„Tvrđava teatar“: Čekajući Đurađa

Piše Raško V. Jovanović

Ovogodišnji festivalski program, realizovan pod motom „Viseći snovi“, bio je kopija prošlogodišnjeg: uglavnom su gostovali isti ansambli koji su izvodili predstave što su ih režirali takođe isti reditelji

I ove godine festival u Gradu despota Đurđa nije imao nijedan uistinu ambijentalan pozorišni spektakl. Od osam prikazanih predstava u okviru glavnog programa, šest su bile prenesene sa klasičnih pozorišnih scena, jedna se odigravala u vazduhu, dok je samo jedna, i to duodrama, specijalno pripremljena i  prikazana u Malom gradu. Reč je o drami „Ja sam vetar“ savremenog norveškoga pisca Juna Fosea, koja je kao namenska festivalska produkcija prikazana u režiji Stevana Bodrože.
Kako se vidi, oni koji brinu o programu smederevskog festivala „Tvrđava teatar“ više su nego oprezni i, po svemu sudeći, ne haju mnogo za istorijsku prošlost. Naime, moglo se očekivati, kada to već nisu učinili ranije, ako ne u prvoj, onda bar u drugoj festivalskoj sezoni, da se prihvate prikazivanja neke istorijske drame o despotu Đurđu i njegovom vremenu i ambijent njegovog grada pozorišno ožive na odgovarajući način; ili da, pak, na sceni ovog prelepoga Grada izvedu savremeni domaći dramski tekst, koji obrađuje istorijske teme o sukobima iz 15. veka oko ovog monumentalnoga utvrđenja na Dunavu. Međutim, ništa od toga: ostaje nam da i dalje čekamo na predstavu koja bi mogla postati amblem ovog festivala, na spektakl u Gradu koji bi oživljavao vreme njegovog nastanka.

VETAR IZNAD ĐURĐEVIH UTVRĐENJA
Ipak, uz žaljenje što nije odabran domaći tekst, moramo pozdraviti odluku da festival pristupi vlastitoj pozorišnoj produkciji, bez obzira na to što je u pitanju veoma skroman početak, budući da je prikazana duodrama savremenog norveškog pisca. Selektorka Branislava Liješević napominje u svom uvodnom tekstu, objavljenom u festivalskom Katalogu, da je izbor ove drame  u skladu sa njenim opredeljenjem da dobiju prednost savremeni tekstovi i teme koje se tiču čoveka danas. Nemajući ništa protiv takvog opredeljenja u principu, ipak se moramo upitati – šta onda tražimo u ambijentu Grada despota Đurđa? Pogotovo što se radnja ove drame odigrava negde na norveškoj obali koju zapljuskuju talasi Atlantskoga okeana. Možda bi, ako već želimo ambijent, za dramu „Ja sam vetar“ bilo pogodnije da se izvodila negde na obali Dunava ispod Đurđevih utvrđenja?  No, bilo kako bilo, gledali smo to delo na sceni u Malom gradu: na pozornici je postavljen jedan plitak bazen i glumci su se kretali na prostoru u vodi do članaka, simulirajući pokrete kao da su u čamcu. Glumci – Milutin Milošević (Prvi) i Bojan Žirović (Drugi) uspostavili su poseban odnos prema Foseovom tekstu i govorili su svoje replike donekle ih lišavajući naglašene emocionalnosti, što je bilo na mestu. Jer, Foseova dramaturgija je posebnost svoje vrste, budući da ovaj norveški pisac stvara napetost drukčije nego što to čine Ibzen, Strindberg ili, pak, O ’Nil, ali i različito od savremenih autora kakvi su Mark Rejvenhil, Sara Kejn ili Marijus von Majenburg. Smatra se da je na Fosea i njegov stil uticao nihilizam Semjuela Beketa, i to iz njegovih poznih dela prožetih retkim i isprekidanim dijalozima, koji katkad deluju kao da su nedovršeni. Čini nam se da je Jun Fose, kada se radi o drami „Ja sam vetar“, blizak i savremenom francuskom dramatičaru Bernar-Mari Koltesu. Reditelj Stevan Bodroža osetio je da se problematika ove drame na sceni ne može oživljavati na konvencionalan način, te je nastojao – i uspeo u tome! – da čitav ovaj disput teče spontano i pažljivo iskadriran na tematske segmente i istovremeno dovoljno suzdržano da bi u prvi plan mogla doći suštinska pitanja o ljudskom postojanju uopšte. Ali i o odnosima između dvojice osamljenika, koji se susreću da bi se suočili svaki sa svojom istinom.
Poseban kvalitet predstave svakako je muzika Vedrana Vučića, koja je, naročito sa eksponiranom partijom solo violončela, prikladno pratila obrte u toku razgovora dvojice prijatelja što se u čamcu i pored njega sukobljavaju sa elementarnošću prirode, zapravo sa talasima mora koje se u svakom trenutku može još više uznemiriti. Na scenografsko rešenje Tatjane Radišić nećemo se posebno osvrtati, jer smo već ukazali na kakav smo ambijent u Smederevu pomišljali.
Kao prvu predstavu u  festivalskoj produkciji, izvođenje drame „Ja sam vetar“ Juna Fosea u scenskoj postavci Stevana Bodrože treba pozdraviti, što, naravno, ne isključuje naše očekivanje da se na ovom festivalu pojavi autentična ambijentalna predstava sa temom iz srpske istorijske prošlosti. Pišući pre dve godine, posle prvog ambijentalnog  smederevskog festivala  ukazali smo na dramu „Đurađ Branković“ Karla Obernjika i Gavrila Egrešija, koju je sa mađarskog preveo i za srpsku pozornicu udesio Jovan Đorđević. To delo prikazalo je kao svoju prvu predstavu Narodno pozorište u Beogradu, 1868. godine. U istom članku, ukazali smo i na dramu u stihovima Janićija Drobnjaka „Potonji despot“, u kojoj su pored Jerine glavni akteri Đurđevi sinovi – Grgur, Stefan i Lazar. Moralo bi da se razmišlja i  o mogućnosti da se prikaže i neka Sterijina tragedija u ambijentu Grada despota Đurđa. Naravno ima i novijih dramskih tekstova, a možda bi valjalo raspisati i konkurs za novo dramsko delo, koje bi se izvelo na festivalu „Tvrđava teatar“.

STRANCI NA BALKANU
Kao i prethodne dve godine festival je otvoren spektaklom, predstavom „Viseći snovi na Balkanu – kao Ikar“ u izvođenju plesačke trupe „Flying people (Motus Modules)“ iz Strazbura. Bio je to specifičan plesni spektakl u vazduhu realizovan iznad zidina tvrđave, koji, kako nam se učinilo, po onome što se moglo videti u pokretima igrača u vazduhu, ni muzički, ni kada su u pitanju projekcije koje su se u pauzama između pojedinih scena mogle gledati na jednom od zidova tvrđave, nije imao mnogo veze sa Balkanom. Zbog pauza tokom kojih su se plesači privezivali i osiguravali da nesmetano prikažu naredne scene, predstava je monotono tekla i nije ostavila utisak kompaktne celine.
Druge festivalske večeri smederevsko amatersko pozorište „Patos“ i pozorište „Koreja“ iz Leća u Italiji prikazali su prema „Prosjačkoj operi“ predstavu „Brat“. Posebna osobenost ove predstave je u tome što su u njenu scensku realizaciju naporedo sa mladim smederevskim amaterima uključeni i mladi Romi – njih desetak, koji su samom izvođenju dali posebnu energiju.
Narodno pozorište iz Sombora prikazalo je poznatu Gogoljevu komediju „Ženidba“ u adaptaciji i režiji Ane Đorđević. Rediteljka je radnju ove komedije premestila u naše vreme ne bi li pokazala kako se i danas sklapaju brakovi na formalan način i bez ikakvih emocija, zajedničkih osobina, bliskosti i uzajamnosti. Da li je potrebno reći kako je Gogoljevo delo tako briljantno napisano da je praktično nemogućno upropastiti ga bilo kakvim interpretativnim intervencijama? Zato u tome nije uspela ni Ana Đorđević prenoseći ga u naše vreme.
Dečiji kulturni centar iz Beograda prikazao je komad „U senci Hamleta“, koji je napisala Irena Kraus po motivima poznatog Šekspirovog dela, a režirala Anja Suša. Istini za volju, više bismo voleli da na sceni festivala „Tvrđava teatar“ vidimo Šekspira u originalu! Ovo delo imali smo prilike da vidimo prilikom gostovanja stokholmskog Nacionalnog teatra „Dramaten“ u beogradskom Narodnom pozorištu pre nekoliko godina, kada je taj ugledni ansambl kao svoju glavnu predstavu izveo Šekspirovog „Magbeta“. Zato smo i razmišljali kako bi bilo bolje da smo i u Smederevu videli neki Šekspirov original, a ne scensku projekciju namenjenu mladima, jer ovo delo nije moglo mladog posetioca uvesti u intimu i dileme Šekspirovog junaka. Stoga smatramo da je ova predstava zalutala na takmičarski program festivala.
Narodno pozorište iz Užica izvelo je tragediju „Ines de Kastro“, engleske spisateljice Džo Kliford, koja u ovom delu obrađuje zlehudu sudbinu Ines Peres de Kastro, ljubavnice i posthumno priznate supruge portugalskog kralja Pedra I iz 14. veka. Ovu uzbudljivu portugalsku tragediju, koju je prevela Ksenija Horvat, režirao je Nemanja Ranković primenivši minimalistički postupak u želji da se približi baroknom pozorišnom izrazu. Kao u kakvom oratorijumu, glumci, u okviru shematizovano izgrađenog mizanscena, na nekoliko scenskih planova i nivoa – scenografija Marijane Zorzić-Petrović – dočaravali su tragičan tok događaja, neposredno obraćajući se publici i tek ponekad govoreći jedan drugome. Rečju, gledali smo stilski dosledno formiranu i ujednačenu predstavu koja je pristajala ambijentu scene u Malom gradu.
Kao pretposlednju predstavu takmičarskoga programa Ujvideki sinhaz (Novosadsko pozorište) prikazalo je mjuzikl „Čarobnjak iz Oza“ Franka L. Bauma i Tibora Zalama, sa muzikom Andresa Mariana Ortege i Ervina Ereša. Delo je režirao Zoltan Puškaš, dok je koreograf  bio Laslo Bobiš. Predstava je protekla u znaku dobro izvedenih igračkih prizora, ali i efektnih glumačkih ostvarenja. Imponovao je kolektivni angažman čitavog ansambla – glumaca i plesača, koji su se svojski založili da brojni masovni prizori, često u vidu sukoba, budu besprekorno izvedeni. Naravno, ostaje diskutabilno pitanje koliko se ova predstava sazdana za scenu-kutiju uklopila u ambijent scene Maloga grada.

GOLA OŽALOŠĆENA PORODICA
Poslednje večeri takmičarskog programa Narodno pozorište iz Niša prikazalo je možda najzabavniju komediju Branislava Đ. Nušića „Ožalošćenu porodicu“, u režiji Andraša Urbana. U tematskom središtu ove komedije, napisane 1934, bila je aktuelna pojava onoga, ali i svakoga vremena – svađe i rasprave oko nasleđa posle smrti imućnijih pojedinaca. Jednu takvu situaciju veoma duhovito prikazao je Nušić, iskazavši na taj način želju da njegov komički teatar bude savremen. Ako je kritika zamerala Nušiću da, uprkos želji da bude svež i aktuelan uglavnom živi od uspomena iz prošlog veka, pa se u novim društvenim uslovima slabo snalazi, u čemu je tek delimično bila u pravu, jer valja imati na umu i „Pokojnika“, nije mu mogla osporavati majstorstvo u slikanju karakterističnih tipova iz naše sredine, što nikako nije za potcenjivanje. I zaista, vodeća ličnost komedije „Ožalošćena porodica“, penzionisani sreski načelnik Agaton Arsić, jedna je od najupečatljivijih komičnih figura čitave Nušićeve komediografije. Upravo na liku Agatona Arsića mogućno je lepo sagledati kako Nušić, kao što je to već činio sa likom Jerotija Pantića u „Sumnjivom licu“, gradi njegov karakter u želji da ga kompleksno prikaže sa manama i vrlinama, ostavljajući tako uvek dovoljno prostora i za „moral poroka“ neizbežan u njegovom komičkom teatru. Takođe, u portretisanju članova grupe ožalošćenih, Nušić sprovodi izrazitiju individualizaciju njenih pripadnika, ne povećavajući znatnije njihov „prostor“ i udeo u samoj radnji. Samo sa nekoliko poteza, sa dve ili tri karakteristične replike polazi mu za rukom da životno verno, reljefno i veoma efektno u isti mah ocrta lik, naravno u blagom karikaturalnom tonu, lišenom većih grubosti i preterivanja.
Reditelj Andraš Urban, u trenutku kada već izmiče vreme i rediteljskoga teatra,  u prvom delu predstave „Ožalošćene porodice“ kao da je imao u vidu Nušićeve premise, ali je u drugom delu predstave nadmašio valjda i samoga sebe kada ožalošćene svlači i smešta u bazen ispunjen sapunicom da bi ih, na kraju, Danica sve poubijala hicima iz pištolja! Šta bi Nušić napisao ili rekao o takvom postupku? Ali, nećemo o tome, nego ćemo ukazati da je reditelj tretirao ansambl bez težnje za individualizacijom i profilisanjem likova, ali sa primetnim nastojanjem da se predstava pošto-poto osavremeni (familijarno stablo projicira se pomoću laptopa, Sarka umesto budilnika poseže za najnovijim mobilnim telefonom itd). Bez obzira na dobro ostvarenu skupnu igru, naročito u prvom delu, ovu predstavu ne možemo svrstati među izvođenja koja obogaćuju i inoviraju pristup delu našeg velikog komediografa.
Tako se, ne može se reći slavno, završio treći  festival „Tvrđava teatar“ u Smederevu. Prelep ambijent tvrđave u Smederevu ove godine posetio je portugalski kralj, ali ne i despot Đurađ Branković. Tvrđava očekuje dolazak Sterije, Đure Jakšića, Laze Kostića, Milutina Bojića, kao i Branislava Nušića u doličnom izdanju. Takođe, očekuje i da prestanu gostovanja istih pozorišta i istih reditelja.

Један коментар

  1. Avatar

    Godo, pardon, Djuradj nece doci,

    Gadafijeva porodica kupuje odmaralište u Igranima?
    Porodica svrgnutog libijskog vođe Moamera Gadafija kupuje nekretnine u Igranima, u blizini Makarske, preneli su hrvatski mediji, pozivajući se na “Makarsku hroniku”
    Reč je, kako se navodi, o nekadašnjem odmaralištu novosadskog Komunalnog poduzeća.
    Pozivajući se na nezvanična saznanja, list piše da je ta nekretnina namenjena Gadafijevoj supruzi Safiji Farkas Gadafi, inače Hrvatici poreklom iz Mostara.
    Pregovori s vlasnicima nekretnine navodno traju već mesec dana i u “uznapredovanoj su fazi”. To, kako se navodi, potvrđuje činjenica da su kontaktirani pojedini katastarski vlasnici zemljišta na kome se nalazi nekadašnje novosadsko odmaralište.
    “Makarska hronika” piše da ljudi upućeni u ovaj slučaj govore kako je u pitanju poslovna operacija koja je počela nedugo nakon eskalacije nemira u Libiji i da je nekretnina uistinu namenjena Gadafijevoj, kako mediji tvrde, “najmilijoj supruzi”.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *