„Matica“ Gorana Petrovića: „Krmača“

Piše Aleksandar Dunđerin

Nova Petrovićeva drama je u potpunom skladu sa aktuelnom (kulturnom) politikom koja u književnosti umesto angažovane kritike favorizuje bezazleni humor, umesto tematizovanja kolektivnog stradanja naroda priču o opšteljudskim pojedinačnim sudbinama, umesto srpskog epa novu jugoslovensku dramu, umesto intelektualnog poštenja larpurlartističku igru…

U priči Gorana Petrovića „Na sprudu“ (iz knjige „Bližnji“, 2002), glavni junak je dvotomno izdanje „Prosvetine“ Male enciklopedije iz 1959. godine. Na marginama enciklopedije ispisane su beleške koje svedoče kako se ista pojava, događaj, ličnost, tokom vremena tumače različito, kako se rađaju novi detalji i podaci, nekad izmišljeni, nekad istiniti, do pre nekog vremena namerno skrivani, nepoželjni.
„Karakteristično za ove beleške bilo je to što su, mada kategorične, potom višestruko ispravljane, dopunjavane, pa opet prekrivane novim, čak potpuno suprotnim ali opet nedvosmislenim tumačenjima. Negde je taj palimpsest imao i toliko nanosa da su se stariji i noviji nanosi mešali, stvarajući nečitku mrlju koju poneko i danas zove ‘krmača’.“
I pored toga što je Petrovićeva drama „Maska“ rađena po motivima istoimene priče iz zbirke „Bližnji“, za razumevanje postupka koji je Petrović primenio, važna je upravo pomenuta priča „Na sprudu“ (čiji su pojedini elementi takođe upotrebljeni prilikom njenog oblikovanja). Jer drama „Maska“ je u velikoj meri i nastala zahvaljujući naknadnim beleškama na marginama istoimene priče, napisane pre jedne decenije.
U celini, stvaralaštvo Gorana Petrovića moguće je posmatrati kao svojevrsni palimpsest. O tome sam pre godinu dana i pisao, povodom izlaska iz štampe „kino-novele“ „Ispod tavanice koja se ljuspa“ („Pečat“, broj 135, 8. oktobar 2010), koja je takođe varijanta ranije objavljene istoimene priče (iz knjige „Razlike“, 2006). Nažalost, baš kao i u slučaju prethodnog dela, i u dramskom tekstu „Matica“, taj najsvežiji palimpsestni sloj otkriva nam da poslednjih godina Goran Petrović „previše pretapa i reciklira“.
Ali, nije samo to u pitanju.

NESTANAK BLIŽNJIH
U priči „Matica“ Andrija Gavrović, zastavnik prve klase JNA u penziji, odlučuje da se iz stana višespratnice u kojoj živi sa suprugom Milenom, preseli u podrum. Iako svoje „preseljenje“ motiviše željom da unuku popravi bicikl (što nikako ne može da učini, budući da je zagubio maticu, neophodnu da se pričvrsti šraf), i njegovim ukućanima, pa time i čitaocima, vremenom postaje jasno da je Andrija na takav čin donekle i primoran, zbog želje da obezbedi kakve-takve uslove za dostojanstven život sinu Urošu, koji je, zbog raspada države i ratnih dešavanja na prostoru nekadašnje Jugoslavije, morao da se sa porodicom vrati u roditeljski dom. Naglašeno poetičnim jezikom, sa istančanim osećajem za detalj, uz upućivanja na muzičke numere Šestakoviča, Korelija, Albinonija, Skarlatija, i bez forsiranja dijaloga među junacima Petrović je na upečatljiv način uspeo da dočara tragičnu sudbinu ljudi čiji život, nošen vihorom bezumlja devedesetih, sabijen u kutije i sa nekog starog ormara prebačen u memljivi podrum. Ali, karakteri likova oblikovani su tako da sugerišu čitaocima kako su ti ljudi, bez obzira na to što su izbeglice ili raseljena lica, naši bližnji, opominjući ih da je upravo u trenutku kada postajemo bezosećajno društvo, važno rukovoditi se principima vere, nade i ljubavi. Iako je religiozna tematika predstavljala srž mnogih Petrovićevih dela, „Bližnji“ – zbirka koja bi bez „Matice“ ostala nezašrafljena, jer bi povesti o srpskoj tragediji nedostajala priča o onima (sunarodnicima izvan Srbije) najviše stradalim – njegova je najpravoslavnija knjiga.
Od „Matice“ je u istoimenom dramskom tekstu ostao tek manje-više istovetan siže. No, izmene nisu nastale samo zbog činjenice da su pripovetka i drama različiti rodovi književnosti. Mnogo toga se u našem društvu tokom prethodne decenije promenilo u shvatanju i tumačenju onoga što se dešavalo devedesetih godina prošloga veka. Čini se da je u skladu sa tim promenama i Petrović na marginama priče „Matica“ unosio ispravke, dopune i izmene, drastičnije od onih koje su od priče „Ispod tavanice koja se ljuspa“ načinili istoimenu „kino-novelu“. Bilo da je reč o radnji, izboru detalja, karakterizaciji junaka, ideji dela.
Tako je značenje šestougaone matice, koja je u priči imala široki simbolički potencijal, u drami svedeno na aluziju na nekadašnju SFRJ (sastavljenu od šest Republika). Tragični potencijal junaka nije toliko rezultat njihove izbegličke sudbine, koliko činjenice da su zatvoreni u skučenom prostoru gde, uz jugonostalgični prizvuk i žal za prošlim, vaskrsavaju uspomene iz jednog zaboravljenog doba. Stradanje naših bližnjih ustupilo je mesto univerzalnom stradanju svih ljudi u zverinjaku tranzicionog doba, u kojem blešte svetla reklama i reflektora, u kojem se odvija simulacija života, ljudi čiji je ideal ostvarivanje lepote, a realnost patnja duše. Tragedija „Matice“ iz 2002. prerasla je u (tragi)komediju „Matice“ iz 2011. Junaci, shodno tome, nisu više ljudi sa čijim smo se mukama pre deset godina mogli saživljavati, već udaljeni, karikaturalni, često i groteskno prikazani likovi, koji pre izazivaju pod(smeh) i sažaljenje nego saosećanje. Glavni junak Andrija nije više penzionisani oficir nekada poštovane armije koji u sunovratu društva nalazi snagu da sačuva ljudsko dostojanstvo, nego osramoćeni i poniženi zastavnik koji pristaje da u svom novom staništu (podrumu) stranim turistima deklamuje sećanja na SFRJ i pokazuje izanđale vojne sprave koje su mu nekad predstavljale glavna oruđa za rad. Od tragičnog junaka izrastao je u klovna, a njegovo poslednje utočište (podrum) postalo je zapravo buvljak.

PETROVIĆEVA SMRT
Opisana mesta otkrivaju kako je stvaralaštvo Gorana Petrovića zaista palimpsest koji je imao toliko nanosa da je naposletku stvorena nečitka mrlja koju je Petrović i sam, u priči s početka ovoga teksta, nazvao „krmačom“. Razlika, pak, između dve Petrovićeve „Matice“ potpuno je ekvivalentna razlici između sistema vrednosti, filozofija života, duha vremena koji su vladali negde do pre jedne decenije i onih koji su dominantni danas. Nova „Matica“ je, tako, u potpunom skladu sa aktuelnom (kulturnom) politikom koja u književnosti umesto angažovane kritike favorizuje bezazleni humor, umesto tematizovanja kolektivnog stradanja naroda priču o opšteljudskim pojedinačnim sudbinama, umesto srpskog epa novu jugoslovensku dramu, umesto idejnog stava larpurlartističku igru, umesto nacionalne odgovornosti zabrinutost nad nestankom univerzalnih vrednosti…
Jedino je na ovaj način moguće razumeti genezu književnog stvaralaštva Gorana Petrovića. Kada je krajem devedesetih još uvek postojala država u kojoj su književni krugovi posmatrali nacionalnu tradiciju kao neophodni sastojak vrednog literarnog ostvarenja, Petrović je bio u stanju da napiše „Opsadu Crkve svetog Spasa“ (1998), koja će ostati upamćena kao romansirana istorija Srba od Svetog Save do Miloševićevog doba, čak i kao svojevrsna umetnička anticipacija apokalipse koju su doneli NATO bombarderi godinu dana kasnije. Deceniju posle, kada je nova intelektualno-umetnička elita odlučila da afirmiše koncept novog jugoslovenstva u srpskoj kulturi, Petrović je za potrebe Ateljea 212, koji je protekle sezone programski najadekvatnije odgovorio pomenutom kulturnom modelu, stvorio dramu „Matica“.
Naravno, i ovaj dramski tekst, kao i mnoga ranija Petrovićeva ostvarenja, na estetskom planu može da zadovolji rafinirani ukus znatnog dela poklonika umetnosti reči. Više praveći dramu za čitanje nego dramu za izvođenje, Petrović je dokazao da mu je poznat i romantičarsko-simbolistički teatar, i praksa „poetskog realizma“, i stvaralaštvo Ežena Skriba i Franca Ksavera Kreca, i dostignuća postdramskog pozorišta. O tome svedoči, između ostalog, i pozorišna kritika Raška V. Jovanovića koji u ovom broju „Pečata“ piše o predstavi koju je po ovom Petrovićevom tekstu režirao Rahim Burhan.
Međutim, veliki književnik, ako je zaista veliki, u jednom trenutku života, verovatno će shvatiti da to nije dovoljno, da je isuviše malo, beznačajno, možda i ništavno.
Jer, nemoguće je da pisca koji je stvorio „Opsadu“ bar ponekad ne proganja pitanje da li je ljubav za igrom u umetničkom delu dopuštena u vreme kada jedan narod, kome i on pripada, nestaje, kada nepovratno gubi i nacionalnu svest, i istorijsko pamćenje, i veru, i moral, i slobodu. U nekom smislu, ovo doba je i gore od onoga kada su postojale gasne komore. Ono naprosto vapi da ponovo postavi pitanje o zadatku i legitimnosti umetnika, makar se i svemu estetskom dopustilo pravo na postojanje.
Ne mogu, naravno, Petrovićeve muke biti nalik Vergilijevim ili Brohovim, niti srpska literatura ima razlog da stvori „Petrovićevu smrt“, jer srpski narod je u sasvim obrnutoj situaciji od one u kojoj su bili Rimljani za vreme Avgusta ili Nemci za vreme Hitlera, ali palimpsest Gorana Petrovića sa toliko izmešanih nanosa koji su tokom vremena stvorili nečitku mrlju nalik „krmači“, ipak podseća na sumanuti, i uspešni pokušaj spaljivanja najvrednijeg što je ovaj pisac do sada stvorio.

Један коментар

  1. Avatar

    Loše je to kad se pisac ponavlja,time se gubi napredak u budućem njegovom radu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *