Na velikom Bliskom istoku – veliki Izrael

Piše Zoran Milošević

Da li je obraćanje palestinskog rukovodstva UN, sa molbom da se prizna nezavisnost palestinske države u granicama koje su postojale do arapsko-izraelskog rata 1967. godine, može tumačiti kao lična inicijativa šefa Palestinske nacionalne administracije Mahmuda Abasa ili kao realizacija planova onih koji ga kontrolišu?

Šef Palestinske nacionalne administracije Mahmud Abas, 23. septembra, predao je Ban Ki Munu, generalnom sekretaru UN,  dokument sa molbom da se prizna nezavisnost palestinske države u granicama koje su postojale do arapsko-izraelskog rata 1967. godine. U ponedeljak, 26. septembra, u Savetu bezbednosti počela je procedura razmatranja prijave lidera Palestinske autonomije Abasa, za prijem u Organizaciju ujedinjenih nacija. Ukoliko bi devet od 15 članova Saveta bezbednosti podržalo prijavu Palestinaca, to bi značilo da bi Palestina bila 194 država članica ove organizacije. Inače, Palestina je proglašena 15. novembra 1988. godine, a od 1994. godine počela je sa radom Palestinska nacionalna administracija. Granice ove države trenutno nije moguće pouzdano ustanoviti.

PRETNJAMA PROTIV GLASANJA
Palestinska autonomija je u celini potčinjena Izraelu, koji periodično na ovom prostoru sprovodi i vojne akcije. Konačno glasanje, ukoliko ga uopšte i bude, budući da američke i evropske diplomate pokušavaju da izbegnu ovakav rasplet, očekuje se tek za nekoliko nedelja. Državnosti Palestine, očigledno je, protive se SAD, koje su najavile da će staviti veto ako ostale članice ovo podrže.
Polazeći i od ove činjenice, Palestinci su preduzeli još jedan korak, obratili su se Generalnoj skupštini UN, te ako 2/3 država predstavljenih u Generalnoj skupštini odobre ovu molbu (na šta se i računa u Palestini), onda će Palestina steći status nezavisne države  posmatrača, ali koja nije stalni član Ujedinjenih nacija. Palestinci smatraju da će ih u Generalnoj skupštini UN podržati 130 od 193 države članice (neophodno im je 129). To bi Palestini omogućilo da ima položaj poput Vatikana. Ovaj položaj, prema rečima Mahmuda Abasa, će omogućiti Palestincima pristup nekim važnim međunarodnim institucijama, posebno Međunarodnom krivičnom sudu.
Istovremeno sa predajom molbe za prijem Palestine u UN, SAD su istog dana, 23. septembra, saopštile da su posle dužeg odbijanja tajno dostavile Izraelu 55 avio-bombi „GBU-28“ – ubici bunkera. Pretpostavlja se da Izrael ove bombe može da upotrebi na dva mesta u Iranu ili u Palestini (što je verovatnije), jer vojni bunkeri HAMAS-a i „Hizbale“, u slučaju zaoštravanja situacije zbog neprimanja Palestine u Ujedinjene nacije, mogu poslužiti kao dobra baza za napad na Izrael.
Pored toga, Izrael je preko svog ministra spoljnih poslova poručio svetu da će oni koji priznaju Palestinu snositi „teške posledice“. Pored toga, šef izraelske diplomatije je rekao da je Izrael pripremio varijante delovanja u zavisnosti od toga koji organ bude priznao palestinsku državu – Savet bezbednosti UN ili Generalna skupština UN. „Dogovor o međunarodnom priznanju palestinske države može biti postignut samo u pregovorima sa Izraelom“, pojasnio je poziciju svoje države. „U slučaju jednostranog priznanja biće radosti i euforije, ali neće biti ni mira, ni potpune palestinske države“, naglasio je ambasador Izraela u Rusiji Dorit Holender.
Zašto pregovori sa Izraelom, iako to zvuči razumno i politički mudro, nisu prihvatljivi za Palestince?

PREGOVORI ILI GUBITAK VREMENA
„Svesni smo da se do tog cilja mora doći kroz pregovore, ali treba imati na umu da smo mi bili u pregovorima sa svim dosadašnjim vladama u Izraelu od 1991. godine. Dakle, izgubili smo mnogo vremena pregovarajući sa Izraelom bez rezultata, a u međuvremenu Izrael nastavlja da grabi našu zemlju i da na njoj gradi nelegalna naselja i da zagorčava svakodnevni život našeg naroda konfiskacijom zemlje, oduzimanjem kuća i dobara, rušenjem objekata, blokiranjem gradova i sela vojnim barikadama i kontrolnim punktovima, upadima u naše gradove i sela i hapšenjem ljudi bez razloga i bez najava, gradnjom ružnog i separatističkog zida visokog osam metara koji se uvija kao zmija u našim teritorijama i jede skoro 15 odsto Zapadne obale… Takva izraelska politika vodi nesumnjivo i sigurno u propast Palestinske uprave i time otvara put ka razvoju događaja koji želimo svi da izbegnemo“, kaže Mohamed Nabhan, Ambasador Palestinske uprave u Beogradu.
No, zanimljivu analizu problema Palestine dala je Olga Četverikova za ruski sajt „Fond strateške kulture“ (fondsk.ru). Četverikova kaže da je krajem 2008. godine u velikim finansijskim klanovima kriza doživljena kao vreme za „prelazak na strategiju totalne destabilizacije“ međunarodnog poretka putem provociranja dubokih ekonomskih i socijalnih potresa, organizacijom tehnogenih i klimatskih katastrofa i, na kraju sledi, razvijanje opštesvetskog građanskog rata kojeg neće biti pošteđena nijedna nacionalna država, niti nacionalna elita. Čovečanstvo će tako postepeno ulaziti u završni stadijum realizacije projekta „globalnog upravljanja“ koji se odlikuje ličnom vlašću transnacionalnih snaga.
Prekrajanje geopolitičkog prostranstva arapskog Istoka je u saglasnosti sa projektom „Veliki Bliski istok“, koji je 2006. godine predstavila Kondoliza Rajs u Tel Avivu i ujedno je nagovestila i primenu socijalnih mreža („Fejsbuk“, „Tviter“…) za podizanje „revolucija“. Ovde se, dakle, otvara pitanje sudbine Izraela, odnosno Palestine.

MIT O IZDAJI IZRAELA
Četverikova inače kaže da se na naše oči događa politički spektakl koji je već dobio naziv – „izdaja Izraela“! No, da li je tako?
Glavni događaj koji je položio temelj sadašnjim razgovorima o predaji (Vašingtona) dela Izraela je reč Baraka Obame, 20. maja ove godine, o novoj politici SAD-a na Bliskom istoku i u Severnoj Africi. Obama je tom prilikom rekao da pregovori između Izraela i Palestine treba da budu završeni stvaranjem postojanih palestinskih granica. Pri tom granica Izraela i Palestine treba da bude po liniji iz 1967. godine, kao i da se omogući dobrovoljna razmena teritorija. „Palestinci imaju pravo na državu i vladu“, naglasio je Obama. Drugi princip pregovora je pravo svake države da zaštiti svoju teritoriju i Izrael to mora da radi samostalno. Poziciju Obame podržale su Ujedinjene nacije, Rusija i Evropska unija, međutim HAMAS je to odbacio ocenivši da se ovde radi o predaji od strane SAD-a, svog glavnog saveznika i najavio borbu „do kraja Jevrejske države“.
Međutim, već 22. maja, tj. samo posle dva dana od spomenute konferencije, Obama je nastupio pred učesnicima konferencije izraelskih lobista u SAD-u (AIPAC). Tom prilikom Obama je umirio prisutne, potvrdivši da je „u interesu nacionalne bezbednosti SAD-a – snažan i zaštićen Izrael“ i razjasnio da linija iz 1967. godine označava da će same učesnice pregovora, Jevreji i Palestinci, tokom pregovora o granicama dogovoriti šta je postojalo 4. juna 1967. godine.
Sa ovim i počinju političke igre bez granica. SAD, Kanada i Izrael su počele da vrše pritiske na vlade pojedinih država, a Hilari Klinton je počela da poziva Palestince da pregovaraju sa Izraelom. Palestinska administracija je u međuvremenu izraelskom politikom dovedena na rub ekonomske egzistencije, pa stotine hiljada Palestinaca traže posao u Izraelu i susednim državama. Palestinska administracija je, drugim rečima, u potpunosti zavisna od spoljašnje pomoći, što je dovelo do cvetanja korupcije i potčinjavanja državnog aparata stranim donatorima, od kojih su najveće SAD. To ima velike političke posledice.
Kada je 2006. godine HAMAS došao na vlast pomoć je bila uskraćena, a kada se obnovila uslovljena je obnovom pregovora sa Izraelom, reformom službi bezbednosti i slično. Sva finansijska pomoć Zapada, u suštini, usmerena je na političku kontrolu palestinske vlasti. Tako je i ove godine finansijska pomoć smanjena, pre svega od arapskih država.
Zato se obraćanje palestinskog rukovodstva Ujedinjenim nacijama ne tumači kao lična inicijativa Abasa, već kao realizacija planova onih koji ga kontrolišu. Upravo ovih dana Abas je imao četiri tajna sastanka sa izraelskim predsednikom Peresom u Londonu i Amanu. Trebalo je da bude i peti sastanak, ali je njega onemogućio Netanjahu. Dokaz da je Abas rešen da ide ovim putem je i to što je palestinska vlada dala zahtev izraelskom preduzeću koje proizvodi suzavac i puške sa gumenim mecima da proizvode kupi (koriste se za rasterivanje demonstracija). I rukovodstvo Izraela se priprema, naravno, za situaciju koja bi izmakla kontroli, jer je mobilisala oko 20 posto rezervnog sastava.
U Generalnoj skupštini očekuje se da u Evropljani odrade svoj deo posla, tj. da glasaju za Rezoluciju o prijemu Palestine u UN, čime bi je naterali na direktne pregovore sa Izraelom, ali bi istom tom Rezolucijom bilo potvrđeno i postojanje Izraela.
Protivnika poteza Mahmuda Abasa je mnogo. Od HAMAS-a, Egipta, Jordana, Sirije… U Kairu i Damasku su napadnute ambasade Izraela (organizacija je ostvarena uz pomoć „Fejsbuka“ koji kontrolišu Amerikanci). Aktivnu antiizraelsku politiku vodi i Turska, Saudijska Arabija i Katar (takođe američki saveznici). U takvim uslovima razmatranje pitanja palestinske državnosti u UN postaje mehanizam radikalizacije situacije u korist globalnih elita koji koriste mit o „izdaji“ Izraela da bi stvorili „veliki Izrael“, proces koji je opisao teoretičar hipercionizma, rabin Avram Šmulevič, u intervju datom u maju 2011. godine, opisavši mehanizam promene „saznanja“ Arapa primenjen od strane Amerikanaca. Što se tiče Izraela, Egipat će u skorije vreme raskinuti mirovni dogovor sa Izraelom. Posle toga će i u Izraelu doći do unutrašnje krize i na vlast će doći „žestoki momci“ koji će postaviti cilj: Izrael od Nila do Eufrata! U međuvremenu biće slomljen Asad (predviđa mu opstanak na vlasti još maksimalno do dve godine), a potom „revolucija“ pogađa Jordan, podižu se Kurdi i stanovnici Kavkaza.
Teoretičar Šmulevič je neverovatno precizan kada objašnjava :
„Pa šta ti misliš – ovi sadašnji desni – pa to ti je još cveće! Nemaju dovoljno agresivnosti. A paralelno će na Bliskom istoku da započne lančani proces raspada i preformatiranja. Asad, koji sada u krvi guši revolucionarne procese u Siriji, više od godinu-dve neće izdržati. Počeće revolucija u Jordanu. Dići će se Kurdi i Kavkaz kao sastavni deo Bliskog istoka. Znaš kako će sve to da izgleda? Sve to zajedno – kao jedan Irak ili Avganistan. Muslimanski svet će da potone u stanje haosa, i to će biti pozitivan razvoj događaja za Jevreje. Haos predstavlja pravo vreme za preuzimanje situacije u svoje ruke i uključivanje u jevrejski civilizacijski sistem (…) Sada smo mi ti koji treba da preuzmu potpunu kontrolu. Pa, naravno, za sreću čitavog čovečanstva. Mi nećemo samo arapsku elitu da potkupljujemo već ćemo je hraniti svojim rukama i vaspitavati. Kako? Ideologija hipercionizma u njenom jednostavnom zbližavanju zaključuje se u tome da ćemo pod svoju kontrolu uzeti Al Džaziru, da ćemo postavljati muftiju Meke, da ćemo na vlast dovoditi svoje ljude itd“.
Tehnologija formiranja kontrole nad arapskim svetom, ovako precizno izložena u ovim rečenicama „radikalnog rabina“ ovde je opisana precizno, pentira svoje razmišljanja Četverikova, koja nam i ukazuje na pomenuti razgovor. Kao i uvek međutim- težnju za vlašću cionizam prikriva misijom „jevrejskog naroda“, koji je u stvari žrtva politike kosmopolitske sekte svetskih zelenaša. U njihovim planovima i „veliki Izrael“ treba da bude samo jedna struktura u „svetskoj državi“ koju će oni  da stvore. Što se tiče potencijala same izraelske države, njega određuju srazmere izraelskog kapitala koji, s obzirom na to da je integrisan u transnacionalni kapital, trenutno pravi aktivnu ekspanziju ka najvažnijim rejonima sveta.

__________

Ko je priznao Palestinu

Do danas Palestina je priznata od 99 država. Evropske države koje priznaju palestinsku državu su: Albanija, Austrija, Belorusija, Bugarska, Kipar, Češka, Mađarska, Malta, Poljska, Rumunija, Rusija, Srbija, Turska, Ukrajina i Vatikan. Suverenitet Palestine priznaju i: Kina, Indija, Meksiko, Kanada, većina država Afrike i Azije. Neke druge države, na primer: SAD, Brazil, Australija, Japan, kao i Ujedinjene nacije, ne priznaju ovu državnost. Francuska, Nemačka, Italija i Velika Britanija priznaju diplomatski status predstavnicima Palestine.