Zašto se ne legu pilići u Srbiji?

Piše Dragomir Antonić

U selu nema mladih ljudi zato što odlaze u grad, a oni koji bi ostali odlaze jer u selu nema njihovih vršnjaka. Reč po reč i dođe se do ključne reči koja glasi: generacijska usamljenost

Starija generacija se seća vestern filmova – snimali su ih Amerikanci – ili kako smo ih zvali, kaubojski filmovi, kaubojci. U prvim scenama tih filmova loši momci ili momci koji ne služe ničemu – (ne rade, ne obrađuju zemlju, ne čuvaju stada stoke, već služe za mali novac nekog pokvarenog čoveka za čiji račun ruše ograde od imanja, razbijaju nameštaj, pale kuće, maltretiraju čeljad. Ništa ne stvaraju. Sve kvare) – pobeđuju. U nastavku filma dobri momci ili ljudi koji služe nečemu – (koji rade, oru njive, napasaju krave, krote konje, imaju porodicu, idu u crkvu. Ljudi koji stvaraju) – organizuju se, isprebijaju momke koji ne služe ničemu, obese pokvarenjaka i vrate normalan život u sopstveni gradić i rančeve oko njega. Kraj filma je obavezno pratio aplauz publike. Navijalo se za poštene i čestite ljude koji su, bar na filmskom platnu, uvek pobeđivali. Tako je bilo nekad u Čačku u bioskopskim salama „Sutjeske“ i „Praga“.

SEOSKA PRAZNINA
Amerikanci već nekoliko decenija ne snimaju kaubojce. Očito im danas ne odgovara poruka koju su tim filmovima nekad slali publici. Naročito onoj iza „gvozdene zavese“.
U današnjem srpskom kaubojskom filmu koji se ne odvija na filmskom platnu već u stvarnom životu postoje slične podele, samo su im dodeljene drugačije uloge.
Srbi koji služe nečemu su u Hagu. Bez opipljive šanse da odatle izađu. Srbi koji ne služe ničemu su na vlasti. Bez ikakvih šansi da na njoj ostanu posle prolećnih izbora.
Između njih žive Srbi koji se zovu narod ili običan svet. To su u američkom kaubojcu žene, deca i starci koji kroz prozore kuća ili iz crkve posmatraju scenu konačnog obračuna na glavnoj gradskoj ulici i pobedu poštenih momaka.
Mene je uvek interesovao – ni danas se ništa nije promenilo – narod ili običan svet.
Putujući letos po srpskim varošicama i selima video sam da neki žive dobro, neki manje dobro, a neki sasvim loše. Ali ono što ih sve spaja, ono što im je zajedničko je činjenica – da su svi nezadovoljni. Nezadovoljan je i onaj koji ima i onaj koji nema. Jedini koji nisu nezadovoljni su oni koji su potpuno ravnodušni.
Razloge opšteg nezadovoljstva nije lako svrstati pod jednu oblast i onda pokušati ukloniti to što smeta, odnosno čini ljude nezadovoljnim. Mladi ljudi ne žele da žive na selu. Čak ni u selima koja su praktično predgrađa varošica i samo su stotinak kilometara udaljena od Beograda. U selima postoji sve što je potrebno za normalan život. Bar tako se čini iskusnom putniku namerniku. Selo koje broji 185 domaćinstava, a zove se Donja Vrbava ima: školu, više prodavnica, frizerski salon, dve kafane, redovnu autobusku liniju (više puta dnevno) prema Gornjem Milanovcu i Kragujevcu. Zemlja plodna i dobra za ratarsku, voćarsku i stočnu proizvodnju. Ali i iz takvog sela mladi ljudi odlaze prema: Gornjem Milanovcu, Čačku, Kragujevcu, Beogradu. Ne žele da rade na njivi, ne žele da rade u poljoprivredi. Ne žele da budu seljaci. Kažu da se ne isplati. Kad im kažem da je to samo izgovor jer koliko vidim svi puše, imaju za pivo, voze automobile, onda razgovor krene pravim tokom i odmah svi konstatuju da na selu nema društva, odnosno mladih ljudi sa kojima bi se mogli družiti i nešto stvarati. Tu počinje vrzino kolo. U selu nema mladih ljudi zato što odlaze u grad, a oni koji bi ostali odlaze jer u selu nema njihovih vršnjaka. Reč po reč i dođe se do ključne reči koja glasi: generacijska usamljenost. Nekoliko generacija je primamljivim obećanjima u prethodnim decenijama odvedeno iz sela i sada je tu prazninu nemoguće popuniti.
Zato je danas, i sutra, i prekosutra, potrebno strpljenje i iznad svega strateški državni plan razvoja Srbije.

BUDIMO EGOISTI
Srpska budućnost i opstanak Srbije kao države i Srba kao naroda nije u „Ej,Uniji“, već u srpskom selu. To se mora jasno i glasno reći. Ne samo reći, nego i zapisati. Budimo iskreni. Srpski seljak nikad nije izdao državu Srbiju, ni kad se država ponašala i ponaša prema njemu kao zla maćeha prema pastorci. Za razliku od „Ej, Unije“ koja Srbe i Srbiju obmanjuje, kažnjava, ponižava, pljačka i otima. To radi toliko bezočno da su čak i njena najvernija služinčad ovih dana morala da zavape kako je drugarica Angela bila stroga, pa se građanima Srbije mora otvoreno reći da može da se desi da ne dobijemo kandidaturu.
Daj Bože da nas nikad ne prime! Ali neće to june nas da mune! Zna ta lihvarsko-pljačkaška organizacija da će jedino „vladajuća“ koalicija, Srbiji inače nepotrebnih ljudi i žena,  gospođi Evropi verno služiti do poslednjeg daha poslednjeg Srbina. Zato će u decembru pružiti još „jednu priliku“ Srbiji i obećati kandidaturu.
Logično, dotle se mora popustiti u septembru Šiptarima. U oktobru pederima. U novembru se izviniti „ludoj Nasti“ što smo je primorali da nas bombarduje i zasipa otrovima, a izlegle se i neke bube koje ono malo preostalih seljaka u Srbiji zove „klintonkama“. Kad te ujede crvenilo i plikovi traju danima. U već pomenutoj Donjoj Vrbavi živi Olga koja je svake godine nalegala pod kvočku 15 jaja. Od pre nekoliko godina izleže se samo pet pilića. Ranije se to nije dešavalo. Žalili su mi se lovci u selima oko Bujanovca i Vranja da im je dve trećine lovačkih keruša postalo neplodno posle 1999. godine. Sve je to nama „Ej, Unija“ uz malu pomoć „lude Naste“ dala.
Mi, obični Srbi, moramo da znamo da će nas navodni prijatelji, a stvarni neprijatelji kinjiti i ponižavati dok god budu mogli. Takođe bi trebalo da znamo da naši neprijatelji nisu jaki, nego smo mi slabi. Raslabljeni smo. Ko je slab može da ojača. Treba malo vremena, discipline, samopouzdanja, vere, duhovne snage  obrazovanja i ponovo ćemo biti jaki. Bogu hvala, što možemo ojačati sami i bez ičije pomoći. Budimo egoisti. Zbrinimo sebe.
Na kraju jedno pitanje. Da li znate gde se nalazi original Ugovora iz Dejtona, odnosno Dejtonskog sporazuma? Upućeni kažu da je nestao iz Srbije. Neobrazovan čovek bi se upitao: Kako će vlast da sačuva državu kad ne može običan, ali važan papir?