Чудни кругови око Трга маршала Тита

Пише Ратко Дмитровић

У току је жестока и добро осмишљена иницијатива да се из Загреба избаци и последњи траг Јосипа Броза Тита, а ту акцију воде и подржавају чак и Хрвати који су за време Броза остварили завидне или чак бриљантне каријере, у сфери уметности, науке, спорта, телевизијског и филмског стваралаштва

[restrictedarea]

У Загребу постоји грађанска иницијатива која себе крсти именом „Круг за трг“. То је у ствари покрет са тенденцијом сталног ширења, основан у циљу промене имена „Трг маршала Тита“. Ради се о једном од централних и најлепших простора у Загребу, који од 1946. године носи име по Јосипу Брозу. Између два светска рата звао се Трг Краља Александра. Ови из Круга хоће по сваку цену да макну Маршала из Загреба и спремни су на демонстрације у ту сврху „све док буде потребно“. Шта им смета Тито? Врло логично и оправдано питање.

„КРУГ ЗА ТРГ“
Тито је њихов, Хрват, дао им је државу, Далмацију, Истру, Дубровник, хиљаду километара једне од најлепших морских обала на свету. Џаба. Тито је за ову братију диктатор и злочинац и није му место у Загребу. Ово горе не спомињу, нити им ко то ставља под нос.
Неупућени ће рећи да таквих маргиналних група, којима смета све и свашта, има у сваком граду, што би значило да им не треба придавати значај. Такво тумачење у овом случају не важи. „Круг за трг“ се, рекох, шири, има све више присталица, медијски је врло присутан, а недавно је 550 познатих и у Хрватској угледних имена отвореним писмом подржало идеју да се Титов трг преименује.
Њима се супротставља група интелектуалаца, позната по левим политичким ставовима; Социјалдемократска партија Зорана Милановића, Хрватска народна странка Весне Пусић и, наравно, оно мало још живих хрватских партизана.
Ови последњи су у први ред медијског противљења промени имена Трга истурили неке Србе, што у данашњој Хрватској није добро ни за њих (поштоваоце Броза), а посебно није добро за Србе у Хрватској којима заиста не треба одбрана имена и дела Јосипа Броза. Тито Србима није донео ништа добро, Хрватима је донео горе споменуто.
Пре него што се позабавимо биографијама неких са списка 550 познатих Хрвата (Брозових противника) хајде да видимо шта о свему овоме кажу поштоваоци Тита, који су за то да Загреб и даље има Трг Маршала.
Опрезом који се увек може наћи у Хрватској, кад се говори о резултатима Другог светског рата и партизанској борби, Вук Перишић, један од најцењенијих колумниста у Хрватској, огласио се текстом чија се аргументација не може довести под знак питања, без обзира на то што Перишић у одбрани Тита не спомиње ни Истру, ни Далмацију. Не, он се враћа у прошлост и поређењима, оправданим и у овој „полемици“ јачим од армираног бетона, доводи до апсурда целокупну аргументацију коју прилажу активисти организације „Круг за трг“.
Ако вам – каже Перишић – смета Титово име на Тргу, како то да вам не сметају називи улица по хрватским кнезовима Бранимиру и Домагоју или по краљевима из старог хрватског доба, Томиславу, Петру Крешимиру, Дмитру Звонимиру.
Перишић наставља појашњењем да се ради о владарима из доба у којима се на власт долазило суровим методама, а та иста власт чувала на још горе начине. На тврдњу једног од бораца против Тита да Трг ваља преименовати јер Титово име на околним зградама представља споменик једној идеологији, комунистичкој, Перишић пита да ли су имена улица по споменутим хрватским великашима споменици идеологији феудализма.
О чему се овде ради? О фашизму, тачније, остацима фашизма у Хрватској. Једном од остатака. И у овом случају подела која се рефлектује на Тргу Маршала Тита подела је на противнике и симпатизере усташтва.

СТАРЧЕВИЋ ПРЕ ТИТА
Ако неко мисли да је овакво сагледавање и тумачење ствари претерано, нека седне у кола и провоза се по Хрватској. Наћи ће и тргове и улице назване по људима којима су злочини, усташтво, фашизам… одредили живот и заувек их лоцирали на тамне стране времена у којем су живели.
Најбољи пример је Миле Будак, министар у усташкој влади НДХ, један од оснивача усташког покрета, творац хрватског националног плана за решавање српског питања у Хрватској, по којем једну трећину Срба треба побити, другу превести на католичанство, а трећу протерати. Узгред, Хрватска какву данас имамо на мапи Европе, а пред отвореним вратима Европске уније, доказ је о потпуном остварењу Будаковог плана. Оно мало Срба што је остало у Хрватској за двадесетак година или ће изумрети, или ће бити асимиловано.
Дакле, Павелићев министар образовања и вјере и данас има „своје“ улице по Хрватској. Ено вам Славонског Брода. Тамо је последњих година пропало неколико покушаја локалних антифашиста да промене име Улице Миле Будака.
Никоме од активиста „Круга за трг“, са списка 550 хрватских интелектуалаца и јавних личности, не смета табла са именом Миле Будака у Славонском Броду. Није им сметало ни раније, деведесетих година, када је сваки град у Хрватској имао трг или улицу са Будаковим именом. И не само са Будаковим.
Треба ли јачи доказ изнетој тврдњи да се овде ради о свесном неговању традиција усташке независне државе Хрватске, упакованих у форму борбе за брисање трагова комунистичке идеологије?
И данас у Хрватској нема чак ни већег села, градови се подразумевају, без сокака, улице, трга са именом Анте Старчевића. У Хрватској и код Хрвата, без изузетка, Старчевић је неупитан, национална величина, један од највећих, отац нације…У суштини ради се о борцу за независну хрватску државу (у односу на Беч и Угарску), али и о човеку који је хрватском народу деценијама усађивао дубоку, страшну и неконтролисану мржњу према Србима.
Анте Старчевић је претеча хрватског фашизма, на тлу његових идеја, деловања Хрватске странке права коју је он основао, развило се усташтво, најцрња идеологија савремене Европе. Фашизам и нацизам јесу оставили више мртвих иза себе, али само због бројности народа у којем су се развили и снаге система који је проводио идеје фашизма и нацизма. Отворено згражавање над усташтвом забележено је код великог броја Хитлерових официра, укључујући и неке генерале. Италијане да не спомињем.
Али, оставимо Старчевића, ту се ништа променити неће; он ће, плашим се, заувек остати хрватска светиња.
Ко су противници Трга маршала Тита? Имамо ли ту интересантних биографија, бар међу оних 550 потписника. И те како!
Разумљиво је да се ту, на самом челу списка, налази Иван Аралица, „један од најбољих хрватских прозаика 20 стољећа“, човек је деценијама борац за хрватску ствар, истицао се 1971. године у Хрватском прољећу, оснивао ХДЗ са Туђманом, био његов саветник…Уз Аралицу је и Дражен Будиша, његов млађи саборац из Маспока, па Стјепан Бабић, борац „за чистоћу и самобит хрватског језика“, Жарко Домљан, први председник Сабора Хрватске у Туђмановој држави, глумац Борис Бузанчић, први градоначелник Загреба у новоствореној Хрватској…

ТИТОВИ ГУБИТНИЦИ
Од њих се и очекивало да буде против Тита, али шта у „Кругу за трг“ раде глумци Иво Грегуровић и Шпиро Губерина, који су у Титово време снимили више филмова и телевизијских серија него што имају година. Или Ана и Филип Шоваговић, деца глумца Фабијана Шоваговића који је у Титово време имао положај о којем чак и његови потомци у самосталној Хрватској могу да сањају.
Шта против Тита има Борис Љубичић, један од највећих европских дизајнера, творац готово свих најуспешнијих лого и графичких решења у Хрватској. У јавности се појавио као врло млад, за Титова живота добијао је и стипендије и шансе за рад и школовање у иностранству, осмислио је службени знак „Медитеранских игара“, ако их се сећате, одржаних у Сплиту 1979. године; „Дубровачких љетних игара“, Хрватске телевизије, „Еуросонга“ 1990, Хрватске туристичке заједнице, Лексикографског завода „Мирослав Крлежа“… па службених знакова за неколико министарстава Владе Хрватске, а редизајнирао је – ово сигурно не знате – етикету за „Јелен пиво“, Апатинске пиваре. Љубичић је рођен у Сплиту и да није било Тита његов родни град данас би био у саставу Италије.
Ако је неко за време Тита имао шансу да ради, објављује, развија се у свом послу и својој преокупацији онда је то, без сумње, хрватски песник Јакша Фиаменго. У Титово доба објавио је више збирки поезије, а није било фестивала забавне и поп музике без Фиаменга и његових песама. Он је написао: „Надалина“, „Пива клапа испод волта“, „Кароца гре“, „Инфиша сан у те“ и још неколико песама које су побеђивале на фестивалима и прославиле Оливера Драгојевића. Аутор је и, по мом скромном мишљењу, једног од најбољих текстова у хрватској поп-музици свих времена, у песми „У пролазу“ коју маестрално изводи Мери Цетинић.
Има ту још много оваквих и сличних биографија, од којих ћу издвојити још само Едуарда Галића, телевизијског аутора, који је за „Телевизију Београд“ снимио два запамћена серијала о познатим српским левичарима; Светозару Марковићу (ТВ серија) и Димитрију Туцовићу (документарно-играни серијал).
Када су ови људи били свесни и искрени: за време Тита или сада, у самосталној и независној држави Хрватској?
Што се тиче мало преосталих Срба у Загребу, поновићу; њима је најбоље да у што већем луку заобилазе ову причу и њене кругове. Срби су у сваком случају губитници; и са Титом и без њега.

[/restrictedarea]