Крвави октобар

Пише Владимир Димитријевић

Овог 20. октобра 2011. године навршава се седамдесет година од када су Хитлерови представници европске цивилизације и културе у Србији показали право лице Западне Европе, стрељајући децу у Крагујевцу само зато што су српска. Историја се и овога пута поновила – ти исти, културни и евроатлантски интегрисани Немци, овог пута у служби америчке Империје, опет пуцају на Србе, отимајући нам Косово и Метохију

У својој књизи „Специјални задатак: Балкан“ (код нас је објављена тек 2004. године), специјални Хитлеров изасланик за просторе Југоистока Херман Нојбахер каже да су на Балкану само два народа била под немачком окупацијом: Срби и Грци. Сви остали су били Хитлерови савезници. Хитлер је Нојбахеру о Србима говорио овако: „Ми никад не смемо на Балкану дозволити да један народ постане сувише моћан, народ који осећа политичку мисију и историјску улогу. Управо Срби су тај народ. Они су доказали да имају велику државотворну снагу, а и велике, амбициозне циљеве, који иду чак до Егејског мора. Имам озбиљне примедбе на то да такав народ у њиховим настојањима и амбицијама још посебно охрабрим и подржим (…) Срби су народ који је одређен да има државу и који је као народ одржан. Њихова идеологија је великосрпска. У њима постоји безобзирна отпорна снага. Због тога ће они увек заступати великосрпску идеју. Оно што долази из Београда значи опасност“…

[restrictedarea] И то је једина права истина о Другом светском рату на нашим просторима, истина коју је академик Добрица Ћосић, примајући признање руске државе за антифашистичку борбу, овако формулисао („Печат“, број 117, од  4. јуна 2010): „Без трунке националног величања, мора се рећи да су у Другом светском рату Срби имали највећи покрет отпора у свету (…) Не могу у овом тренутку да не истакнем значајну историјску истину: верност Русији у антифашистичком рату нису потврђивали једино комунисти, него и знатан део монархиста, већи део Српске православне цркве, грађанске демократске странке, највећи део стваралачке интелигенције, изразита већина српског народа и омладине. С поносом истичем: ниједан српски војник није ратовао на Источном фронту! Ниједан српски војник и официр није ратовао против савезника!“Наравно, по Ћосићу, то је имало своју цену: „Највећи и најмонструознији логор за Србе, Јевреје и Роме ван Немачке организовала је у ‘Јасеновцу’ Независна Држава Хрватска, где је на најсвирепији начин убијено неколико стотина хиљада Срба, 22.000 српске деце, око 40.000 Јевреја, много Рома и мања скупина хрватских антифашиста. Осим на Источном бојишту и у Варшави, нигде нису биле толике немачке одмазде над цивилним становништвом као у Србији. Масакри у Крагујевцу, Краљеву, Шапцу, Мачви, Крушевцу, Драгинцу, Бачкој, Бојнику, Пустој Реци представљају немачке, мађарске и бугарске злочине који се не могу заборавити. Београд је једини европски град који је имао два логора – ‘Бањицу’ и ‘Сајмиште’ – за београдске Јевреје и српске родољубе. Ту су мучене, побијене, депортоване у немачке логоре десетине и десетина хиљада људи, жена и деце. И Ниш је имао злогласни логор на Бубњу који су за смрт пунили немачки и бугарски фашисти“. Ћосић је, у свом говору, изразио и оштру осуду негдашњих савезничких држава које су тако срамно поступиле са Србима у доба распада бивше Титотопије: они су прошли најгоре, протерани са својих вековних огњишта и лишени права да живе у јединственој држави, за коју су крварили и у Првом и у Другом светском рату, а сви Хитлерови савезници са простора СФРЈ били су награђени националним државама какве никад у новијој историји нису имали.
Ове, 2011, навршава се седамдесет година од октобра месеца 1941. године, када су Хитлерови представници европске цивилизације и културе у Србији показали право лице Западне Европе без Христа, коју је Владика Николај, пишући у немачком ропству своје „Речи српском народу“, назвао „Белом Демонијом“.То искуство не смемо заборавити, поготово кад видимо да ти исти, културни и евроатлантски интегрисани, Немци, овог пута у служби америчке Империје, опет пуцају на Србе, отимајући им Косово и Метохију; и, како смо видели у прошлом броју „Печата“, чувају исте бункере крај пруге Рашка – Звечан које су њихови преци подигли у Другом светском рату.

РАТ ПРОТИВ НИЖИХ РАСА
Године 1941. Југославија се нашла на удару нацистичке Немачке, њених савезника и сателита, у априлу месецу; у јуну, на  истом удару нашла се Русија, у то време под именом Совјетског Савеза. Иако је Југославија била монархија, а Совјетски Савез имао републиканско уређење, иако су им друштвена уређења била различита, постојало је нешто што их је спајало: мржња Адолфа Хитлера и његових следбеника према Словенству, које је, заједно са Јеврејима и Ромима, сматрано нижом расом,  коју, у прво време, треба покорити, а затим и истребити. Срби, најбројнији народ Југославије, и Руси, најбројнији народ Совјетског Савеза, били су жртве славофобије твораца Новог поретка (ах, како то познато звучи!) Зато није нимало случајно што су Срби, чим су били окупирани од немачких нациста и италијанских фашиста, па онда изложени геноциду њихових савезника (Бугара и Мађара) и сателита (хрватско-муслиманских усташа и шиптарских балиста), дигли устанак за слободу, као што није било случајно да су Руси кренули у Велики отаџбински рат, схватајући да ће им, не буду ли се борили, уништење бити једина судбина.
Србија је, од јула до септембра 1941, била поприште силовитог устанка заједничких ројалистичко-легитимистичких (под командом пуковника Војске Краљевине Југославије Драгољуба Михаиловића) и партизанских снага (које су биле под командом коминтерниног поузданика, секретара Комунистичке партије Југославије Јосипа Броза Тита ). Ослобођене су велике територије, од Лознице код Шапца, преко Ужица и Пожеге, до Чачка и Горњег Милановца. Три немачке посадне дивизије (704,714. и 717), састављене од људства старијег годишта, нису биле спремне да се суоче са неочекиваним устанком и морале су огорчено да бране изоловане гарнизоне, комуникације ка Грчкој и веће градове. То су били први порази нациста у Европи. Извештај команде  једне од немачких чета из Шапца био је резигниран: „Српски устанички покрет располаже добрим руководством. Конфигурација земљишта и национални карактер веома олакшавају овај мали рат. Служба ухођења и обавештавања олакшана ја сарадњом свеколиког становништва“. Бесан због оваквог развоја догађаја, Хитлер из Грчке у Србију пребацује аустријског генерала Франца Бемеа ( аустријски нацисти су нарочито мрзели Србе, због пораза Беча у Првом светском рату), који добија велика појачања и 22. септембра почиње офанзиву против устаника, нападом на окуку Саве код Шапца. У наредби од 25. септембра 1941, Беме саопштава војницима Вермахта: „Ваш задатак је да прокрстарите земљом у којој се 1914. године потоцима лила немачка крв услед подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србију има се створити застрашујући пример који мора најтеже погодити целокупно становништво“. У току немачке офанзиве вршена су масовна стрељања на више места: у Шапцу, Београду, Драгинцу, Крагујевцу и Краљеву. Мушкарци Шапца и околине ( њих око 5.000) били су злостављани у току „Дугог крвавог  марша“, када су их Немци и хрватске усташе натерале да трче од Шапца, до места Кленак у Срему, где је за њих на отвореном био направљен логор. Ко год би се уморио или пао, био је убијен на лицу места.  У селу Драгинцу, за освету због устанка, представници „супериорне расе“ побили су преко 2.000 невиних људи, само зато што су Срби. Беме је 10. октобра наложио, испуњавајући наредбу немачке Врховне команде, да се за сваког убијеног Немца или „фолксдојчера“ стреља 100 заробљеника или талаца, а за сваког рањеног 50 (то је била највиша квота у окупираној Европи). Према извештајима генерала Бадера, који је заменио Бемеа, до краја децембра 1941. године „непријатељ“ је имао 3.562 погинула у борбама, а стрељано је 11.164 лица. За одмазду. Валтер Маношек, у својој студији „Холокауст у Србији“ сматра да је тај број много већи и да износи преко 20.000. (Опаска за Соњу Бисерко и дружину: Маношек није Србин, него Аустријанац, и његова књига није писана по налогу Слободана Милошевића и сличних представника пројекта „Велика Србија“. Рађена је на основу архива Вермахта и на српском се појавила 2007. године). Веома важну улогу у свему имали су потомци принца Еугена Савојског, домаћи Немци, фолксдојчери. Они су уживали, сасвим у складу са новозадобијеним статусом „надљуди“, у убијању својих суграђана Срба, који им пре Другог светског рата, у Војводини и другде, ни на сенку нису стали. Тако су се понашали и многи Мађари, који су у Новом Саду 1942. године показали како умеју да негују „добросуседске“ односе. Зато ће Тадић и дружина да настоје да их све, онако нежне и умиљате и европске, рехабилитују.

ПОГИБИЈА У КРАЉЕВУ
У октобру месецу 1941. године удружене снаге партизана  и ројалиста напале су град Краљево с циљем да га ослободе. У граду је, међутим, било око 2.200 војника Вермахта, којима је заповеђено да град не смеју нипошто предати. Напад устаника је почео 5. октобра, а већ 6. октобра немачке трупе затварају фабрику авиона „Дорније“ због „радне непоузданости“, и хапсе њене раднике, као и раднике Фабрике вагона и железничаре, плашећи се саботажа. Сви су затворени у једну халу Фабрике вагона у Краљеву. За то време, Вермахт је већ почео са одмаздама: у првих десет дана октобра побили су Хитлерови војници преко сто сељака из околине и спалили неколико села. Када су четничко-партизанске трупе поновиле свој напад 11. октобра, уз употребу артиљерије, донета је одлука да се као таоци узму „комунисти, националисти, демократе и Јевреји“. Пошто напади устаника нису престајали, 15. и 16. октобра немачка војска креће авијацијом против њих, а пешадијска дивизија 717. заводи у Краљеву ванредно стање. После напада 15. октобра увече, за одмазду је одмах стрељано 300 Срба, а већ сутрадан је објављено да ће против Краљевчана бити предузете најоштрије мере. Речено је да „неће само сто Срба бити стрељано за једног Немца, већ ће се истребити породице и уништити посед“. У то време, епископ жички Николај ( Велимировић), конфиниран од стране Немаца у манастиру Љубостињи, покушава да интервенише код мајора Алфонса Мауцијевича (негде пише: Мацијеовића) да би спасао таоце. У својој књизи о страдању Жиче (у оквиру својих јесењих одмазди 1941, Немци су авионима бомбардовали Жичу и разорили је) и Студенице за време Другог светског рата, архимандрит Јован Радосављевић каже да је Николај Мауцијевичу рекао да он не може да верује да ће један Словен (очито, био је то германизовани Пољак) дозволити уништење читавог једног словенског града, на шта му је Мауцијевич одговорио да је он пољски Немац. Овај злочинац не жели да  слуша Николаја и прети му строгим затвором, због чега Светитељ Жички каже да ће га снаћи казна Божја. После разговора са претпостављенима, Мауцијевич враћа владику у љубостињски притвор, називајући га „англофилом и  највећим германофобом“.
У знак одмазде за 14 убијених и 10 рањених немачких војника, припадници 749. и 737. пешадијског пука убијају, по сопственим извештајима, „укупно 1736 мушкараца и 19 комунистичких жена“. Пук 749. иде у даље одмазде, и уништава становништво које живи у селима уз пругу Краљево-Крушевац. Покољи у краљевачкој области трају до 24. октобра.   У то време скоро да није било куће без знака жалости – великог црног барјака.
Међу Србима који су у Краљеву стрељани нашли су се и други Словени: Словенци и Руси (нимало случајно: припадали су „нижој раси“ коју су фирерови „надљуди“ желели да истребе). Стрељани су Словенци, њих педесет и троје, које је хитлеровска армада, заједно са 30.000 осталих њихових земљака, протерала са територије Марибора (желећи да је етнички очисти за германску „супериорну расу“) и које је Србија, преко ђенерала Недића и његовог опуномоћеника за избеглице Томе Максимовића, примила на своју територију и сместила на најбољи могући начин у куће углавном сеоских домаћина, вољних да помогну јужнословенској браћи. Стрељано је и 59 православних Руса, у овај град су стигли после Првог светског рата, бежећи од бољшевичке револуције, и постали су прави Краљевчани, сасвим интегрисани у локалну средину. Погубљено је, у име „Новог поретка“, 29 руских радника, четворица инжењера и техничара, четворица чиновника, 16 занатлија, петорица учитеља и средњошколских професора. Међу њима је било четири младића од 16  до 25 година, 26 људи у зрелом добу, између 36 и 45 година, као и 15 њих од 46 до 55 година. Нико од ових несрећника није био ухваћен са пушком у руци; сви су били мирни грађани, скромно су живели и у зноју лица свога зарађивали хлеб…Али, били су криви јер су се, као Словени, нашли на путу Трећем Рајху и његовим освајачким амбицијама. И то увек морамо памтити: крв Руса и Срба, браће у Христу, лила се због права да се живи слободно, без робовања туђину, ма како он моћан био и ма каквим маскама покривао своје право,освајачко лице. И томе би заједничком страдању свакако требало подићи, макар и најскромнији, споменик. Да се на заборави.

КРАГУЈЕВАЦ
Крајем септембра 1941. године, четници су у Горњем Милановцу заробили шездесет Немаца. Франц Егер, који је успео да побегне из заробљеништва, јавио је својој команди: „Са нама су пристојно поступали, пошто су нам објаснили: четници су слободни српски војници и они признају ратна права“. Гневне главешине Вермахта, уместо да буду задовољне хуманим третманом својих заробљеника, наређују да се пошаље казнена експедиција која ће спалити овај мали град; 13. октобра трупе јављају заповедницима: „Милановац гори, таоци се сакупљају“. Враћајући се према Крагујевцу, Немци успут спаљују српска села и убијају невини народ. Устаници воде борбе против њих и убијају десет, а рањавају 26 Немаца. Мајор Кениг, који у то време „уредује“у Крагујевцу, чека повратак трупа из Горњег Милановца да би спровео одмазду над локалним становништвом. Хапшења почињу прво 18. октобра 1941, када је приведено 66 Јевреја и комуниста. Капетан Фон Бишофхаузен, окружни командант, послао је захтев претпостављенима да се Крагујевчани не стрељају, јер у самом граду ниједан немачки војник није убијен. Али, Срби су били криви што су живи: Бишофхаузен је предложио Кенигу да стреља сељаке у околини, јер су они склони бунту; Кениг то прихвата, и просвећени Европљани убију 422 сељака у грошничком крају. Међу опаким бунтовницима био је и 14-годишњи чобанин Љубиша Манић; убили су и свештеника Николу Алексића, кога су, заједно с мушкарцима, извели са молитве у храму и пред храмом стрељали. Но, Кениг није био задовољан: наставио је са сакупљањем талаца и ускоро их је било 2.300, спремних да посведоче да „Европа нема алтернативу“. Наравно, високообразовани Европљани нису могли да се уздрже: упали су у крагујевачку Гиманзију, и повели ђаке, да их побију зато што припадају народу који се усудио да устане против Гетових потомака. Претходно је Бишофхаузен наредио да се настава у граду мора нормализовати, а ако родитељи не буду слали децу  у школе, биће стрељани као саботери. Кениг је, дакле, обнову редовне наставе искористио да гимназијалце пошаље у смрт. После смештања несрећника у тзв. „топовске шупе“, почело је масовно стрељање у зору 21. октобра. Убијено је, у току тих дана, петоро деце од 12 година, троје деце од 13 година, четворо деце од 14 година, деветоро деце од 15 година, 20 деце од 15 година, 37 деце од 17 година и 66 младића од 18 година. Немци су понегде показали  и хуманост (специфичну, али ипак): рецимо, пошто су ухапсили Милосава М. Радојковића и његовог оца, а отац био одређен за пуштање, пристали су на трампу: убили су оца, који их је молио да погине да би избавио сина, а Милосава су пустили. Забранили су родбини приступ телима побијених, под претњом смрћу. Опело је служено тајно, без присуства грађана. Иза стрељаних су остале најједноставније и најпотресније поруке. Рецимо, бравар Боривоје Јовановић, рођен 1904. године у Ропочеву, написао је: „Чувај децу… последња реч… Бора. Аманет: немој децу да оставиш“. А ученик шестог разреда Друге мушке гимназије у Крагујевцу, Паја Ивановић, дечак од шеснаест година, послао је поруку: „Тата, ја и Миша смо у топовским шупама. Донеси нам ручак, неки џемпер и неки ћилим. Донеси нам у теглици пекмеза“. И није дочекао ни ћилим, ни ручак. Директор гимназије, Лаза Пантелић, који је са својим ђацима пошао у смрт, поручио је ово: „Срца моја и душе моје…Миро, пољуби децу уместо мене. Слушајте маму децо и чувајте се. Збогом занавек. Ваш тата Лаза“. Примитивни Срби, људи са осећањима; а с друге стране Ничеови надљуди, који су прешли границу добра и зла, како би несрећни Фридрих рекао за свог натчовека – „звери са веселим трбухом“… (Не смемо заборавити улогу фолксдојчера у свему: они су, као познаваоци Крагујевца, служили Кениговим војницима као водичи приликом хапшења; варали су несрећне жртве да је у питању само „замена легитимација“; пљачкали су имовину стрељаних; учествовали су у стрељању. „Добар комшија ти је ближи него брат“, говорили су, у оно време, весели Срби; фолксдојчери су решили да им докажу да није све тако ружичасто како Балканци мисле).
Беме је могао да буде презадовољан. Није мала ствар побити гимназијалце жељне пекмеза. Као Аустријанац, он је показао варварима из Србије шта значи припадати средњоевропском културном кругу. Кад је одлазио  на нове задатке, растао се од потчињених дневном заповешћу од 5. децембра 1941: „(…) Током делимично упорних борби против потуљеног непријатеља, упркос неповољним временским приликама и тешко приступачним теренима, постигнути су успеси на које могу да буду поносни сви официри, подофицири и војници који су у њима учествовали (…) Напред на нова дела! Живео фирер!“Занимљиво је да се Беме на процесу у Нирнбергу бранио тврдњом да је баш захваљујући његовим енергичним и чисто војним операцијама у Србији избегнута одмазда  над цивилним становништвом: „То су биле моје муке и бриге, дању и ноћу, које су ме стално обузимале“, рекао је овај европски ритер.

ЈАСЕНОВАЦ, КРАЉЕВО, КРАГУЈЕВАЦ: ИМА ЛИ РАЗЛОГА ЗА РАЗДВАЈАЊЕ?
Ових дана се, са више места, покреће иницијатива да се 21. октобар, дан покоља у Крагујевцу, прогласи државним празником. Краљевчани сматрају да цела седмица треба да се посвети жртвама нацистичког терора у Србији. С тиме са слажу сви, од Ниша до Шапца. Међутим, с обзиром на то да су и неки из владајуће коалиција залегли за то да 21. октобар постане државни празник, као спомен на жртве геноцида, а да велики број Срба онима из владајуће коалиције ништа не верује, јавило се питање – да ли то неко хоће да злочине над Србима у Другом светском рату „србијанизује“ и да уклони наш поглед с „Јадовна“ и „Јасеновца“, да би се заборавило на хрватске усташе, чији ЕУ наследници купују српске њиве и привредне потенцијале, и да би се све свело на Хитлера, кога Запад већ деценијама представља као марсовца што се случајно спустио на планету Земљу, иако му је 1938. године Винстон Черчил изражавао дивљење, и тврдио, у отвореном писму, да би се он, Черчил, молио Богу да Енглезима пошаље таквог вођу какав је Хитлер само да су Енглези у Првом светском рату прошли онако како је прошла Немачка. Мудри Срби су рекли да је, упркос свим ужасима Краљева, Крагујевца и „Бањице“, „Јасеновац“ ипак највеће српско стратиште, највећи наш град под земљом, и да се Срби с ове и с оне стране Дрине не смеју раздвајати ни у гробу, а камоли у садашњости. Јер, убијени су из истих разлога: због злочиначке србофобије и свога слободољубља, које је увек било препрека свакој империјалној сили на путу ка светској власти, при чему се не сме заборавити да су на Балкану нацисти имали СС дивизије састављене од Хрвата и муслимана ( „Ханџар“) и Шиптара („Скендербег“)? И потомци Хитлерових највернијих балканских слуга сада су савезници НАТО-а у походу ка Русији (при чему су, од почетка деведесетих година 20. века, Срби опет „колатерална штета“). Зато, а да бисмо могли да, између осталог, уочавамо поучне историјске аналогије, ако се већ ради на обнови сећања, обавезно треба повезати  српска стратишта свуда, са Јасеновцем у средишту. Све остало било би кривотворина.

ПРЕДЛОГ ЗА РАЗМИШЉАЊЕ
Недавно су, док су Срби са севера Косова и Метохије бранили своје право да живе у Србији, а не у шиптарској квазидржави под НАТО протекторатом, на њих пуцали, поред америчких и (гле, чуда!) немачки КФОР-овци. Немачка је (опет – гле, чуда!) своју војску, први пут  после Другог светског рата, ван земље употребила током сукоба на простору бивше СФРЈ, а њени авиони су бомбардовали Србију 1999. године. Свега се тога вреди сетити ове, 2011. године, када нас убеђују да  Европска унија нема алтернативу. Јер, у животу једног народа историјско искуство помаже да се народ не заноси никаквим утопијама, ма како привлачно изгледале. Србија је, у прошлом веку, имала два пута искуство са Европом лишеном образине, која јој је долазила, преко Беча и Берлина, наоружана и спремна за обрачун са „нецивилизованим“ Србима. Таква „Европа“ пуцала је у невине људе 1941. године. У данашњим ратовима који се, између осталог, воде и да би нам памћење било избрисано, вреди се сећати. То може бити спасоносно. Будућност је будност. Уосталом, ево нечег што личи на савремену „РТС“ причу о безалтернативној ЕУ, а не потиче од владајуће коалиције: „Уједињење Европе које се у историји већ одавно оцртава представља нужан развој (…) Европа је постала сувише мала за међусобно изоловане и зараћене суверенитете (…) Савез европских држава мора бити заједница по могућности свих европских земаља“. То су речи из Нацрта представке Хитлеровог Министарства спољних послова, које је водио Рибентроп. И није у питању 2011, него 1943. година. То јест, ако се историја неком понавља, понавља се нама. Они који су убијали у Шапцу, Крагујевцу и Краљеву желели су Уједињену Европу, зар не? Не заборавимо шта је стајало иза космполитске реторике: у Бечу је, априла 1941, врхушка нацистичког ресора спољних послова, расправљајући о подели Југославије између Италије и Рајха, дошла до закључка да се у геополитичким играма на Балкану мора узети у  обзир искуство „генијалног војсковође и државника принца Еугена“, а да Београд треба да постане немачка тврђава; јер, речено је, „само онај ко чврсто држи Београд, може да влада Капијом код Беча (…) Гвозденом капијом (Ђердапом). Савезна установа за просторно уређење Рајха је стога, 24. априла 1941, разбијање Југославије (чије је срце била Србија) видела као могућност за „извлачење Дунава из запуштености, што омогућава његов развој у главну саобраћајну артерију немачког и европског Југоистока према Немачкој“. Личи ли вам то на тврдњу независног белгијског новинара Мишела Колона, који је, 2003, у тексту „Ко је убио Ђинђића“ (објављеном на сајту Мајкла Чосудовског) рекао да је атентат последица сукоба САД-а и Немачке за контролу дунавског басена?
Било како било, у свој овој несрећи и полому, Срби, будите поносни: ниједан ваш предак, никада, није ушао ни у једну немачку гимназију, похватао њене ђаке и повео их на стрељање. Није то мало: ни пред Богом, ни пред људима.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Avatar

    Krvavi okrobar je počeo 14 oktobra streljanjem nekoliko hiljada radnika i građana Kraljeva!
    Slava svim žrtvama za Slobodu Srbije!
    —–
    Gospodine Vi gospodine Dimitrijeviću, koliko znam , verovatno gospodin D. Antonić, znate za slučajeve zločina u okolini Čačka i samom Čačku. Ovo uz put napominjem radi zajedničke istine jer u poslednje vreme neki članovi Arhiva u Čačku po mom mišljenju iskrivljuju istinu(namerno) , kriju podatke, skrivaju ili iskrivljuju partizansku( partizan na francuskom znači “pripadnik”) borbu protiv fašista! S tim u vezi postoje zločini koje treba rasvetliti sa obe strane, recimo na stadionu kraj FK Borac, se svake godine pravi spomen na žrtve od komunista posle rata, ali brojke su na početku bile veće, pa se smalnjuju,…znači treba utvrditi istinu i pravi broj žrtava imenom i prezimenom. Kao što znate pored ulaza na Borčev stadion sa južne strane je belli Spomenik posvećen streljanim fudbalerima i drugim gradjanima(partizanima) od strane fašista, a svi u čačku znaj i za zločine četnika kod Borčevog stadiona , kod brane, sa leve strane reke(tada je bila neka vodenica tu negde), gde su bili nebrojeni zločini četnika nad nedužnim gradjanima. Ovo pričam ne radi sebe nego sam se slučajno informisao od drugih, a i na levoj strani bedema od Borčevog ka Parmencu, igrom slučaja tokom jedne posete videh dva spomenika (na različitim mestima, ali u blizini)sa imenima partizanskih žrtava poginulih od četnika,…

    Ovo pričam jer se u poslednje vreme stvara jednostrana slika, treba reći za sve zločine od strane svih , a ne forsirati i stvarati sliku da je samo jedna strana umešana!

    Ovo govorim jer se u našem društvu stvara pogrešna slika( naša sela u Srbiji imaju dosta spomenika sa imenima žrtava), i forsiraju se zločini od 1945 godine! Radi istine i pravce neka se kažu jasno i glasno i zločini od 1941 goidine koja strana je činila zločine! Ne želim da se od ovoga pravi fama ili velika priča, ali realan pogled na celokupnu situaciju je bitan radi istine, jer složiteće se svaka žrtva je teška, nenadoknadiva ma na čijoj strani bila!

    Smrt nacistima, Sloboda Srbima, koji su se borili za Slobodu i otadžbinu, bez obzira na pokret kome su pripadali!(politikom se samo bavila vrhuška oba pokreta, većina normalnog naroda se borila za slobodu, a zločin je zločin i uvek ga treba osuditi i,…)

  2. Avatar

    CANE…Pozdrav za komentar iz Moskve…Ziveo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *