PETER HANDKE Udes savremenog jeretika

Piše Ljiljana Bogdanović

Obrazloženje za nedavno, drugo po redu, uskraćivanje jedne evropske književne nagrade piscu Peteru Handkeu, potvrda je da totalitarna svest čini  intelektualni i politički diskurs javne scene Zapada, rešenog da „prosrpsko raspoloženje“ trajno proglasi za jeres  prema kojoj milosti ne može biti

Da li je, i kada je na Zapadu dozvoljeno radikalnije ogrešenje o bezuslovno zahtevanu političku korektnost javnog govora? Može li uvredljivo etiketiranje uvažene  ličnosti, pripadnika kluba društvene stvaralačke elite, ponekad da se prihvati kao „normalno“ u tom zapadnom svetu – čvrsto inače utegnutih pravila javne komunikacije? Da – može, ali samo u slučajevima koji su pak i sami uređeni nepisanim pravilima društvenog života. Trenutak kada ostrašćeni psovači „slobodno dišu“,  a klevete i uvrede bez sankcija pljušte, vezuje se, na primer, za teme i rasprave o narodima – partijama i otpadnicima od velike globalne porodice civilizovanih, superiornih i „lepih“ nacija, kao i za pojave koje, određenim „neuklapanjem i disonantnošću“, remete poredak koji Zapad, tj. „međunarodnu zajednicu“ čini ovakvom kakva ona danas jeste. Srbi kao narod, njihov višedecenijski usud i posebno novija srpska istorija, gotovo idealno se uklapaju u pomenute „slučajeve oslobođenog  govora“, kada je dozvoljen, čak poželjan, robusniji i neuljudniji pristup u  javnim raspravama. Fascinantna demonstracija situacije u kojoj se mediokritetima naprosto razveže jezik, a „stilske figure“ iznenade i same psovače, jeste priča čiji je nevoljni junak jedan od najvećih savremenih pisaca nemačkog jezika Peter Handke i ono što ovih dana, u maniru loše beskonačnosti, on doživljava u Nemačkoj. Handkeu, naime, po drugi put u proteklih pet-šest godina biva uskraćena već dodeljena, u ovom slučaju francusko-nemačka, a pre pet godina – nemačka književna nagrada. I ponovo, nimalo prikriven razlog jesu Srbi i stavovi koje pisac zastupa i brani kada je reč o događajima na Balkanu.

OPOMENUT, EKSKOMUNICIRAN
U jeku pokazivanja uzavrelih strasti i egzibicionističkog ispovedanja samozvanih sudija, nagrada je dobitniku praktično oduzeta, on  izložen javnoj šikani, posprdno imenovan „šizopatom“ i „zanovetalom“! Srbi i Srbija kao moderna globalna metafora za tamu i haos, zlo i nered, tako se pokazuju kao „idealan slučaj“ kada važi ono što inače ne važi i obrnuto, pa sadizmi narastaju u demonstracije jezika političke i svake druge nekorektnosti. Dogma političkog i neoliberalnog „vjeruju“, prema kojoj se Srbi jednostavno ne mogu braniti ni sa kakvim argumentima, dogma ideološka i sekularna po svojoj prirodi, ali još kruća i nepopustljivija nego što behu crkvene, posebno ljuto važi kada se primenjuje na jeretike iz redova zapadnih elita. Teško Handkeu, sve dok tako priča i – još gore – izgleda tako i misli.
„Handke je zbog podrške Srbima ponovo ostao bez nagrade“, glasio je sažetak vesti koju su u prošli četvrtak emitovale agencije. Pisac čija je najnovija, nedavno premijerno u Salcburgu izvedena drama, od kritike oglašena „najboljim dramskim delom austrijske literature uopšte“, ostao je bez priznanja. Reč je o „Kandidu“, dodeljuje se od strane Nemačkog književnog udruženja, ali kao nemačko-francusko priznanje, od 2003. godine u vestfalijskom gradu Mindenu.
Za sve je krivo njegovo „prosrpsko držanje u ratovima na Balkanu“, pa se, između ostalog, navodi kako su se  jedini sponzor, firma „Kolbus“ koja se bavi proizvodnjom mašina za uvezivanje knjiga, i njen direktor i vlasnik Kaj Bintemajer povukli iz ugovora da za nagradu obezbede 15.000 evra. To je novinarima saopštio predsednik žirija za dodelu nagrade Gerd Fosvinkel i dodao da je pisca Bintemajer nazvao zanovetalom i šizopatom.
U obrazloženju odluke, firma je navela da je „svrstavanje Handkea na stranu Srbije provokativan potez, koji bi mogao da uznemiri njihove američke klijente“, objasnio je medijima Fosvinkel.
Slično obrazloženje sastavljeno je i 2006. godine, kada je Handkeu uskraćena nagrada „Hajnrih Hajne“.

DOGMA NE VOLI JERETIKE
Da li Peter Handke stvarno „srbuje“? Naravno da ne, ali to nije važno, važno je da on ne osuđuje Srbe. Jasan je kada nemačkom novinaru govori: „Srbi nisu ni bolji, ni gori od drugih naroda… Ja sam se za njih zalagao, zalažem se. Ne znam dokle ću to činiti. Moja majka je bila Slovenka, moj brat veliki zaljubljenik u Jugoslaviju. I mi smo zavoleli ne Srbiju, nego Jugoslaviju. Ovo je od nje ostalo i ja mogu samo da volim Srbiju“.
Za književnika je, dakle, Srbija važna metafora, samo bitno drugačija od one koju proizvodi, upotrebljava i tako voli Zapad. Simptomatično je da samo Srbija za ovo viđenje  može da bude topos psihološkog transfera, prenosa „stare ljubavi“ koja je važila za Jugoslaviju, na novo mesto koje tu ljubav podstiče.
Handke, kao dosadni i tvrdoglavi srbofil, tako ima Zapadu nerazumljiv i strašan običaj da ode na Kosovo, da Srbima na Kosmetu preda pozamašni novac dobijen kao priznanje njegovom književnom delu, pa da dođe i na sahranu u Hagu umorenog srpskog predsednika, da održi tom prilikom govor, potom i da poseti bosanske Srbe u ratu, najzad, a nikako manje važno, da prisustvuje službi u Pravoslavnoj crkvi…
Pisac eseja „Pravda za Srbiju“, kao što to inače biva sa jereticima, ekskomuniciran je, prognan iz raja, ne samo globalne intelektualno-umetničke zajednice. Totalitarnoj svesti čiji su nosioci, ne obavezno političari, već i šire građansko društvo, intelektualci pogotovo, paradigma je religiozna, dogmatska svest. Kada se danas na srpskoj javnoj sceni čuje kategorička tvrdnja kako preovlađujući rezoni Evropske unije „nisu jedna doktrinarna totalitarna svest, koja bi bilo kakvu kritiku doživljavala nužno kao otvaranje frontova“, događaj kao što je uskraćivanje nagrade jednom velikom piscu zbog „prosrpskog držanja“ ubedljivo to demantuje.
U dogmu nije dopušteno sumnjati, negirati je, ne verovati joj. Ona je kao pravi sadržaj te moderne neoliberalne i demokratske totalitarne svesti, poput religije, utkana u život savremenog društva i svoju snagu temelji na činjenici da se ne sme dovesti u pitanje od strane sledbenika. U ideološkim sistemima, konkretno – kako neki teoretičari tvrde – u tom  neoliberalnom „bućkurišu“ raznih učenja i shvatanja, takođe važi dogmatski stav da su osnovne teze (tvoraca ideologije i učenja) neoborive istine, pa se ne  smeju problematizovati.
Šta podrazumeva savremena dogma o Srbima? Pre svega činjenicu da su Srbi krivi za sve balkanske sukobe, da su trajan remetilački faktor ne samo na jugoistoku Evrope, da ih kao takve valja izmestiti iz područja u kojem se saoseća sa patnjama, kritički razmatraju i uvažavaju argumenti… A tek srpska  istorija, mitovi i ta ostrašćena i buntovna srpska tvrdokornost! Sve se to mora menjati i revidirati, korak po korak. Već je počelo, a Handke kao da zaostaje.„Hrđavi vernik“ Handke nikako da nabrojano, i neke druge finese, razume, pa tako i – nauči.

NADA ZA JERETIKE
Handke ima, rekosmo, loš običaj da „ublažava i relativizuje srpske zločine“, koji su, u svojoj monstruoznosti planetarno jedinstveni, a kao takvi, recimo, poznati ne samo bolje obaveštenim analitičarima Zapada, već i svakom provincijalnom malom privredniku velike nemačke ekonomije (direktor „Kolbusa“ upravo je to demonstrirao). Pomenutom Bintemajeru poznati su zločini iz ratova devedesetih, njegovom dedi ili ocu oni iz prethodnih ratova. Priča dakle nije od juče.
Nije za Handkea i njegove retke javno deklarisane istomišljenike, među nesumnjivo elitnim pripadnicima zapadnih društava – kao što su to, recimo, preminuli Harold Pinter, živi i aktivni Noam Čomski, Hristos Panajotis ili  Edvard Herman – danas mnogo toga utešno. Zapad ih, kao što je red prema pravim jereticima, kažnjava ili samo prećutkuje. Zvanična Srbija takođe. Beograd, odnosno Srpski univerzitet spreman je da nedavno, na primer, odlikuje titulom počasnog doktora Majkla Volcera, čuvenog mislioca i drskog i nemoralnog zagovornika bombardovanja Srbije. Nije se za takvu počast „kvalifikovao“ Handke. Kada je o bombardovanju reč, on je „samo“ početkom aprila 1999. godine otputovao u Srbiju, u znak protesta vratio „Bihnerovu nagradu“ i iščlanio se iz Katoličke crkve. Od nemačkog ministra Rudolfa Šarpinga je zahtevao da mu vrati sve njegove knjige… I napisao nekoliko eseja koji se ubrajaju u najtemeljnije kritike medija pisane poslednjih godina, čija je ideja između ostalog bila i da preko Srbije kao metafore progovore o „derealizaciji sveta“.
Jeretici su ipak posebna „sorta“. Ostalo je zabeleženo da je sveti Avgustin, razmišljajući o duhu i snazi autentičnog buntovništva, koje ume da pretraje i nadživi dogmatske tvrđave i zakone, govorio: „Ne verujte da nekoliko malih, slučajno zalutalih duša mogu da stvore jeres.  Veliki jeretici su (religiozni) stvaraoci koji su ostavili neizbrisiv trag u istoriji (hrišćanstva). Oni su stvorili novo i neprolazno, i hrišćanstvo ih se, uprkos početnom sablažnjavanju, više ne može odreći“. Ne bi bila utešna misao da će nazori modernog globalizma da potraju – tvrdi se da su poljuljani i u svetu koji „ne sumnja“, ali bi ove misli bile dobar povod da se nesporno jedan od vodećih modernih jeretika Evrope ozari i preda optimizmu. Nesporno je da bi Avgustinov „amandman“ i njegov proročki pogled mogao većini Srba da ulije tračak nade.