Почетна / Друштво / Vikiliks, američke depeše i srpska politička kaljuga

Vikiliks, američke depeše i srpska politička kaljuga

Piše Nikola Vrzić

Depeše iz američke ambasade u Beogradu otkrivaju zašto su Sjedinjene Američke Države finansirale izborne pobede Borisa Tadića i Demokratske stranke, kako su demokrate potom odustale od borbe za Kosovo, kako je koalicija DS-a sa Ivicom Dačićem bila dogovorena još pre poslednjih parlamentarnih izbora, ali se krila da ne bi odbila birače SPS-a, a da su Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić odbili ponudu Vojislava Koštunice da 2008. godine, u vreme prethodnog saziva Skupštine Srbije, formiraju privremenu vladu…

Nijedan od relativno progresivnih članova DSS-a s kojima smo razgovarali još nije spreman da potegne nož na Cezara, vajkao se u depeši sačinjenoj 8. septembra 2008. godine tadašnji ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu Kameron Manter zbog neuspelog pokušaja njegove ambasade da inicira puč u Demokratskoj stranci Srbije i ukloni Vojislava Koštunicu i „njegove fanatične nacionalističke sledbenike“ koji su od DSS-a načinili „jedinu partiju u Parlamentu koja se aktivno suprotstavlja bližim vezama sa Evropskom unijom“. Ova američka diplomatska depeša, i preko osam stotina ostalih depeša iz ambasade SAD-a u Beogradu koje je Vikiliks objavio prošlog petka uveče, otkrivaju zašto je DSS ostao tako usamljen u suprotstavljanju „bližim vezama sa EU“, koliku je cenu Srbija morala da plati na Kosovu za te bliže veze sa Briselom, i uz čiju se podršku na briselskoj strani sabrao sav ostatak srpske političke scene… Vikiliksove američke depeše raskrinkavaju svu kaljugu bede, laži i nemorala većinskog dela srpske političke scene, kojem je nezavisnost Kosova problem samo ako je proglašena pre izbora (DS), koji se za dobro Srbije i svoj dolazak na vlast bori tako što ne želi da obori vlast dok Srbija ne bude oborena (SRS/SNS), a kao nagradu za smišljeno, bezočno laganje ovog naroda dobija vlast nad tim narodom (SPS).
Iščitavanje američkih diplomatskih depeša možda nam i nije donelo neko spektakularno novo saznanje, neočekivano još manje, ali  je pružilo izvanredan uvid u pravo lice srpske političke scene u prvoj deceniji 21. veka. Zbog čega, uzgred budi rečeno, i ne treba da čudi što su strogo kontrolisani srpski mediji odlučili da od javnosti sakriju Vikiliksova otkrića, objavljujući tek ponešto, uglavnom ono benigno ili usmereno protiv oponenata vlasti i suparnika unutar vlasti („Politika“, „Kurir“…), ili jednostavno ništa (praktično sve ostale dnevne novine i televizije).
Pri tom, treba imati u vidu i da je Vikiliks 26. avgusta objavio samo najmanje osetljive depeše iz Srbije, označene najnižim stepenima tajnosti („nije poverljivo“ i „samo za službenu upotrebu“); najavljene su ukupno 994 depeše iz američke ambasade u Beogradu, što znači da ih je preostalo još stotinak koje tek treba da budu objavljene, među kojima bi mogle da se nađu i još poverljivije i intrigantnije. Kao da nam već i ovo što je objavljeno nije dovoljno da osetimo duboko, duboko gađenje.

KOSOVSKA VODODELNICA
A možda se jednog dana neće sve završiti samo na gađenju, već će biti posla i za državne organe kojima je u opisu posla kontraobaveštajna zaštita svih ostalih državnih organa. Teško, naime, da je i sovjetska ambasada u Istočnom Berlinu lakše dolazila do podataka o DDR-u. Depeše američke ambasade u Beogradu vrve od imenovanih i neimenovanih izvora iz vrha vlasti i vladajućih partija koji svojim američkim sagovornicima usrdno nude obaveštenja o tajnom akcionom planu Vlade Srbije u slučaju proglašenja nezavisnosti Kosova, o raspravama iza zatvorenih vrata o sastavljanju skupštinskih rezolucija o Kosovu, o konsultacijama kod predsednika o sastavljanju vlade, o predsednikovoj žučnoj reakciji na pismo generalnog sekretara UN Ban Ki Muna povodom stupanja na snagu Ustava nezavisnog Kosova, poslatog usred pregovora o formiranju vlade juna 2008. godine („Jeremić je ambasadoru Manteru rekao da upravo dolazi sa sastanka s Tadićem, na kojem je Tadić bacio pepeljaru na njega – ne, rekao je Jeremić, zbog sadržaja pisma generalnog sekretara, za koje je Jeremić priznao da nije neprihvatljivo za Srbe, već radije zbog Tadićevog razočaranja generalnim sekretarom. Tadić je zvao Bana i 40 minuta ga molio za odlaganje dostavljanja pisma, ali bez uspeha“)…
Upravo se Kosovo, i kroz Vikiliksove depeše, pokazuje kao vododelnica srpske politike. Kako je napredovalo otimanje Kosova od Srbije, zakonomerno, rastao je broj onih koji su se, zarad svetle evropske budućnosti i sopstvenog opstanka na vlasti, tom otimanju priklanjali, sve dok DSS nije preostala kao „jedina partija u Parlamentu koja se aktivno suprotstavlja bližim vezama sa Evropskom unijom“.
A u početku su Boris Tadić, kao predsednik Srbije, i Vojislav Koštunica, njen premijer, vodili istu kosovsku politiku („Tadić vodi zajedničku politiku o Kosovu kao i Koštunica“, ocenjuje se u belešci od 20. jula 2006. godine, iz vremena pregovora koje je vodio Marti Ahtisari, dok se u belešci od 4. avgusta napominje da su se predsednik i premijer „očigledno zajedno pripremali“, pa im je čak i „govor tela bio ujednačen i pozitivan“). Već tada, međutim, Zapad počinje da uočava pukotine u ovom „ujednačenom“ tandemu, koje će u događajima koji su usledili i te kako umeti da iskoristi. Elem, samo dva meseca pošto su „američki specijalni izaslanik Vizner, kao i izaslanik UN Ahtisari preneli ‘privatne poruke’ i predsedniku Tadiću i premijeru Koštunici o verovatnom ishodu pregovora o statusu Kosova“ (Ahtisari je na kraju predložio nadgledanu nezavisnost), Roderik Mur, tadašnji zamenik američkog  ambasadora u Beogradu, primećuje da je „premijer dosledan; on se nikad nije pokolebao u tvrdnji da nikada neće prihvatiti nezavisno Kosovo“, dok „predsednik održava istu poziciju o Kosovu kao premijer, ali manje ubedljivo“. Tadić, prema Muru, pokazuje znake realističnijeg sagledavanja situacije i, što je najveća razlika, „u značajnoj meri Tadić gleda na pitanje Kosova kroz prizmu domaće politike i sudbine svoje partije (…) Moguće je da je signalizirao dalje korake u pravom smeru kada je medijima u Briselu 19.7. rekao da je zaštita Srba (tj. ne nezavisnost) na Kosovu njegov ‘glavni zahtev’“. U depeši od 28. novembra te 2006. godine, pak, pronalazimo i procenu ambasadora Majkla Polta da će „blok demokratskih partija (…) biti konstruktivan posle konačnog rešenja statusa Kosova“, a da ih u tome ometa Koštuničina „nacionalistička retorika o Kosovu“.

DOLARSKA VERA U DS
Vera u buduću konstruktivnost DS-a nije bila zasnovana samo na slobodnoj ambasadorskoj proceni; imala je i svoje dolarsko pokriće. Beleška od 15. marta 2006. godine govori da će ambasada SAD-a „raditi sa ‘Nacionalnim demokratskim institutom’ (NDI) i ‘Međunarodnim republikanskim institutom’ (IRI) na praktičnim načinima kojima možemo da pomognemo Tadiću i njegovom DS-u da ispune svoj potencijal“; 14. avgusta 2006. godine Dušan Petrović u ime DS-a navodi da se „uzda u Zapad da izdašno potroši na kampanju ‘Izađi i glasaj’“, dok se 20. oktobra navodi da je u tu svrhu „USAID izdvojio dva miliona dolara“, od čega su NDI i IRI dobili 1,4 miliona. Ova kampanja za izlazak na izbore, stoji u depeši, ciljana je da „podupre demokratske snage protiv nacionalističkih/ekstremističkih partija“.
I zaista, kako će biti primećeno početkom decembra 2006, označavajući početak kampanje za izbore u januaru 2007. godine Tadić u svom govoru nije izgovorio „ni reč o Kosovu“, premda su mu u minuse ubrojani podrška „Koštuničinom ustavu“ i ćutanje kojim su demokrate reagovale na premijerove kritike Sjedinjenih Država i njihove kosovske politike.
Ova, 2007. godina u kojoj su Tadićeve demokrate ušle u vladu Vojislava Koštunice, donosi kristalizaciju stava predsednika Tadića i njegovih saradnika. To je, inače, godina u kojoj (beleška od 13. jula 2007. godine) tadašnji francuski ministar spoljnih poslova Bernar Kušner Tadiću, Koštunici, Vuku Jeremiću i Božidaru Đeliću poručuje da je Kosovo uslov za Evropsku uniju: „Francuska potpuno podržava srpsku EU budućnost, ali da bi Srbija ušla u Uniju, mora da reši pitanje statusa Kosova“.
Stav DSS-ovih zvaničnika u mesecima posle ovog ultimatuma postaje jasan. Miloš Aligrudić govori službenicima američke ambasade (depeša 07BELGRADE1674) da „odlaganje ili suspenzija ulaska Srbije u EU ‘neće biti kraj sveta… ali gubitak Kosova hoće’“.
Tadić pak govori (depeša od 31. jula 2007. godine) da će „Srbija ‘izgubiti svoj identitet ako izgubi Kosovo’, ali i da on neće moći da ‘pobedi svoje rivale’ (…) ‘Ja sam najviše proamerički lider u Srbiji,’ rekao je Tadić, ‘ali objasniti Srbima gubitak Kosova je nemoguća misija’“.
I zato, da bi izbegao to objašnjavanje, predsednik Srbije pronalazi rešenje. Beleška od 28. septembra 2007. godine: „Dok, javno, vladini zvaničnici ponavljaju da će učiniti sve osim slanja vojske da bi zadržali Kosovo, oni tiho sugerišu da će Srbija prihvatiti neizbežnu nezavisnost Kosova. U tajnosti, Tadić, ministar odbrane Dragan Šutanovac, i ostali iz unutrašnjeg demokratskog kruga rekli su da bi želeli da međunarodna zajednica samo bude tiha – snažno sugerišući da bi vođe Srba mogle bolje da rukovode napretkom Srbije ka prihvatanju nezavisnosti Kosova ako bismo u javnosti bili tihi.“
Jesen 2007. godine donosi dilemu: raspisivanje predsedničkih izbora ili odlaganje izbora do predstojećeg razrešenja pitanja statusa Kosova. Naizgled paradoksalno, aktuelni predsednik Tadić zalaže se za hitno raspisivanje (neizvesnih) predsedničkih izbora, a Koštunica se tome protivi tvrdeći da bi izbori i kampanja mogli negativno da se odraze na kosovsku diplomatsku borbu. Depeša 07BELGRADE1463, od 26. oktobra 2007, Koštuničinom stavu daje za pravo. Ovo će pitanje, pitanje momenta raspisivanja predsedničkih izbora, imati „značajan uticaj na događaje u kosovskoj završnoj igri“, ocenjuje se u komentaru ambasade SAD-a.
Opaka veza između predsedničkih izbora, čije raspisivanje zagovara, i proglašenje nezavisnosti Kosova, kojem se na rečima protivi, jasna je i samom Tadiću. Američka diplomatska depeša 07BELGRADE1657: „Čvrsti datumi izbora omogućili su Evropljanima i ostalima da odlože proglašenje nezavisnosti Kosova do obezbeđivanja Tadićevog reizbora. Predsednik Tadić je, 11. decembra, rekao ambasadoru da se nada da ćemo se uzdržati od javnih izjava kojima povezujemo izbore i Kosovo. On je primetio da je francuski ministar spoljnih poslova Kušner nedavno prokomentarisao da će Evropa odložiti proglašenje nezavisnosti kako bi potpomogla Tadićeve izborne šanse – ‘to može biti tačno’, rekao je predsednik, ‘ali je bolje da to strani lideri ostave neizgovorenim’ zarad njegove kampanje“.
A kakva se, tek, kampanja vodila daleko od javnosti. Sva gnusoba i licemerje Tadićeve kosovske politike odražava se u depeši od 17. decembra 2007. godine: „Zvaničnik Demokratske stranke predsednika Tadića uporno je molio Sjedinjene Države da odlože priznanje Kosova do okončanja Tadićevog reizbora, kako bi osigurale demokratsku pobedu i održale put Srbije ka evropskih integracijama (…) Borislav Stefanović (sadašnji, eh, glavni srpski pregovarač o Kosovu – prim. N.V) koji je blizak predsedniku Tadiću, rekao je da je predsednikov reizbor od kritične važnosti za ostvarenje DS-ovog cilja uspostavljanja snažne veze između SAD-a i Srbije. U tom smislu, Stefanović je uporno molio Sjedinjene Države, ‘svetionik slobode’, da odlože priznanje Kosova do okončanja drugog kruga predsedničkih izbora. Odlaganje kosovske deklaracije omogućilo bi Tadiću da izbegne poraz (…) Stefanović je dokazivao da je Tadić ‘najviše prozapadni lider u regionu’ i da bi Tadićev reizbor bio ‘presudan i strateški’ za održanje Srbije na evroatlantskom putu (…) Robert Silberstin (zvaničnik Stejt departmenta zadužen za južnu i centralnu Evropu) rekao je da Stefanović i ostali lideri treba pažljivo da promisle svoje reakcije na proglašenje nezavisnosti Kosova, i da Vašington očekuje od Tadića i DS da vode Srbiju posle Kosova i prema Evropi, umesto da se založe za politiku odbijanja i opozicije (…) Stefanović je obećao da je šteta po odnose Srbije sa Zapadom ‘crvena linija koju DS neće preći’“.
Kad smo kod crvenih linija, tih dana, krajem decembra 2007, „u ime predsednika Tadića, koji je već u kampanji, (njegov savetnik Jovan) Ratković prihvatio je listu potencijalnih (američkih) crvenih linija oko Kosova, ali je rekao da bi stavke trebalo da budu prodiskutovane u budućnosti“ (07BELGRADE1727).
Tadić, zaista, postupa po nalogu. Skupština Srbije u predvečerje izbora donosi još jednu rezoluciju o Kosovu, koju Amerikanci tumače kao njegov uspeh jer je „snažna, ali jalova“. Depeša 07BELGRADE1733: „Naš zadatak je dvojak: da ne reagujemo preterano na neizbežno pregrejanu retoriku u kampanji (bilo na Koštuničine uvrede ili na patriotski obojene izjave Tadića); i da budemo veoma jasni, u zatvorenim diskusijama sa Tadićem oko onoga što planiramo da uradimo posle 3. februara, i kako očekujemo da on sa nama upravlja procesom posle proglašenja nezavisnosti“.

TOMINA PODRŠKA TADIĆU
Drugi krug predsedničkih izbora, 3. februara, imao je međutim i svoju predigru na srpskoj političkoj sceni. U borbi između Tadića i Koštunice, borbi za i protiv raspisivanja predsedničkih izbora, trebalo je obezbediti podršku (tadašnjih) radikala i njihovog kandidata Tomislava Nikolića. „Oba lidera su u razgovorima s radikalima, čija podrška (datumu, ne kandidatu) može na kraju da odluči tajming izbora“, otkriva depeša 07BELGRADE1463, dodajući da se Tadić „udvara radikalima za podršku za decembarske izbore“.
I, kao što je poznato, radikali pristaju na Tadićeve predsedničke izbore. Za njima i socijalisti, da ih ne zaboravimo. Kosovo 17. februara, dva dana posle predsedničke inauguracije Borisa Tadića, proglašava nezavisnost.
Što se pak (bivših) radikala tiče, koliko je iskrena njihova borba za odbranu Srbije i srpskih nacionalnih interesa Amerikancima je postalo jasno makar godinu i po dana ranije. Otkriva to beleška od 19. aprila 2006. godine: „Generalni sekretar SRS-a Aleksandar Vučić rekao je ključnom kontaktu ambasade (…) da je strategija SRS-a da deluje (na rušenju vlade – prim. N. V) posle crnogorskog referenduma, pošto je Mladić izručen Hagu, i pošto su pregovori o konačnom statusu Kosova u najvećoj meri rešeni“.
Tokom januara, uoči drugog kruga predsedničkih izbora, rasplamsava se i otvoreni sukob predsednika Tadića i premijera Koštunice, započet odlukom Evropske unije da na Kosovo pošalje svoju misiju EULEKS, predviđenu Ahtisarijevim planom koji je Srbija (a potom i Savet bezbednosti, zbog pretnje Rusije i Kine da će uložiti veto) već odbacila jer Kosovu daruje nezavisnost. Koštunica traži da Srbija zbog toga, do razjašnjenja odnosa EU prema njenom teritorijalnom integritetu, ne potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, što Tadić odbija. Ovo razmimoilaženje oko Kosova i EU dovodi do krize i kraha vladajuće koalicije. Koštunica „vraća mandat narodu“ i prevremeni parlamentarni izbori raspisani su za 11. maj 2008. godine.
Ako se, već, uverio u neiskrenost Tadićevih tvrdnji da će se boriti za Kosovo, zašto se Koštunica tada predao i raspisao izbore, umesto da je napravio koaliciju sa proverenim patriotama, radikalima? Zajedno su, u tadašnjem sazivu srpskog Parlamenta, imali uverljivu većinu. Evo zašto nije (08BELGRADE143, 5. februar 2008): „Kontakti su nam rekli za glasinu da je Koštunica ponudio SRS-u da formiraju privremenu vladu, s generalnim sekretarom SRS-a Vučićem kao predsednikom Parlamenta, ali je SRS odbila tu ideju“. Sledi i 08BELGRADE145: „Ujutru 6. februara lider SRS-a Tomislav Nikolić odbacio je glasine o dogovoru o formiranju koalicije sa Koštuničinom Demokratskom strankom Srbije. U izjavi za televiziju ‘B92’, Nikolić je rekao da ne vidi nikakav smisao u podržavanju onih čija partijska snaga je toliko nesigurna, i koji su u prošlosti odbili njegovu saradnju“. Eto zašto su raspisani izbori.
„Ovi izbori neće biti o nama, i naša uloga treba da bude diskretna“, stoji u američkoj depeši od 10. marta 2008. godine. „Našim interesima najviše će poslužiti ako evropski put, umesto Kosova, postane centralna tema ovih izbora.“ Tako i bi, Đelićevim potpisom na Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom i svom medijskom halabukom koja ga je pratila. Pri čemu je EU, pristankom na SSP sa Srbijom, imala i dodatni, prikriveni plan koji se otkriva u depeši od 29. aprila 2008. godine: „Mišel Šarbonije (francuski otpravnik poslova) rekao je da ponudu Srbiji da potpiše SSP smatra uspehom EU. Šarbonije je rekao da se nada da, s potpisanim SSP, DS neće imati razloga da razmotri još jednu koalicionu vladu sa Koštuničinim DSS-om“.

