Episkop, muftija i depeše

Piše Nikola Vrzić

Kako su beogradska ambasada Sjedinjenih Američkih Država i predsednik Srbije Boris Tadić radili na stvaranju proevropske pravoslavne crkve kojoj neće smetati nezavisno Kosovo, i istovremeno podržavali „umerenog“ novopazarskog muftiju Muamera Zukorlića

Majkl Polt, tadašnji ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji, zatražio je 2. juna 2006. godine od centrale u Vašingtonu da „striktno i u potpunosti“ zaštiti identitet osobe koja je 26. maja razgovarala sa službenikom njegove ambasade. Koliko je napora centrala uložila da bi ispunila ambasadorov zahtev nije nam poznato, ali od Džulijana Asanža i njegovog Vikiliksa Poltov izvor nije uspela da zaštiti. Pa je zahvaljujući obelodanjenim američkim diplomatskim depešama otkriveno da se episkop australijsko-novozelandski Irinej Dobrijević američkim diplomatama ispovedao o odnosima u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, objašnjavao ko je to od crkvenih velikodostojnika sa vladom Vojislava Koštunice radio na ućutkavanju „umerenih glasova“ u crkvi povodom Kosova, obećavao da će delovati na stvaranju „realistične, praktične i apolitične“ pozicije SPC-a o Kosovu i „drugim pitanjima od interesa za međunarodnu zajednicu“… Saznali smo zahvaljujući Vikiliksu još i kudikamo više o upornim pokušajima američkih činovnika da u Svetom sinodu SPC-a identifikuju svoje saveznike, o trudu uloženom da se  srpska pretvori u proevropsku pravoslavnu crkvu, o predsedniku Srbije Borisu Tadiću koji „iza scene radi u sprezi sa važnijim crkvenim umerenjacima, u pokušaju da utiče na izbor patrijarhovog naslednika“. I to pune tri godine pre smrti patrijarha Pavla; smrti koju je – kako se iz ovih priprema da zaključiti – bez sumnje skrhan, dočekao rečima: „Šta ću sad da radim? Na koga ću da se oslonim?“ (09BELGRADE1512)… Asanžov Vikiliks pomogao nam je, najzad, da se uverimo i da se američko uplitanje u religijske poslove u Srbiji nije ograničilo samo na Srpsku pravoslavnu crkvu, već i da su u raskolu u islamskoj zajednici u Srbiji imali svog favorita, sandžačkog muftiju Muamera Zukorlića. Kome su – gle slučajnosti! – podršku, zahtevajući samo da to ne bude obelodanjeno u medijima, potom pružili i predsednik Srbije Boris Tadić i njegov ministar odbrane Dragan Šutanovac.

VLADIKA ILI DOUŠNIK
Sve u svemu, uzmemo li u obzir i ono što je „Pečat“ povodom Vikiliksa pisao u poslednja dva broja, otkrivajući kako je aktuelna vlast u potaji postala saučesnik u uspostavljanju kosovske državnosti, američki rad na pripremi Srbije za sopstveno komadanje postaje još jasniji. Otimanje Kosova, koje je bilo propraćeno podrškom svim onim „umerenim“, „konstruktivnim“, „proevropskim“ i „reformatorskim“ snagama na srpskoj političkoj sceni – rečju, svima koji su, tom umerenošću svojih pokušaja da odbrane zemlju, iskazali spremnost da zarad vlasti prihvate otcepljenje naše Južne pokrajine – bilo je propraćeno i „dubinskim“ radom, u sprezi s pridobijenim političarima, na sličnom proevropskom umeravanju „ubedljivo najpoštovanije institucije, u koju društvo ima najveće poverenje“ (09BELGRADE1512), Srpske pravoslavne crkve.
Poverljiva depeša 06BELGRADE879 – ona u kojoj ambasador Polt traži da mu izvor, vladika Irinej Dobrijević, ostane sakriven – ponajbolje otkriva ovu paklenu zaveru diplomata, političara i crkvenih velikodostojnika protiv Crkve, države i naroda. „Premijer Koštunica nastavlja da sarađuje s konzervativnijim crkvenim velikodostojnicima kako bi onemogućio napore umerenih elemenata na definisanju balansiranog i nezavisnog stava SPC-a o statusu Kosova. Nastavićemo da pronalazimo načine da ojačamo umerenjake u SPC-u“, stoji u sažetku ove depeše, tek nagoveštavajući sav užas otkrića koja će uslediti. A ono što sledi je poverljivi razgovor sa neuspešno zaštićenim, u tom momentu sveže imenovanim vladikom australijsko-novozelandskim, tim „umerenim glasom u okviru crkve“.
Svojim umerenim glasom, dakle, vladika „poverava svoju duboku zabrinutost da premijer koristi svoj uticaj u crkvi da obezbedi punu podršku SPC-a vladinom stavu u pregovorima o statusu Kosova“. (Reč je, podsećamo, o sasvim jeretičkom stavu da „nećemo samo na rečima odbiti kosovsku nezavisnost; mi ćemo i delovati“, kako je rekao tadašnji premijer Vojislav Koštunica američkom izaslaniku Frenku Vizneru.) Ovaj vladika, elem, žali se svom američkom sagovorniku da ga je imenovanje za episkopa australijsko-novozelandskog „udaljilo od centra odlučivanja SPC-a“, ali „nas je uverio da će nastojati da ostane angažovan oko Kosova i u Beogradu do konačnog rešenja“.
Irinej Dobrijević ukazuje Amerikancima na koga još mogu da računaju, osim na njega samog: „On je episkopa Teodosija nazvao usamljenim glasom umerenosti“. Teodosije će, iznenađujuće li slučajnosti, u godinama koje su usledile postati episkop raško-prizrenski, umesto raščinjenog vladike Artemija; Artemija, koga je Polt „ubeđivao da blisko sarađuje sa svojim umerenim i progresivnim kolegama – kao što su episkopi Teodosije i Grigorije – na pozitivnom pristupu koji bi ohrabrio kosovske Srbe da doprinesu pravednom i trajnom rešenju“, ali mu je Artemije, na svoju nesreću, jasno stavio do znanja da „nema nameru da igra konstruktivnu ulogu u procesu pronalaženja konačnog rešenja“ (06BELGRADE1329).
One umerene glasove u crkvi, ipak, poveravao se Irinej Dobrijević, „marginalizovali su njihovi pretpostavljeni“, episkopi Irinej bački i Artemije i mitropolit Amfilohije, a ta je, „tvrda struja“, bila dodatno ojačana izborom episkopa mileševskog Filareta i „bosanskih episkopa“ u Sinod.
Sledi i širi, politički deo priče. Govori Irinej Dobrijević: „Irinej bački pokušao je da pronađe politički prodor ka predsedniku Tadiću kako bi rukovodstvo SPC-a približio liderima DS-a (kao što je slučaj sa DSS-om). Prema Irineju (Dobrijeviću), Tadić se izvikao na Irineja bačkog, govoreći da DS nije zainteresovana za takvu vrstu veza“. Primivši k znanju tu informaciju, ambasada SAD-a zaključuje kako bi „Tadićevo odbijanje da razvije odnos sa Irinejem bačkim moglo da bude u vezi sa činjenicom da Tadić iza scene radi u sprezi sa važnijim crkvenim umerenjacima, u pokušaju da utiče na izbor patrijarhovog naslednika“.
Sve u svemu, komentariše Polt na kraju ove svoje depeše, „pokušaj oca Irineja (Dobrijevića) da napravi realističan, praktičan i apolitičan stav SPC-a o Kosovu (i ostalim pitanjima od interesa za međunarodnu zajednicu) nailazi na poteškoće. Njegov rad u tom smeru učinio je njegov odnos s premijerom napetim, i izazvao sumnju u njegove motive kod konzervativnijih vođa SPC-a“.
I krajem te, 2006. godine, Majkl Polt razmišlja o odnosu religije i politike u Srbiji. Poverljiva depeša „Politička uloga Srpske pravoslavne crkve“, od 26. decembra 2006, navodi da je SPC od pada Slobodana Miloševića imala „važnu političku ulogu, sve više sarađujući s konzervativnim nacionalistima“. Iako se izražava očekivanje da će u bliskoj budućnosti, „dok status Kosova bude određivan“, crkva ostati „tvrdokorna“, Amerikanci vide i tračak (svoje) nade. Evo u koga se uzdaju: „Umereni glasovi u crkvi mogli bi da dođu u prvi plan ako reformisti budu predvodili sledeću koalicionu vladu“.

TADIĆEVA NADA
U tom trenutku, međutim, upravo zbog Kosova, SPC i Koštuničin DSS održavaju bliske veze, pri čemu je „insajder iz crkve“ ambasadi pojasnio da „DSS podržava ‘tvrdu liniju’ i protivi se jačanju umerenih snaga“. „SPC je imala centralnu ulogu u pomaganju Koštunici u donošenju njegovog Ustava, dok je patrijarh Pavle privukao veliku pažnju medija kada je iznet iz svog bolesničkog kreveta kako bi glasao ‘za’ na referendumu o ustavu“, navodi se u ovoj depeši.
Nasuprot ovim retrogradnim snagama, kako ih Amerikanci tumače, stoje one zdrave u koje se valja pouzdati: „Upućeni osmatrači kažu da je DS u poslednje vreme počeo da popravlja odnose sa umerenim crkvenim vođama, a neki tvrde da se Tadić nada da će uspeti da spreči da tvrdokorni konzervativac postane sledeći patrijarh“. Opet, baš kao i kada su osmatrali dešavanja na političkoj sceni Srbije, odnos prema Kosovu je ono što Amerikance najviše zanima. Zvanični stav crkve je, beleže tako, da „Kosovo mora da ostane integralni deo Srbije, pri čemu nezavisnost ili autonomija ne dolaze u obzir“. Međutim: „Međutim, ima frakcija u crkvi koje se zalažu za praktičniji odgovor na ovu situaciju. Episkop Teodosije je vodeća ličnost među umerenjacima po ovom pitanju“.
Crkveni konzervativci, sve u svemu, „zabrinuti su zbog približavanja Srbije Evropskoj uniji“, protive se učlanjenju u NATO, odbijaju papin dolazak u Srbiju, štaviše ne prihvataju ni „ostale pravoslavne crkve“ – makedonsku i crnogorsku. Ipak, optimista s izvesnim pokrićem (verovatno proisteklim iz direktnog uvida u dušu svojih srpskih saradnika, da ne kažemo kolaboracionista) ambasador Polt zaključuje vedro: „Ipak, ako bi reformatorske demokrate, poput DS-a, vodile sledeću koalicionu vladu, moglo bi da se stekne više podrške umerenim gledištima u crkvi“.
I nekako baš posle formiranja ove „sledeće koalicione vlade“ posle majskih izbora 2008. godine, 23. avgusta dolazi do otvorenog sukoba tvrdokornog Artemija sa umerenim Teodosijem. „Suština konflikta je u politici crkve na Kosovu, reflektujući pitanja koja su oborila premijera Koštunicu“, beleži depeša 08BELGRADE904. Artemije, „tvrdokorni protivnik saradnje s vlastima (nezavisnog) Kosova“, pripisuje se „Koštuničinom“ krilu SPC-a, dok „umereni episkop Teodosije veruje da prioritet SPC-a treba da bude ‘živa crkva’, drugim rečima dobrobit njenih vernika na Kosovu, što je položaj koji odražava politiku Tadićeve proevropske koalicije“. Poraz koji je u ovom sukobu doživeo Artemije, Amerikanci su shvatili kao „znak koji daje nadu da progresivnije snage u crkvi dobijaju snagu“.
Koje su to progresivnije snage, pored proevropskog Teodosija i Irineja Dobrijevića koji je svoju progresivnost demonstrirao kada se zabrinuo što se crkva i država zajednički bore protiv nezavisnosti Kosova? Američki favoriti otkrivaju se u nizu depeša u kojima se razmatra ko bi na tronu SPC-a mogao da nasledi patrijarha Pavla, pri čemu 09BELGRADE1512, navodeći da će „izbor novog patrijarha biti ključan u određivanju uloge SPC-a u modernoj Srbiji“, objašnjava ovoliko američko interesovanje za izbor novog patrijarha. Elem, depeša 09BELGRADE1354 otkriva da u poželjnu grupu potencijalnih naslednika, onih koji „nisu opterećeni istorijom“, spadaju episkopi zahumsko-hercegovački Grigorije, dalmatinski Fotije, budimljansko-nikšićki Joanikije i požarevačko-braničevski Ignatije. Nasuprot njima je – procenjivani su u američkoj ambasadi mogući kandidati za srpskog patrijarha – „stara garda“ u kojoj su, uz sve razlike među njima, Amfilohije, Irinej bački i Hrizostom žički, dok su kao „potencijalni kompromisni kandidati“ navedeni Irinej niški i Jefrem banjalučki.
Izbor Irineja niškog za 45. patrijarha srpskog Amerikanci su dočekali opreznim optimizmom koji izbija iz 10BELGRADE248. Oprez: „U svom prvom sastanku s ambasadorkom, patrijarh Irinej demonstrirao je mnoge od osobina koje su ga načinile kompromisnim kandidatom za naslednika patrijarha Pavla“. Optimizam: „Njegova spremnost da se pozabavi kontroverznim pitanjima, kao što su pomirenje s Vatikanom i sankcionisanje episkopa Artemija, slute na dobro“. Bilo bi lepo videti kako patrijarha Irineja u svojim depešama Amerikanci opisuju danas. Posle propasti pomirljivih planova za papin dolazak u Srbiju, ili one patrijarhove ocene da je NATO „pogan lek za našu ranu“, ili, nasuprot tome, posle njegove mnogo tiše reakcije na barikade na severu Kosova. No, za to ćemo morati da sačekamo neki novi Vikiliks…

UMERENI ZUKORLIĆ
Američko-tadićevska borba za pobedu umerene, pomirljive struje u Srpskoj pravoslavnoj crkvi ima krajnje zanimljivu paralelu u zbivanjima u islamskoj zajednici u Srbiji, koju nam takođe otkrivaju američke diplomatske depeše. Akteri su, naime, isti – verske vođe, američka ambasada, predsednik Tadić. I umerenost iznad svega, s tim što epitet umerenog u ovom slučaju, verovali ili ne, Amerikanci dodeljuju sandžačkom muftiji Muameru Zukorliću. To je, da ne bude zabune, onaj Zukorlić koji poručuje da je „autonomija Sandžaka sve izvesnija“, kliče da su „Bošnjaci u Sandžaku kao mali orlovi koji u svom gnezdu brzo stasaju i ono im postaje tesno“, Zukorlić koji govori da „između nas Bošnjaka kao nacionalnog korpusa i Beograda kao osovine vlasti, postoji nešto što se zove genocid. Taj genocid dešavao se u 11 navrata, a poslednji je bio u Srebrenici“, Zukorlić koji srpskim vlastima preti „zulumom“ kakav se dogodio na ulicama Egipta i Tunisa…
Zukorlić je za Amerikance umeren i „uprkos povremenim putovanjima u Iran“ s kojih je, prema glasinama koje prenosi depeša 06BELGRADE1842, umeo da „donese značajna sredstva iz Teherana za upotrebu u političke svrhe“, pa čak i uprkos sopstvenom priznanju (07BELGRADE1551) da se sastaje sa Irancima koji ga upozoravaju da „postaje previše blizak Sjedinjenim Državama“…
U jesen i zimu 2006. godine, otkad datiraju prve sandžačke depeše, Amerikanci potvrđuju da je umereni Zukorlić „saveznik Rasima Ljajića“ u njegovom sukobu sa Sulejmanom Ugljaninom koji je 2004. godine „napustio DS-ovu grupu i priključio se Koštuničinoj koaliciji“. Ugljanin, inače, u to vreme podržava donošenje novog Ustava Srbije, Ljajić pak sa Zukorlićem i još nekolicinom muslimanskih stranaka potpisuje deklaraciju protiv Ustava u kojoj se tvrdi da „novi Ustav Srbije ignoriše zahteve Bošnjaka i dodatno ih marginalizuje“ (06BELGRADE1842). Amerikanci u tom sandžačkom sukobu – ko bi to očekivao – staju na stranu Ljajića i ostalih u njegovoj koaliciji, navodeći da će sa „Nacionalnim demokratskim institutom i Međunarodnim republikanskim institutom razmotriti koji je najbolji način“ da im pomognu (obe su ove organizacije, inače, izbornu pomoć pružale i DS-u i LDP-u, kako je „Pečat“ pisao pre dve nedelje).

LJAJIĆEVI IZVEŠTAJI
Ili je, ipak, američka podrška Ljajiću potpuno očekivana? Na koncu, reč je o čoveku, funkcioneru države Srbije i popularnom političaru, koji sa ambasadom SAD-a sarađuje na nedeljnom nivou. To jest, podnosi im izveštaje. 06BELGRADE1644: „U svom nedeljnom sastanku sa službenicima ambasade 29. septembra, Ljajić nije imao ništa novo da izvesti (…) Komentar: Ljajić deluje sve utučeniji na našim nedeljnim sastancima“. Ili, 07BELGRADE797: „Pravdalački Rasim Ljajić, predsedavajući Nacionalnog saveta za saradnju s Haškim tribunalom, sastao se sa službenicima ambasade 5. juna da ispravi informacije koje je dostavio u vreme operacije hapšenja Tolimira“. I tako dalje, ima toga još…
Elem, vratimo se u Sandžak. Depeša 06BELGRADE2007 beleži da je „strateški cilj“ SAD-a da „podrži umerene i progresivne islamističke elemente u Sandžaku“, uz obrazloženje tog cilja: „Sandžački muftija je duhovni vođa većine muslimana u Srbiji i bio je umereni vođa u postupanju s nama. Podrška njemu i ostalim umerenim islamskim vođama u Sandžaku i drugde u Srbiji ojačaće njihov autoritet u njihovim zajednicama i sprečiti radikalnije uticaje iz susednih zemalja“.
Sledeća, 2007. godina, donosi sukob između Islamske zajednice u Srbiji (Muamera Zukorlića) i Islamske zajednice Srbije (Adema Zilkića, koga podržava Sulejman Ugljanin). Reč je, uzgred budi rečeno, kako Amerikanci konstatuju u 07BELGRADE1394, o „rascepu koji očigledno nije oko religije već je to pre politički i ekonomski grabež za potencijalnim dobrima – i profitom – islamske zajednice u toj oblasti“.
Rascep prati i „upozorenje lokalne bezbednosne zajednice da bi, u borbi za podršku, sandžačka islamska zajednica, kroz svoje bliske veze sa bosanskim Rijasetom, mogla da dovede svoje pristalice u kontakt sa ekstremnim elementima u Bosni“.
Ali, koliko uopšte vrede upozorenja bezbednosnih službi, pokazuje drugi primer koji nalazimo u Vikiliksovim depešama. Depeša 09BELGRADE845 govori da je predsednik Tadić sa ministrom spoljnih poslova Turske Ahmetom Davutogluom potpisao memorandum o razumevanju, kojim je turskoj državnoj agenciji za razvoj i pomoć TIKA dozvoljeno da otpočne s radom u Srbiji. Tadić je to potpisao iako depeša dalje navodi da je njegov savetnik Aleksandar Knežević „rekao da će Beograd pažljivo pratiti aktivnosti TIKA-e, zabrinut zbog (…) ‘neprikladnih aktivnosti’, što je moguća referenca na srpsku bojazan da je TIKA produžena ruka turskih bezbednosnih snaga“. Da bojazan oko veza TIKA-e s turskim službama nije bezrazložna, uostalom, pokazuje depeša 06ANKARA4822, koja govori o pomoći iračkoj vojsci preko ove organizacije, i 09ASHGABAT1630, svedočanstvo o policijskoj saradnji s Turkmenistanom koja se uspostavlja posredstvom TIKA-e. (Mada, prema 09BELGRADE304, Rasim Ljajić reče da su „lažne optužbe da je TIKA paravan za turske bezbednosne službe“. Neka mu poveruje ko hoće.)
Tek, kad je predsednik mogao da nam u zemlju dovede (mogući) paravan za inostrane obaveštajce – i to ne sasvim prijateljski nastrojene, jer Turska je priznala Kosovo – zašto bi bilo koga zabrinula moguća veza onoliko umerenog Zukorlića sa bosanskim ekstremistima? Pogotovo što je, prema 07BELGRADE2007, „Zukorlić marljivo radio na obezbeđivanju međunarodne i lokalne podrške, uključujući predsednika Tadića i Rasima Ljajića“, pri čemu podršku nije tražio praznih ruku. 07BELGRADE372: „Koristio je svoj uticaj u zajednici da podrži Tadića“.
Kome će se Amerikanci prikloniti, Zukorliću ili Zilkiću, postaje jasnije kada Nil J. Meknil, regionalni oficir bezbednosti u ambasadi SAD-a u Beogradu, 2. aprila 2007. od srpske policije traži da „obezbedi ličnu zaštitu novopazarskom muftiji“, dok praktično sve dileme nestaju s depešom 07BELGRADE1627, od 10. decembra 2007, u kojoj je zabeleženo da je Sulejman Ugljanin „okrivio SAD za rascep u islamskoj zajednici i optužio Sjedinjene Države da podržavaju ‘tog ubicu’ muftiju Muamera Zukorlića“.
A Tadićev Beograd? Depeša 08BELGRADE279, kao merilo sve naše bede, ne predstavlja baš nikakvo iznenađenje: „Tokom poslednje posete zamenika šefa misije, on (Zukorlić – prim. N.V) joj je dao kopiju pisma koje je potpisao (bosanski muftija Mustafa) Cerić, u kojem zahteva od Tadića da prizna Zukorlića kao glavnog muftiju u Srbiji. Zukorlić kaže da Tadić nije odgovorio Ceriću, ali je tiho pružio svoju podršku posetivši Zukorlića kada je došao u Novi Pazar tokom predizborne kampanje. Tadić je zahtevao da prilikom posete ne bude novinara (…) Gradonačelnik Tutina Kučević takođe je naveo ovaj ‘tajni’ sastanak sa Tadićem, kao i potonji sastanak sa ministrom odbrane Šutanovcem, kao ‘dokaz’ da Zukorlić ima podršku DS-a i vojske“.
Bilo je to uoči majskih izbora 2008. godine, posle kojih su i Ljajić i Ugljanin postali ministri u novoj vladi. „Birati između Ljajića i Ugljanina, rekao je Hajram Đekić iz LDP-a, je kao da birate između raka i leukemije“, beleži depeša od 24. marta 2008. godine dilemu s kojom se Tadić suočio nekoliko meseci kasnije, kada je sastavljao vladu. Pa je izabrao oba.
A već naredne, 2009. godine, postalo je potpuno jasno da su stara savezništva u Sandžaku prekinuta; muftija Zukorlić zagazio je dublje u politiku, a Ljajić je „opisao obe islamske zajednice kao korumpirana ‘lična preduzeća’ Zukorlića i Zilkića, dodajući da je teško odrediti da li su to ‘Mercedes servisi ili islamske zajednice’“. Amerikancima pak kao da je svrstavanje u međuvremenu postalo nebitno, jer ova pojava nekolicine zavađenih, jakih igrača na tom prostoru (podvlačimo, i Ugljanin je optužio SAD za rascep u islamskoj zajednici) „stvorila je dobre izglede za međunarodnu zajednicu“ (09BELGRADE304) da se umeša… I da, slutimo, iskoristi to za dodatnu destabilizaciju, a time i uticaj na Srbiju Borisa Tadića. Šta će još od njega tražiti, možda je bolje i da ne nagađamo.
Kako god, tek Agencija „Frans pres“ u utorak nas je izvestila da je javni tužilac u Tirani najavio pokretanje pretkrivičnog postupka protiv albanskih političara spomenutih u Vikiliksovim depešama. Znači li to da su oni uradili i nešto gore od redovnog podnošenja izveštaja o državnim tajnama američkoj ambasadi, od višegodišnjeg rada na cepanju sopstvene zemlje, od laganja sopstvenog naroda, podrivanja njegove crkve i potpomaganja onih koji u tom narodu vide genocidne zločince? Mora da jesu, čim se beogradski kolega albanskog javnog tužioca povodom Vikiliksa nije ni oglasio…