Savetnici u srpskoj i hrvatskoj politici

Piše Ratko Dmitrović

Srpska politika, ovakva kakva jeste, čemerna i svedena samo na lični uspeh i pojedinačno blagostanje, specifična je i po tome što savetnici u toj politici nisu savetnici već publika koja aplaudira i hvali velikog, sjajnog i na svetu najpametnijeg šefa – srpskog političara i državnika

Nema danas u srpskoj politici stranačkog lidera, ni državnog službenika, od sekretarskog do ministarskog nivoa, bez tima savetnika. Neki ih imaju i desetak. Uglavnom se tu radi o sinekuri, pribežištu za prijatelje, kumove, rodbinu poznanika, uhlebljenju stranačkih aktivista, vraćanju usluga… Savetnik u srpskoj politici nije savetnik već publika; on ćuti i sasluša šta kaže šef, on je tu da se sa tim složi, oduševi, pohvali.

HITMEJKERI
Savetnici srpskih političara po pravilu su poltroni, donosioci lepih vesti, ljudi zaduženi za komplimente, nosači kofera i aktovki…sve samo ne savetnici. Njihov značaj seže do vizit-karte na kojoj piše da su savetnici… tog i tog. Istu sa zadovoljstvom dele okolo, posebno na slavama, večerama, prijemima, koktelima… indirektno dajući do znanja da su moćni i uticajni. Da li je baš tako? Jeste, tako je. Da nije tako Srbi bi živeli bolje, dostojanstvenije, njihovi politički predstavnici ponašali bi se drugačije. Pametnije.
Jedan od glavnih problema srpske politike, problema koji proizvodi žestoke, stalne i katastrofalne posledice po Srbe, bez sumnje je činjenica da svaki srpski političar, nisam siguran da tu ima izuzetaka, misli da niko bolje od njega ne zna šta treba da se radi. Da ne spominjem pamet, obrazovanje, iskustvo…te kategorije srpski političar kod drugih ne uvažava, niti za njima ima potrebu u formi saveta.
Šta će njemu, srpskom političaru, saveti kad on za sebe misli da je nezamenjiv, genijalan, bogomdan.
Ko su, uostalom, savetnici lidera najvećih političkih stranaka u Srbiji? Ima li među njima ljudi od integriteta, opšteg ugleda. Ljudi sa impresivnim biografijama, životom i iskustvom pred kojim se skida kapa, dokazanih poznavaoca određenih društvenih oblasti, nespornih autoriteta?
Srđan Šaper i Nebojša Krstić prva su asocijacija na reč savetnik u aktuelnoj srpskoj politici. Njih dvojicu znamo kao savetnike Borisa Tadića, pri čemu je Šaper savetnik predsednika Demokratske stranke Borisa Tadića, dok Krstić savetuje predsednika Srbije Borisa Tadića.
Ne vidim tu nikakvu razliku, osim što verujem da je Tadiću mnogo važnija stranka na čijem je čelu nego država na čijem je čelu. A i logično je; bez prvog ne bi bilo ovog drugog.
Ima Tadić u predsedničkom Kabinetu još nekoliko savetnika (Trivo Inđić, Gordana Matković, Jovan Ratković, Mlađan Đorđević… pa neka Biserka), ali su oni samo dodatni argument za tvrdnju sa početka teksta; radi se o stranačkim drugarima, vođama pokojnog OTPOR-a, a tu je i jedan kućni prijatelj porodice Tadić, odranije. Iz vremena „Praksisa“.
Kakve savete Šaper i Krstić daju Tadiću? Uzmemo li kao merilo uspešnost Tadićeve državne politike, ti saveti su i antidržavni i antisrpski ili potpuno besmisleni. Sve to pod uslovom da Tadić od Šapera i Krstića traži savete i da ih uvažava. Ako ih ne traži i sve ovo radi po sopstvenoj proceni i pameti, a spomenuta dvojica ništa ne čine da ga u svemu ovome spreče, onda je tmurna slika Kabineta predsednika Srbije zaokružena. Najbliže istini moglo bi da bude tumačenje po kojem Šaper i Krstić – inače vlasnici marketinških agencija koje, zajedno sa onom Dragana Đilasa, kontrolišu marketing u zemlji Srbiji – Tadića ne savetuju već ga pakuju i prodaju narodu po principu ugrađenom u marketing „Durasel“ baterija ili higijenskih uložaka „Olvejs sa krilcima“.
Njih dvojica, Šaper i Krstić, su bivši muzičari (grupa „Idoli“), u toj oblasti su formirali životnu filozofiju, a ona se svodi na delovanje po principu „sad, pa sad“. To je pamet kakvu nalazimo kod hitmejkera, tvoraca pesama koje se prave da bi buknule istoga časa, odmah našle brojnu publiku, izbile na vrh lestvica slušanosti, a što suštinski ne vrede pišljiva boba („Retko te viđam sa devojkama“, „Ti si moja čokolada“) njih to ne zamara.
Tako smo evo već godinama svedoci marketinških kampanja Demokratske stranke i Borisa Tadića, osmišljenih od ekipe Šaper-Đilas-Krstić, čije su poruke, slogani, uvreda za zdrav mozak: „Nema nazad – samo napred“, „Pola miliona novih radnih mesta“, „Jer posao ne može da čeka“…
Da vas pitam za savetnike ostalih politički važnih Srba… ne vredi. Sumnjam da bi se setili ijednog. Osim nekoga ko služi za sprdnju.

BEZ SAVETNIKA
Slobodana Miloševića je beležio trend političkog uspona i kakvih-takvih pozitivnih rezultata dok je oko sebe imao grupu umnih osoba, sa naučnim i društvenim kredibilitetom, sa kojima je razmenjivao mišljenja na razne teme. Onoga časa kad su u njegov Kabinet prestali da dolaze Mihajlo Marković, Smilja Avramov, Kosta Mihajlović… srpska kola krenula su nizbrdo.
Franjo Tuđman jeste bio autokrata, poprek, netrpeljiv, često isključiv (da ovde ne spominjem njegov šovinizam, ksenofobiju i antisrpstvo), ali je u svom Kabinetu uvek imao najmanje pet savetnika, među kojima i one sa kojima se nije u svemu slagao, ali je nalazio snage da ih sasluša.
Jedan njegov savetnik, Slaven Letica, može sebi da pripiše zasluge za političku smrt Jovana Raškovića. Neki se sigurno sećaju; Rašković je pre izbijanja rata, u strogoj tajnosti, otišao u Zagreb na razgovor sa Tuđmanom, nošen idejom da oči u oči sa apsolutnim vođom Hrvata pronađe rešenje za Srbe u Hrvatskoj, formulu kojom bi se izbegao oružani sukob čiji se zadah već osećao u svakom i najmanjem delu Hrvatske.
Rašković nije ni sanjao da mu je u Zagrebu pripremljena zamka. Idejni tvorac bio je Tuđmanov savetnik Slaven Letica. Ceo razgovor, vođen u neformalnoj, pa i opuštenoj atmosferi, tajno je snimljen, a transkripti su objavljeni u zagrebačkom nedeljniku „Danas“. Tu se našla i Raškovićeva metafora o Srbima kao „ludom narodu“. Na radost Milana Babića i Slobodana Miloševića, a naročito Franje Tuđmana koji je znao da svaka mirna politička aktivnost Srba u Hrvatskoj, oslobođena oružja, vodi ka uspostavi teritorijalno-političke autonomije Srba u Krajini i Srbima kao nezaobilaznom faktoru u upravljanju budućom Hrvatskom. Zbog toga je Rašković – koji je Srbima stalno ponavljao da nije za rat i nije ratni vođa – izbačen iz igre.
Stipe Mesić je dva mandata na mestu predsednika Hrvatske, u periodu posle Tuđmanove smrti, ostvario na gotovo senzacionalan način. U izbornu trku ušao je bez stranačke podrške, sam, oslonjen na lični šarm, vickav duh i jake i precizne konstatacije. Tek kasnije, kad je formirao Kabinet, Stipe je otkrio da su mu glavni savetnici Tomislav Jakić, bivši komentator TV „Zagreb“, i Budimir Lončar, poslednji ministar inostranih poslova bivše Jugoslavije. I jedan i drugi su vrsni poznavaoci politike, snažne ličnosti, ljudi sa velikim iskustvom, a Mesić je, ispostavilo se, čovek sposoban da sujetu i sopstveni ego drži pod kontrolom. U suprotnom, sa Lončarom i Jakićem bi se posvađao već na prvoj kafi.
Lončar je ostao u predsedničkom Kabinetu i posle predsedničke smene; Mesićevog odlaska i Josipovićevog dolaska. Ivo nije naivan i dobro zna od kakve koristi može da mu bude Lončar.
Poznato je ko su formalno bili savetnici Vojislava Koštunice, a kako su ga savetovali, odnosno koliko je on tražio i uvažavao njihove savete, najbolje govore rezultati i posledice politike vođene iz Vojinog Kabineta.
Na svakom od nas je da proceni da li je ta politika bila dobra ili loša, korisna ili štetna po Srbe i Srbiju. Uzgred, u politici se vrednuje samo jedno – konačan rezultat.
Pokojni Đinđić nije imao savetnike. Lično političko okruženje gotovo da je prezirao. Sve odluke, uglavnom pogrešne, donosio je sam i čvrsto verovao da je njegova politika, unutrašnja i spoljna, ono što je Srbija čekala i što tu zemlju vodi u bolju budućnost.
Ono što se danas u Srbiji predstavlja kao politička alternativa, opozicija, rešenje problema, deluje na starim obrascima, bez ijedne nove ideje, kroz otrcanu, davno obezvređenu retoriku. Ko su savetnici Tomislava Nikolića, Vojislava Koštunice, Čedomira Jovanovića? Znate li ijedno ime?
Nikolić, koliko je meni poznato, nikada nije imao savetnike, a ni danas ih nema. Osim, ako tu ne računamo neke njegove prijatelje i rođake sa kojima bistri politiku u rodnoj Bajčetini. Dok peku rakiju.
Čeda Jovanović u LDP-u ne trpi ni kad neko koluta očima dok on govori, a kamoli da mu se suprostavi, kaže svoje mišljenje, savetuje ga.
Postoje u Srbiji ljudi koji znaju šta i kako treba da se radi, koji je put izlaska naroda i države iz strašne i sve gore krize i beznađa u koje tonemo, ali ti ljudi nikome nisu potrebni. Ni vlasti, ni opoziciji.
Srpski političar koji prvi imenuje tim savetnika bez stranačke iskaznice u džepu, a sa prilično znanja i iskustva u glavi, trasiraće put ka nekakvom opštem dobru. Još ako u tom timu bude imao jednog zaduženog samo za kritiku, biće to znak da se u ovoj pomrčini konačno pale lampe.