Почетна / Интервју / IVANA ŽIGON Putevima umetnosti i slobode

IVANA ŽIGON Putevima umetnosti i slobode

Razgovarala Mara Knežević Kern

Mi smo narod koji ima u tradiciji običaj da se ogreši o svoje heroje. Setite se samo  kako smo se nedostojno oprostili od Solunaca. Verujem da su preci i potomci jedan narod, i da se nećemo pomiriti među sobom dok se ne iskupimo pred svojim dedovima

Na Dan oslobođenja Beograda, 20. oktobra 2011. godine, Beograđani će dobiti izuzetan poklon – Ivana Žigon će održati svečani koncert u Centru „Sava“, „Putevima umetnosti i slobode“, najavljen kao umetničko hodočašće po čitavom svetu u potrazi za slobodom.

Do sada ste imali više od 150 koncerata sa „Kosovskim božurima“, stigli ste s njima i do Kremlja,  ali ste se, čini mi se,  trudili da sebe kao glumicu ne stavljate u prvi plan. Da li će Beograđani 20. oktobra najzad  imati priliku da se ponovo sretnu sa Ivanom kao glumicom?
Kad se digne zavesa obećavam da ću stajati pred publikom razgolićene duše, kao da je zavesa bila moja haljina. Posebno je velika čast što su me upravo za  Dan oslobođenja Beograda pozvali da podelim sa sugrađanima ljubav prema umetnosti i slobodi. Ali to me ne čudi, umetnici su za mene oduvek bili nalik ratnicima koji se bore za bolji i lepši svet. Diveći se ljudima koji su imali hrabrost da daju i život za domovinu, bilo mi  je lako da zavolim svoj narod, a kada čovek zavoli svoj narod spreman je da zavoli i čitav svet. Zato ću 20. oktobra, na svečani Dan oslobođenja od fašizma, povesti publiku u avanturu sa neizvesnim krajem, u putovanje  kroz umetnost koja za mene  i jeste potraga za istinom i pravdom… Krenućemo iz Beograda i obići najlepše predele sveta; pevaću pesme i govoriti stihove naroda  koji sa najvećom čežnjom pevaju o slobodi. Družićemo se sa decom Kosova, koja na svojim plećima nose čitavu srpsku istoriju; posetićemo narod Rusije i Belorusije, nećemo zaboraviti ni Čegevaru i Kubu, ona nas sa velike udaljenosti podseća  da se i pod blokadom koja traje više od 45 godina čovek može veseliti u slobodi.

Ko će biti među gostima te večeri?
U tom hodočašću u potrazi za lepšim svetom, sa mnom će hoditi moja
porodica „Kosovskih božura“, autor mnogih naših pesama Gavrilo Kujundžić, Kraljevski gudački orkestar „Svetog Đorđa“, hor „Braća Baruh“… Na putevima ispovesti mog života najveća podrška te večeri biće mi, kao i uvek, moja majka Jelena Žigon. Na sasvim nesvakidašnji način biće sa nama i moj tata Stevo. Ali neka to bude tajna. Štitiće nas na velikom putovanju vrline – iskrenost, čojstvo, junaštvo i hrabrost u likovima srpskih vitezova i Svibora.

Pozorišna publika vas poznaje kao Nastasju, Juliju, Koštanu… ovom prilikom ćemo se sresti i sa Ivanom kao  rediteljem.
Na video bimu biće veoma kratki odlomci mojih dokumentarnih filmova o Kubi i Golom otoku, kao i  spotovi koje već godinama snimam sa „Božurima“ o Kosovu. Već 10 godina sarađujem sa, ubeđena sam  –  najboljim kamermanom Srbije –  velikim umetnikom Vaskom Vasovićem, zato mi je i bilo lako da postanem reditelj.
Obećavam da ću kao glumica pružiti publici sve ono što me već godinama sprečavaju da joj dam – sve ono što sam kao školjke po plaži sakupljala stranstvujući od sela Kosova, preko prestonice pravoslavlja Moskve, pa sve do Havane – u kojoj Kastro, umesto „biti ili ne biti“ govori „biti ili imati pitanje je sad?“ Padaće i ruski sneg, a sijaće i kubansko sunce. Slavićemo pobedu sovjetske i jugoslovenske armije protiv fašizma, ali ćemo pevati i pesme vladike Nikolaja.

Taj  spoj nekome se može učiniti nespojivim. Na Internetu se vodi zanimljiva polemika oko vaših spotova i stavova; našla sam i komentar u kojem vam poručuju da bi trebalo konačno da se opredelite: da li ste komunistkinja koja peva o Čegevari ili fanatična pravoslavka iz spota „Vera naša“?
Nisam nikad pristajala da živim u šabloniziranom svetu – srce mi je bilo kompas koji me uvek vodio južno od severa, i istočno od zapada… Ne delim ljude na one koji nose krst oko vrata ili zvezdu na kapi. Obično gledam ljudima pravo u oči. Ali ako čak i oči mogu da prevare, dela su ono što ponajviše govori o ljudima. Želim da te večeri u sali Centra „Sava“ budu zajedno svi koji veruju u ljubav, pravdu i slobodu – to su kroz vekove najosnovnije inspiracije u umetnosti.

Kome posvećujete ovo veče?
Uspomeni na veterane koji se nisu plašili da daju život za nas, a mi se danas plašimo da im kažemo jedno obično – hvala! To je nepopravljiva greška, jer je veterana svake godine sve manje i manje. Mi smo narod koji ima u tradiciji običaj da se ogreši o svoje heroje. Setite se samo onog – što pamti, nažalost, i moja generacija –kako smo se nedostojno oprostili od Solunaca. Verujem da su preci i potomci jedan narod, i da se nećemo pomiriti među sobom dok se ne iskupimo pred svojim dedovima. Ponosim se što je moj prađed, mamin deda Mitar Martinović, jedan od inicijatora Balkanskih ratova, premijer kraljevske crnogorske vlade i rođak kralja Nikole, 1945. dočekao crvenoarmejce u Beogradu sa uzvikom „Gde ste? Čeka vas već 200 godina!“ Tu prađedovu mudrost  –  koja se može dostići samo srcem i ljubavlju, a ne, danas nezaobilaznom, pripadnošću šabloniziranoj opciji – želim da podarim kroz umetnost publici u Centru „Sava“.

Iz komentara sa „Fejsbuka“ može da se zaključi da su ljudi najčešće isključivi kada su emocije u pitanju. Većina vas obožava, ali ima onih koji vas brutalno napadaju.
Kad hoću da se nasmejem sebi odem da čitam te komentare. Otvorila sam Internet nekoliko puta u životu… Iako je danas Internet jedina mogućnost da se čuju izgnanici iz javnog života, čak ni iz tih ličnih razloga nisam uspela da ga zavolim. Znam mnogo mladih koji su ostavili fakultet zbog „Fejsbuka“, i brakove koji su se raspali zbog Interneta. Mnogi meni bliski ljudi su ulovljeni u mrežu bespotrebnih informacija i ispraznih virtuelnih kontakata. Ljudi se otuđuju, ne gledaju jedan drugog u oči, jer čovek u tuđem oku vidi ono što mu ne može pružiti nijedno drugo ogledalo.

Na sajtu gospodina Azdejkovića, predsednika gej-lezbijskog Info centra, zagovornika gej parade, okačena je drama u kojoj  vam  je dodelio ulogu javnog tužioca protiv njega, koji glumi izdajnika. U toj drami iskazao je neverovatnu količinu mržnje usmerene – ne samo protiv vas lično već i protiv kosovske dece, uz morbidne nekrofilične opaske.
Ne bih znala šta na ovo da odgovorim, na takvu vrstu patologije čovek ostaje bez reči, a ako ima u sebi dovoljno ljudskosti oseća potrebu da tom čoveku pruži hitnu pomoć. A što se tiče „gej parade“ – nikad nisam bila protiv ljubavi, čak i kada izgleda nastrano, međutim: ubeđena sam da homoseksualci, koji se među sobom zaista vole, nemaju potrebu da paradiraju. Ljubav je najlepša kad je čuvamo u srcu kao najdragoceniju tajnu.

Neko ko je – kao vi – do te mere okrenut ljudima, verovatno i nema vremena za virtuelne kontakte, pa ipak su kod vas gluma i život često odvojeni samo tankom crtom.
Gluma je za mene oduvek bila umetnost koja hoda u susret životu. Potrudiću se 20. oktobra da podarim  publici  sve ono što sam otkrivala u pohodima  prema  ljudima kojima je umetnost najpotrebnija… Spomenuću samo jedan slučaj u kojem su se umetnost i život dotakli: desilo se to na Kosovu, kada smo sa „Sibirskim vitezovima“ već obišli dvadesetak kosovskih sela. Neko nam je rekao da se u selo Brestovik vratilo sedamnaest porodica. Kada smo stigli, sve kuće su bile prazne. To nas je u prvom trenutku prestrašilo, ali smo se setili da su tog dana zadušnice i uputili se ka groblju. Posle nekoliko trenutaka smo shvatili da postoji nešto  još strašnije od razrušenog groba – njihovi  grobovi  bili su opustošeni… Jedna majka je plakala nad praznim grobom sina jedinca, koga je po drugi put izgubila. Sibirci su zapevali –najpre jednu molitvu na ruskom… a i sneg je počeo da pada. Ljudi su se pribili uz „Sibirske vitezove“, zagrlili se onako kao kad čovek na sahrani ima potrebu da uhvati za ruku svog najmilijeg. Posle smo otišli i nekako se zbili u najveću od tih kuća. Rusi su pevali – prvo ruske pesme, a onda su zapevali na srpskom o Kosovu polju. Oni isti uplakani ljudi počeli su da se smeše.
Naravno, ne  bih želela da precenim ulogu umetnosti – i te kako sam svesna da je njima život i dalje ostao isto toliko težak, i da se ništa nije gumicom izbrisalo za tih sat vremena… Međutim, čini mi se da se u tom moru ljudskog stradanja, kojim u najvećim dubinama vlada  apsolutna tama, na dnu tog okeana, ipak ukazao put prema svetlosti. Jedan zrak sunca pokazao je gde se sunce nalazi i kojim putem se može krenuti iz tog mrklog mraka, bio je to put ljudske topline, solidarnosti, humanosti. To je za mene bio najviši mogući smisao koji umetnost može da pruži.

Da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj?
Na sceni Centra „Sava“ sa „Kosovskim božurima“ će se pojaviti i zapevati veterani iz Drugog svetskog rata, prelepe devojke i momci sa kojima radim već šest godina pomoliće se za svu decu sveta mojom dramatizacijom molitve Justina Popovića – jer od Hirošime do Kosova bilo je preko 150 ratova. Njima ću posvetiti pesmu Dušana Matića:
„20 godina  gledao si svetlost i više te nema,
a ja te nikada videla nisam,
ni stisnula ti ruku nikada.
Milioni vas, a samo 20 godina života,
20 godina života, a milioni vas.
Spavajte milioni.“
Nadam se da ćemo se uzneti nekoliko milimetara iznad nadmorske visine stvarnosti,  da ćemo temperaturu u sali meriti uzdasima u tišini. Obećavam  da se ovoga puta neću stideti ni svoje nežnosti, niti se kriti iza svoga prkosa.

Citate iz vaše knjige, koju je Dobrica Ćosić okarakterisao kao „najumniji i najlirskiji esej ikada napisan na srpskom jeziku“, kazivaće velika glumica Svetlana Bojković. Hoće li knjiga uskoro videti svetlo dana?
„Žig pozorišta“, knjiga koju sam pisala desetak godina, biće prvi put predstavljena  20. oktobra, zahvaljujući dr Nenadu Popoviću. U njoj će čitaoci moći  da otkriju mnoge tajne o pozorištu – da je pozornica naše jedino sklonište od beskraja, da je ljubav poput gledališta – neko čudno biće sa stotinu očiju, da će u potopu otuđenosti savremenog čoveka pozorišni brod do luki budućnosti doneti sva ljudska osećanja, a da ćemo mi glumci postati učitelji zaboravljene ljubavi…

7 коментара

  1. Ако постоји Анђео, онда се он зове Ивана Жигон!

    Хвала Ти Ивана што умеш осмехом и надприродном снагом лепоте и ума да лечиш од ове „болесне“ српске свакодневнице!




    0



    0
  2. Da si nam ziva i zdrava, kceri nasa!
    Dok je tebe i takvih, zivece Srbija.
    Ko shvata ljubav, shvatio je Tvorca.
    Ko ljubavi ima, zna sta je covek,
    dvojstvo zene i muskarca, porodica,
    narod, bratstvo i covecanstvo.
    Zbog svega, hvala ti. Nastavi tako!
    Srce je tvoje pokazalo snagu ljubavi.
    Siri ljubav i svest, toliko nasusne.
    Bez svesti i ljubavi, preti nam smrt,
    ne samo jedinke, vec naroda. Trun
    smo u vremenu i prostoru, a veliki
    ako opstanemo. Dvoje su seme, narod
    plodna njiva, a bratski narodi (kao
    sto su nam Rusi) plodna polja.
    Zapevaj 20-tog iz sveg glasa (a pevas
    iz velikog srca), probudi zaspale
    i zanesene (i otupele), jer su opet
    isti crni oblaci-pretnja na vidiku.
    S postovanjem,
    Srboljub Savic
    [ex komsija tvoje majke i tetke]




    0



    0
  3. dr Vaso Predojević

    Ех, да ми је – да ми је бити у Сава центру. То би ми био Један дан живота. Сви који будете тамо уживајте и дивите се нашој новодобној Царици Ивани! Поклоните јој се и у име нас који је обожавамо, а који смо у ‘туђини’ и не можемо бити са вама, а у истину ћемо бити и са Иваном и са Вама! Срећно драги моји!




    0



    0
  4. dr Vaso Predojević

    И још нешто за нашу Ивану!
    ЗА НАС, КОЈИ СМО ТУЖНИ

    Данас сам тужан
    Неизмјерно туижан
    Срце ме боли
    Знам кога воли
    Воли оно Србе и Косово
    Метохију, дику васколику
    Грачаницу, наше светилиште
    Митровицу, наше прибјежиште!

    Данас сам тужан
    Неизмјерно тужан
    Божур ми се нешто осушио
    Мирис шири, а сјеме разноси
    Из сјемена ниће ново цвијеће
    И Слободу собом донијеће
    Мирисом је у душу вратити
    И Косовку лијепу окитити!
    Др Васо Предојевић




    0



    0
  5. Драга ИВАНА!
    Немам талента или речи, или боље рећи, ни једног ни другог , да опишем своје усхићење према твојој духовној,умној и људској величини.То како ти живиш и шта чиниш за свој народ, граничи се са светошћу.Божијом милосрдношћу послата нам на спасење,још ме више држи у уверењу, да смо ми код Бога ретко повлаштен народ коме је подарио велике људе од ума и врлина. Нажалост, и усуд, да увек идемо за слепцима, као у Домановићевој причи `ВОЂА`.У знак ѕахвалности за радост коју у мени буде твој живот и твоја дела,твој ћу рођендан обиљежавати као славски дан у мојој породици.




    0



    0
  6. Хвала Богу и хвала Стеви и Јелени што Србија данас има Ивану Жигон. Хвала Ивани што својим радом, широм света, пробија пут истини о Србији и Србима и што својим чињењем лечи ране на напаћеним српским душама. Неизмерна је срећа свих српских родољуба што Ивана постоји и још неизмернија је брука и срамота ове кукавне и издајничке власти над Србијом што је Ивану „протерала“ са свих српских медија, односно са свих медија у Србији јер у Србији су ретки српски медији. Предстојећи избори су једини разлог што је власт дозволила Ивани да одржи концерт и Сава центру-




    0



    0
  7. Mnogo mi se svidelo vece ivana.Stvarno mi je drago sto postoje takvi ljudi kao sto si ti koji nezaboravljaju sta su nase dede i pradede uradile kako bi mi danas bolje ziveli.Jako su mi se svideli i Svibor majstori.Pozdrav




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *