DŽOZEF ŠTIGLIC Nobelovac među antiglobalistima

Piše Vladislav Panov

Američki ekonomski ekspert, pisac, predavač i univerzitetski profesor,  Džozef Štiglic, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 2001. godine, posle rada u ključnim institucijama onoga što se smatra stubovima globalizacije i savremene zapadne ekonomije, postao je jedan od ključnih kritičara i protivnika tog sistema

Vrhunska klasa, intelektualna i ona s kojom se čovek ističe od drugih dosegavši zenit u svom poslovnom dokazivanju i napredovanju, u krugu intelektualaca koji su sa raznih pozicija idejno prikopčani takozvanom „antiglobalističkom pokretu“, bez konkurencije je oličena u pojavi, bolje reći liku i delu, američkog ekonomiste jevrejskog porekla Džozefa Štiglica. Njegov intelektualni i stručni kapacitet je toliko iznad čak i samog vrha u oblasti kojom se bavi da je odavno postao nedostižni etalon poređenja. Uz njegovo ime godinama mediji pridodaju i to da je on najcitiraniji ekonomista današnjice. Iako, povremeno osporavan, posebno kada se usuđivao da kritikuje savremeni kapitalistički sistem i ustrojstvo modernog globalizovanog tržišta kao njegove pozornice, Štiglic je čak i od najljućih protivnika uvek bio vrlo poštovan. Njegove teorije i komplikovane ekonomske jednačine s kojima je iz korena promenio način na koji se najvažnije ekonomske pojave tumače, predviđaju i u praksi dokazuju, posebno u oblasti mikroekonomije, dovele su ga i do Nobelove nagrade za ekonomiju 2001. godine. On je ovo prestižno priznanje podelio sa još dvojicom kolega za novu teoriju informacione asimetrije revolucionarnom tvrdnjom da su savremena kapitalistička tržišta efikasna samo u izuzetnim okolnostima, što je potpuno suprotno od dotadašnje teorijske dogme u ovoj oblasti. Tako antiglobalistički pokret može da se podiči da u svojim redovima ima i jednog Nobelovca.
Ono što je, međutim, karakteristično za ovaj krug intelektualnih otporaša odlučnih da se po svaku cenu suprotstave globalizaciji i sunovratu civilizacije, u koji ona neminovno vodi, jeste činjenica da je Štiglic dobar deo svoje karijere proveo „s one strane“, u institucijama koje su dokazani stožeri Novog svetskog poretka i globalizacije. Jer, on je bio visoki funkcioner „Svetske banke“, ali i šef Odbora ekonomskih savetnika u Kabinetu predsednika Bila Klintona. Kada je u jeku sudbonosnih sukoba antiglobalizacionih snaga sa policijom u Sijetlu 1999. godine javno stao na njihovu stranu, dobio je otkaz od „Svetske banke“ i to je postao sudbonosni trenutak za njegovo dalje poslovno angažovanje. Štiglic je od tada okrenut teorijskom i stručnom radu, nevezan zahtevima moćnika i njihovih interesa ili velikih institucija. Zapravo, on od tada osniva sopstvene. U tom smislu je najpoznatiji kao osnivač Internacionalnog kolegijuma, organizacije najumnijih ljudi iz raznih oblasti rešenih da posle učešća u svakojakim institucijama vlasti i politike konačno konkretno nešto zaista i urade za dobrobit čovečanstva. Ovaj kolegijum je nameran da se angažuje kad god to prilike zahtevaju, a sastavljen je od bivših političara, cenjenih naučnika i eksperata iz mnogih oblasti, sa posebnim akcentom na polje etike. Njihov cilj je da pokušaju da pruže nove načine za prevazilaženje teškoća u stvaranju trajnog mira u svetu i uslova za njegovo ekonomsko samoodržanje. Štiglic je, inače, redovni profesor na Univerzitetu „Kolumbija“, a honorarno se pojavljuje i na raznim drugim mestima, uključujući i Univerzitet u Pekingu, kao i „Centar za ekonomska istraživanja“ u Pragu, u kojem ima status i funkciju stalnog člana. Pre dve godine je bio na čelu Komisije eksperata za reformu internacionalnog monetarnog i finansijskog sistema, u praksi poznatijoj kao Štiglicova komisija. Ovo specijalno stručno telo je osnovano na inicijativu i uz pokroviteljstvo Ujedinjenih nacija, s ciljem da ta Komisija postane neka vrsta nadzornog tela nad funkcionisanjem svetskog finansijskog sistema, uključujući čak i rad „Svetske banke“ i „Međunarodnog monetarnog fonda“, a u cilju da kad god to bude neophodno sugerišu potrebne korake članicama kako bi se omogućilo stvaranje pravednijeg ekonomskog poretka u svetu.
Profesor Štiglic je, međutim, izuzetno vredan i čitan pisac. Pored preko trista objavljenih stručnih radova, autor je niza knjiga koje su se bavile uzbudljivim problemima iz vrlo različitih ekonomskih i političkih oblasti savremenog sveta. Najpoznatiji radovi u ovom segmentu njegove karijere su izdanja „Globalizacija i njena nezadovoljstva“, „Bučne devedesete“, „Kako radi globalizacija“, „Stabilnost uz rast: makroekonomija, liberalizacija i razvoj“, „Gde je socijalizam?“, „Slobodni pad: Amerika, slobodna tržišta i sunovrat svetske ekonomije“. „Rat od tri triliona dolara“… Sami naslovi dovoljno govore o aktuelnosti i ozbiljnosti, pa samim tim i zanimljivosti ovih knjiga i njenih tema koje su kroz fokus ekonomije obuhvatile tekuća politička  pitanja i stanja širom planete.

______________

O „Međunarodnom monetarnom fondu“

Reći će vam da je „Međunarodni monetarni fond“ arogantan. Reći će vam da „Međunarodni monetarni fond“ ne sluša zemlje u razvoju kojima bi trebalo da pomogne. Reći će vam da je MMF tajnovit i izolovan od demokratske odgovornosti. Reći će vam da MMF i njegovi ekonomski lekovi često ne samo da nemaju lekoviti učinak, nego i da pogoršavaju stanje posrnule ekonomije. Reći će vam i da u tom procesu navodnog lečenja MMF ume da sporost pretvori u recesiju, a recesiju u depresiju. I biće u pravu. Radio sam kao šef ekonomista „Svetske banke“ punih pet godina, krajem devedesetih. Bio je to najteži period globalne ekonomije tokom poslednjih pedeset godina prethodnog veka. I video sam kako MMF, u paru sa američkim Ministarstvom finansija, „odgovara“ na tu krizu. I bio sam užasnut i zaprepašćen!

______________

„Globalizacija i njena nezadovoljstva“

…Ekonomska politika koju zastupaju „Međunarodni monetarni fond“, „Svetska banka“ i „Svetska trgovinska organizacija“ je zasnovana na neoliberalnim pretpostavkama koje su u samoj svojoj suštini neosnovane. I u tome leži najveći problem i globalizacije i svetske ekonomije. Jer, iza ideologije slobodnog tržišta nalazi se model takozvane „motivacije profita“, po kojem sve ekonomije do efikasnosti vodi „nevidljiva ruka“. Ta se teorija pripisuje Adamu Smitu. Smatra se jednim od najvećih uspeha moderne ekonomije da pokaže smisao i uslove pod kojima su ove Smitove pretpostavke tačne. Ispostavilo se, međutim, da su tačne u vrlo retkim situacijama. Najnovija saznanja govore da kad god su tržišta i informacije nekompletni, što je uvek slučaj sa nerazvijenim tržištima i ekonomijama, ta nevidljiva ruka je prilično nesavršena. I još važnije, umesto te ruke postoje intervencije države koje, u principu, mogu da pospeše efikasnost tržišta. Restrikcije koje utiču na uslove pod kojima tržišta uspevaju da budu efikasna su od izuzetnog značaja… Politika MMF-a je direktno odgovorna za argentinsku i istočnoazijsku finansijsku krizu. Njima i Rusija može da zahvali što nije uspela da pređe na tržišnu ekonomiju, a zemlje podsaharske Afrike što su i dalje u rangu potpuno nerazvijenih ekonomija. Katastrofalna situacija u ekonomiji većine država u razvoju direktna je posledica nakaradne politike MMF-a, koja se ogleda u insistiranju na privatizaciji državne imovine, fiskalnoj strogosti, liberalizaciji tržišta kapitala i trgovine, kao i na uvođenju previsokih kamatnih stopa…

______________

„Kako radi globalizacija“

…U inicijalnoj promociji globalizacije prikazivane su mnoge pozitivne strane koje će ovaj proces imati na razvoj u svetu. Išlo se u tom poliranju dotle da se jedno vreme uz pominjanje globalizacije najčešće čuo ushićeni komentar i stručnjaka i političara, da je ona toliko dobra da je nemoguće da može da bude istinita. I bilo je tako. Jer, uz globalizaciju osim tih promotivnih divnih stvari išao je i niz negativnih koje su izazivale ozbiljne probleme u svetu, posebno među nerazvijenim zemljama. Suštinski problem iz kojeg posledično proizlaze svi ostali je što pravila koja se tiču globalizacije favorizuju razvijene zemlje, dok istovremeno one koje su u razvoju tonu još dublje u probleme i siromaštvo. Globalizacija, dalje, jedino priznaje monetarnu vrednost dok u potpunosti ignoriše ostale faktore, čak i sve ono što čini životnu okolinu. Globalizacija veoma nesrećno utiče na demokratiju zemalja u razvoju. Te zemlje su prinuđene da pozajmljuju ogromne sume novca od drugih zemalja i „Svetske banke“, i samim tim činom odriču se brojnih beneficija demokratskog uređenja jer sa pozajmicama idu i mnoge obaveze koje ograničavaju njihove demokratske slobode. Najosnovnija zamerka globalizaciji je i suštinska: ona nije ispunila obećanje prosperiteta. I, s druge strane, vrhunska štetnost novog sistema globalizacije ogleda se u tome što u suštini prisilno uvodi novi ekonomski sistem zemljama u razvoju. Te „nove ekonomije“ koje one prisilno moraju da primene bivaju opravdano shvatane kao amerikanizacija njihovog kompletnog društva, od politike do kulture. I baš je to uzrokovalo najsnažniju ozlojeđenost, a onda i otpor prema globalizaciji, a što je na kraju dovelo do silne finansijske štete…