovremeno, preko 45 posto celokupne britanske razmene sa svetom otpada na zemlje EU i svaki potres u kući evra trese i Ostrvo. Britanske banke su, pored toga, duboko eksponirane u nekim evropskim bankama, posebno u Irskoj. Ako se dužnička kriza bude produbljivala, a u Londonu je konsenzus eksperata da hoće, udarac na britansku ekonomiju biće – procenjuje se – u veličini od  366 milijardi funti. To bi bilo ravno 24 posto bruto nacionalnog dohotka ili – reljefnije izraženo – svaka porodica pretrpela bi gubitak od 14 hiljada i 650 funti – novac koji – da slika bude  jasnija – većina Britanaca nema.
Ovaj gubitak je, pak, samo deo dužničkog scenarija. Glavni gubici ne dolaze samo od direktnih zajmova koje Grčka ili Irska, na primer, neće moći da vrate, nego posle toga, od gubitka novca u takozvanoj „šemi derivata“, kada Grčka, a posle nje Portugalija, Španija, Irska, Italija, počnu da padaju „po domino efektu“. Derivati su spekulativna arhitektura kupoprodaje tuđih zatrovanih dugova, arhitektura koja je izdašno učestvovala u sadašnjem delu monetarne krize i hipotekarnog kraha. U srcu operacije je kupoprodajna manipulacija „bolesnim“ derivatima, pri kojoj se kontaminirani novac osigurava kod finansijskih institucija radi zaštite u slučaju bankrota. Kupci derivata su, zatim, prodavali rizik drugima, što je na koncu značilo da jedan dug može da u ovoj preprodaji magle kontaminira celu seriju banaka. Direktan bankovni zajam nije, dakle, toliki gubitak koliko „derivat“ tog zajma. Londonski Siti je u poslednju deceniju zaradio milijarde i milijarde preprodavajući tuđe dugove dok, napokon, nije došao dan završnog računa. Tako, bankrot u evrozoni preti da naplati račune za  deceniju prodavanja magle.
Jedina utešna nota – ako utehe ima – u mračnom scenariju koji izlazi iz Sitija, ali i iz Vajthola, jeste da Britanija za razliku od  članica evrozone može da manevriše vlastitom valutom. I malo je onih koji bi stavili svoj žeton na evro, čak i takav evrofil kakav je bivši Blerov ministar spoljnih poslova Džek Strou, izjavljuje u Parlamentu da evro doživljava „laganu smrt“.
Centar za  ekonomska i politička istraživanja (CEBR) predviđa da će se evrozona raspasti u sledećih pet godina, „najverovatnije do  2013“. Prema analizi, nekoliko faktora čine ovaj ishod neizbežnim: slab ekonomski oporavak Grčke, Portugalije, Španije i Italije; oštri uslovi budućih pozajmica; mršav rast izvoza u većini članica monetarne unije i nespremnost trenutnih vlasnika kapitala (ubraja se i Kina) da usipaju zdrav novac u teške bolesnike. „Pre ili kasnije, sami Grci, ali i spoljni kreditori, zamoriće se od vođenja izgubljene bitke… Raspad Monetarne unije odigraće se  kada se Grčka povuče iz evra i druge članice pođu njenim putem…Paketi finansijske pomoći i eventualno restrukturiranje dugova samo će odgoditi neizbežan momenat istine“, prognozira izvršni direktor CEBR Daglas Mekvilijams.
Nevolje u evrozoni nisu, kao što su neki očekivali, „zbili redove“ među pristalicama „evropske ideje“. Umesto toga, u Britaniji je naprosto procvetala skepsa ne samo u odnosu na evro nego i celu „evropsku ideju“… Hejgova izjava da je evro koji sada predstavlja gravitaciono vezivo Unije „monumentalna greška“, pobuna jezgra u vladajućoj konzervativnoj partiji protiv daljih integracija i zahtev da se raspiše referendum „za ili protiv ostanka u Uniji“, naslov su atmosfere na Temzi pred ulazak u opšte narodno nezadovoljstvo. I ako u „građanskom ratu“ na temi Unije padne koaliciona vlada na Temzi, biće to samo kolateralna posledica onoga što „Mejl“ naziva laganom smrću „evropske ideje“.

7 коментара

  1. Svako ko ne pase zna da je EU fasisticka tvorevina nastala pod pritiskom nemacke,jer kao sto znamo njima,nemcima,je oduvek bila namera da vladaju evropom,a i sire ako je ikako moguce,posto smo mi ostale nacije i narodi „glupi“a samo oni,nemci,pametni!!Oni,nemci,se tako i ponasaju kao da su drugi glupi,u najmanju ruku kukavice,a oni pametni!Eto najnovijeg primera kad se radi o povratku imovine folksdojcerima!Folksdojceri kazu da nisu imali izbora nego su morali ici u vojsku,u rat,ili bi bili ubijeni!Ja verujem da su neki,ne svi,morali ici u rat,iako je vecina isla vrlo rado,bez primoravanja!!E gospodo folksdojceri,trazite nadoknadu imovine od vasih politicara koji su vas uvukli u rat!Ne trazite od Srbije da vam „vraca“ ono sto ste izgubili upravo zbog vasih politicara koji su se poneli neodgovorno i uvukli vas u rat!Nije vas Srbija mobilisala niti primorala da idete ratovati! Vasi tadasnji politicari su trebali znati u sta vas uvlace i u kakve konsekvence mogu da vas uvuku! Pa nije valjda Srbija odgovorna za fasisticko ludilo koje i dan danas pokazujete!Nisu Srbi isli u nemacku da vas ubijaju,nego ste vi dosli u Srbiju da ubijate Srbe!!Svaki politicar treba da vodi racuna u kakve probleme moze svoj narod uvuci,i za eventualno takve poteze su jedino oni krivi,pa shodno tome trazite od vasih politicara nadoknadu imovine!Sada ispade da vama koji ste zeleli da pokorite sve narode po evropi,ratovanjem naravno,mi napadnuti treba da platimo ratne vratolomije??Ne,ne,gospodo folksdojceri,vasi politicari potpomognuti od vas neka vam nadoknade ono sto ste sa pravom izgubili!!Vi ste mislili da mozete ratovati o trosku Srba?Malo ste se ipak prevarili!!Od onih koji su vas uvukli i za cije ste interese i ciljeve ratovali trazite to sto mislite da treba da trazite!Koliko ste zla naneli Srbima nema te banke na svetu koja ima toliko novca da bi to mogla isplatiti!Prema tome,trazite od vasih dobrocinitelja,politicara,da vam vrate imovinu jer su vas oni uvukli u unapred izgubljeno! TO JE ISKLJUCIVO VAS PROBLEM KOJI SA SRBIJOM NEMA APSOLUTNO NIKAKVE VEZE !!




    0



    0
  2. Globalizaciju Planete, pa samim tim i Evrope, nisu smislili Evropljani, vec „mislece snage“ korporacijskog kapitala. Evropska unija je bila uverena da je prihvacena kao saveznik korporacijskog kapitala, jer je i sama dobila zadatak da pokori i eksploatise „neevropske“ drzave u Evropi. Medjutim, desilo se da u tzv. liberalnom kapitalizmu nema izuzetih od eksploatacije, da nema saveznika, da postoje samo obmanuti i eksploatisani.
    Zar bi se moglo dogoditi da se drzava od 10 miliona stanovnika zaduzi 350 milijardi evra, a da joj je produkcija ostala na nivou kada takvu potrebu nije imala? Proizvodnja je smanjena u svim evropskim drzavama da bi se otvorilo trziste za robu korporacijskog kapitala.
    Ideja globalizacije je zasnovana na ideji eksploatacije.




    2



    0
  3. Василим

    Европа рикњава, то је јасно, сао еврофанатици у Србиј још лају, ко керови!




    1



    0
  4. sebicnost od sebicnosti pada a pohlepa od pohlepe ????? Sta vas to cudi ?!




    1



    0
  5. Ovo sto pricaju nasi politicari je sasvim glupo jer EU ne postoji tj.EU je Nemacka tokom drugog svetskog rata samo sto je za vreme rata ona bila samo 4 a sad 20 godina i nemaju vise sta da eksploatisu tj. da se bogate na tudjoj muci osim za glupe srpske politicare koji su toliko glupi da uo[pste ne vide razliku izmedju sebe i EU jer su oni preuzeli celokupni lopovluk od same EU tj. Nemacke




    1



    0
  6. Imam utisak da će vOJVOĐANI lajati do kraja…




    0



    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *