ЦРЊАНСКИ И ГАДАФИ Ламент над Сиртом

Пише Александар Дунђерин

Да ли је Гадафи боље разумео Црњанског него ми?

„Ламенту над Београдом“ (1956), последњој песми Милоша Црњанског, химни која у романтичарском маниру метафоризује смрт (веле)града, и, његовог, песника, налази се прегршт алузија на мање познате, а историјом пребогате географске просторе, и заборављене, заправо никад ни упознате, а трајношћу, опет, благословене народе. Једна од тих алузија односи се и на неустрашиво, у борби опако, ратничко племе Кабилије, смештено на западу и северу Африке, у пешчаним оазама Сахаре скривено, и од, просветитељског импулса, западне цивилизације заштићено, и необухваћено. Чак и за, ретке, пасиониране, читаоце Црњансковог стваралаштва, углавном непримећено.
„Ја ћу негде, сам, у Сахари, стати,
у оној где су каравани сени,
али, ко што уз мртвог Туарега чучи мати,
Ти ћеш, до смрти, бити утеха мени.
А кад ми сломе душу, копље, руку и ногу,
Тебе, Тебе, знам да не могу, не могу.“
Номадско, дакле, племе, Туареги.
Помен на ове, до последње капи крви свом песку одане, муслиманске ратнике, бележи се још код Херодота. Али, јунаштво ових мушкараца, међу сунитима ваљда јединим који се, уместо жена, забрађују, тог „Плавог народа“, названог тако по боји одеће у коју се, вековима, огрћу, прожето неугаслом жеђи за слободом, обележено, из века у век, прераном смрћу, окупано крвљу, тако, на први поглед, супротно матријархату, вредношћу којом су највише надахнути, овековечено је и у новијој историји. У неравноправној борби, крајем деветнаестог, и почетком двадесетог века, у жестоком, и као толико пута до сада у њиховој прошлости, узалудном, без икаквог изгледа на успех, супротстављању француским колонизаторима, који су, проширујући њихову свест зраком просвећености, сузили слободу њиховог кретања, касније, новоуспостављеним границама новонасталих независних држава, Нигера, Малија, Алжира, Буркине Фасо и Либије. Ипак, просветитељска традиција не задире толико у прошлост, као традиција Туарега. Она је, очувана уз помоћ ратничког пркоса, у једнаком интензитету присутна и данас, када су Туареги, са истом спремношћу на жртву, и помиреношћу са сасвим извесним поразом, и губитком живота, поново, у саобразју са скоро три хиљаде година дугим, непроменљивим, чергарским схватањем живота, страх и трепет за хуманисте широм планете. Запрепашћене отпором који као последњи бастион одбране Моамера ел Гадафија, на југу Либије, пружају знатно надмоћнијим припадницима новог либијског режима, не дозвољавајући му да, иако има обилату помоћ најјачег војног савеза света, освоји једино преостало упориште вође Џамахирије. Његов родни град Сирт.
Црњански је, несумњиво, познавао историју Туарега, а њихов инат, и непокоривост, чврсту решеност да не прихвате вредности новог, надолазећег света, целим својим бићем осећао. Знао је то и Гадафи, иако, највероватније, није читао Црњанског. Као што ни Црњански, можда, није могао да претпостави како ће судбина Сирта, данас, бити тако блиска судбини Београда, 1999, а истрајност Срба тако далеко од непоколебљивости Туарега.
А, можда, је и могао. Иначе не би, у романтичарском, али и патриотском, заносу везао своју судбину у Београду са трагичном судбином пустињских номада у Африци, нити би, са хладном скепсом, и не без ироније, опоменуо Србију и свој народ да ће једино опстати уколико буду следили поучан пример Туарега из Сахаре. Црњански је још средином прошлог века знао да Београд, са све уочљивијим контурама наднационалног, и анационалног, наддржавног, велеграда, није њему, чергару, и родољубу, као ни његовим сународницима, Мајка, и да ми од њега не можемо очекивати оно због чега Туареги, са грчом смрти на лицу и ведрином вере у души, већ три хиљаде година, у битки за песак, остављају своје кости у дубинама пустиње, уверени да тако чувају сенке некадашњих каравана, као једини смисао, и пут према Сунцу. Јер, Очеви Београда не чуче над мртвим Србима, као што Мајке Сахаре плачу над погинулим Туарегима; и уместо копља, и узвишене смрти, дарују нам мир и ништаван живот. Не на нашој земљи, него у, глобалном, велеграду.
Опрљени сунцем рационализма ми смо данас онемогућени да прихватимо туарешку филозофију живота, али можемо на трагу Милоша Црњанског, надахнути „Ламентом над Београдом“, и у светлу актуелних догађања, донекле новим читањем његове тестаментарне поеме, да се запитамо: Да ли је Гадафи боље „прочитао“ Црњанског него ми?
Поуздани одговор на ово питање очекивати не можемо, али се, барем, треба надати одговору који рачуна на снажну, у дослуху са истином, уметничку имагинацију. Довољно моћну да нас увери како су туарешке барикаде, као израз борбе за живот на својој земљи, и борбе за право на различитост, и самосвојност, кроз историју постављане свим светским империјама, па и овој савременој, либералној, пример слободарског духа, и противљења, глобалном, злу, које се незаустављиво, одавно све силовитије разлива и по нашим, српским, душама, учинивши од нас бесловеснике који више нису у стању да се присете колико су некада давно, док су душом и копљем, крвљу својом, хранили отаџбину, помирени са тренутним поразом, уверени да ће њихова земља кренути, из смрти, и крви, према Сунцу, на свој пут, били тако блиски, и сродни, Туарегима. С том разликом што ми, за разлику од ових племенских ратника, и данас имамо, какву-такву, државу.
Црњански је још 1956. године слутио да Београд, обасјан светлима мегалополиса, напушта националну традицију, па је стао у сен туарешких каравана, за које је, очигледно, био убеђен да ће, и пола века после „Ламента над Београдом“, бити вредни помена у песми, доприносећи њеној вечности, ванвремености, омогућити остварење романтичне, крхке, жеље за безвременошћу.
Ту жељу разумео је Гадафи, и кренуо, спасоносним, трагом, назначеним у „Ламенту над Београдом“. Нас, који смо Црњанског ишчитавали, одавно смо изгубили тај траг.

6 коментара

  1. Avatar

    Sta reci za te nesrecne libijce koji se uhvatise sa sotonom evro-americkim u kolo,osim kako rece Kralj Nikola,a sto vazi i za sve ostale nacije i narode,”narode diko moja narode stoko moja”!!!?

  2. Avatar

    Tužna sam zbog smrti prijatelja našeg naroda Moamera Gadafija, ali sam sigurna, da će banditi, i njihovi mentori sa Zapada, platiti za njegovu, i smrt velikog broja civila! Slava velikom vođi Libijskog naroda Moameru el Gadafiju!

  3. Avatar

    Jadna si ti nasa mati, djeca ti gladna svijetom hode,
    ti jadna moja, mila mati, zemlju ti slijepi u propast vode!

  4. Avatar

    Moram da kažem da je Gadafi, koga su inače smatrali diktatorom, bio iznad svega častan i ponosit čovek, ali je bio i čovek koji je držao reč, što je u poplavi, političara nitkova, lažova, klovnova i prevaranata najgore vrste, pravi dragulj i retkost. Zbog toga će on biti svetli tračak u opštem mraku ovog vremena moralno posrnulih vođa.

  5. Avatar

    Naj iskrenije zalim Muamera El Gadafija velikog prijatela Srbije,taj nesretni Libijski nada rod nije svestan sta je uradio.Muslimani kad neko umre kazu preselio se a ne umro nisam siguran da ce se ijednom libijac preseliti na onaj svet ciste savesti zbog svirepog izivljavanja nad jednim sedamdesetogodisnakom i to nad kim,nego nad onim ko im je doneo blagostanje.Nas pokojni PATRIJAH PAVLA bi rerkao “OPROSTI IM BOZE NEZNAJU STA RADE” a LIBIJCI zaista ne znaju sta su uradili a za njih ne vazi opet velika rec pokojnog Patrijaha “BUDIMO LJUDI”,a kako ce i biti kad su pruzili ruku najvecem zlu covecanstva,koji sad na veoma CINICAN nacin bez imalo srama vidite traze opseznu istragu pod kojom je Gadafi ubijen,zabogavljajuci da je nedavno Klintonova (razumite me sto je nisam nazvao gospodjom)trazila Gadafija MRTVA ili ZIVA.Jesu li vam ove dve reci nesto poznate?
    Koliko god zalim pukovnika Gadafija toliko mi je zao sto nikad nece saznati da to zlo covecanstva zivi zadnje godine svog diktatorstva I DA SUNCE UVEK IZLAZI NA ISTOKU.Nek ti je laka zemlja pukovnicei daj boze da vaskrsnes pa makar u svom sinu,

  6. Avatar

    Ovo stravično ubistvo, ostaće zauvek kao jedan od najsramnijih događaja ovog vremena. Ne samo zato, što je na tako odvratan, i monstruozan način izvršeno, već i zbog toga, što su njegovi inspiratori, možda najnečasnije kreature, koje je čovečanstvo ikada videlo! Te kreature, obeležavaju, na žalost, vreme u kojem živimo. Oni svojim demonizmom, nastoje da zapljusnu skoro svaki kutak ove planete, valjda u nadi, da će tako postaviti neki novi način razmišljanja, u kojem će oni i njihovi demonski postupci postati uobičajen način ponašanja. Što se tiče samih izvršilaca, takozvanih “izvođača radova”, svako ko ih je jednom video, shvatio je, da se radi o šljamu i ološu, o dnu, dna! Smrću Moamera el Gadafija, još jedna država nestala je u blatu takozvanog Novog Svetskog poretka!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *