Почетна / Култура / FILM ZAJEDNO Srbija „zakovana u vremenu“

FILM ZAJEDNO Srbija „zakovana u vremenu“

Piše Vladislav Panov

Tri godine od kada je snimljen, igrani film beogradskog sineaste Mladena Matičevića „Zajedno“ konačno stiže pred srpsku bioskopsku publiku

Film „Zajedno“ beogradskog sineaste Mladena Matičevića (poznat po igranom filmu „Jedan na jedan“ i brojnim dokumentarcima, od kojih je najpoznatiji „Kako postati heroj“)  pretpremijerno prikazanog na ovogodišnjem FEST-u, konačno treba da dođe i do svoje prilike na redovnom bioskopskom repertoaru.

KRUG DVOJKE – BEZ KALJUGE
Više od tri godine koliko je proteklo od kada je snimljen, pa do kada je konačno dospeo do publike, zanimljivo, ne smetaju mu mnogo. Tema Matičevićevog filma je, naime, univerzalna i za tekuće društveno-porodično stanje u Srbiji „zakovana u kamenu“. Iako je „Zajedno“ na površini ljubavna porodična drama s tragičnim krimi-elementima, ona je „ispod kože“ daleko ozbiljnija, barem u pokušaju. Neobični savremeni pejzaž moderne Srbije kroz sudbine predstavnika intelektualne beogradske porodice (intelektualci iz kruga dvojke, na koje autor filma i scenarija polaže pravo i s njima oseća društveno-političko pripadništvo) prikazan u ovom filmu, odudara od uobičajene primitivne kaljuge i svinjskih obora u kojima se valjaju Srbi u većini naših filmova snimanih poslednjih godina. Svojom željom da se razlikuje Matičević uspeva da se izmakne koračić ili dva čak i od pomodnih urbanih kaljuga koje su predstavljajući sunovrat Srbije i beznađe beogradskog betona u istom periodu uporno slikale njegove kolege.
Ljubavni trougao drame „Zajedno“ konstruisan je između propalog pisca koji je nekada bio dečko koji obećava, njegove žene, moderne poslovne Beograđanke iz prosvećene srednje klase demokratsko-mafijaškog procvale u „preduzetničkom periodu“ u kojem uživamo proteklih desetak godina i paradigme upravo tog vremena i svetih preduzetničkih nazora uvedenih demokratskom revolucijom, i moćnog „biznismena“, odsek mafio-tajkuni, koji jadnom književniku zavodi ženu. U prve dve trećine dosadnjikavog i glumačko-scenaristički labavog, povremeno i vrlo lošeg dela filma, sledi vulkanska trećina završnice, sve sa holivudskim patosom u samom raspletu koji šerbetizovanim matricama naivno poručuje kako ljudi treba da ostanu zajedno i kako je ljubav jača čak i od tajkuna, sile i novca, pa i od same prevare preko koje se ne da preći. Izgužvanih duša, ali mentalno katarzični, Matičevićevi likovi napuštaju priču spremni da pokušaju da uvere sebe i svoje gledaoce da je ostanak u porodici odluka koja afirmiše prave vrednosti, bez obzira na prethodne nepravde, uvrede, krize i kaljanja kojima je ta porodica bila izložena. Pred herojskim naletom zaštitničkog nagona paterfamiliasa te porodice na kraju je ustuknuo čak i moćni tajkun zavodnik, sa svim potrebnim vezama za osvajanje sveta, uključujući i ubice tajne službe koji hrabrom junaku iz kruga intelektualne dvojke opraštaju i život i ljubav prema ženi koja ga je izdala sa njihovim gazdom.

RASPRODAJA SNOVA
Loša ljubav u ovoj priči, tako, na kraju postaje dobra, kandidat i za poetsku uzvišenost. Zanimljivo je da je Matičević u vreme pretpremijere na FEST-u uz objašnjavanje svog dela kao neke vrste potpuno ličnog rada koji je posvetio „svojoj generaciji“ („Reč je o ljudima mojih godina, malo mlađim i malo starijim, koji su odrasli u Beogradu, završili neke ozbiljnije škole, verovali u ustrojstvo sveta u kojem su kultura, obrazovanje, moral, kosmopolitizam, dobrota bili ulaznice za normalnu komunikaciju s tim svetom… U međuvremenu su na razne načine i sa raznih strana gaženi, izdavani, rušeni…“), rezignirano otvorio srce pokazujući veliku razočaranost u to kako se od 2000. godine, u kojoj je revolucionarno učestvovao u „rušenju diktature“, razvijala ta nova, „slobodna“ Srbija. Postala je društvo koje Matičević bez uvijanja smatra odbojnim i tvrdi da ga ne voli!
Da li je, dakle, film „Zajedno“ dovoljno politički potkovan da artikuliše autorov talog nezadovoljstva koji u sebi nose mnogi njegovi sugrađani i sunarodnici? I nije i jeste. Nije, jer je ovo suštinski, ipak, previše lagana, površna i lična priča s nepotrebnim pozajmicama iz stereotipnih holivudskih triler-drama, da bi se nametnula kao neophodno ozbiljni krik nezadovoljnika i postala politička manifestacija tog nezadovoljstva. A jeste, jer i ovakav, manjkav, isprazan i nedovoljno precizan, predstavlja kakav-takav iskorak od onoga što srpska kinematografija nudi sve ređoj, malobrojnijoj i neuhvatljivijoj ciljnoj grupi „razočaranih beogradskih intelektualaca“. Matičeviću je, uostalom, moralo biti jasno da se od svog filma neće mnogo naživeti, pa je, ako ništa drugo, oslobođen pritiska komercijalnosti mogao da bude još koji stepen oštriji, hrabriji i sadržajniji u osudi rasprodaje revolucionarnih snova svoje generacije.

2 коментара

  1. Tema je suvise ozbiljna da bi povrsan pristup njoj prosao dobro. Za nas malobrojne koji tu temu vidimo kao problem drustva, ovo nije dovoljno dobro. Ali, vazan je pokusaj!




    0



    0
  2. ako ništa bar solidan pokušaj da se prikaže snaga porodične ljubavi u kriznim vremenima.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *