Igra nerava: 1 i 31

Piše Nikola Vrzić

Da li će srpske barikade na severu Kosova rušiti KFOR, EULEKS i vlada Hašima Tačija, ili će ih u tome preteći Beograd Borisa Tadića, pošto je Božidaru Đeliću u Briselu rečeno da su prelazi 1 i 31, Jarinje i Brnjak, uslov za kandidaturu za EU

Još kada je, početkom februara ove godine, ambasador Nemačke u Beogradu Volfram Mas sa Srbijom i srpskim političarima podelio svoje prijateljsko zapažanje o vezi između izbora i srpske kandidature za Evropsku uniju, slutili smo da iz toga neće proisteći ništa dobro; a koliko će i zaista lošeg biti u naslućenom ničemu dobrom – dok Masova, nemačka vojska glanca oklopljene „jazavce“ za uklanjanje barikada i vodene topove za uklanjanje demonstranata – počeli smo da shvatamo u danima posle 2. septembra, kada je u Briselu postignut dogovor o carinskom pečatu nezavisnog Kosova, i 16. septembra, kada su KFOR i EULEKS na osnovu tog dogovora doveli prištinske carinike na prelaze Jarinje i Brnjak. „Vanredni izbori u Srbiji bi omeli evropske integracije i u interesu je Srbije da ih odloži što je moguće više, do redovnog termina. Vladajuće stranke jasno razumeju da bi nestabilnost vlade u najmanju ruku skrenula Srbiju sa puta ka EU,“ primetio je tada ambasador Mas. A taj put Srbije ka EU, novi put u koga se kunemo da sa njega ne skrenemo, vodi preko Kosova, i trenutno je preprečen narodnim barikadama na Jarinju i Brnjaku, u Rudaru, Zupču, na mostovima preko Ibra u Mitrovici…, i nejasno je, samo, ko će prvi pokušati da ih ukloni – KFOR, EULEKS i Hašim Tači, ili njihovi partneri iz Beograda.
Ili će Boris Tadić i tadićevci da nas iznenade, pa će Evropskoj uniji napokon reći „ne“ i stati na stranu svog naroda i svoje države? Situacija je, naime, posle beogradske poruke Angele Merkel („Ukazali smo da je Nemačka priznala Kosovo, a Srbija to nije. To je situacija u kojoj je potreban napredak – rezultati u direktnom dijalogu, rad EULEKS-a na čitavoj teritoriji Kosova i ukidanje paralelnih struktura.“) i tekuće igre nerava na severu Kosova, do te mere postala zaoštrena da dosadašnje strategije izbegavanja odgovora na pitanje „Kosovo ili EU“, jednostavno, više ne može da bude…

CARINA I NEZAVISNOST
Stav Evropske unije, pri tom, potpuno je jasan. Tačijevi carinici su na Jarinje i Brnjak prošlog petka ujutru dovedeni u sadejstvu sa Evropskom unijom, i to – kako upozoravamo već dva meseca – na osnovu sporazuma o carinskom pečatu koga je 2. septembra u Briselu postigao Borko Stefanović, glavni srpski pregovarač. „Dogovor o carinskom pečatu bio je poslednji element koji je nedostajao da se ponovo stavi na snagu primeren carinski sistem, budući da je Kosovo od 2000. godine jedna carinska oblast,“ kazala je Maja Kocijančič, portparol visoke predstavnice EU za spoljnu politiku Ketrin Ešton, najavljujući da će carinske poslove na prelazima Brnjak i Jarinje „obavljati stručni carinici EULEKS-a uz prisustvo kosovskih carinika“. (podsećamo: Goran Bogdanović, ministar za Kosovo u Vladi Srbije, rekao je da „Beograd ne može da prihvati da carinici Kosova budu na prelazima… Ako bi Beograd to prihvatio, onda bi oni koji sporazum o carinskom pečatu vide kao priznanje nezavisnosti Kosova možda bili u pravu.“) A Vensan Dežer, šef EU delegacije u Srbiji, stav Brisela dodatno je razjasnio rekavši da „nema razloga da se Jarinje i Brnjak tretiraju na drugačiji način u odnosu na ostale prelaze na Kosovu. I na njima treba da budu albanski carinici.“ Pa je dodao i da „blokada nije održiva i moramo da nađemo odgovarajuće rešenje“.
Uzgred budi rečeno, zbog zapaljive situacije na severu Kosova iz fokusa se, iako očigledan, izgubio možda i ključni efekat carinskog sporazuma iz Brisela – Srbija je njime, naime, prihvatila postojanje carine nezavisnog Kosova, čime je napravila krupan korak ka de fakto priznavanju kosovske nezavisnosti. Argumenti protiv ove teze, koji kažu da je Kosovo kao jedinstvena carinska oblast  definisano Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN (pod upravom međunarodnih predstavnika i propisima koje su oni doneli), jednostavno, ne stoje, zato što je srpska strana sada prihvatila postojanje carine koja funkcioniše po zakonu donetom u nezavisnoj državi Kosovo, čime je prihvatila i taj zakon, i instituciju koja ga je donela, pa, na kraju, i samu činjenicu da Kosovo sebe ne smatra delom Srbije.
Iako su Srbiju naterali da prihvati nezavisno Kosovo na svim prelazima osim na Jarinju i Brnjaku, našim zapadnim prijateljima ni to nije dovoljno. Jarinje i Brnjak, prelazi 1 i 31, ima da se tretiraju kao i, recimo, prelazi Merdare ili Bela zemlja, poručio je Dežer, a sa istovetnom porukom iz Brisela nam se vratio i Božidar Đelić, potpredsednik Vlade Srbije za evropske integracije. Uz ucenu EU kandidaturom ako Srbija ne rasturi proteste kosovskih Srba. „Ne bi trebalo da se pravimo lažno naivni,“ rekao je Đelić posle sastanka sa EU komesarom za proširenje Štefanom Fileom. „Situacija na terenu, rešavanje pitanja prelaza 1 i 31 i trenutne blokade – sve je to od velikog značaja za pozitivnu atmosferu oko naše zemlje i početak pregovora za ulazak u EU.“ Drugim rečima, EU će biti pozitivna prema nama ako mi budemo negativni prema sebi, a od nas se još očekuje da, osim priznanja carinskog pečata i rasturanja srpskih blokada nezavisnom Kosovu (ovo pod šifrom „sloboda kretanja robe i ljudi“), omogućimo i „učešće predstavnika Kosova na regionalnim konferencijama“, obznanio nam je Đelić uslove pod kojima bismo mogli da dobijemo status kandidata za članstvo u EU. I samo nam vera koju imamo u njegov patriotizam i državničku odgovornost ne dozvoljavaju da pomislimo da je srpski ministar na komesarove zahteve odgovorio, na primer, potvrdnim klimanjem glave…

PODVALA U ŠEST TAČAKA
Pogotovo što je Đelić (valjda) u Brisel otputovao sa jasnim instrukcijama svog šefa, premijera Mirka Cvetkovića, čiji je kabinet na dovođenje Tačijevih carinika na Jarinje i Brnjak odreagovao čvrsto, pismom Briselu. Pismo, čiji je sadržaj javnosti poznat koliko i dogovori koji su dosad postignuti u prestonici EU (dakle, samo u najgrubljim crtama), sadrži srpsku inicijativu za dodatnim pregovorima o Jarinju i Brnjaku, predlog da novac od carine sakupljene na tim prelazima ide srpskim opštinama na severu, a ne Prištini, i zahtev (ili, pre će biti, molbu) da na tim prelazima ne bude kosovskih carinika. Srpsku inicijativu bliže je objasnio Borko Stefanović, rekavši da „na prelazima Jarinje i Brnjak ne bi trebalo da bude takozvanih kosovskih carinika, a sve ostalo je predmet dogovora. (…) Kosovski carinici na severu ne mogu da budu zato što je planom od šest tačaka, koji je potvrdio i Savet bezbednosti UN, podvučeno da na ta dva prelaza treba da postoje – citiram: samo međunarodni carinski službenici.“
Eh, kakva je podvala sakrivena u ovako formulisanoj borbi za Jarinje i Brnjak, u selektivnom pozivanju na šest tačaka Ban Ki Muna, „sve ostalo je predmet dogovora“ i mogu „samo međunarodni službenici“… E, nije „sve ostalo predmet dogovora“, jer spomenuti aranžman („šest tačaka“) odobrava prisustvo međunarodnih službenika samo pod uslovom da oni „rade po procedurama usklađenim s Rezolucijom 1244, uključujući i protokol između Srbije i UNMIK-a. (…) Na Kosovu će u upotrebi biti stope predviđene UNMIK-ovom odlukom 2004/1.“ Da ne bude nikakve zabune: EULEKS carinici, kojima Stefanović unapred daje „zeleno svetlo“ za Jarinje i Brnjak, baš kao i Tačijevi carinici kojima se Stefanović, kao, protivi, u svom radu se i ne obaziru na ovaj carinski protokol između Srbije i UNMIK-a, niti na odluku UNMIK-a 2004/1, već im je zakonsko pokriće kosovski Zakon o carini i akcizama, koji je stupio na snagu u novembru 2008. godine, devet meseci posle proglašenja nezavisnosti koju tobože ne prihvatamo. Što sve zajedno svedoči da je Beograd od ovog uslova iz Ban Ki Munovih šest tačaka, od ove mogućnosti za očuvanje Rezolucije 1244 koja Kosovo još drži u Srbiji, očigledno odustao jer je i ne spominje, prihvatajući umesto toga zakone (carinski zakon) nezavisnog Kosova. Uz nadu da to niko neće primetiti…
A čak i ovakvu inicijativu Beograda – smišljenu samo da mu pruži alibi pred sopstvenom javnošću – njegovi evropski prijatelji su odbacili, objasnivši (portparolka Maja Kocijančič) da su u Briselu primili pismo iz Beograda ali da nema o bog zna čemu da se razgovora jer su „EULEKS i KFOR počeli implementaciju novog carinskog dogovora na prelazima i taj dogovor za cilj ima uspostavljanje normalnih trgovinskih odnosa i ukidanje međusobnog embarga. To je neophodno za punu primenu carinskog sistema na Kosovu.“
Kad smo već kod podvala, popriličnu pažnju ovdašnje, strogo kontrolisane javnosti – što samo znači da ukazana pažnja nije slučajna – privukla je i vest preneta iz kosovskih medija, o navodno mogućem uvođenju međunarodne uprave za sever Kosova. Prostor koji su zauzdani srpski mediji ukazali ovoj neproverenoj informaciji prištinskog „Zerija“ pokazuje da je to opcija koju bi zvanični Beograd rado razmotrio, jer bi mogao da je predstavi kao svoju pobedu. Očekivana podvala se, naravno, sastoji u tome što bi takav scenario – stavljanje severa Kosova pod međunarodnu upravu, uz prethodni pristanak Beograda – moralo da znači i da je Beograd ukinuo svoje, „paralelne“ strukture na severu pokrajine, i tako ispunio ključni zahtev Angele Merkel…

POREZ NA KANDIDATURU
No, spekulacije na stranu, vratimo se onome što naše vođe, premijer Cvetković i predsednik Tadić, čine u borbi za srpsko Kosovo. Imajući u vidu ono carinsko odustajanje od Rezolucije 1244 i njenu zamenu zakonima nezavisnog Kosova, nije nam sasvim lako da poverujemo da je drugi potez koji je povukla Vlada Srbije – integrisanje severa Kosova u poreski sistem Srbije, odnosno vladina odluka da srpski porez na dodatu vrednost (PDV) ponovo počne da se naplaćuje i u četiri severne opštine – načinjen u cilju borbe za očuvanje Kosova u Srbiji (da im je stalo do te borbe, ne bi ni sklapali onakav dogovor o carini i carinskom pečatu. Prethodne dogovore iz Brisela da i ne spominjemo). S jedne strane, da, srpski porez na Kosovu znači da je Kosovo Srbija, a isto tako znači i da je Tadićev Beograd na najdirektniji mogući način Angeli Merkel rekao „ne!“, i da je zarad očuvanja Srbije u njenim ustavnim granicama vlast odustala od bespogovornog puta ka Evropskoj uniji… Jeste, bilo bi lepo (da ne kažemo normalno) kada bi srpskim liderima Srbija bila bliža od Evropske unije, ali, postoji nažalost i ona druga mogućnost. Da je uvođenje PDV-a na severu Kosova samo naivan taktički potez, pokušaj podgrevanja situacije na severu kako bi se na kraju od severa odustalo po većoj ceni – obećanje da će vlast ove jeseni dobiti status kandidata za EU. Ko zna, možda se, čak, u svojim najvrelijim snovima Borisu Tadiću i Božidaru Đeliću priviđaju Angela Merkel i Ketrin Ešton, sa Štefanom Fileom u prikrajku, kako im pred izbore saopštavaju da su uz status kandidata dobili i datum za početak pregovora…
Uporedo s ovim neveštim taktiziranjem i snovima u kojima su vešti, međutim, srpskim zvaničnicima sve više stižu upozorenja da, ako hoće da budu kandidati, moraju da se razračunaju sa srpskim barikadama na Kosovu (Đelićevo „ne bi trebalo da se pravimo lažno naivni…“ posle sastanka sa Fileom samo je javna demonstracija ovih ultimatuma). Uz najave da će se sa pobunjenim Srbima, izostane li podrška Beograda, NATO, EU i Hašim Tači razračunati sami čim se završi tekuće zasedanje Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Tadićevom Beogradu, koji je godinama i sebe i sve nas pokušavao da ubedi da laž „i Kosovo i EU“ predstavlja istinu, sada su računi za dosadašnju podršku sa Zapada stigli na naplatu. Njegova se vlast – a bivala je i proevropska i prosrpska, već prema potrebi – našla u stupici između Evropske unije i sopstvenog naroda. Taman kako joj i dolikuje. Problem je, samo, u tome što je u taj bezizlaz gurnula i Srbiju i Srbe na kosovskim barikadama, koji sad čekaju da se Boris Tadić i Hašim Tači vrate iz Njujorka, pa da krene konačno rešenje njihovog pitanja…