DAČIĆEV REŽIRANI LUPING
Trebalo je, međutim, zapadnim favoritima, tim naprednim demokratama i reformistima, obezbediti skupštinsku većinu posle majskih izbora. I tu u igru uskače Socijalistička partija Srbije. SPS koji je, u depešama poput one od 31. maja 2006, opisivan kao „nereformisana partija Slobodana Miloševića“, čiji lider Ivica Dačić u decembru te godine Amerikancima privlači pažnju zapaljivom izjavom da je „Kosovo kolevka Srbije i niko nema pravo da kaže da ona neće ići u rat za Kosovo“. Amerikanci, međutim, (depeša od 21. marta 2008) procenjuju da bi Dačićeva partija mogla da bude „kingmejker“, tas na vagi između SRS/DSS saveza na jednoj i DS-ove koalicije na drugoj strani. „Uprkos ovom odvratnom pedigreu, lideri SPS-a već dugo nagoveštavaju da bi želeli da partiju približe demokratskom mejnstrimu (…) SRS bi takođe mogla da pokuša da privoli SPS na postizbornu koaliciju, ali predsednik SPS-a Ivica Dačić rekao je službeniku ambasade 25. februara da bi takva koalicija bila teška zbog njegovog sukoba s Nikolićem jer SPS nije podržao Nikolića na januarskim predsedničkim izborima“.
Već deset dana kasnije navodi se da su „Tadićev savetnik Miki Rakić i Dačić iz istog sela i ‘ima neke veze tamo’“, tvrdi da „mnogi kontakti izveštavaju da Dačić i neki članovi SPS-a žele da transformišu partiju iz Miloševićeve nacionalističke, penzionerske partije u prihvatljivu socijaldemokratsku grupaciju“, i prenose reči Nenada Čanka, lidera Lige socijaldemokrata Vojvodine, koji je zameniku šefa misije rekao da je „nedavno razgovarao sa Dačićem, koga je opisao kao ‘političkog biznismena koji kupuje i prodaje glasove.’ Dačić je rekao Čanku: ‘Baš me briga za Miloševića, ali ne smem to da kažem javno jer ću izgubiti glasače.’ On je takođe rekao da je Dačić počeo sve više da govori o srpskoj EU budućnosti“.
A već 18. aprila (izbori su 11. maja) napisana je beleška s naslovom „Socijalisti željni dila“. U njoj se navodi da je, „uprkos javnim komentarima, Dačić rekao službeniku ambasade da SPS ‘želi da sarađuje’ sa SAD i EU“, i da je, „iako nije odgovorio na pitanje o koalicionim partnerima, ustvrdio da je vođstvo SPS-a podržalo predsednika Tadića i Demokratsku stranku“. U istoj belešci stoji i da su dogovori o koaliciji već počeli: „Prema kontaktu iz DS-a, DS, SPS i LDP već razgovaraju o dilu. Filip Medić, savetnik zvaničnika DS-a Ivana Vejvode, rekao je službeniku ambasade 18. aprila da bi po odredbama dogovora SPS-u pripala određena ministarstva dok bi LDP obezbedio manjinsku podršku ‘dokle god koalicija ide putem evropskih integracija’. Medić je bio zabrinut da će, ako su detalji tačni, a vesti procure pre 11. maja, SPS izgubiti podršku tvrdokornih pristalica i ugroziti šansu socijalista da pređu cenzus“.
I, najzad, šest dana uoči izbora: „Insajderi iz DS-a spekulisali su u tajnosti o korisnosti i izvesnosti DS-SPS dila. Jeremić je rekao službeniku ambasade da očekuje da će DS pobediti i da će formirati vladu sa SPS-om ili LDP-om (…) SPS kombinuje svoje mogućnosti i, makar javno, ostavlja vrata otvorenim mogućnosti pristupanja vladi SRS-a. Privatno, oni su manje naklonjeni toj opciji, ali nevoljni da izgube glasove svoje tvrde struje“.
Šta se desilo, sećamo se. Lažirani pregovori SPS-ove koalicije sa SRS-om i DSS-om, njihov isprogramirani neuspeh i onda tobožnji kopernikanski obrt u kojem Dačić i Tadić formiraju aktuelnu „proevropsku“ i „socijalno odgovornu“ vladu. Čiji novopečeni prvi potpredsednik Ivica Dačić već 14. jula „izražava spremnost da se sastane sa ambasadorom uprkos kosovskoj politici Vlade Srbije“, koja je zabranjivala kontakte zvaničnika sa diplomatskim predstavnicima država koje su priznale nezavisnost Kosova.

AMERIČKA PODRŠKA SRS-u
Evropska opijenost, u kojoj je borba za Kosovo ostala samo na rečima, obuzela je i opoziciju. Zbog glasanja za SSP, u mesecima koji su usledili, Tomislav Nikolić (čije se izjave da će Kosovo proglasiti „okupiranom teritorijom“ i da će prekinuti diplomatske odnose sa zemljama koje su priznale nezavisnost Kosova naširoko citiraju u američkim depešama) u septembru 2008. godine napušta SRS. Kako su ovaj razlaz videle američke diplomate? Depeša 08BELGRADE928 od 9. septembra: „Braca Grubačić tvrdi da je Nikolić odlučio da podrži SSP posle sastanka s predsednikom Tadićem krajem avgusta, koji je navodno organizovao vlasnik ‘Delte’ Miroslav Mišković (…) Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas rekao nam je 5. septembra, pre Nikolićeve ostavke, da je SRS zauzela daleko konstruktivniji, proevropskiji stav od DSS-a (…) Kontakt iz međunarodne zajednice koji se 1. septembra sreo s Nikolićem izvestio je da je on izrazio nezadovoljstvo SRS-om i govorio o planovima da osnuje novu partiju kada se Šešelj vrati iz Haga. Naš kontakt zaključio je da je nesporazum sa Šešeljem oko SSP-a bio poslednja kap za Nikolića“. Dok je potpredsednik DSS-a Aleksandar Popović 9. septembra, na pitanje da li bi „Nikolićeva grupa bila privlačnija DSS-u kao partner u opoziciji, odbrusio, ‘pitajte vaše SRS stručnjake u Vašingtonu, oni znaju više o radikalima od nas’ (komentar: Popović je uputio naširoko rasprostranjenu glasinu da su tokom majskih izbora Sjedinjene Države finansirale radikale kako bi ohrabrile evropska priznanja Kosova. Logika se sastojala u tome da bi, ako bi radikali preuzeli vlast, Kosovo pridobilo više simpatija za svoju nezavisnost)“. U zaključku ove depeše navodi se i da, ako Nikolić „uspe da sastavi umereniju i konstruktivniju opozicionu grupu, biće više prostora za angažovanje. Nasuprot tome, neuspeh bi ostavio SRS u svojoj punoj snazi u Skupštini i bez umerenog uticaja u svom vođstvu, stvarajući rizik od dalje polarizacije i ometanja srpskih evropskih aspiracija“.
Ambasada SAD-a, 16. oktobra 2008, navodi i da „osmatrači i diplomatski kontakti tvrde da Nikolić dobija podršku francuskih donatora i da trenutno pregovara s jednom nemačkom partijskom fondacijom o paketu pomoći (komentar: predstavnik francuskog Nacionalnog fronta učestvovao je u Nikolićevoj kampanji i tokom predsedničkih i tokom parlamentarnih izbora ove godine). Ambasador se sreo s Nikolićem – na njegov zahtev – da razgovaraju o Nikolićevom planu da formira modernu evropsku partiju desnog centra“. Ova depeša zaključuje: „Iako nas ohrabruju njegove proevropske izjave i izražena spremnost da razgovara sa zemljama koje su priznale Kosovo, on još treba da preduzme konkretne korake da pokaže da je zaista ozbiljan“.
Prilika da pokažu tu ozbiljnost, onako kako je Amerikanci vide, Nikoliću i Vučiću ukazala se na osnivačkoj Skupštini naprednjaka, u Centru „Sava“, 21. oktobra 2008. godine Evo šta su sve tom prilikom zabeležili: „Dva predstavnika ambasade, koji su dobili istaknuta mesta u prvom redu, deset sedišta od Nikolića, dobili su umerene aplauze uz minimalno negodovanje i zviždanje. Prisutni su najbolje reagovali prilikom predstavljanja delegacija Rusije, Kube i Grčke (…) Mračni Srbin s Kosova pročitao je kratku izjavu – prilično neuverljivo – o spremnosti SNS-a da održi Kosovo kao deo Srbije (komentar: kosovski Srbin bio je toliko mutan da je Simo Spasić, predvodnik organizacije koja predstavlja porodice nestalih osoba na Kosovu, napustio kongres žaleći se da SNS nije dovela pravog Srbina iz Mitrovice)“. Jednu od najtoplijih dobrodošlica, stoji dalje, imao je šumadijski seljak koji je na binu izašao s čuturicom rakije. Najpre je pročitao „pripremljenu izjavu“, a onda podigao čuturicu svoje domaće rakije, izvadio hleb iz torbe, i dobio stojeće ovacije svih prisutnih. „Ohrabren reakcijom publike, seljak je izašao van scenarija i izjavio da ‘Srbija zna da je Rusija njen jedini pravi prijatelj’, što je izazvalo jednu od divljih reakcija publike te večeri“. Poput Vučića, navodi se dalje, „Nikolić je samo nakratko spomenuo Kosovo“, dok su se i odnosa sa Rusijom dotakli samo nakratko, „i to samo u kontekstu EU aspiracija“. Na prijemu posle kongresa Nikolić je „toplo pozdravio“ predstavnika ambasade i s njim progovorio na engleskom. „Nikolić je ranije odbijao da govori engleski sa stranim predstavnicima, i nikada nije javno pokazao da govori engleski“, stoji u ovoj depeši, koja dalje otkriva i da su se organizatori događaja plašili da će „SRS pokušati da pokvari događaj. Vučić je rekao kontaktu ambasade da je SRS poslala Luku Karadžića, brata Radovana Karadžića, da upadne na kongres i napravi sramotne fotografije sa liderima SNS-a. Stojeći odmah iza Karadžića u redu zvanica, službenik ambasade video je Vučića kako blago odguruje Karadžića dok je ovaj pokušavao da ga poljubi“. Sve u svemu, otkrio je američkoj ambasadi portparol SNS-a Nebojša Stefanović, partijski kongres prošao je uz tek nekoliko trzavica, a i „govori su ispali umereni kako se i nadao“.

JEREMIĆEVE OBMANE
I, sa tako konstruktivnom, umerenom i evropski orijentisanom opozicijom, koliko je, tek, vlast imala da bude evropska, neopterećena srpskom državom i Kosovom, u mesecima koji su usledili? Vikiliksove depeše daju nam izvestan uvid u to.
Možda i ponajbolju ilustraciju nove srpske kosovske politike pruža depeša koja opisuje sastanak Mlađana Dinkića sa američkim ambasadorom 11. jula 2008. godine (kao Dačić, i Dinkić, ali i Dragan Đilas, sastaju se s američkim zvaničnicima uprkos odluci Vlade Srbije koja te kontakte zabranjuje. Dinkić čak odlazi i na proslavu Dana nezavisnosti u američku ambasadu). Elem, valjda u skladu sa tom novom kosovskom politikom, Dinkić je pomoć oko Kosova zatražio od onih koji su nam Kosovo oteli: „Dinkić je podvukao potrebu za odobrenjem Ujedinjenih nacija za EU misiju na Kosovu, i zatražio od Sjedinjenih Država ‘nagoveštaj’ koja bi bila najbolja diplomatska strategija za to“.
Što se EULEKS-a tiče, iako je ova misija predviđena Ahtisarijevim planom o nezavisnosti Kosova, 08BELGRADE875 obaveštava nas da „Srbija nema zamerki i, štaviše, pozdravlja prisustvo EU na Kosovu“, pri čemu se ocenjuje da će „Tadić dati Evropljanima ono što žele oko EULEKS-a, u zamenu za tolerisanje srpske inicijative u Generalnoj skupštini UN“. Dok je ministar Jeremić, u privatnom razgovoru s američkim ambasadorom, prema belešci od 22. oktobra 2008, priznao da će srpske vlasti „morati da prihvate bilo kakav ishod pregovora“ o zameni UNMIK-a EULEKS-om, a da će onda „morati to da predstave kao uspeh Srbije“.
Spomenuta srpska inicijativa u UN, inače, bila je ona velika pobeda Srbije posle koje je Generalna skupština UN zatražila savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde o legalnosti kosovske nezavisnosti, i završila se fijaskom. Objavljene depeše ovome ne poklanjaju mnogo pažnje, ali upitanost o pravim namerama organizatora ove strategije izaziva Jeremićeva konstatacija, citirana u belešci od 29. decembra 2008, da je „Srbija uspešno izmestila predmet nezavisnosti tako što je poslala pitanje MSP-u“. Kao da su hteli da se reše pitanja Kosova, a da pri tom sebi obezbede alibi kako čine nešto konkretno za njegovu odbranu…
A EULEKS je, kako je „Pečat“ nedavno podsetio, srpska vlada prihvatila posle šupljeg dogovora sa Ban Ki Munom o famoznih „šest tačaka“ koje EULEKS, zapravo, nisu obavezale ni na šta, niti su sa ovom misijom imale mnogo veze. To je, kako se sada otkriva, 17. oktobra 2008. godine priznao i Borko Stefanović: „On je predstavnicima EU dao garancije da će Srbija biti predusretljiva u razgovorima o šest tačaka, i da ovi razgovori neće omesti ili odložiti razmeštanje EULEKS-a“. Sve u svemu, priča o šest tačaka je, zaključuju Amerikanci, izmišljena „taktički, da bi (srpsko vođstvo) steklo političku korist kod kuće“.
Sva ova kosovska prevara uspela je da promakne dobrom delu ovdašnje javnosti, zabavljene i umirene patriotskim izlivima Vuka Jeremića i njegovom neumornom borbom za Kosovo. Kakva je to bila zabluda, otkrivaju dve procurele američke depeše. Zabeležili su 11. marta 2008. godine: „Jeremić je čak posegao za frazama iz Miloševićeve ere o mučeništvu Srba, naglašavajući da stranci ponižavaju naciju – a sve vreme ambasadi šalje signale stražnjim kanalima o svojim atlantskim uverenjima“. Dok je 22. aprila 2008. godine zabeleženo da se „Jeremić izvinjava zbog antiameričkih stavova“: „Na prijemu za diplomate u publici posle govora (u kojem je napao SAD zbog Kosova, prim. N. V), Jeremić je prišao službeniku ambasade i izvinio se zbog antiameričkih primedbi, ali je rekao da je prinuđen da koristi takvu retoriku tokom izborne kampanje. On je zamolio službenika da prenese njegovo žaljenje ambasadoru“.
Ili je, ipak, najveća obmana Srba sadržana u finoj razlici između „neprihvatanja“ i „nepriznavanja“ nezavisnosti Kosova? Obratite pažnju: kada Tadić i ostali Tadići na vlasti i u opoziciji, o čijem pravom licu svedoče Vikiliksove beleške, izgovore „nikad“ i „nezavisnost Kosova“, obavezno ponove da neće PRIZNATI nezavisnost Kosova, a ne i da ga neće PRIHVATITI. Razlika nipošto nije bezazlena, već upućuje na „model dve Nemačke“ u vreme Hladnog rata, Istočne i Zapadne, u kojem su dve zemlje prihvatile da koegzistiraju bez međusobnog priznavanja. A to je, priznao je Vuk Jeremić (prema depeši 08BELGRADE1338), „najbolje čemu Srbija može da se nada, ‘ako budemo imali sreće’“.
Ako budemo imali sreće… Kakvoj sreći, uopšte, i možemo da se nadamo sa vladajućim i najvećim opozicionim strankama koje žive na laganju sopstvenog naroda zarad sopstvene koristi? Od Kosova, preko Miloševićevog nasleđa, do namere da se vlast uopšte i osvoji. Ili je, ipak, pravo pitanje zašto pristajemo da te laži dalje trpimo, i nastavljamo da živimo u kaljuzi u koju su nas oni uvukli i u njoj se tako dobro snalaze? A koju nam je Vikiliks svojim otkrićima tako lepo razotkrio…

23 коментара

  1. Василим

    Која је то јазбина, неморалних псевдо-политичара! Шта смо ми доживели!

    НИколић и Вучић , немам речи који су то камелеони!

    И онај Стамболићевац, портпарол, кофераш Дачић „кингмејкер“ ,,која је то издаја и неморално понашање, непревазиђен. Ни онај патриЈота Палма Багериста и Кркобабе нису бољи, и Ђукић-Дејановић са својим новим мужем лошпужом!

    Лепо је из хага Слоба кад је видео колики су то издајници и разбојници у СПС редовима, рекао за једног члана већ пропале партије, да је „кратки ратлук“!




    0



    0
  2. Davno je Aristotel zapisao, kada se ljudi osile i dodju do najveceg politickog uticaja, onda se bore i izmedju sebe i protiv drzavnog poretka koji im je dao tu moc. Ovi sto su se borili zaista su se i izborili, Upali su u zivo blato iz kojeg nema povratka, postoji samo jedan put a to je sud za veleizdaju, jer sve sto su radili radili su protiv naroda i drzave.Neka cenjeni J.B.Tadic izadje pred kamere pred narod da nam saopsti te svoje uspehe tu viziju svojih ucenika, ali je saopstio sa zadovoljstvom cu se kandidovati za predsednika. U ovoj vasoj DS zabokrecini prosto je cudno da uopste ima imalo vazduha jer sve je kontaminirano,mozda je moglo drugacije i bolje tko zna Djindjica sklonise tako da neznamo ni sta je zeleo reci.Osudismo izvrsioce ali ne i nalogodavce,no nadam se posle izbora da ce doci neko ko nije na liniji DoSmanlija.Ovim potrccima Dacicu, Dinkicu, Djilasu Jeremicu jednostavno posle izbora staviti bukagije, jer samo tako se izdaja placa.Izdrzace ovaj opanak sva zla ovog sveta, Vostani Serbie.




    0



    0
  3. Sta reci? Vrzicu, brafo frli viteze od pera 🙂 Nije lako, u danasnje vreme, reci nekome „bravo“ pa cu tri puta uzviknuti brafo brafo brafo…dovoljno – od mene




    0



    0
  4. Љубомор

    Сачувај нас Боже оваквих политичара (издајника) на челу са ВЕЛЕИЗДАНИКОМ Борисом Тадићем.
    У ПАМЕТ СЕ НАРОДЕ БАР НА СЛЕДЕЋИМ ИЗБОРИМА!




    0



    0
  5. Vučić je 2006. godine rekao jednom ključnom kontaktu američke ambasade … pošto je Mladić izručen Hagu („2006“)…? Kakva je ovo smijurija?!




    0



    0
  6. Василим

    „Srpsko Sarajevo“, па добро, аутор је хтео да сажме све те депеше, па је тај део може да збуни!

    Нама Викиликс показује то да су и режим и пола опозиције у дослуху са амбасадорима, да сарађују на велико, припремају тајне задатке, иду на канабе код амбасадора западних земаља. То је квислиншка политика.

    А за Николића и Вучића па зна се да су разбили СРС, см је Николић говорио да јеу сталном контакту са Тадићем, Николић је слао страним амбасадама транскрипте разговора са Коштуницом, сам је то рекао, да би се правдао за неке изречене ставове!????

    Па Николић и Вучић су из све снаге , са својим „адвокатским тимом“ бранили песника Вучуревићћа, а ћутали о генералу Младићу, шта ћутали, па Николић је рекао да би га он испоручио Хагу, (А Вучуревића не би!?)

    Па толико су пута били у Бриселу, ево последњи пут, добише задатак , још хоће да нас осоколе да је Јевропа ту , ао Косову и Метохиј ћуте, подмукло!
    Вучић каже да је „игра у 89минути, да је завршена“ поводом Косова и Метохије!?’?? Па то је велеиздајничка изјава, кога ће он да брани, па он је исти као ови режимски квислинзи!

    Замајавају народ, кад год је нек фрка они скрећу тему на својим конференцијама о неким трећим мање битним темам у датом моменту! Пошању ону Лабусову Милановићку да нешто прича о коруцији!

    Одакле Николићу толико станова, вила у Бајчетини, синови на местима, један је тренее партизана, па даље,…ејјј. зарадио Николић оии домаћица!

    Прочитани сте, од Карлобага и Вировитице, који нису у Републици Србији, сад би да деле територију Републике Србије!

    Наравоучение:Ето вам га очит пример Перишића(ухваћен у издаји и снимљен), … издајника нико не воли ,и окупатори такве употребе, па баце!




    0



    0
  7. DAČIĆEV REŽIRANI LUPING,

    (pozajmljen komentar)
    Ako su nam naše „lude statue“ jedini razlog da posetite Srbiju, onda bolje nađite neke druge destinacije na koje ste već navikli: Irak, Avganistan… Verujte, i dalje su nam vrlo sveži utisci na vašu poslednju masovnu „posetu“ iz 1999. godine, pa nam dajte još vremena da je zaboravimo.

    Ali, istini za volju, nisu nam Ameri baš za sve krivi. Naši spomenici su naša stvar. Možda je podizanje spomenika pop ikonama 20. veka u Žitištu i Banatskom Sokolcu danas, a sutra možda Majklu Džeksonu (koji je upravo napunio 50. godina) ili Elvisu Prisliju u nekoj drugoj varošici, malo ili malo više provincijalno. Ipak, u suštini, ono je verovatno benigne prirode i ako ljudima u tim sredinama čini zadovoljstvo, neka im.

    Ali, ima jedan spomenik u Srbiji koji je od „oktobarske revolucije“ naovamo, naprosto – tabu tema! Nije teško pogoditi da je reč o „Večnoj vatri“ na beogradskom Ušću, preko puta Kalemegdana, a preko Save na novobeogradskoj strani, posvećenoj svim žrtvama NATO agresije iz 1999. godine. Vatra koja je iz baklje neprekidno gorela, kao i moćan laserski snop koji je svetlost slao put neba, odmah su nakon pomenutog „istorijskog događaja“ ugašeni, a tekst na njemu ižvrljan nesuvislim grafitima. Tako jadan, ubijen i unakažen stajao je godinama. Danas je, iako i dalje beživotan, barem prekrečen i, možda, čeka neko novo vreme.

    Šta želim da kažem? Verovatno da su tada mnogi bili protiv političke grupacije za koju su smatrali da stoji iza njegovog podizanja, istina je da tekst koji je na njemu ispisan nije bio najsrećnije literarno ukomponovan, možda je sve to nekima delovalo ideološki napadno, ali danas više nema ni te političke grupacije, ni teksta na njemu – ali, na žalost, nema ni bilo kakvog drugog spomenika posvećenom nesrećnim žrtvama bezumog nasrtaja NATO-a na našu zemlju! Pa, dok neko ne podigne neki novi i bolji, možda bi ovaj mogao da „posluži“, tek onako, da se ne zaboravi… Jer, Srbi su odavno pokazali i dokazali da imaju kratko pamćenje.

    Verujem da bi se o ovoj temi moglo povesti računa pre podizanja nekog novog pop spomenika: na primer, Elvisu Prisliju, Madoni, Pameli Anderson, ili… „terminatoru“ Švarcenegeru?
    Mislite o tome. I’ll be back.




    0



    0
  8. Odlican clanak, sve pohvale. Srbija je tu gde je prvenstveno zbog domacih kvislinga. Sta drugo reci, jad i beda.Ne treba kriviti nikoga, nego prvo nas, i nas naivni narod koji uvek naseda i bira pogresne ljude. Jako smo povrsni, brzo sve zaboravimo, fali nam promucurnost, potkupljivi smo, sve sto je strano to je bolje, ah taj zapad, mito, veze i vezice, ne postujemo svoje poreklo, pretke, lista je preduga. Nas je jednom recju, lako prevesti preko vode. I to nasi neprijatelji znaju i vesto koriste. Svaka cast autoru teksta, dok ima takvih za Srbiju ima nade.




    1



    0
  9. Protiv Vojislava Koštunice stvarno nemam ništa, zapravo ja sam se razočarao u njegovu politiku. Mislio sam da je Koštunica prava opcija za Srbe, čak šta-više njegova zdrava nacionalno orijentisana uvjerenja su nešto što i sam dijelim; ali, Koštunica u svom političkom djelovanju nema energiju za važne poteze, čini mi se da bi on najviše volio da se neko drugi umjesto njega ofira, a da on ostane „dosljedan“ i „neukaljan“. E ne može tako da se ponaša lider jedne partije, koja pretenduje da bude vodeća.
    Hajde realno da analiziramo stvari iz nezavisnog ugla:
    -Koštunica je kad je postao predsjednik SRJ primi neku američku nagradu (čini mi se za razvoj demokratije) pa niko ga ne etiketira kao izdajnika;
    -za vrijeme Koštuničinog mandata abnormalnoj sudskoj instituciji u Hagu izručeno je najviše Srba, al’ ga niko za to ne etiketira kao izdajnika;
    -Koštunica i njegova DSS bili su u koaliciji sa, e sjetite se samo sa kojom bagrom: DS, G17+ i SPO. Pa možete zamisliti njegov ministar inostranih poslova bio je Vuk Drašković, čovjek koji je slučaj za neuropsihijatra. Postavlja se logično pitanje, zašto tada DSS nije sklopila koaliciju sa tada kompletnom SRS;
    -i sjetite se samo Koštunicine perfidne igre, kada je njegov DSS glasao da Nikolić bude predsjednik parlamenta i onda mu preko noći okrenuo ledja.




    0



    0
  10. гаврило

    ко имало логично размишља и повезује догађаје у депешама викиликса може само да нађе сопствени суд о септичкој јами која је зове ПОЛИТИЧКА СЦЕНА СРБИЈЕ!




    0



    0
  11. Ako si *Sarajevo*, verovatno si primetio, da *Srbija*, ne ogovara Dodika i ostale drzavnike *susednih zemalja*,sto upucuje na sumnju da si *ubacen* provokator.




    0



    0
  12. Михаило

    И за овакву политику потребан је бирачки, или општенародни, па макар и пасиван али ипак КОНСЕНЗУС јавности.
    Или смо као народ у последњих 20-65 година, низом траума и застрашивања већ скроз неутралисани?
    Добро, од 1991. пресудан је спољни фактор, мешање. Али до тада?




    0



    0
  13. Citava ujdurma oko ovoga Wikiliksa je cionisticka „rabota“!Ko ke procitao „knjigu“ Protokoli sionskih mudraca bice mu sve jasno!!U toj nazovi knjigi pise,izmedju ostalog,da ce mediji,svi,objavljivati informacije a zatim posle dan ili dva objaviti dezinformaciju prethodne informacije i na taj nacin ce dovoditi narod,svet,u zabludu,svesno,ne bi li postigli da svet vise uopste ne veruje medijima,tako da ce se oni,cionisti,pojaviti kao spasioci ovog nesrecnog i od Boga otudjenog sveta! A ko ima i malo razuma vidi po sveukupnoj situaciji u svetu da je ovaj svet totalno otudjen od Boga!! Sto se tice Dacica i SPS,takvih ljigavaca odavno nije bilo na politickoj sceni Srbije! Trunke jedne ni obraza ni savesti!! A Nikolic i Vucis su pokazali koliko im se moze verovati,a i oni koji su krenuli za njima su zaboravili da „ko jednom izda,uvek ce“!! Ni jedan iskreni i posteni Radikal se nije odbio i otudjio od ideje i cilja Radikala,kad tad ce se taj cilj ispuniti!! Milosevicu je tek tada,kad je njegova glava dosla u pitanje,shvatio da su mu saradnici poltroni,ulizice,kukavice,prevrtljivci bez trunke jedne obraza i dostojanstva sto i Dacic potvrdjuje svojim poltronskim ponasanjem,tako da je u znak „solidarnosti“podigao nivo bezbednosti na veci stepen zbog amerikanaca koji su sami srusili kule bliznakinje da bi imali razlog da napadnu na Irak i opljackaju ga !!Jadan li si Dacicu a jos jadniji oni koji su sa tobom i uz tebe!! Mozete se dodvoravati evro-amerima,ili biti protiv njih,isto ce te proci!!Vi ste za njih roba na prodaji !! I nista vise od toga !!A o DS i njihovim poltronima ne trosim „mastilo“!!




    0



    0
  14. Srbi nikada ne prastaju onima koji ih izdaju! Svakom ko izda svoj narod narod to nece oprostiti i zaboraviti.U ostalom ne kaze se badava Ü lazi su kratke noge““, a moze da se lako ostane i bez ….




    0



    0
  15. Ako je autor vikiliksa u zatvoru, onda postoji verovatnoca da je uskocio ne *akCIAs*, pa nam *filuje* i uvaljuje depese, informacije,lukavo,i *vozi misko*.




    0



    0
  16. Srbi, nikada ne *izdaju svoj nick*…! Srbski *brend* je pod budnim okom vililiks-cia-lupe,

    *BEOGRAD – Pevačica im pomrsila konce!
    Za Svetlanu – Cecu Ražnatović zna ceo svet, pa čak i Daleki istok, što se može pročitati u depeši koju je 1. aprila 2009. godine sastavio Stiven M. Jang, direktor Američkog instituta na Tajvanu!

    On u tom dokumentu, koji je objavio Vikiliks, piše da pod pritiskom domaćih političara s Tajvana mora da se promeni skraćenica naziva pakta o ekonomskoj saradnji s Kinom.

    Prvobitno nazvan Sveopšti pakt o ekonomskoj saradnji (Comprehensive Economic Cooperation Agreement) u originalu ima skraćenicu CECA, ali je to promenjeno u ECFA (Economic Cooperation Framework Agreement) kada se shvatilo da akronim CECA suviše slično zvuči kao i CEPA, Sporazum o bližem ekonomskom partnerstvu (Closer Economic Partnership Arrangement), koji je Kina zaključila sa Hongkongom.

    – Takođe, do promene akronima iz CECA u ECFA došlo je pod pritiskom opozicije, jer bi moglo biti zabune sa srpskom folk senzacijom Svetlanom – Cecom Ražnatović – napisao je Jang.




    0



    0
  17. Ima raznih srpskih kaljuga i kaljugara,,,,
    …………………………………………………………………………………………………………..
    VIKILIKS: ZA INGLIŠA GRIGORIJE MUDRA POLITIČKA ŽIVOTINJA
    BANJALUKA – Vladika Grigorije, episkop zahumsko-hercegovački, moćan je igrač u svetu Srpske pravoslavne crkve (SPC) i političkom miljeu Republike Srpske, navodi se u depeši od 4. avgusta 2009. godine, koju je centrali u Vašingtonu uputio tadašnji američki ambasador u BiH Čarls Ingliš.

    „Vladika Grigorije ima duhovnu i svetovnu moć u Trebinju. Sa vlašću koja se pruža duž čitave južne BiH, uključujući i Mostar, relativno mladi Grigorije jedan je od glavnih igrača u svetu SPC i ima značajnu moć u bh. političkoj sferi putem lokalnih i nacionalnih veza“, naglašava se u depeši koju je objavio internet sajt Vikiliks i dodaje da ga njegov pritisak za promene unutar SPC stavlja na poziciju mlađe frakcije verskih vođa.

    „Grigorije će biti snaga na koju treba računati u vremenu koje dolazi“, ističe Ingliš u depeši, a prenose Nezavisne novine.

    „Sam Grigorije nam je rekao da ga smatraju vođom među ‘mlađim vladikama’ zbog čega se često nalazi u opoziciji prema starijim zvaničnicima SPC, naročito vladike Vasilija Kačavende, crnogorskog mitropolita Amfilohija i banjalučkog vladike Jefrema“, dodaje se u depeši, a kao primer se navodi rasprava Sinoda o prihvatanju ili neprihvatanju ostavke patrijarha Pavla.

    „Kačavenda i Jefrem protivili su se njegovom predlogu za prihvatanje ostavke. Grigorije posmatra svog prvog nadređenog mitropolita Nikolaja kao dobronamernog čoveka, ali koji je iznemogao zbog svojih godina i misli da mu nedostaje energija da obavlja svoj posao na pravi način“, obavestio je Ingliš svoju centralu u Vašingtonu.

    Nezavisne navode da Ingliš vladiku Grigorija opisuje kao „mudru političku životinju“ sposobnu da gleda mnogo dalje u budućnost nego većina političkih vođa u BiH, kao i to da će u narednom periodu sigurno biti značajan sabesednik, bilo u njegovoj eparhiji, ili na nekoj moćnijoj poziciji u Beogradu.

    „Nedavni izbori u Svetom Sinodu su to već potvrdili. Njegova nastojanja su daleko od demokratskih ili nastojanja uključivanja i zbog toga zahtevaju korektibilni i srčani, ali ne i preterano prijateljski pristup od strane nas. Uvijek spreman da kaže ‘pravu stvar’, Grigorije može biti od koristi“, pojašnjava Ingliš.

    U depeši se naglašava da vladika Grigorije nema problematičnu ratnu prošlost kao što je slučaj sa vladikom Kačavendom, te da ima šire svetske poglede i veze nego vladika Jefrem i drugi u hijerarhiji SPC-a.
    „Njegov kadar mladih obrazovanih sveštenika, kojima izgleda daje širok dijapazon delovanja, dobro služi za očuvanje srpske kulture i službe Crkve“, smatra Ingliš.




    0



    0
  18. Реално је и могуће да је депешарење истина, а објављивање планирано у ЦИА.
    Зашто тако мислим?
    Да бисмо се посвађали. Да би унели забуну у народ, ЗА и ПРОТИВ својих. Да нас остане у 5050, да се никада не ујединимо.
    Ужасна је ствар шта сами себи радимо.
    Сви голим оком, чак и они који имају само једно тј ћорави, виде ко су наам вечити непријатељи.
    Уместо да Тадић, па затим и велика већина здраве нације, изађу пред народ, да траже опрост – мржње и поделе се настављају.
    Докле.
    Не интересују овај народ лажни цареви, краљеви и вође.
    Потребно је велико јединство народа, велики опростм, велико уједињење.
    Спас је У јединству. Викиликс може да помогне, ако власт буде могла да поврати ум.
    Овако збуњене и скренуте, сумануте, Викилики нас упропашћује.
    Када ће ова ЦРВЕНА БАНДА да сде и да каже – наша политика је пропала, мењамо курс. Погрешили смо.
    Сви смо гешни јер се боримо једни против других, нисмо поштовали веру, традицију, претке.
    Ако нам Викилики у томе помогне, онда смо мудри.
    Ако нас растури, уверен сам да му је таква намера, јер није са наших страна, онда је извршио налог својих господара.
    Скренули смо, вратимо се на пут.




    0



    0
  19. Ngde na nekoliko mesta sam procitao provokaticne komentare ocigedno placenih komentatora( podrivaca) da su Wikileaks depese izmisljotina i manipulacije Amerike!!Znaci da je to laz i namestaljka!?Po toj logici jos ce nastojati da nas ubede da nije bilo sankcija prema Srbima i Srbiji, da smo to sve mi izmislili, da nam je NATO bacao UNRA-ine pakete sa hranom i cvece iz aviona, i da ustvari zivimo na nekoj drugoj planeti na kojoj tece med i mleko!Malo morgen!!




    0



    0
  20. Milicu,jesam banda crvena, ali sam ispratio mnoge bandite amerike, bez vikiliks vesti da sam umro !!
    ……………………………………………………………………………………………………….
    Lider kubanske revolucije Fidel Kastro izjavio je za televiziju Venecuele da su ga „ubili nekoliko puta“, demantujući sumnje o lošem zdravstvenom stanju

    Televizija Venecuele (VTV), prikazala je juče fotografije i audio izveštaj intervjua koji je urađen prošle nedelje.
    „Nekoliko puta su me ubili i pripremali moju smrt, ali svi ti planovi nisu uspeli, iako nema ništa lakše nego da me neko smakne“, ironično je rekao 85-godišnji Kastro odgovarajući na navode da je imao moždani udar i da je preminuo.
    Na prikazanim fotografijama, verovatno slikane u njegovoj kući, Kastro nosi zelene pantalone i belu košulju.
    Kastro je govorio opušteno o raznim temama, među kojima šverc droge u Meksiku, ekonomska kriza u Evropi i kubanska revolucija.
    „Ovde nema moždanog udara, već je u pitanju lucidan čovek“, komentarisao je novinar posle intervjua.
    Kastro se zvanično povukao s funkcije u julu 2006. godine zbog bolesti i predao vlast svom bratu Raulu Kastru.




    0



    0
  21. Србија је вечна док су јој деца верна !!!




    0



    1

Оставите одговор на Милић Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *