CRNA GORA Potezi visokog rizika

Piše Miroslav Stojanović

Crna Gora očigledno srlja u duboku političku krizu i još oštriju podeljenost. Nastavak dijaloga s premijerom moguć je samo posredstvom imejla ili – goluba pismonoše

Merkelova je zaobišla Crnu Goru, što je bar u prvom trenu, i u ne baš upućenoj javnosti, izazvalo izvesnu gorčinu i očiglednu medijsko- protokolarnu zbunjenost. Prvo je najavljeno da će u okviru njene „balkanske turneje“ skoknuti i do Podgorice, pa je to s nadležnog mesta brzo demantovano: Crna Gora je ovoga puta morala da se zadovolji vizitom šefa diplomatije Gvida Vestervelea, što za „đetiće“ i nije mogla da bude velika uteha. Brzo je, međutim, usledilo olakšanje, kada se na beogradskom primeru videlo kako reska može da bude moćna gošća, „najmoćnija žena sveta“.
Ni s (koketnim) Vesterveleom nije prošlo bez uzbuđenja i iritacija: gost je izdiktirao da se na jednom mestu sakupe kosti izginulih esesovaca i vermahtovaca u Drugom svetskom ratu rasute po crnogorskim kamenjarima i vrletima, i lepo uredi njihovo groblje. Domaćin, šef diplomatije Roćen, s neskrivenim  oduševljenjem je prihvatio obavezu i označio je kao gotovo istorijski i „civilizacijski iskorak“ Crne Gore na njenom putu u Evropu. Ne zna se samo čija je cinična maštovitost otišla tako daleko: groblje će biti uređeno na prostoru kasarne koja je nosila ime narodnog heroja u Danilovgradu!

BEZ DOGOVORA NEMA PREGOVORA
A da ni crnogorsko nezaustavljivo putovanje u Evropu i kad nema Kosova neće teći glatko, saopštio je, takođe nedvosmisleno i resko, umesto Merkelove, novi nemački ambasador koji je primljen u zvaničnu audijenciju kod šefa države Filipa Vujanovića i predao akreditive pre nego što je uspeo da se raspakuje: ni govora o početku pregovora za članstvo u Evropskoj uniji, bio je kategoričan gospodin Pius Fišer, ako se vlast i opozicija u najkraćem roku ne dogovore oko famoznog izbornog zakona.
A kao zađavola, do tog dogovora nikako da dođe. Isprečio se jezik, i to – srpski. U političkom nadgornjavanju vlasti i opozicije – a zapaljiva rasprava o poziciji ili preciznije osionoj (oficijelnoj) diskriminaciji srpskog jezika u Crnoj Gori i njenom školskom sistemu, kojim, inače, govori (statistički nadmoćna) većina građana, najmanje je, očigledno, lingvističko pitanje – „napredovalo“ se unazad: Vlada je, preko premijera Lukšića, u novoj rundi pregovora s liderima tri opozicione stranke Srđanom Milićem (Socijalistička narodna partija), Andrijom Mandićem (Nova srpska demokratija) i Nebojšom Medojevićem (Pokret za promene), prethodnu, „neprihvatljivu ponudu“ zamenila novom, ovoga puta – „nepristojnom ponudom“.

ĐUKANOVIĆEV HAZARD
Ako je u prvoj varijanti, koja je za opoziciju bila uprkos početnoj euforičnosti Andrije Mandića („Dobili smo više nego što smo očekivali“) napokon neprihvatljiva, većinski srpski jezik bar na jedan stepenik bio približen novoproklamovanom, a u vladinoj interpretaciji neprikosnovenom crnogorskom jeziku, ne i izjednačen s njim, u novoj verziji je i taj „ustupak“ prebrisan.
Učinjeno je to, očigledno, na imperativan zahtev Mila Đukanovića, u šta opozicija uopšte ne sumnja. Poslovično sklon političkom hazardu, Đukanović je povukao potez visokog rizika – kockajući se s eventualnim prolongiranjem briselske odluke o početku pregovora s Crnom Gorom, do čega mu, uveren je lider najjače opozicione stranke SNP, nije stalo – i „zategao konopac“ kako bi, i u ovoj prilici, pokazao opoziciji – i posebno njegovom nasledniku na premijerskom položaju – ko je i dalje, iako bez državnih funkcija (povlačeći se s mesta predsednika vlade, zadržao je (samo) kormilo vladajuće Demokratske partije socijalista) stvarni gazda u kući.
Đukanović je, prema verziji koja je puštena u opticaj, procenio da je mladi junoša (Lukšić), makar s formalnim ustupcima opoziciji, otišao predaleko. I da je jogunasto i prebrzo pokušao da se izvuče ispod njegove pokroviteljske, a teške senke.
U svakom slučaju, Đukanović je zagrmeo u jednom intervjuu i odsečno precizirao svoju, i zvaničnu, poziciju: „Inicijativa opozicije o izjednačavanju (srpskog i crnogorskog) jezika je pokušaj urušavanja politike DPS-a i vlasti u Crnoj Gori“.
Uz to je sledilo njegovo objašnjenje upućeno zbunjenoj javnosti i žestokim kritičarima crnogorske jezičke lakrdije, da se radi o državnom projektu. Pri tom je opet pribegao manipulacijama. Ni slučajno se, primetio je u već spomenutom intervjuu jednoj beogradskoj televiziji, prilikom preimenovanja srpskog jezika u crnogorski nije baratalo statističkim podacima: reč je o jeziku države, a ne o jeziku etničkih Crnogoraca.
Učinjeno je samo ono, konstatovao je Đukanović, čemu su pribegle ostale države u regionu, nastale raspadom Jugoslavije. Samo je pri tom „prevideo“ da spomene jednu „sitnicu“: da su, za razliku od Crne Gore i Crnogoraca, Hrvati već imali svoj jezik, a da je u Bosni i Hercegovini srpski, zvanično i u svemu, ostao i opstao izjednačen sa novouvedenim bosanskim (bošnjačkim) i hrvatskim jezikom.

ZAPALJIVI INTERVJU
Frontalnim obračunom s ovdašnjim medijima (na udaru su se našle „Vijesti“ i „Dan“), opozicijom kao remetilačkim i zavereničkim faktorom, a posebno opasnostima koje, eto, iz Beograda nesustalo prete crnogorskoj državnosti i suverenitetu, Đukanović je dodatno uzburkao ovdašnje ionako usključale političke strasti.
Uvek zatečeni i najčešće zbunjeni opozicioni prvaci su uzvratili upozorenjem da bi „Đukanovićeva opsednutost“ i stavovi koje je gromoglasno lansirao „morali biti signal za uzbunu“ i premijeru Lukšiću i međunarodnoj zajednici koja je „Đukanovića sklonila s političke scene“ kako bi Crna Gora mogla da „počne s evropskim integracijama“.
Portparol Nove srpske demokratije Jovan Vučurović je prihvatio Đukanovićevu konstataciju da opozicija pokušava preko jezika da „uruši politiku DPS-a“. Opozicija to zaista treba da učini „svim raspoloživim kapacitetima“, jer je ta politika „dovela do podjela i mržnji, progona istorijske i tradicionalne Crne Gore i njenih vrijednosti, jačanja organizovanog kriminala, terora nad medijima i političkim neistomišljenicima, na desetine hiljada ljudi ostavila bez posla, pozatvarala nekada velike firme i promovisala diskriminaciju kao državni projekat“.
Takva politika DPS-a , zaključio je Vučurović, mora biti urušena i promenjena „ako Crna Gora želi da bude dio civilizovane Evrope“, a Đukanoviću poručio da se „vremena mijenjaju“ i da u Crnoj Gori više nikoga ne mogu uplašiti „njegova ratoborna retorika i ostrašćene izjave“.
Poslanik Pokreta za promene Koča Pavlović je povodom spornog intervjua primetio da bi šef DPS-a (Đukanović) „medijski istrošen“, „politički prevaziđen“ i „u međunarodnoj zajednici otpisan“, ubrzo mogao „ustvrditi kako su ga mediji spriječili u namjeri da dovijeka vlada Crnom Gorom“, iako „mi koji smo zdravi u glavi znamo da ga nisu makli mediji nego Amerikanci i Evropljani“, zbog „mafijaštva, a ne lošeg (medijskog) imidža“.
Uz Đukanovićevu „asistenciju“ (ili naredbu) ili ne, premijer Lukšić je prethodnu „velikodušnu“, a u suštini neprihvatljivu ponudu, o kojoj je „Pečat“ nedavno kritički pisao, u novom dijalogu s liderima malokrvne opozicije zamenio još gorom.

RAT KOSE CRTE I ZAPETE
U prvoj verziji, da podsetimo, Vlada je ponudila sporazum u kojem je bilo definisano, i fiksirano i prioritetno, da se „nastava izvodi na crnogorskom jeziku“, sledio je zatim stav, u drugoj ravni, da se „imajući u vidu istu lingvističku osnovu nastava izvodi i na srpskom jeziku kao jeziku u službenoj upotrebi“, a potom, praktično u istoj ravni sa „degradiranim“ srpskim : „Poštujući prava manjinskih naroda nastava se izvodi i na bosanskom, albanskom i hrvatskom jeziku kao jezicima u službenoj upotrebi“.
Nova verzija je i to „retuširala“. Umesto nje je stigao novi tekst premijerove (vladine) ponude:
„Polazeći od Ustava Crne Gore, koncepta građanske države, a imajući u vidu istu lingvističku osnovu crnogorskog i srpskog jezika,  nastavnim planom i programom obezbeđuje se NASTAVA  IZ CRNOGORSKOG/MATERNJEG JEZIKA I KNJIŽEVNOSTI.
Srpski se, dakle, i ne spominje. On će moći da nađe mesto samo iza ove kose crte. Kao i albanski, bošnjački i hrvatski. Premijer Lukšić je, naime, objasnio da bi se u „cilju operacionalizacije“ učenici mogli da opredele uz koji naziv jezika će im biti uneta ocena u knjižice i svedočanstva: uz crnogorski jezik i književnost, crnogorski/srpski jezik i književnost, crnogorski/bosanski jezik i književnost ili crnogorski/hrvatski jezik i književnost.
U novu premijerovu ekvilibristiku uneta je, kako se ponadao, „spasonosna“ kosa linija (kroz) koja je trebalo da upućuje na prividnu ravnopravnost jezika „iste lingvističke osnove“, pri čemu je srpski jezik „gurnut“ u istu ravan s jezicima nacionalnih manjina (s hrvatskim, na primer, kojim ovde govori svega 0, 45 odsto građana!) i tako „većina (nasilno) izjednačena s manjinom“.
Izbegnut je tako, i prebrisan, ključni zahtev opozicionih stranaka o „apsolutnom izjednačavanju većinskog srpskog jezika sa crnogorskim u nastavnom procesu“ koji se pozivao na podatke s poslednjeg popisa: srpskim jezikom u Crnoj Gori govori 42,88 odsto građana, crnogorskim 36,97, albanskim 5,27, bošnjačkim 5,33, a hrvatskim 0, 45 odsto.
Predsednik Demokratske srpske stranke Ranko Kadić je odmah konstatovao da novi Lukšićev (vladin) predlog „samo dalje ponižava srpsku jezičku zajednicu u Crnoj Gori“. Našao se, međutim, opet jedan od stranačkih lidera iz pregovaračkog „trilinga“ koji je promptno i euforično, onako kako je to u prvoj varijanti učinio Andrija Mandić, pozdravio vladinu ponudu. Ovoga puta učinio je to, hvaleći Lukšića kao „tolerantnog pregovarača“, predsednik Pokreta za promene Nebojša Medojević,  iako je očigledno bilo da je premijerova ponuda neprihvatljiva liderima dve druge opozicione stranke,  Srđanu Miliću i Andriji Mandiću.
U svom poslovičnom „vrludanju“, Medojević je, ipak, demonstrirao „opozicionu solidarnost“ i prihvatio da tri stranke izađu sa jedinstvenom kontraponudom. U njoj se, famoznoj Lukšićevoj „kosoj crti“ suprotstavila sada – zapeta. Ključni stav njihovog „demarša“ glasio je: „Polazeći od Ustava Crne Gore, koncepta građanske države, a imajući u vidu istu lingvističku osnovu crnogorskog i srpskog jezika, nastavnim planom i programom obezbeđuje se nastava IZ CRNOGORSKOG, SRPSKOG, a onda je tu usledila kosa crta (/) iza koje bi se u okviru maternjeg jezika ređali albanski, bošnjački i hrvatski“.

PREMIJER NA BALTIKU
Premijeru su pred ponovljeni susret, noseći mu „jedinstvenu ponudu“, poručili da „bez srpskog nema dogovora“. Lukšić je to glatko odbio, ostavljajući „odškrinuta vrata“ za dijalog i – odleteo u posetu baltičkim zemljama. Nastavak dijaloga je tako postao moguć uz pomoć imejla ili – goluba pismonoše.
Iako se sve to događa u „minut do dvanaest“ i pred vladom stoje dva neumoljiva datuma – školska godina i hitno usvajanje izbornog zakona, što je prvi uslov za eventualno određivanje datuma za početak pregovora s Briselom o pristupanju Crne Gore Evropskoj uniji, čega nema bez saglasnosti vlasti i opozicije oko jezika! – ona demonstrira nepopustljivost. Očigledno uverena da će, kao i toliko puta ranije, opozicija na kraju biti prinuđena da baci koplje u trnje. I propustiti poslednju priliku da radikalizacijom svojih zahteva, uključujući i ustavne promene, zaustavi rastakanje srpskog nacionalnog bića u Crnoj Gori.
Predsednik Otadžbinske srpske stranke Aleksandar Stamatović opominje i upozorava stranačke kolege da su „Srbi u Crnoj Gori na velikom ispitu“ i „raskrsnici borbe za očuvanje svog identiteta“. Na strankama koje trenutno predstavljaju srpski narod u Parlamentu je „istorijska odgovornost da ne dopuste manipulacije režima“. Ne treba nam ulazak u Evropsku uniju, poručuje Stamatović, ako će deo tog paketa biti „gubitak identiteta“.
Opozicioneri, istina, najavljuju rešenost da ovoga puta, bar kad je srpski jezik u pitanju, idu odlučnije i radikalnije. „Ako u sledeća dva dana“, saopštili su minulog utorka, „ne postignemo dogovor, ne ostaje nam drugo rešenje nego da bojkotujemo republički, a možda i lokalne parlamente. Ne vidimo zašto bismo ostali u poslaničkim klupama ako ne uspemo da sprečimo diskriminaciju jezičke većine“.
Lider Nove srpske demokratije Andrija Mandić je posle poslednjeg sastanka s premijerom konstatovao da „Crna Gora ulazi u tešku političku krizu“ i saopštio da njegova deca „neće ići u školu dok se ne obezbijedi ravnopravnost srpskog jezika sa crnogorskim“. Dobio je u tome podršku kolege iz Socijalističke narodne partije Srđana Milića, koji je označio mogući bojkot nastave kao „potpuno legitiman čin odbrane od diskriminacije“.
Da li će do bojkota nastave, čime prete iz više crnogorskih gradova, od Berana do Herceg Novog, i bojkota Parlamenta koji najavljuju opozicioni lideri zaista doći, znaće se najverovatnije kada ovaj broj „Pečata“ bude na kioscima.