Почетна / Свет / ФРАНСОА ОЛАНД Тиха вода брег рони?

ФРАНСОА ОЛАНД Тиха вода брег рони?

Пише Мира Поповић

Изгласавањем социјалисте Франсоа Оланда за изазивача актуелног председника, Французи су послали јасан сигнал Николи Саркозију какви га паклени председнички избори очекују у мају идуће године

Француски социјалисти и симпатизери социјалиста изабрали су у недељу 16. октобра 57-годишњег Франсоу Оланда за свог кандидата у трци за Јелисејску палату 2012. године. Иако донекле очекивано, Оландово избацивање у председничку орбиту било је по много чему спектакуларно и упечатљиво. Већ у првом кругу унутарпартијских избора недељу дана раније, Оланд је са освојених 39,2 одсто гласова остварио значајну предност над својом конкуренткињом, шефицом Социјалистичке партије (ПС) Мартин Обри (30,4 одсто), и наговестио коначну победу. У том смислу, остварење победе у другом кругу, прошле недеље, није изненађење, барем не онолико колико је изненађујући резултат по броју освојених гласова и одзив гласача. Оланд је, наиме, однео победу над Обријевом (43,6 одсто гласова) са освојених 56,4 одсто гласова или око 13 поена разлике, а у гласању је учествовало близу три милиона Француза!

[restrictedarea]

„ГОСПОДИН СИНТЕЗА“
Толики одзив и поверење указано кандидату који, мада деценијама присутан на политичкој сцени Француске није на њој оставио дубљег трага, не може се објаснити само „лепим временом“ протеклог викенда, као што су неки – нарочито из противничког, десног табора – покушали да објасне. Мада се радило о избору унутар једне политичке партије, односно левог политичког опредељења, пре ће бити да су Французи гласањем демонстрирали вољу за активнијим учешћем у важним тренуцима политичког живота земље. Такође, да су послали јасан сигнал садашњем конзервативном председнику и вероватном кандидату за сопственог наследника у Јелисејској палати на председничким изборима идућег маја, Николи Саркозију, од кога се Оланд разликује као дан од ноћи.
Ко је социјалистички кандидат, човек који би – ако је веровати истраживању јавног мњења – могао да буде следећи француски председник? Дипломац француских елитних школа – у клупама престижне ЕНА-е срео је дугогодишњу животну сапутницу, Саркозијеву противкандидаткињу на последњим председничким изборима 2007. године Сеголен Ројал, са којом има четворо деце – Митеранов ђак, приврженик једног од најеминентнијих француских социјалиста, бившег председника Европске комисије Жака Делора (отац Мартин Обри!), близак бившем премијеру Лионелу Жоспену… Мимо тих репера, и упркос њима, Оланд, међутим, није до сада у својој каријери испољавао ни знаке, ни одлучност, нити амбицију политичара великог калибра. Напротив. Његова умереност, увек ведро расположење и спремност на шалу – противници су умели да га зову и „вицкастим господином“ – као и његова финоћа и љубазност, пре су га удаљавали од слике неког ко би могао да понесе бајрак државника, него што су јој доприносили. Уз то, одувек му је мањкала харизма. Важи за толико нормалног и природног човека, да му извесни посматрачи сада, када је постао председнички кандидат, то узимају као ману тумачећи ту његову особину пре свега као недостатак оригиналности, односно ауторитета.
Оланд је у политичкој каријери, пре свега као шеф француских социјалиста са 11-годишњим стажем (од 1997. до 2008. године) – а и као посланик и председник департмана Корез у централној Француској – стекао надимак „господин Синтеза“, због пословичне особине да слуша друге и извлачи закључке, а никада сам не предлаже или намеће одлуке. Но, та навика, баш као и ораторска способност, могу му сада бити од велике користи у освајању симпатија бирача, укључујући и оних ближих десници или центру који су разочарани у Саркозија.
Избору Оланда за председничког кандидата претходиле су партијске поделе, размирице, па и пецкања, попут провокативног позива Сеголен Ројал сународницима да се присете макар једне важне ствари коју је бивши први секретар ПС учинио током тридесетогодишње политичке каријере или квалификације Мартин Обри да Оланд отелотворује „млитаву левицу“ (што ће противничка десница са највећим задовољством прихватити као једно од оружја против Оланда). Али, када је освојио председничку номинацију, секире су закопане и са свих страна, укључујући и срећног победника на унутарпартијским изборима и његову дојучерашњу ривалку Обријеву, запљуштали су позиви за преко потребним јединством и збијањем редова социјалиста. Јер, главно – права кампања против кандидата владајуће деснице – тек престоји.

