Ко су Срби у косовским институцијама

Пише Наташа Јовановић

Ко су Срби у Влади Хашима Тачија?Да ли ће и они када одслуже издају мирно куповати станове по Београду и богато живети од новца стеченог на издаји и злочинима? Сви путеви воде у Рим, а сви злочини у Београд! Тог Рима више нема, а хоће ли бити Београда?!

У овом тренутку страшног времена, када снаге КФОР-а најављују рушење барикада на северу Космета, Тачијев штит и стег пред тзв. „међународном заједницом“ и гвоздена песница у завршном прогону Срба, управо су Срби. Срби, инсталирани у институцијама самозване „републике Косово“, који су пре Тачија јадне сународнике на северу назвали терористима и криминалцима.
С којим циљем је створено Министарство за повратак у влади Косова 2006. године, када до данас није враћен ниједан Србин у градове? Ко су заправо Срби у Влади Хашима Тачија? Кога све лажемо и ко кога ту све лаже? Кога све плаћа јадан српски народ у остатку Србије?

[restrictedarea]

ПРОКЛЕТИ ЗАМАК У ЛАПЉЕМ СЕЛУ
Зоран Станишић из Приштине, унук Србина који је из Америке донео први плуг на свету земљу, власник највеће српске компаније на Косову и Метохији, на коју је катанац ставио Хашим Тачи, води свој рат за истину, али прецизно појашњава и наводи конвертите и издајнике и међу Србима. Списак који нам је Станишић доставио идентичан је оном који је у разговору за „Печат“ навео Фатмир Шахоли, приштински аналитичар. Многи са ове листе две мајке сисају, те поред новца који добијају од Владе Хашима Тачија налазе се и на платном списку Републике Србије.
„Почећу од главе хидре“, почиње Станишић причу, „од Министарства за повратак Срба прогнаних са Косова и Метохије, од Слободана Петровића. Он је потпредседник Владе наркодржаве, представник српских либерала са Космета, и министар за локалну самоуправу…“ Ваљда се ова последња функција односи на самоуправу Срба ограђених жицама. Јер друге самоуправе нема.
Сав учинак овог Министарства, како појашњава Станишић, стаје у кадар камере уперене у неку породицу, која се наводно вратила у неки засеок, у недовршену кућу испод бетонске плоче – без прозора и врата. На тај начин се исказује хвала и опсена – да ово Министарство нешто ради на повратку. Али слике и камере нема када је тај повратник дан или два доцније нападнут, а започета кућа или отета или запаљена. Јер и ове ТВ слике и Министарство служе да оперу шиптарске терористе, дају легитимитет држави Косова, а властима у Београду добро дођу како би после тврдиле да је наводно нешто урађено за повратак Срба.
„Како се који Србин запослен у овом Министарству освести и види да служи шиптарској идеји“, тврди Станишић,„Петровић га одмах отпушта и на његово места доводи неког бедника кога је претходно учланио у своју либералну партију, партију УЧК, гору од свих шиптарских на Косову јер је партија издајника. Тако је до сада Петровић променио много гарнитура запослених, док се која не освести…“
За четири године разних функција, а истовремено је био члан Председништва Парламента Косова, директор заједнице у Пошти „Телеком Косова“, члан борда за приватизацију, посланик у Парламенту Косова, Петровић је стекао енормни капитал. Јудиним талирима сазидао је, како га Срби са Космета називају, проклети замак у Лапљем Селу. Станишић тврди да вреди милион евра. Кућу чува шиптарска полиција, постављена је чуварска стражара. Од кога га чувају? Срби су у концлогорима, окружени бодљикавим жицама, шиптарски терористи неће напасти штаб свог хероја, ЕУЛЕКС-у и КФОР-у одговарају такви, како би оправдали и агресију и бомбардовања и окупацију и овај геноцид над свом Србијом и српским народом. „Чувају га од Срба“, одговара Станишић.

ДА ЛИ СРБИЈА УОПШТЕ ПОСТОЈИ?
Следећи идеју да тешки криминал и издају у Србији данас уопште не би требало тражити изван институција, Станишић објашњава механизме како самозвана „држава Косово“ врши етничко чишћење, тачније затирање Срба, брисање, чак, историјске прошлости, као да нису ни живели, а српске издајнике користи искључиво да легализују страшни фашизам усред Европе.
„Срби Петровића и немају прилике да виде, нити он сме да се појави негде испред Срба које наводно представља. Он је оформио криминалну групу из интереса. Са Србима комуницира искључиво преко шиптарских медија, када им упућује неки прекор или осуду или када говори тако слатко и заносно о потреби мира, толеранције, дијалога. А коме говори? Сва насеља и сва села су етнички очишћења, а остацима Срба на северу Космета обраћа се као криминалцима, јер не признају границе његове и Тачијеве шиптарске државе“.
С друге стране, Петровић је награђен и од режима у Београду. Овај режим чува његово купљено богатство по Србији, а што је најстрашније плаћа га и Србија, откидајући од уста избеглица и народа са казана гладних.
„Шиптарска перјаница Слободан Петровић све ове године и данас из Београда добија још једну плату. Плаћа га Републички завод за спорт – јер док се није пошиптарио, био је чувар продавнице у тржном центру „Боро и Рамиз“ у Приштини. Тек 28. августа 2011. године директор Завода Јасминко Поздерац пише о овом чуду министарки Самарџић-Марковић и Министарству омладине и спорта. Но, јавност нема одговара да ли се овај фантом квазидржаве Косово и даље плаћа“.
Петровићеве либерале прима и Славица Ђукић Дејановић, нико други него председник Парламента највишег законодавног тела Србије. Разговор који су такозвани „либерали“, јула месеца ове године, заподенули и водили са Дејановићевом, остаће тајна. А то је, сматра Станишић, најгоре, јер јавности пружа доказ да Парламент Србије подржава сецесионисте и учеснике у тероризму и велеиздаји. Наравно, то буди страшна питања до оног крајњег – да ли Србија више уопште постоји, да ли уопште размишља о себи као држави?
„Нећу да верујем да је то свесно подстрекивање да и други постану издајници, јер ће и њих примити и неговати, награђивати и чувати. Председница Парламента дугује болно извињење сваком Србину и свакој стопи ове земље, која нас је отхранила и сачувала. Коме је то стала памет? Да ли је у питању апсолутно незнање суштине државе с аспекта вољења коминтерне од стране председнице Скупштине?  Неко лудило, непојмљиво сваком човеку? Или „рационални“ поступак на миг газда из Брисела, Вашингтона; из штабова где се кроји завршница несрећне судбине не само Косова и Метохије него српске државе и свих Срба“.

ПРСТ У ОСИЊЕ ГНЕЗДО
Није непознато да је у новијој политичкој историји Београд неговао непријатеље српског народа, али овај случај превазилази и то болно искуство. Он сигурно наноси дубљи јад српском народу на Косову и Метохији и ставља озбиљнији камен темељац у шиптарску државу и од самог Хашима Тачија.
„Да се разумемо, ово је врх и прасак тог злочиначког континуитета издаје и велеиздаје страним и туђим идеологијама против самог бића српског народа.
Мислим да нема правне државе у политичкој историји света и данас, која учешће Слободана Петровића у сецесији дела државне територије са терористима не би оптужила за чин велеиздаје.“
Станишић је у више наврата отворено прозивао Хашима Тачија да је криминалац. Документација коју поседује и судски предмети које води у Приштини недвосмислено указују о савршено изведеном етничком чишћењу са познатим извршиоцима и новоуспостављеним институцијама које су ту да легализују безакоње Албанаца. Зато Албанци и производе Слободана Петровића. Зато они заједничким снагама нападају људе на северу Космета.
Његов сусрет са Петровићем био је покушај да га упозна са конкретним чињеницама које говоре да су му Тачи и његова служба преузели компанију.
„Требало је да провери доказе по судским предметима које водим у Приштини против тих лица. Притеран уза зид, уместо да то уради, он се понео као политички, пљачкашки телохранитељ Тачија и његов гласноговорник. Острвљен, немајући куда назад,  кидисао је на мене. Наравно да би застрашивање било ефикасније, претио је још и више ликвидацијом моје породице. Тачно је да сам дирнуо у осиње гнездо, али има ту још нешто. Моја компанија је запошљавала 40 људи у Приштини. Моја правда, повратак компаније, значила би поново запошљавање не 40, него 100 људи у Приштини. Био би то знак неке снаге, куражи, економске основе да се Срби врате, живе и раде, а не примају чорбу кроз трновиту жицу. Пример би родио и умножио и друге такве и било би то рушење целе концепције Хашима Тачија и овог његовог помагача. Не чуди ме што полиција Косова не предузима нешто. А видећемо да ли ће Тужилаштво Србије реаговати на конкретне доказе које је установила полиција Србије.“
Њихово учешће у власти Косова није учешће у покрајинској власти дефинисаној Уставом Србије, него у власти, сматра он, терориста, сецесионистичке шиптарске државе.
Чињенични преглед, који нам нуди Шахоли још језивије осликава улогу Срба у косовским институцијама:
„Председник СЛС-а Слободан Петровић, 2008. године лажно се представља Парламенту Косова као дипломирани правник. Тада се отвара поступак против њега у Тужилаштву Косова…Удаљава са посла многе Србе из Министарства за повратак и доводи Албанце и политичке послушнике“.
Хроника дешавања иде до септембра месеца 2011. године, када је парламентарна комисија за надзор финансија у Министарству за заједнице и повратак пронашла брдо злоупотреба министра Радојице Томића који сву кривицу баца на бившег министра и његовог колегу из странке Сашу Рашића.
„Само после шест месеци министровања смењен је министар за повратак Бобан Станковић 2008. године, због покушаја пљачке два милиона евра за развој заједница…“
Шахоли тврди да ће истражни поступак против организованог криминала и лица која су поменута бити завршен у новембру месецу ове године и да ће потом подићи оптужнице против њих.
„На добром смо путу да сазнамо и жиро рачуне у ‘Народној банци Србије’, како би увидели у име кога су неки од поменутих орочили велике суме новца.“

ТРАКА НА РУЦИ НЕМАЧКОГ КОМАНДАНТА
Случај Предрага Васића је друга рак рана Србима са Космета. Он је био директор Канцеларије УНМИК-а за повратак Срба, Општине Приштина. Наравно, није враћен ниједан Србин, а камоли породица, али није сво његово зло у пасивној резистенцији службе Хашиму Тачију, иако је и то довољно. Наиме, добио је џип, стан, привилегије, пратњу, скоро као Петровић.
„Покушао сам да будем једини повратник у Приштини и обратио сам се њему као директору. Од тога није било ништа. Отворено сам му рекао да чини нечињењем, а онда се заиста активирао: званичним актом 13.12 2006. године образлажући да штити углед и достојанство своје Канцеларије, забранио ми је не само повратак у Приштину, него да више и уђем у ту наводну установу за повратак. Портири су добили налог да ме не пуштају унутра. По истеку уговора о функцији наплатио је апанажу. Стан који је добио од шиптарске државе продао је Шиптарима, али не као што бедна српска сиротиња продаје пошто зашто, него за енормну своту, уновчио је и мирно се преселио у Београд, где је обезбедио и некретнине и полако троши новац за бедну вазалност и издају.“
Њега не помињу Тужилаштва и судови, ни обични, ни специјални. Зар се издаја у Србији награђује? Да не помињемо сва питања на која би морао да одговори и држави и народу. Нагађа се да се ухлебио, не зна се да ли води приватни бизнис или је још на некој функцији. Шта би значило да се и један овакав подвргао законитом правном поступку, као у било којој држави на кугли земаљској, ни мање, ни више?
Одговор слутите. Издајника не би било. Квазидржава Косово била би још више климава, бедних изговора о некаквом легализму и легитимности не би ни било.
Наравно, ових примера код Шиптара нема, не због тога што тамо нема социјално психолошког талога, напротив, него због тога што код њих нема судова као у Србији. Код њих би то моментално било најсуровије кажњено по кратком поступку -појео би га мрак без суда и пресуде, као Лимајеве сведоке.
Морамо се подсетити да свака држава апсолутно штити своју територију и живот својих поданика. Суверенитет је недељив. Када држава не штити по принципу целовитости, она ни не постоји.
Но, сваки од поменутих Срба је образац српског кадра у Влади. За Србе са Космета посебну пажњу заслужује случај Саше Рашића, из Добротине, одмах поред Лапљег Села. Добротин је такозвана „енклава“, али Саша Рашић није са Србима. Он је заменик министра унутрашњих послова Косова Бајрама Реџепија. Морамо се подсетити да је његов шеф Бајрам Реџепи лекар по професији и са много страна осумњичен као учесник најстрашнијег злочина вађења органа отетим Србима.
Станишић не жели да претиче истрагу. Нека она, каже, да коначну реч, али он, говори о Реџепијевом органу, Саши Рашићу. Од свих злочина извршених над Србима, ниједан никада није откривен, од погрома над светињама и народом, до појединачних убистава, као Гораждевац и Хоча.
Наравно, каже, и Саша Рашић је само перјаница из либералне партије, закече Бајрама Реџепија, изговор за Ангелу Меркел и Брисел, трака на руци немачког команданта који се спрема да кидише на Србе.
У злогласној Тачијевој  полицији РОСУ има шест Срба у шиптарским униформама који ће са фантомкама на глави, да их не препознају комшије, кумови и пријатељи, кидисати под немачком и шиптарском командом на Јариње и Брњак, следећи наређења помоћника министра Саше Рашића и идеју Слободана Петровића да крену на „хулигане“.

ДУБОКО И КОНАЧНО ПОНИШТАВАЊЕ
Брат Саше Рашића, Ненад Рашић је исто министар, министар рада и социјалне заштите у држави „Косове“. На страну прича да сем вађења органа, пљачкања српске имовине, наркотранспорта, никаквог рада тамо и нема.  Брат заменика полиције Саше Рашића, министар Ненад Рашић, дошао је чак у „Хајат“, усред Београд као министар своје државе на некакво саветовање, трибину, округли сто, шта ли. Како нас је тада штампа известила, полиција у  српској престоници није ухапсила овог министра сецесионистичке и терористичке државе, него га је само вратила да и даље ради свој  посао. Наравно и он је либерал, једино није познато да ли њега плаћа остатак српске државе по неком основу.
„Не волим нагађања, али сам сигуран да ће и он, као и остали по истеку мандата издаје и тероризма доћи да живи, ужива и купује некретнине од ојађених породица у Београду. Наравно да метрополе њихових газда их неће примати. Ко цени издајника? Шиптарима више неће бити ни потребни. Јер њих, те бедне слугерање и издајнике неће примити њихове газде из белог света.“
Заједно са бившим министром за повратак Бобаном Станковићем, Ненад Рашић гради куће које личе на замак, а које вреде на стотину хиљада евра. Нити они смеју ту да живе, нити имају намере. Замак је ту да се тренутно јадни Срби не досете, а откупиће га шиптарска држава, како и приличи замку око којег неће бити ни Добротина, ни Срба.
Свеједно што им је делатност издаје иста и личе један на другог, не сме се заобићи ни пример Славише Петковића, својевремено радо виђеног госта у емисијама и медијима уопште. Он је 2005. године био први министар у шиптарској држави задужен за „повратак“ Срба. Тада је ово Министарство на располагању имало 11 милиона евра за повратак Срба. Срби нису враћени, новац је нестао. Криваца нема, а ми можемо само слутити које све учествовао у деоби новца и докле иду све путеви криминала. Да ли је неки део од тог новца завршио у Београду, странкама које су се правиле невеште и још више онима који су и тада и данас под изговором „некакве реланости“ правдале сецесију и састајале се са терористичким вођама да их сликају европски амерички медији? На Космету нема повратка, а сва министарства су под истрагом ЕУЛЕКС-а за злоупотребу фондова. Ваљда је неко увређен што је мање награђен од српске пропасти.
Али прича се не завршава само грубим криминалом. Има суптилнијих злочина, дубоког и коначног поништавања Срба и свега што је српско. Србима се не дозвољава повратак на факултете у Приштини, Пећи и другим градским центрима. Они се потискују по селима и засеоцима. Сада је таквим подвалама нападнут и школски систем: плаћаће га шиптарска држава, програм је усклађен између Тиране и Приштине, а српска деца мораће да уче о лепоти јединства две шиптарске државе, о Србима злочинцима…Свакако за све ово заслужни су либерали који се на овај или онај начин, а пре свега силом окружења јављају као руководиоци и представници Срба, чак и у Грачаници.
А јуче су ти исти Шиптари спалили храм Богородице Љевишке, највећи или међу највећима, културно историјски споменик Источне културе уопште. На очи немачких војника који нису спречили вандализам, јер нису имали одобрење команде да употребе бојеву муницију. Бојеву муницију су употребили пуцајући Србима с Јариња у леђа – због једне ливаде. За то су завредели подршку Срба из косовских институција.
Не, то није цинизам глобалног светског поретка. Они су једноставно Господу пљунули у лице.

[/restrictedarea]

7 коментара

  1. Avatar

    to su izdajnici srpskog naroda na kosovu i metohiji bojan stojanovic gradonacelnik samoproklovane opstine

  2. Avatar

    Zna se ko su oni SAMOSTALNA LIBERALNA STRANKA (Slobodan Petrovic) koju finansira amerika uz pomoc LIBERALNO DEMOKRATSKE PARTIJE (Cedomir Jovanovic) to je tacijeva banda koja vrti milijone i placa skupo svaki srpski glas na Kosovu i Metohiji….
    Pozdrav iz Kosovskog Pomoravlja

  3. Avatar

    UAaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa

    LOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOPPPPPPPPPPPPPPPPPOOOOOOOOOOOOOOOOOVVVVVVVVVVVII

    KOSOVO JE SRBIJA

    MILOSEVICU CARE

  4. Avatar

    UHAPSITI HITNO DRZAVNE NEPRIJATELJE

    TADICU ODAZOVI SE SRPSKIM ZAHTEVIMA SA KOSOVA

  5. Avatar

    Ma nisu samo oni,ima tu dosta srba ukljucenih na dobrim funkcijama po vladi Kosova…koliko zamenika ministara,visokih politickih savetnika,poslanika,predsednika opstina,clanova upravnih odbora,direktora za kancelarije za zajednice po opstinama,carinika,oilicajaca,inspektora,predstavnika nevladinih organizacija…ima ih….Ali,nekako mogu i razumeti sto svi ti ljudi rade za vladu Kosova,neka bar posteno rade za svoje zajednice,neka zaista pocnu da rade korisno i za srpske interese-e,kad bi tako bilo,tad se niko ne bi ljutio.

  6. Avatar

    Nezna covjek sta je gore:Tadicev rezim ili ovi sto sjede pored Tacija.

  7. Avatar

    Poslanik Jedinstvene srpske liste u Skupštini Kosova Rada Trajković formirala je poslanički klub pod nazivom “Evropske perspektive”, te zvanično podnela zahtev da postane član Predsedništva Skupštine Kosova.Sad se konacno i ova frustrirana karikatura razotkrila koliko je dvolicna i bezglava kad su u pitanju pare i funkcije.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *