UNESKO SAMIT Umetnost, pomirenje i balkanski oksimoron

Piše Ljiljana Bogdanović

Ako se demokratija ranije „najbolje branila kulturom“, od sada će, kako nalaže  duh vremena, podržan voljom regiona i nadahnut idejama Evrope, biti branjen – umetnošću! I to ne bilo kakvom umetničkom praksom, već samo onom koja razume evropske vrednosti i sposobna je da brani koncept dijaloga, pomirenja i razumevanja, da promoviše ideju tolerancije i međusobnog uvažavanja…

Nikada se rasprava o modernoj umetnosti nije vodila pod nametljivijim „pokroviteljstvom“ snaga policije (u jednom trenutku čak i uz nadletanje policijskih helikoptera), nego što je to bio slučaj na prošlonedeljnom Uneskovom  samitu, od Beograda ambiciozno organizovanom i izuzetno medijski podržanom državničko-kulturnjačkom skupu, koji je u Srbiji (1. i 2. septembra)  okupio lidere zemalja regiona i visoke evropske činovnike. Bio je to susret u kojem je budućnost Balkana sagledavana u znaku naslovne teme „Savremena umetnost i pomirenje u JIE“, a iz pomenutog specifičnog ugla: vizuelno-umetničkog!

BALKANSKI OKSIMORON
Razgovaralo se najpre u Beogradu, a potom u arheološkom nalazištu Viminacijum kod Kostolca, gde je i doneta Deklaracija prema kojoj se „potvrđuje opredeljenost za nastavak pomirenja i izgradnju mirne i prosperitetne evropske budućnosti regiona, uz posebnu ulogu savremene umetnosti u tim procesima“. Iako su medijski pratioci impresivnog karavana crnih limuzina, regionalne i evropske političke VIP gospode okružene šarolikim jatom nadmenih eksperata i pomoćnika, primetili  da se  o lepim temama razgovaralo pod pritiskom iritirajućih mera bezbednosti „koje su počinjale još u 100 kilometara udaljenom Beogradu, sa policijskim ekipama raspoređenim duž celog autoputa do isključenja za Požarevac, od  Kostolca i na svakih stotinak metara, a da je ulaz u  Viminacijum bio pod pravom opsadom snaga bezbednosti, regularne policije, Žandarmerije i specijalnih jedinica“, može se zaključiti da je (ne samo od strane čuvara reda i zakona), moderna umetnost ovoga puta bila shvaćena kao nimalo naivna tema! Ako se demokratija do sada „najbolje branila kulturom“, od sada će se, kako nalaže duh vremena, podržan i zapravo nadahnut  iz Evrope,  braniti i ustoličavati i – umetnošću!
Pomenuta  misao iz poruka i raspoloženja Samita i  Viminacijumske deklaracije može se doslutiti, a svojim uvaženim parafom potvrdila su je sedmorica prisutnih predsednika (uz predsednika Srbije, učestvovali su i predsednik Albanije Bamir Topi, član Predsedništva BiH Bakir Izetbegović, predsednici Bugarske, Makedonije i Crne Gore Ivo Josipović, Đorđe Ivanov i Filip Vujanović). Lideri Balkana učinili su to uz blagonaklonu podršku visokih predstavnika EU, Saveta Evrope i Uneska, među kojima behu i generalna direktorka Uneska Bugarka Irina Bokova, kao i evropska komesarka za obrazovanje i kulturu Andrula Vasiliju, te generalni direktor za obrazovanje i kulturu SE Gabriela Bataini Dragoni.
Izvesno protivrečje naglašenog prisustva naoružanih specijalaca i plemenite teme skupa teško da je moglo biti jedini paradoks koji je obeležio ovaj regionalni susret na vrhu. Svojevrsnu pažnju u tom smislu zaslužuju i sama „strateška“ zamisao razgovora o umetnosti i pomirenju, kao i činjenica da je susret protekao u znaku stidljivo-učtivog i deklarativnog, a zapravo uzgrednog, pominjanja problema koji je za zemlju domaćina Samita  u odnosima sa  Uneskom u ovom trenutku najvažniji, a to je „političko“ pitanje srpskih manastira na Kosmetu! Reč je, razume se, o nedavno osujećenom, a dobro isplaniranom  čudovišnom pokušaju otimanja (uz ponešto eufemistički termin „preimenovanja“) srpske duhovne baštine koje se, već duže od dve godine brižljivo sprovodi pod delimičnom „zaštitom“ ove specijalizovane i uvažene agencije UN. Takođe, kao paradoksalnu osenčenost Samita mnogi su uočili upadljivo medijsko zanemarivanje umetnika. Iako ih je, naime, među zvanično „prijavljenim“ učesnicima i u programu susreta bilo, oni su za javnost ostali gotovo nevidljivi. Razloga, verujemo, ima.
Razmotrimo najpre ideju da se pravi pomaci u saradnji među državama čiji su odnosi „poznato dobri, ali atmosfera među njima užasno napeta“ mogu ostvariti svojevrsnim nametanjem političke volje za intenzivnu saradnju na umetničkom polju. Poznavaoci regionalnih prilika tumače temu „Savremena umetnost i pomirenje“ kao naslednicu pomalo zaboravljene temata i parole „Istina i pomirenje“ (da li su se u regionu jugoistočne Evrope svi konačno složili da se oko istine ne mogu složiti, pa da onda pokušaju da se malo više oko „pomirenja“ potrude?), ali i  kao svojevrsni balkanski oksimoron, vickastu besmislicu što dobro zvuči, nikoga ne obavezuje i ne znači zapravo ništa više od fraze. Svi je navodno dobro razumeju, ali drugim, još suvljim i ispraznijim frazama o umetnosti i stvaralaštvu, tržištu, razmeni i demokratskim vrednostima – objašnjavaju.

ISKUŠENJE „PREPOZNAVANJA“
Kako prepoznati i ubuduće dakle favorizovati tu i takvu „pomiriteljsku“ umetničku praksu, na koju su tvorci ove ideje, organizatori samita, pa i sami evropski prijatelji rečenog poduhvata ciljali, i kojoj su namenili nesporno tešku misiju ? Može li umetnost, i koja je to umetnost kadra da učini čudo koje nisu mogli da učine drugi, naprimer delatnici i promotori političke volje u zemljama regiona JIE? Setimo se da je u funkciji „pomirenja“ nedavno  ovde promovisana, ali od velikog dela javnosti na nož dočekana i ideja REKOMA, koja se takođe preporučivala namerom da posle (masovnog i beskompromisnog) istraživanja, saslušavanja i osuđivanja, u konačnom „isledničkom skoru“ valjda povede i ka nekakvom hepiendu? Iako su i u ovom slučaju namere inicijatora navodno visoko etičke,  javnih pristalica ideje REKOMA ima tek u redovima malobrojnih, rečitih (i plaćenih) aktivista pojedinih NVO-a. Sa „pomirenjem“ nešto zapinje, pa može li sličnu sudbinu doživeti i umetnost kojoj se dodele tako posebni zadaci?
U ovom smislu izdvojene su upravo savremene umetničke prakse, pre svega one koje pripadaju vizuelnom prostoru umetničkog izražavanja.
Srpski ministar kulture Predrag Marković, izrazivši naglašeno zadovoljstvo na Samitu ostvarenim „sjajnim dijalogom umetnika i političara“, nije ipak odoleo a da ne kaže da je „potpuno jasno da umetnosti „ne treba pomirenje, već provokacija“ kao i da su za razgovor izabrani umetnici „vizuelci“, a ne pisci i glumci, „zbog toga što je ovde jezik često sredstvo ideologije i služi za nepotrebno razlikovanje i sukobe, dok vizuelnu umetnost svi gledamo istim očima“. Mogu li se ministrove reči protumačiti tako da zaključimo da  ideologije, i njoj pripadajuće odgovarajuće etičke, moralne i političke prožetosti u vizuelnim umetnostima nema? Naravno da je odgovor odrečan. Poznavaoci domaće umetničke scene dobro razumeju značenje činjenice da je razgovor o „savremenoj umetničkoj praksi kao nasleđu za budućnost“ u sklopu Samita organizovao Muzej savremene umetnosti u Beogradu (godinama zatvoren i privremeno izmešten u jednu senjačku vilu) i da je glavnu reč vodila njegova agilna dugogodišnja direktorka Branislava Anđelković. Ministar Marković se verovatno obratio toj, upućenijoj publici napomenom da je umetnike pozvane na Samit ( iz Srbije u događaju su učestvovali  Ivan Grubanov, Raša Todosijević i Milica Tomić) izabrao MSUB „kao ustanova koja sarađuje sa njima“, a ne Ministarstvo kulture,  odnosno država. Za aktuelna  zbivanja na srpskoj likovnoj, odnosno vizuelnoj umetničkoj sceni, odgovorna je upravo ova institucija – MSUB i ljudi koji je vode.  To je najmoćniji i najuticajniji centar i mesto odlučivanja kada je o likovnom životu zemlje reč. To je mesto koje neposredno i nimalo diskretno oblikuje i određuje gotovo sve što se događa i već deceniju čini zvanično i medijski podržan i favorizovan „lik“ nacionalne likovne scene. Izbor „umetničkog partnera“ za realizovanje Samita i razgovora o temi pomirenja koji su u ovom slučaju napravili vodeći političari nema mane.
Šta, međutim, u umetničkoj praksi ustoličenoj od strane  aktivista i delatnika krugova bliskih MSUB  harmonično i „skladno“ sa tvrdnjom da je Srbija kredibilan partner institucija poput Saveta Evrope, Uneska i drugih  koje zastupaju  zapadne vrednosti u najširem značenju ?
„Srbija je od Uneska prepoznata kao partner spreman i sposoban da brani koncept dijaloga, pomirenja i razumevanja u regionu, da promoviše ideju tolerancije i međusobnog razumevanja…“, uglas su uoči samita tvrdili  predsednik Boris Tadić, kao i ambasadorka Srbije pri Unesku Zorica Tomić, objašnjavajući poverenje koje našoj zemlji ukazano ovim događajem.
Srbija prepoznata! I te kako, reklo  bi se! Posle niza potvrda o „spremnosti“ za dijalog i pomirenje, po doslovno bilo koju cenu, najčešće na svoju bolnu štetu, i neretko  i u onim slučajevima kada to drugima na pamet ne pada, u Srbiju se, ne može sumnjati.
Šta u stvarnosti podrazumeva ova „spremnost“ i „umetnički kapacitet“ pomenutih likovnih moćnika, teoretičara i kritičara na koje se, kao na stvaraoce za  posebne zadatke, prvenstveno misli i računa u budućoj regionalnoj, ali evropskoj saradnji?

EVROPA OČEKUJE TRAGIKOMEDIJU
„Najuglednije beogradske galerije odnedavno su postale deponije, u najvažnijem galerijskom prostoru zbiva se prava apokalipsa… Naša publika sve više se upoznaje sa „stvaralaštvom“ koje ima za cilj da vrednosno obezvredi umetnost, kojim se na velika vrata uvodi negacija likovnog dela.     Antiumetnost, no-art i razni oblici (post)konceptualnih subverzija preplavili su sve beogradske i dobar deo galerija u unutrašnjosti“, piše o aktuelnim prestonim „izložbama“ u prošlom broju „Pečata“ likovni kritičar Dejan Đorić, i pita : „Da li su tragedija i komedija naše sadašnje galeristike organizovane, da li je slučajno da su tri vodeće galerije u Beogradu estetski zatrte, a publika ponižena?“
Ako se ovih dana, kao veliko otkrovenje zapadnjaka, čitalo njihovo priznanje, i to iz pera Tomaša Sedlačeka, jednog od navodno „pet najvećih ekonomskih umova“ današnjice, da su ekonomija i moral ipak povezani, te da – kupujući – pazarimo filozofiju „devedeset posto ili čak i više od ukupne cene otpada na ideologiju, mit, priču, neku vrstu slike itd.“ – šta tek reći za umetnost? I prema zapadnom viđenju i razumevanju! A tek za umetnost deponije koja je ovladala umetničkom scenom ove zemlje? Šta tu „pazarimo“, osim beznađa i pomirenosti sa stvarnošću koja nam se servira? Kako to da je upravo ova umetnost – antiumetnost od zapada prepoznata kao pouzdan „igrač“ u smirivanju duhova u regionu Balkana?
Kritičar Đorić veruje da „je totalitarni demokratizam morao posle pada Berlinskog zida da dokaže da je u Istočnom bloku prava umetnost bio konceptualizam, i da je posle prelomne 1989. godine sve  još više zaoštreno, a konceptualizam postao službena, politički korektna umetnost demokratskog društva, dok je neoavangarda prepoznata kao idealno sredstvo manipulacije svešću, savešću i tržištem. Ako se u centrima moći proceni da je koristan, svaki šarlatan može postati veliki postmoderni umetnik jer se u (post)avangardi nikako ne mogu uspostaviti vrednosni kriterijumi“, zaključuje Đorić.
Možda je bez vrednosnih kriterijuma lakše uspostaviti i stvarnost regionalnog pomirenja u sada uspostavljenoj praksi, u kojoj se događa veliki lom i nasilje nad tradicijom, kontinuitetom, vrednostima. U toj praksi predviđeno je da se neki mire i praštaju, a drugi čine nasilje i – privremeno ili trajno – profitiraju. Za Srbiju, tako agilnu u ovom projektu buduće balkanske harmonije, sve postaje daleko složenije kada je reč naprimer o književnosti i jeziku, domenima kulture izloženim krađama, nasilju i komadanju. Čekajući sledeće zasedanje Uneskove komisije, strepeći od regionalne „saradnje“, koja će joj možda (a svakako su neki akteri regiona  spremni da to sa blagoslovom dela zapada i učine) „preimenovati“ najznačajnije srednjovekovne u kosovske, a potom jednog dana i u – albanske, Srbija svoje spomeničko i duhovno nasleđe, kako se u ovom trenutku to čini, pre može da brani nepomirljivošću i borbom, nego ovako ostvarenim  pomirenjem.
Zapad će „pomirenje“ posmatrati nepristrasno. Kako kaže Vasilije Milnović „u očima Evrope, balkanski žanr uvek je tako bio svojevrsna pitka tragikomedija“, dok  „na samom Balkanu prolaze umetnički projekti koji reprezentuju ono kako nas vidi i doživljava oko i um prosečnog zapadnjaka, ono što nam je kao kalup predviđeno u hiper-marketima globalnog sela, na rafovima posvećenim kulturama Trećeg sveta“.