Tadićeve „crvene linije“ i zelena svetla

Piše Aleksandar Pavić

Jedine čvrste „crvene linije“ koje je u svom najnovijem „istorijskom“ govoru povukao predsednik Srbije tiču se njegovog opstanka na vlasti po svaku cenu – pa čak i cenu večnog tavorenja Srbije

Ambasador Rusije u Srbiji kaže da su „nove nasilne akcije Prištine moguće svakog trenutka“, što je primoran da potvrdi čak i Borko Stefanović. Evrozona se urušava, oblaci ekonomske depresije nadvili su se nad celim svetom. Međutim, u marketinškoj oazi, najkobnijeg predsednika Srbije i dalje se gradi paralelna realnost, koju život demantuje svakog dana. No, on se ne da pokolebati. U subotu, 3. septembra 2001. Boris Tadić se obratio Glavnom odboru svoje stranke, čiji je neustavni predsednik. Bitan deo njegovog obraćanja se ticao Kosova i Metohije, ali i privrede i EU. U tom smislu, ma koliko bio naizgled neozbiljan, Tadićev govor se, zbog njegove funkcije, u praskozorje velikih lomova koji su na pomolu, neizbežno mora tretirati kao ozbiljan istorijski dokument. Pažljivo analizirajući sadržaj tog govora, prema izveštajima državne agencije Tanjug i RTS-a, pokazaćemo šta tačno stoji ispod površine fraza koje su i ovaj put upućene javnosti Srbije koju je, iako se trup Titanika već poprilično nakrivio, izgleda i dalje jedino bitno ubediti da je kurs koji je, između ostalog, doneo sudar sa ledenim bregom „Merkel“, ne samo savršeno ispravan  – već i „jedini mogući“.

ZAMENA TEZA
„Boris Tadić: Srbija nije spremna da se odrekne vitalnih interesa na KiM, zarad ulaska u EU.“
Već sam naslov Tanjugove vesti govori o tome koliko je Tadićev režim odmakao u relativizaciji srpskog suvereniteta nad Kosovom i Metohijom. Fraza „vitalni interesi“ Srbije na KiM može da bude bilo šta što režim proglasi preko svojih kontrolisanih medija: od „zaštite ljudskih prava srpskog stanovništva“ pa do npr. „dobrosusedskih odnosa sa Prištinom“. Predsednik države koji želi da pošalje sasvim jasnu poruku izjavio bi: „Srbija nije spremna da se odrekne svog suvereniteta nad KiM zarad ulaska u EU“. Međutim, kao trenirani psiholog, Tadić se ovde vešto bavi suptilnom zamenom teze, kako bi „vitalni interesi“ polako mogli da zamene „suverenitet“ u glavama građana Srbije. Ovo potvrđuje i neposredni citat sa RTS-a:
„Sad se postavlja pitanje da li je Srbija zarad ubrzanja pregovora za članstvo u EU spremna da se odrekne svojih interesa na Kosovu i Metohiji. Ja sam svojim sagovornicima rekao da ne. Mi smo rekli hoćemo u EU i hoćemo da se izborimo za legitimne interese na Kosovu i Metohiji“, rekao je Tadić.
Kao što se vidi, na maglovitom putu ka EU, Srbija se neće boriti za suverenitet, već za „legitimne interese“ na KiM. A to je fraza koju Tadićevi marketinški janičari mogu da pretvore u bilo šta. Zato i nema pozivanja na Ustav, koji je savršeno jasan i nije podložan nikakvim spinovanjima.
Tadić ističe da mu je „važno da građani znaju kakva je realna situacija, kao i da sa legalnim i legitimnim interesima Srbije na Kosovu i Metohiji, ni u godinama koje dolaze, neće biti bolja“. Zato, kaže Tadić, „potrebno je brzo tražiti rešenja.“
Ovde, nasuprot svom proklamovanom „sportskom duhu“, Tadić namerno seje pesimizam i defetizam, kako bi pripremio javno mnjenje za razne varijante „daj-šta-daš“ koje se nude od strane zapadnih „prijatelja“. Pošto „neće biti bolje“ – a Tadić je tu da to i osigura – treba da prihvatimo ono što nam se nudi – i to „brzo“. A znamo da nam se nudi sve osim onog što je nesporno naše.

KONTROVERZE „ORGANIZOVANOG KRIMINALA“
„Predsednik Srbije i Demokratske stranke Boris Tadić izjavio je da na severu Kosova postoji organizovani kriminal koji mora biti suzbijen, ali da je na ostatku teritorije Kosova globalan.“
Ovde Tadić legitimizuje eventualne mere KFOR-a/EULEKS-a/Tačija protiv „organizovanog kriminala“ na severu KiM. Pravi predsednik bi jasno rekao da međunarodna uprava na KiM mora prvo da reši pitanje glavnog ishodišta tamošnjeg kriminala – tj. Prištine – pa tek onda relativno minorni kriminal koji se odvija na severu, i da je to jedini redosled poteza koji je za Srbiju prihvatljiv i legitiman. Zatim bi izjavio da je odavno dao nalog da se sva domaća i međunarodna dokumentacija vezana za prištinski kriminal pošalje Savetu bezbednosti UN, UNMIK-u, KFOR-u i EULEKS-u, i da nema nameru da govori o „kriminalu na severu KiM“ dok ne dobije odgovor u određenom roku o merama koje će te institucije preduzeti po pitanju mnogo većeg kriminala iz Prištine.
„Tadić je na sednici Glavnog odbora DS u Centru „Sava“ rekao da bi  vladavina prava kao izgovor za nasilje, koje bi eventualno Priština sprovela bila potpuna neistina, jer se nije izborila sa globalnim  kriminalom na ostatku teritorije Kosova.“
Ovde Tadić ne obavezuje sebe ni državu ni našta, osim na javno zvocanje o tome kako bi nasilje koje bi Tači sproveo nad Srbima sa severa KiM bilo zasnovano na „potpunoj neistini“. Već možemo da zamislimo „oštre proteste“ Vuka Jeremića, dok su Srbi na severu izloženi nasilju Tadićevih prištinskih partnera u pregovorima.
„Tadić je poručio da u južnoj srpskoj pokrajini ima mesta za sve i da je o tome razgovarao sa svojim evropskim sagovornicima, uključujući i nemačku kancelarku Angelu Merkel.“
Još jedna izjava koja nema nikakvog značenja i ne obavezuje nikoga. Pravi predsednik bi u ovoj, kao i svakoj drugoj prilici uporno insistirao na pitanju zašto, ako na KiM „ima mesta za sve“, izbeglim Srbima i ostalim ne-Arbanasima još uvek nije dozvoljen povratak na „demokratsko“ Kosovo pod zapadnom upravom, insistirajući u svim svojim diplomatskim kontaktima i javnim nastupima da je to preduslov za sve druge suštinske razgovore.
„Predsednik Srbije je takođe, naglasio da je sagovornicima iz Evrope poručio da je apsolutno neprihvatljivo ukidanje srpskih institucija na severu Kosova, jer su to jedine institucije Srbije i jer su jedino legitimno izabrane.“
Ni sada ni ranije Tadić nije objasnio šta tačno znači kada je nešto za njega „neprihvatljivo“. To je reč koju su on i njegovi ministri izgovorili već bezbroj puta u vezi sa jednostranim zapadnim i šiptarskim potezima na KiM, ali još niko nije uspeo da se uveri da srpsko „ne prihvatanje“ na delu znači bilo šta drugo do dizanja jalove buke i ne preduzimanja bilo čega.
„Ne radi se tu samo o carini ili borbi protiv organizovanog kriminala, već i o zdravstvu, školstvu… Podržavam njihov rad, ali tražim da se bore protiv organizovanog kriminala“, naglasio je Tadić.
Ovde Tadić naizgled „daje podršku“ srpskim institucijama, ali je već u sledećoj rečenici relativizuje, javno ih povezujući sa „organizovanim kriminalom“ i tako dajući za pravo optužbama koje se konstantno upućuju na njihov račun od zapadnih sila i Tačijeve „vlade“ i iznova legitimišući buduće akcije protiv njih.

SAUČESNIŠTVO  MEDIJA
„Predsednik Tadić je ukazao i da bi odustajanje od evropskih integracija smanjilo verovatnoću ostanka Srbije na Kosovu i još jednom podvukao da bi posledice odustajanja od evrointegracija bile potpuno pogubne po Srbiju i njen narod.“
Kako bi „odustajanje od evropskih integracija smanjilo verovatnoću ostanka Srbije na Kosovu“ kada se upravo kroz proces evrointegracija ultimativno postavlja pitanje ukidanja srpskih institucija na KiM? To Tadić ne objašnjava – i, zahvaljujući zaštiti koju mu pružaju kontrolisani mediji, ne oseća potrebu da objasni. Uz to, „ostanak Srbije na Kosovu“ je nešto što predviđa i Ahtisarijev plan. Međutim, ostanak institucija države Srbije je nešto mnogo konkretnije i ustavnije – i zato Tadić ne koristi takvu terminologiju.
„Lider Demokratske stranke i predsednik Srbije Boris Tadić poručio je da bi odustajanje od evrointegracija imalo katastrofalne posledice po buduće generacije i potpuno urušilo šanse države da se bori za svoje legitimne interese.“
Tadić nikada nije objasnio kako je dosadašnji tok evrointegracija na bilo koji način pomogao Srbiji u odbrani svojih legitimnih interesa, niti je ikada dopustio svojim kontrolisanim medijima da obezbede platformu za ispitivanje alternativa i za njihovo realno vrednovanje. Ovde je bitno korišćenje fraze „katastrofalne posledice“ kao sredstvo sejanja iracionalnog straha, koje, pošto nije obrazloženo, treba samo po sebi da se podrazumeva, praveći u glavama običnih ljudi asocijaciju: odustajanje od evrointegracija = katastrofa. Ovde se ne apeluje na razum, već na veštačko indukovani, životinjski strah: „neka nam uzmu sve, samo da ne bude katastrofe“…
„Tadić je istakao da Srbija koja nema visoku dinamiku razvoja, čemu je preduslov približavanje EU, nema nijednu šansu da odbrani ijedan nacionalan interes.“
I ovde se želi u glave ljudi umetnuti prosta asocijacija: približavanje EU = visoka dinamika razvoja. Ta ničim potkrepljena tvrdnja – kada je ovde u poslednjih deset godina beležena „visoka dinamika razvoja“? – ujedno treba da potisne sasvim suprotnu realnost iskustava čitave decenije „približavanja EU“. Takođe se u Tadićevoj kontrolisanoj javnosti nikada ne ispituje kolika bi bila eventualna dinamika razvoja kad bi Srbija diversifikovala svoju orijentaciju ka svim stranama sveta, a ne samo zapadnoj i – još bitnije – kada bi srpskom privredom rukovodili neki sasvim novi ljudi.
„DS, kako je naglasio, ima nezamenljivu ulogu u sprovođenju takve politike, i njena pobeda na izborima sledeće godine biće, kako je kazao, preduslov nastavka politike evrointegracija i odbrane interesa Srbije.“
Ovim se ističe da ne samo da „Evropa nema alternativu“ već i da Tadić i njegova stranka nemaju alternativu, a evrointegracije se opet asocijativno vezuju za „odbrane interesa Srbije“.
„Naša vrlina je to što znamo kojim putem treba da idemo dalje. Projekat modernizacije Srbije i integracije u EU je jedina realistična mogućnost i boljih rešenja nema“, objasnio je Tadić.
Pošto je Tadić stvorio javnost i medije u kojima nema nikakve debate, onda je slobodan da bilo šta proglasi za „realistično“ i da sa najvećim, profesionalno naučenim samopouzdanjem – koje inače, samo po sebi treba da sugeriše gledaocima da „nema druge alternative“ – tvrdi da „boljih rešenja nema“. Ni govora ne samo o ispitivanju realističnosti alternativa, već i o ispitivanju „realističnosti“ eventualne EU-integracije Srbije, za koju, osim bivšeg nemačkog ambasadora Cobela („najranije 2032.“) i Angele Merkel („najranije 2019.“) niko dosad nije dao ni približan datum.
„Kada je reč o Kosovu, Tadić je članovima GO DS preneo da je upozorio evropske sagovornike da svaka upotreba sile trenutno vodi u krizu i da onaj ko poseže za nasiljem, pod bilo kojim izgovorom, snosi i svu odgovornost.“
Tadić ovde, naravno, ne precizira šta to znači da će korisnici sile protiv Srba na KiM „snositi svu odgovornost“. S obzirom da se Srbija javno obavezala da neće ni prstom mrdnuti da konkretno zaštiti svoje građane, i s obzirom da će zapadne sile u svim međunarodnim institucijama blokirati svaki pokušaj da se snosi odgovornost za nasilje prema Srbima, jasno je da je ovo rečenica bez ikakvog značenja – tj. prazna priča.
„Upozoravam Srbe na severu Kosova i zahtevam od njih da bilo kakav scenario mora da podrazumeva mirno rešenje… Verujem da je moguće mirno rešenje. Srbija na svaku provokaciju silom mora da odgovori mirom, a ne kontranasiljem“, poručio je Tadić.
Rezervišući svoj najoštriji, skoro preteći ton za Srbe sa severa KiM, Tadić se ovde pridružuje ogromnom zapadnom i šiptarskom pritisku na njih, ističući ih kao glavni faktor kojeg treba upozoriti da „ne poseže za nasiljem“, i praktično se distancirajući od njih u slučaju da reaguju na bilo koju novu agresiju – osim kao jaganjci spremni za klanje. Ovo je izdaja sunarodnika u najotvorenijem obliku. Tadić je ovakvu poruku mogao da saopšti srpskim predstavnicima u četiri oka umesto da im otvoreno preti pred očima svetske javnosti – ali je on, naravno, odbio da ih primi kada su poslednji put bili u Beogradu. Zašto Tadić sam ne ode na KiM i demonstrira uživo šta znači „bezuslovno mirna“ reakcija na npr. novi napad ROSU? Uz to, zašto, kao deklarativni „gandijevac“, Tadić ne instruiše Dačićevu policiju da koristi isključivo „mirna sredstva“ u čuvanju javnog reda i mira? Tadić kaže da „veruje“ da je moguće mirno rešenje – ali ne kaže na osnovu kog iskustva? Kada su, od svog dolaska na teritoriju KiM zajedno sa Turcima, Šiptari ikada išta rešavali na „miran način“? Konačno – da li je „Srbija na svaku provokaciju silom mora da odgovori mirom“ i zvanična odbrambena doktrina Srbije? Ako jeste, čemu vežbe unutar „Partnerstva za mir“, čemu koketiranje sa NATO-članstvom? Naravno, odgovor je jasan: bitno je samo da se Srbi nikada na bilo koji način – osim deklarativnog – ne odupru ugrožavanju svojih najvažnijih interesa, a Tadićevo ministrovanje vojskom je trebalo da osigura da budu lišeni i vojnih sredstava za tako nešto. Korišćenje sile i pogibija srpskih mladića su dozvoljeni samo zarad imperijalnih ciljeva Tadićevih zapadnih „prijatelja“.
„Tadić je rekao da Srbija ne sme da zaustavi proces evrointegracija, jer bi u tom slučaju građani platili najvišu cenu.“
I ovde se Tadić bavi pukim zastrašivanjem građanstva. „Najviša cena“ je isto što i korišćenje reči „katastrofa“. Ovim se svaka druga opcija u Srbiji unapred satanizuje. I ne samo to – daje se legitimitet stranim silama da postupaju na najgori način protiv Srbije u slučaju da ona skrene sa jedinog puta koji joj je zacrtan. Tadić zapravo ponavlja da se Srbija i Srbi ne pitaju – već ima samo da slušaju. U isto vreme, Tadić otvara vrata i svojoj stranci, ako bi kojim slučajem izgubila na izborima, da učestvuje u nekom novom 5. oktobru, tj. kolaboraciji sa svim spoljnim silama koje smatraju da Srbija jedino ima pravo da beskrajno vene u evročekaonici, i da svaka drugačija vlast u Srbiji zaslužuje jedino da bude srušena nekom novom „humanitarnom“ intervencijom „uterivanja demokratije“.
U zaključku, može se reći da se jedine čvrste „crvene linije“ koje je Tadić u svom najnovijem „istorijskom“ govoru povukao tiču njegovog opstanka na vlasti po svaku cenu – pa čak i cenu večnog tavorenja Srbije. S druge strane, njegove poruke su ništa drugo nego davanje zelenog svetla za nove, nekažnjene napade protiv srpske zemlje i srpskog naroda na KiM. Neka, dakle, ostane zabeleženo šta je predsednik Srbije govorio uoči novih lomova koji nas neminovno čekaju, i šta to stvarno znači, uz uverenje da će on i oni koji ga podržavaju za sve negativne posledice na kraju snositi najvišu odgovornost.