ОДСУСТВО ВИЗИЈЕ?
Сам Оланд прихватио је „с поносом и одговорношћу“ резултате прошлонедељних избора и, с обзиром на изузетно висок скор који је постигао, поручио да му „та победа даје снагу и легитимност у припреми за председничке изборе“. Он је, такође, већ дао сигнал екологистима и центристима да их види као будуће партнере. Иако важи за човека компромиса и прагматичног политичара, уз то окренутог ка центру, на тој врсти окупљања савезника имаће много посла, нарочито у погледу истакнуте екологисткиње Доминик Војне и антиглобалисте Жозеа Бовеа, у многим темама ближих Обријевој.
Заслужан за спас ПС од распада који је странци претио после бројних криза, међу њима и фијаска Лионела Жоспена на председничким изборима 2002. године, када је уместо њега у други круг избора ушао ултрадесни Жан-Мари Ле Пен, Оланд је имао и неколико крупних, личних неуспеха који су га до сада спречавали да се појави у улози потенцијалног председничког кандидата. Један од њих је позив социјалистима и њиховим симпатизерима да гласају у прилог Европског устава, који ће Французи на референдуму 2005. године одбити, али и председничка кандидатура, годину дана касније, Сеголен Ројал коју је већ тада брачно напустио. И како је све до избијања њујоршког сексуалног скандала са хотелском собарицом, моћни и харизматични бивши генерални директор ММФ-а Доминик Строс Кан био апсолутни фаворит за социјалистичког кандидата у председничкој утакмици 2012, на Оланда нико није ни помишљао. У време када је Кан био у зениту, Оланд је уживао једва три одсто поверења социјалистичких бирача. На страну питање да ли га је посредно несрећни Кан избацио у председничку орбиту, преокрет се догодио прошлог пролећа када је Оланд променио „look“ и држање – ослабио је, обојио косу, снабдео се новим наочарима, пригушио своју шаљивост – и најавио учешће на унутарпартијским изборима за председничког кандидата. Отада, а нарочито од прошлог викенда, расту прогнозе да би управо он, такав какав је, а можда баш и стога што је сушта супротност нарцисоидном и нервозном Саркозију, могао да буде нови станар Јелисејске палате.
Саркози још није озваничио своју кандидатуру на председничким изборима у мају идуће године, али се не сумња да ће то учинити. Ипак, и пре тога принуђен је да уђе у кампању (истински почиње тек после Божића), толико је успех његовог социјалистичког противкандидата на унутарпартијским изборима велики и опомињући! Јер, садашњи становник Јелисејске палате утврдио се као непопуларни председник земље (поданици Пете републике месецима му не исказују веће поверење од 30 одсто), а одједном пред собом има противника који, макар међу својима, ужива велику популарност. Уз то, карта подела међу социјалистима на коју је Саркози намеравао да заигра показала се као лоша калкулација: они су, са избором Оланда за кандидата, огласили окупљање и помирење.
Оланд је помрсио Саркозију рачуне и у погледу придобијања симпатија центристичког бирачког тела, јер је то терен ближи социјалистичком кандидату него њему.
Док садашњи француски председник реално не уђе у кампању, за припремање терена побринуо се његов политички табор, гађајући као из пушке слабе Оландове тачке. Углавном се односе на одсуство министарског и искуства на међународном плану социјалистичког кандидата, те на његову благост коју ће противници превести у „неспособност да доноси чврсте одлуке“ и „одсуство визије“.
Прошлонедељни успех унутарпартијских избора социјалиста поново је покренуо дебату око евентуалног опредељивања владајуће десне партије УМП за исти начин одређивања председничког кандидата. Институти за истраживање јавног мњења пожурили су да питају грађане за мишљење. Показало се да већина Француза (две трећине) сматра да би демократски начин избора (сличан оном код демократа и републиканаца у избору председничког кандидата у САД-у) требало да примени и УМП. То се, међутим, неће догодити док Саркози води главну реч у владајућој партији, јер унутарпартијске изборе оцењује као – „противне духу Пете републике“. А став других угледних конзервативних политичара, попут премијера Франсое Фијона који сматра да је реч о „модерном процесу“, не може имати већег одјека све док се ауторитативни Саркози буде понашао у стилу „Пета република, то сам ја!“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *