Tragičari Savanović i Iljasova

Piše Marko Marković

Na Evropskom šampionatu košarkaša naš i turski as direktno su doprineli teškim porazima svojih reprezentacija

Na velikim takmičenjima ili u susretima klubova, nacionalnih selekcija, uz pobede i poraze rađaju se junaci i gubitnici. To je pravilo i redovno se potvrđuje.
Pa je tako bilo i na prvenstvu košarkaša u Litvaniji.
Upravo se dogodilo da jedan od najkvalitetnijih i najiskusnijih igrača SAVANOVIĆ u meču sa Francuskom, kod vođstva rivala sa poenom viška, u poslednjim trenucima (još dve sekunde do kraja) ne realizuje priliku koju bi pretvorio u odlučujuće pogotke i pobedu?!
Gubitak tog duela mogao je skupo da nas košta, a svakako najteže je bilo samom SAVANOVIĆU, koji umesto da 28. rođendan proslavi sa oreolom junaka i strelca pobedničkog koša – tugovao je i sigurno do kraja života neće zaboraviti na taj kobni trenutak u okršaju sa Trikolorima!
A to što smo na ovaj način izgubili u duelu sa Francuskom, vratilo nam se u susretu sa Turskom.
Ostale su još četiri sekunde do kraja, kada je rival krenuo u poslednji napad. Mi imamo poen prednosti. Ako vicešampion sveta realizuje akciju – za nas je prvenstvo završeno. Idemo kući.
Iskusni ILJASOVA gađa, ali na sreću, ne pogađa! Mi smo pobednici, plasirali smo se u četvrtfinale.
Iljasova ne može da sakrije suze, tuga je u redovima njegove reprezentacije.
Šampionat se završio kako se završio, ali ostaje zabeleženo da su Srbin SAVANOVIĆ i Turčin ILJASOVA njegovi najveći tragičari.
Ono što se dogodilo dvojici vrsnih košarkaša, samo je najsvežiji primer dramatičnih obrta i pehova pojedinaca.
Da podsetimo na slične primere.
U finalu Svetskog šampionata u fudbalu, 1978, u Buenos Ajresu, igrali su ARGENTINA i HOLANDIJA.
Kod rezultata 1:1, u to vreme jedan od najboljih napadača Evrope RESEMBRIK, 15 sekundi pre kraja prihvata loptu, sam, udaljen od protivničke mreže pet-šest metara. Lagano plasira loptu, okreće se ka centru i svojim saigračima, srećan što je postigao pobedonosni gol i doneo titulu planetarnog prvaka!
A šta biva?
Lopta, krećući se lagano ka praznoj mreži, valjda pogađa u neku izraslinu i menja pravac, taman za toliko da umesto u gol ode malo ulevo i zaustavi se na stativi?!
Više nema vremena za bilo šta. Sudija daje znak da je isteklo 90 minuta. Ide se na nastavke.
Gaučosi, zahvaljujući razgoropađenom KEMPESU postižu još tri pogotka i slave sa 4:1.
RESEMBRIK  je zbog ovog promašaja svakako najveći tragičar u istoriji fudbalskih Mondijala.
Mi ne bismo učestvovali na šampionatu sveta, u Nemačkoj, 1974, da ne bi čudesnog KARASIJA!
Nalazili smo se u kvalifikacionoj grupi sa Španijom. Ostalo je da odigramo utakmicu u Atini i ako dobijemo, sa dva gola razlike stičemo pravo na MAJSTORICU sa „crvenom furijom“.
Vodimo sa 3:2. Onda Bajević udara protivničkog fudbalera bez lopte i sudija ga šalje u svlačionicu.
Znači ostajemo sa igračem manje i treba nam još jedan gol.
Izgleda sve izgubljeno. Čak i tadašnji selektor Miljanić napušta klupu, uveren da je sve propalo!
Ali, sreća nam se osmehnula. Karasi, 15 sekundi pre kraja meča, valjda iz očaja jer nema drugog rešenja, raspaljuje po lopti i pogađa donji levi ugao – 4:2 za Jugoslaviju. Taman dovoljno da u Frankfurktu, na neutralnom terenu odmerimo snage sa Španijom.
Ko pobedi – ide na Svetsko prvenstvo.
KATALINSKI postiže taj ZLATAN GOL i mi smo učesnici velike fešte u Nemačkoj.
Na sličan način plasirali smo se na Evropski šampionat 1984. godine.
U Splitu smo dočekali Bugarsku. Protivniku je odgovarao i nerešen ishod da ode na takmičenje u Francusku.
Ostalo je još 40 sekundi.
Uvaženi kolega MLADEN DELIĆ, komentarišući trenutnu situaciju doslovce kaže:
„Nema više vremena za bilo šta!“ A onda nastavlja Vujović, GOL, GOL. Radanović. „Ljudi moji ovo je ludnica, kakva sreća, da li je to MOGUĆE…“
U sportu – kao i u životu, zaista je sve moguće!
Šta, na primer, da kaže čuveni FEDERER posle onakve drame i propuštenog trijumfa u okršaju sa ĐOKOVIĆEM kada je praktično imao već dobijenu partiju?
Idemo dalje. Čekamo nove sportske junake i tragičare…