Sajonara atomska energijo

Piše Mara Knežević Kern

Više desetina hiljada građana Japana, koji smatraju da su taoci nuklearnih korporacija, izašlo je na ulice kako bi izrazili ogorčenost, zgroženost i strah od nuklearne budućnosti, zahtevajući promenu japanske politike prema atomskoj energiji. A promene nisu moguće dok se ne privedu pravdi krivci za uništenu životnu sredinu i zdravlje ljudi – kako japanskih, tako i čitave planetarne populacije

Arogantno prećutkivanje istine o sistematskom ugrožavanju nacionalne bezbednosti Japana izaziva rastući revolt japanskog naroda. Jedna od najbezobzirnijih skrivalica, smišljenih u cilju zaštite interesa nuklearne industrije, odnosi se na medijski kišobran nad Fukušimom: „Radijacija nije vest – ne mislite više o tome“.
Već nedeljama Fukušima nije vest, niti je „politički korektno“ prikazati javne proteste građana Tokija, ogorčenih zbog bezumne politike vladinih službenika – taoca nuklearnih korporacija. Pa ipak, procurela je vest da su ljudi masovno izašli na ulice da izraze ogorčenost, zgroženost i strah od nuklearne budućnosti, noseći transparente s natpisom „Sajonara nuklearna industrijo!“ Pojavili su se i ljudi koji sebe nazivaju „hibakuša“ (oni koji su preživeli Hirošimu i Nagasaki), zahtevajući promenu japanske politike prema nuklearnoj energiji. A promene nisu moguće dok se ne privedu pravdi krivci za uništenu životnu sredinu, ekonomiju i budućnost generacija – kako japanskih, tako i čitave planetarne populacije. Prema policijskim procenama izašlo je 20.000 ljudi, dok organizatori tvrde da je demonstranata bilo tri puta više.

AROGANCIJA HUMANIZMA
Vreme ističe za 35 miliona ljudi u Tokiju, a vlada zna da nema načina da se zaustave procesi opisani u eseju „Kineski sindrom“. Jedine mere koje se preduzimaju spadaju u medijske „kozmetičke zahvate“, uz papagajsko ponavljanje mantre u koju više niko ne veruje: „Situacija je pod kontrolom, nema razloga za brigu, radijacija je u granicama dozvoljenog…“ A taj „bezbedni“ – dozvoljeni nivo dostigao je 20 milisilvera za decu, što predstavlja maksimalnu izloženost za radnike u nuklearnoj industriji za godinu dana.
U monumentalnom radu „Arogancija humanizma“ David Ehrenfeld govori o neznanju i sebičnosti onih koji u rukama imaju novac i moć, a svoje zamisli sprovode uz pomoć „uglednih“ imena iz oblasti nauke i ekonomije. Jedna od takvih korisnih prodanih duša je dr Josef Oehmen, profesor na Institutu za tehnologiju iz Masačusetsa. On je odmah posle havarije u Fukušimi dao sledeću izjavu: „Ponavljam, nije bilo, niti će biti ikakvog značajnog oslobađanja radioaktivnosti iz oštećenih reaktora!“
Usled sličnih procena od strane japanskih zvaničnika, čitav grad od 71.000 ljudi nije evakuisan na vreme, a bio je udaljen samo 12 milja od Fukušime. Gradonačelnik je u ovom slučaju samo sledio uputstva pretpostavljenih, evakuacija je odložena kao „nepotrebna“, da bi se naknadno saznalo u kojoj meri je oblast kontaminirana. Zbog izgubljenog dragocenog vremena ovaj čovek je preuzeo krivicu na sebe i ostao u gradu, čekajući da ga i poslednji stanovnik napusti. Japanci su pozdravili ovaj gest, tumačeći ga kao svojevrstan i inspirativan akt pobune.
Retki su snimci koji pokazuju sanitarne uslove u smeštajnim centrima, u kojima se nalaze „srećniji“ beskućnici. Zakasneli prognanici iz Minamisome biće poslednji u redu za neko sklonište, u kojem će – po svoj prilici – biti još dugo ostavljeni da čekaju pogoršanje zdravstvenog stanja, a većina i sasvim izvesnu smrt.
Japanski moralni kodeks predviđa samoubistvo odgovornih za ovu tragediju, što japanskom premijeru ne pada na pamet, ali je došlo do ostavki savesnijih saradnika (T. Kosaho) čija se upozorenja nisu uzimala ozbiljno.

SOS BLOGOVI
Delići istine o pojedinačnim sudbinama mogu se naći samo na blogovima, na kojima Japanci ostavljaju svojevrsne SOS poruke, kao što su brodolomnici stavljali pisma u bocu. Tu se našla i poruka jednog japanskog lekara, čija je sanitetska ekipa bila uključena u evakuaciju stanovništva iz kontaminiranog područja. Trojica njegovih kolega je ubrzo posle toga preminula, uz zvaničan izveštaj da su umrli od srčanog napada. To nije ni na koji način provereno, obdukcija nije urađena, a tela su kremirana. Jedna žena je umrla od leukemije kada se vratila u Fukušimu po psa. Javljaju se i ogorčeni ljudi iz Tušima okruga, koje niko nije obavestio kako da se ponašaju posle akcidenta. Njihova deca su se igrala na otvorenom prostoru, a žene zahvatale vodu iz potoka. Mnogi Japanci su izgubili poverenje u vladu, tako da se otvoreno pitaju koliko su tačne informacije o pirinču „bezbednom za jelo“, kada se zna da je stoka hranjena pirinčanom slamom kontaminiranom cezijumom.
Posle izveštaja o visini radijacije, koja je u nuklearki prešla 10.000 milisilvera na sat (koliko „iznad“ ne mogu da kažu), TEPKO je rešio problem podizanjem nivoa „dozvoljene kontaminacije“ sa 100 na 250 milisilvera, bez ikakvog medicinskog objašnjenja.
Kako vreme prolazi sve više se stiče utisak da se ova „najveća industrijska katastrofa u istoriji ljudskog roda“ (kako je nazivaju poznavaoci materije i istorije) nikada neće završiti. Sve je očiglednije da TEPKO nema izlazni plan za njeno zaustavljanje. Naprotiv, umesto da raščisti haos i zaustavi curenje iz reaktora, kompanija dozvoljava širenje efekata radijacije u nekontrolisanom obimu.
Naučnici su posebno zabrinuti zbog efekata produženog dejstva radijacije. Hirošima i Nagasaki su bili samo „fleš“ – radijacija se oslobodila u trenutku, a u Fukušimi je na delu „slou moušn“ – katastrofa sa usporenim, produženim delovanjem. Od javnosti se nevešto skriva da je cela planeta bukvalno obuhvaćena radioaktivnim slojem – kontaminirana je atmosfera, okeani, tlo… a situacija postaje sve gora i gora.

NUKLEARNI NOMADI
S obzirom na to da japanski Zakon zabranjuje zakopavanje radioaktivnog mulja i ostalih kontaminiranih materijala (građevinski, drveće, trava, pirinač, slama), štedljivim i promućurnim vlasnicima nuklearki pala je na pamet ideja spaljivanja – što prema navodima stručnjaka samo pogoršava stanje. Na ovaj način se izaziva širenje radioaktivnog cezijuma u oblastima koje još nisu kontaminirane, a radioaktivni oblak pepela vazdušne struje su raznele do Tokija. Vlada namerava da spaljenih 1.500 tona materijala iskoristi kao baštensko đubrivo!
Priča o nuklearnoj katastrofi je i socijalna priča, koja čeka tumača Zolinog formata da prikaže sudbine siromašnih Japanaca bačenih u pakao Fukušime. Neadekvatna oprema, nikakva zaštita, mizerne nadnice, pasji uslova rada… Njihova imena često nisu ni upisana u teftere čuvara kompanijskih trezora, a posle odlaska ostaju samo inicijali: „A-san, B-san…“, što znači da ovi nesrećnici neće moći da dokažu gde su izgubili zdravlje.
Iako je na licu mesta u prvom momentu bilo 9.000 radnika, „Tokio elektrik“ nije mogao da obezbedi robota za kontrolu unutrašnjosti nuklearke, već je u tu svrhu korišćena „bezimena“ radna snaga, što je kompaniji olakšalo izbegavanje obaveze prema obolelim i umrlim radnicima.
Jedan od njih, Kunio Horie, definisao je svoj status u knjizi „Nuklearni čergari“ („Nuclear Gipsy“): „Radnici po ugovoru predstavljaju samo komad opreme za jednokratnu upotrebu… Iako bez ovih radnika industrija ne bi mogla da funkcioniše, javnost se nije podigla na vreme da ih zaštiti, pa je ‘vrag došao po svoje’“. Gledajući američke radnike pri čišćenju reaktora, zapisao je u dnevnik stihove iz Biblije: „Široka je kapija i put koji vodi u propast i mnogi će kroz nju proći“.
Mnogi misle da se nekada u ovoj branši „znao red“, ali se na osnovu izjave rukovodioca radova iz sedamdesetih – Kazunori Fujiia, može zaključiti da se japanski standardi u Fukušimi ni tada nisu poštovali: „Poslove na zatvaranju pukotina, u cilju produžetka veka reaktora (starog 21 godinu), obavljali su strani radnici – zavarivači iz SAD-a i Azije, što nije bilo u skladu sa propisima“. Pa ipak, zahvaljujući snažnom monopolu i jakim političkim vezama „Tokio elektrika“ ovo je moglo da prođe nekažnjeno. „Te ljude su kompanije posle upotrebe ‘bacale’“, kaže aktivista Hiroši Inagaki. Međutim, ni TEPKO, ni „Tošiba“ ne priznaju postojanje ovakve radne snage. U nedostatku stranih radnika, kompanije se snabdevaju radnom snagom u naselju Kamasaki u Osaki. Ovaj kraj je već decenijama stecište problematičnih osoba (droga, alkohol, kriminal), pa se iz njihovih redova najlakše regrutuju radnici za prljave poslove u nuklearkama.
Kazunori Fujii je u studentskim danima bio fasciniran mogućnostima nuklearne energije, ali je posle havarije izgubio sve iluzije i preuzeo nadgledanje poslova u Fukušimi: „Želim da se uverim do koje mere je ova tehnologija nesavršena“.
U eseju kanadskog pisca Jean Jacques Crevecceura „Stvoriti bolji svet…“ („Creer une meilleure vie…“) nalaze se sva bezbednosna pitanja koja bismo morali postaviti svojim vladama, od najbanalnijeg „Zašto nas niste upozorili da decu posle Fukušime ne izvodimo po kiši?“, do krucijalnog „Zbog čega su informacije o nivou radijacije već mesecima tabu tema?“
Važno je istaći da se ovde ne radi o Japanu – radi se o nama. Ako Japan sa svojom tehnologijom od koje staje dah, vrednim i disciplinovanim radnicima, uređenom državom i jakom ekonomijom nije mogao da se nosi sa hirovima atoma i ćudima prirode, ko će biti u stanju da kontroliše nuklearnog monstruma?