Почетна / Култура / ЂОРЂЕ ЈОВАНОВИЋ Pодоначелник српског вајарства

ЂОРЂЕ ЈОВАНОВИЋ Pодоначелник српског вајарства

Пише Дејан Ђорић

Био је зачетник модерног српског вајарства, први наш друштвено шире познат и признат вајар чије скулптуре, од минијатурних рељефа до монументалних радова, изражавају преовлађујуће правце деветнаестог века

Угледни скулптор Ђорђе Ђока Јовановић живео је од 1861. до 1953. године и, попут Паје Јовановића, доживео дубоку старост од деведесет две године. Као и чувени сликар, био је харизматични представник српске и европске грађанске класе на врхунцу, узор личне и уметничке лепоте, елеганције, мужевности и надарености. Како је известила „Политика“ 1938. године, био је и први наш спортиста, бициклиста и планинар.
У погледу истражености, живот и дело овог српског вајара најбоље су документовани међу свим нашим, не само старијим скулпторима. О њему је између два светска рата објављена монографија, недавно је изашла и друга у издању Галерије „Матице српске“ у Новом Саду, као и каталог ретроспективне изложбе у Галерији Српске академије наука и уметности. Написао их је професор Миодраг Јовановић, уз Николу Кусовца наш најбољи познавалац уметности деветнаестог века. Ђорђем Јовановићем бавили су се и двојица најбољих ученика и наследника Миодрага Јовановића, Урош Анић као магистрант и асистент и Мирослав Тимотијевић, садашњи професор националне нововековне уметности на Филозофском факултету у Београду. Уметник је 1947. године написао „Аутобиографију“, објављену у монографији. Животни и стваралачки пут овог вајара истражен је и архивски, историчар уметности Владимир Коњикушић је поред истраживача домаћих, за подацима трагао у минхенским полицијским архивима.

КОСОВО У СРЖИ
Рођен је, како сам каже, 21. јануара 1861. у Новом Саду. Отац му је био учитељ, писац и преводилац, пријатељ Ђуре Јакшића, који га је описао у једној приповеци, грчког а мајка српског порекла. Изродили су седморо деце, а Ђорђе је био најмлађи. Уметник је из брака са Немицом Емом Викторијом Шајтлер имао синове Мирка, архитекту, рођеног у Минхену и Бранка, геолога, рођеног у Паризу. Унук Серж Јовановић саставио је родослов породице јер бројни унуци и праунуци расути по Француској и Америци с поносом носе презиме Јовановић. Коста Ст. Павловић је о вајару објавио сећања у „Гласу канадских Срба“.
После београдске Реалне гиманзије, уметник је боравио у Минхену, „радећи дрворез“, како је написао, што се односило не на графику већ на рад у рељефу. Оставши после неколико месеци без средстава, вратио се у Београд и уписао на Технички факултет. Стојан Новаковић је потврдио да су му дрворези „изврсни“. На основу успеха у Минхену и државне стипендије коју је одобрио министар Новаковић, уписао се на бечку Академију. После првих успеха, прешао је у најбољу германску вајарску школу у Дрездену и током студија два пута пропутовао Европу на велосипеду. У Париз је прешао 1887. године и, како је писао, ту су му се отвориле очи и тек онда је дошао до сазнања шта је права монументална уметност. Запажен у Дрездену са скулптуром „Преља“, девојке у српској народној ношњи, похваљен у Паризу, за Светску изложбу 1889. године израдио је скултуру слепог „Гуслара“ у природној величини. Михаило Валтровић, управник Народног музеја, нашавши да то није „српски гуслар“, одбио је за откуп али су чачански сељаци пред њом скидали капу, а сељанке јој љубиле руку као живом човеку. Министарство му је укинуло стипендију али је са скулптуром „Јосиф Панчић“ приредио прву самосталну вајарску изложбу у Београду. Уследиле су године успешног породичног и чиновничког живота и други брак са Францускињом Маргерит. Један је од оснивача уметничког удружења „Лада“ и управник Уметничко-занатске школе, коју је основао са Ристом Вукановићем и Марком Муратом. Не желећи да буде „Швабин роб“, прошао је Албанску голготу и нашао се поново у Паризу. По повратку је бринуо о раду школе и постао редовни члан Српске краљевске академије 1920. године.
Био је ученик Шапија, уз Родена најзначајнијег француског вајара деветнаестог века. У Србији осим Петра Убавкића, вајара школованог у Риму, није имао конкуренцију. Позирали су му државник Жорж Клемансо, војсковођа Фердинанд Фош, генерал Манжен, виконт де Фонтенеј и Огист Говен али и лепе париске девојке. У Паризу је наставио рад на свом највећем делу, „Споменику косовским јунацима“, постављеном 1899. у Крушевцу да обележи петстогодишњицу Косовске битке. Монументални су између његових осталих и споменици „Кнез Милош Обреновић“ у Пожаревцу, „Вук Караџић“ и „Јосиф Панчић“ у Београду.

ТАМНЕ СТРАНЕ ЖИВОТА
Као и Паја Јовановић, своја дела заснивао је на историјским истраживањима костима, наоружања и насликаним портретима. Скулптуре са националном тематиком излагао је на париским Салонима и веома лепо прихваћене, навеле су Француску владу да га са Пајом Јовановићем предложи за добијање ордена Легије части. Извајавши бисте краља Александра I Карађорђевића и краљице Марије Карађорђевић, добијао је често поруџбине са двора али је био обасут и другим наруџбинама. Извајао је између осталих својих остварења бисте Јована Јовановића Змаја, Бранка Радичевића, Карађорђа, Саве Текелије, Симе Матавуља, патријарха Георгија Бранковића, Јована Жујовића, војводе Степе Степановића, скулптуре и медаљоне са ликовима Љубомира Ненадовића, Др Јована Суботића, Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, Др Владана Ђорђевића, Милована Глишића, Николе Пашића и бројне друге. Огледао се и у фасадној и у гробљанској скулптури, споменик војводи Живојину Мишићу из 1921. године један је од најбољих те врсте у српској уметности. Јовановић је био и ванредан вајар актова, алегоријских композиција, баханткиња, вила, персонификација река и плодова природе. Тамнију страну живота приказао је у скулптурама „Напуштена“, „Туга“ и „Меланхолија“. Извајао је алегоријске композиције „Мирис ружа“, „Мирис пролећа“, „Београдска ружа“ и „Сава“, са којима је у нашу скулптуру увео највише облике поетичне лепоте. Поједини радови интимног карактера као „Сироче“ из 1917. и „Бранко и вила“ су међу најизражајнијим. Те је врсте и „Дечак са Чукур-чесме“ из 1908. коју су не обазирући се на трагику историјског догађаја недавно украли Роми и разбили је продавши је у старо гвожђе. Више пута је вајарски приказао Уроша Предића, а аутопортрети, поједини из профила, међу најбољим су његовим остварењима.
Радећи у гипсу, теракоти, камену и бронзи, Ђорђе Јовановић се бавио скоро свим познатим савременим темама, од документаристичких, портретских, фактографско историјских, митолошких, алегоријских до социјалних, радничких и рударских. Био је прави човек и уметник свог доба, његове скулптуре од минијатурних рељефа до монументалних радова изражавају преовлађујуће правце деветнаестог века, од реализма и натурализма до дендистичког симболизма и сецесије. Прошао је многе вајарске школе и био међу првим српским уметницима школованим у сва три за нас битна уметничка центра – у Бечу, Минхену и Паризу. Оставио је галерију ликова из националне историје, музеј скулптура најзначајнијих Срба али се бавио и женском лепотом због ње саме, задивљен њеном тајновитошћу.
Чувени вајар је имао богат живот и разноврсно стваралаштво, био критикован и слављен, заборављен и поново откривен. Примедбе које су му на рад упућивали савременици, данашња публика вероватно не разуме, доживљавајући његове скулптуре целовитије и мање детаљистички. Уз Петра Убавкића, Ђорђе Јовановић је родоначелник модерног српског вајарства, први наш друштвено шире познат и признат вајар. Са њим је почела велика авантура српске скулптуре и са њим доживела врхунац.

Један коментар

  1. Спиридон

    Леп и користан чланак. Хвала. Само, има и понеку грешку: Дечак са Чукур чесме, под званичним именом „Дечак са разбијеним крчагом“ је дело Симеона Роксандића из 1931.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *