Почетна / Култура / Budalaština (o novom romanu I. Marojevića)

Budalaština (o novom romanu I. Marojevića)

Piše Aleksandar Dunđerin

Srpska književnost u Marojevićevim delima dobija knjige koje navodni „genocidni gen“ srpskog naroda od ratova devedesetih proširuju i na period za vreme i posle Drugog svetskog rata. I to im je jedina svrha, da svedoče o Srbiji kao zemlji „neuredne istorije“, kao središtu neodređenog haosa koji su ostavili naši očevi i dedovi, i koji nas čini združenim krivcima

Za vreme trodnevnog boravka u Srbiji (17-20. maja 2011. godine), španski novinar i pisac Huan Gomes Hurado (autor bestselera „Božji špijun“ i „Ugovor sa Bogom“, kojima pretenduje da preotme krunu Denu Braunu kao najkomercijalnijem svetskom piscu) izjavio je u intervjuu „Večernjim novostima“ kako je sa srpskom istorijom, tradicijom, kulturom i umetnošću upoznat zahvaljujući Ivu Andriću, Emiru Kusturici i – Igoru Marojeviću(!?) Staviti (ispod)prosečnog pisca rame uz rame sa jednim od najvećih književnika i reditelja u našoj istoriji, znači ili biti potpuno neobavešten o aktuelnim događanjima u srpskoj umetnosti, ili učestvovati u jednom širem (evropskom) projektu koji u okviru „novog čitanja tradicije“ posebno apostrofira značaj pomenutog spisatelja. Pre će biti ovo drugo. Pogotovo ukoliko se zna da Hurado nije jedini zapadnoevropski pisac koji upoznaje srpsku prošlost zahvaljujući Marojevićevim knjigama. Finalista „Gonkurove nagrade“, francuski literata Matijas Enar, u razgovoru za „Politiku“ takođe ističe da je zadivljen kako u svom novom romanu „Majčina ruka“ Igor Marojević „pretražuje po ranama sećanja“, otkrivajući do sada nepoznate istorijske činjenice i oblikujući od njih „veliki roman o nasilju prošlosti“, po Francuzu „knjigu decenije“ (!?)
Šta su to Hurado i Enar mogli da saznaju o srpskoj istoriji, tradiciji i kulturi upoznajući se sa stvaralaštvom ovog Vrbašanina, koje je zahvaljujući raznim evropskim stipendijama (švajcarskim, nemačkim i španskim) nasilno lansirano u javnost kao delo koje predstavlja sam vrh savremene srpske književnosti?

KRVAVE SELJAČKE HORDE
„Majčina ruka“ je deo obimnog „umetničkog“ projekta „Etnofikcija“ i nastavak romana „Šnit“ (2007), već predstavljenog na stranama „Pečata“ („Zašto nema pobune?“ u broju 9, 18. aprila 2008). U „Šnitu“, da se podsetimo, Igor Marojević pod izgovorom da stvara „roman-tabloid“ krivotvori istorijske činjenice koje se odnose na Drugi svetski rat, nemačku okupaciju Jugoslavije i stvaranje Nezavisne Države Hrvatske na teritoriji današnjeg Srema. Iako je glavna tematska preokupacija autora ljubavni trougao koji čine Srbin, Nemica i Hrvatica, kroz njega je Marojević pokušao da suoči srpske čitaoce sa mračnom prošlošću svojih sunarodnika, čije je „ludilo“, diskretno nam saopštava „Šnit“, odgovorno za stradanje Hrvata i Nemaca u NDH. Ova, do tada u srpskoj književnosti nepojmljiva revizija istorije opravdana je načelom „istoriografske metafikcije“, inače omiljenim sredstvom postmodernista koji žele da se pod plaštom umetničkih sloboda u „beskonačnom dijalogu žanrova“ i „beskrajnoj igri označitelja“ poigraju, a često i obračunaju sa nacionalnom istorijom i tradicijom.
„Majčina ruka“ biće oslobođena postmodernističkih postupaka koji otežavaju čitanje teksta, ali ne i osnovne ideje – „novog čitanja istorije“, ovoga puta razdoblja posle Drugog svetskog rata. No, upravo u toj komunikativnosti, Marojevićevo novo delo dobija i na monstruoznosti.
I ono, kao i „Šnit“, u središte postavlja ljubavnu melodramu junaka, gimnazijalca koji u ispovednom tonu hronološki ređa događaje koji su usledili kada se posle zemljotresa u Perastu, u leto 1979. godine, vraća u svoj rodni Vrbas. I dok, opterećen potrebom da se što pre oslobodi nevinosti, u snovima potvrđuje ispravnost Jungove psihoanalize, ophrvan edipovim kompleksom (i nesvesnom željom da seksualno opšti sa majkom i tetkom), u stvarnosti junak postaje deo ljubavnog trougla upoznajući dve Nemice – svoju vršnjakinju Hertu i njenu stariju sestru Sonju. „Skidanje mraka“ ima dvostruko značenje u romanu: prvo seksualno iskustvo ujedno je i put do saznavanja „istine“ o masovnim zločinima koje su Srbi izvršili nad Nemcima u Vojvodini između 1944. i 1948. godine. Tako se, kroz suočavanje sa svojom seksualnošću, junak ujedno suočava i sa istorijom, odnosno sa ravnodušnošću društva prema sopstvenoj krivici i odgovornosti, licemerjem palanke, ali i konkretno svoje porodice koja se po završetku Drugog svetskog rata uselila u kuću u kojoj su pre rata živele junakove ljubavnice.
Možda tematizovanje odnosa komunističkih vlasti i srpskog stanovništva prema folksdojčerima neposredno posle rata, uz stavljanje akcenta na zverska mučenja, silovanja i ubijanja u vojvođanskim logorima, u nekom srećnijem trenutku i ne bi bilo toliko problematično, ali je danas, pogotovo ukoliko je tema obrađena tendenciozno, čak iznad „političke korektnosti“, sa toliko razumevanja, poštovanja i ljubavi prema Nemcima, i uz isto toliko zluradosti, nipodaštavanja i mržnje prema Srbima – nedopustiva.
„Dolazak Rusa zbog predaha pred osvajanje Nemačke i prethodni beg lokalnih Švaba nazivaju se u novovrbaškoj gimnaziji oslobađanjem… Ubrzo posle toga, iz Gradske kuće, s groblja i iz Šećerane počeli su da odzvanjaju pucnji. To su partizani, kad su došli u Novi i Stari Vrbas posle Rusa, ubijali neke Nemce. I one koji su učestvovali u ratu i one što nisu, likvidirali su navodno bez suđenja.“
Kada ovakvo viđenje o oslobodiocima i okupatorima ima jedan gimnazijalac od šesnaest godina, onda je sasvim logično da neko zreliji može da dokuči kako je srpska antifašistička borba svedena, barem u Vojvodini, na ubijanje bespomoćnog Nemca koji „ni na koga hitac nije ispalio, nikoga nije potkazao vlastima, a njegovi su već preko sto pedeset godina živeli u Bačkoj“. Stariji junaci o tome nadugačko svedoče u „Majčinoj ruci“. Evo šta „vlasnici dinarskih prezimena“ priređuju starosedelačkom nemačkom stanovništvu:
„Smrt, lom lobanje, gašenje desetak cigareta na ruku… Jednom od njih naši su na silu sipali toliko rakije u grlo, zapušivši mu nos, da su mu lekari ceo dan ispirali želudac i jedva mu spasli život…“
Ali, to je tek dečja igra, kakva su sve zlodela u stanju da počine „dođoši sa petokrakom“. Njihovom zlikovačkom umu, kako ga domišlja Marojević, nije strano silovanje, čak ni majki male dece:
„I Marija je sama kriva što je poslata u Svilaru: da nije bila tako mlada i zgodna, možda je tamo ne bi ni doveli. Već je imala trogodišnje dete, Sonju, ali je jedva napunila dvadeset, pa joj se na telu nisu videli tragovi rađanja…“
Izuzetno sugestivno, ali kada je već reč o silovanju, ume Marojević da ga obogati i ironijom i sarkazmom. Recimo, u jednom dijalogu između tetka Bonje i njenog sestrića, gde se jasno uočava kako je srpski narod, barem iz Hercegovine i Crne Gore, svikao na zločin, pa ga i prima ravnodušno. Tetka, naime, glavnom junaku, na njegovu primedbu da su komunisti silovali Nemice, odgovara:
„A ako su majku te Švabice naši odista silovali, bar su je tako prvi put upoznali s pravim muškarcima“.
Bilans „krvave seljačke horde“ koja je naselila Vrbas i ostale delove Vojvodine, može se iščitati i iz spiska ubijenih nedužnih Nemaca, tim stvarnijim jer se imena nedužnih žrtava nalaze na dokumentu koji glavni junak zatiče u fioci u Sonjinoj sobi:
„… Zatim F. Gros – ubijen što je odbio poslati u zadrugu više žita nego što je imao. J. Volg – ubijen bez motiva. J. Lotz – bez većeg motiva nego to što je bio direktor starovrbaške gimnazije, ubijen hicem u vrat na Centralnom groblju. Vlasnik Đačkog internata, Stetzik, apotekar Schuch, učitelj Mensch – stradali u Novom Vrbasu… “
I tako unedogled. Više nego dovoljno da gimnazijalac pognute glave sasluša Sonjinu lekciju o istoriji i kolektivnoj krivici naroda kojem pripada:
„Pa iako si možda fin dečak, pripadaš kolektivu koji je za četiri godine, od 1944. do 1948. godine, ubio oko šezdeset hiljada Nemaca, većinom civila! A o broju otetih kuća – da ne govorim!“
I da posle tih reči zaključi:
„Bilo mi je žao kuće, ali mi je iskustvo govorilo da se u njoj više ne može živeti – deliti sve traume koje su se njoj i raznim ukućanima desile u poslednjih trideset pet godina; i ne samo traume; da nastavim da budem tu mislio bih da imam neku odgovornost, a imao sam u stvari šesnaest godina“.
Njegova tetka, pak, bila je znatno starija, te progonjena duhovima Nemaca („Ne valja dolaziti u tuđu kuću… a kamoli u njoj živeti“; „Sve je to tuđe… stečeno tuđim radom“) i osećajući grižu savesti, na kraju romana izvršava samoubistvo.

GENOCIDNI GEN
Ali, zašto i Igora Marojevića progone duhovi Nemaca iz Vojvodine?
To pitanje zapravo je i jedino vredno pažnje kada je o „Majčinoj ruci“ reč, budući da „šokantnost i intrigantnost“ teme Marojevićevog romana, literarnom imaginacijom i estetskim kvalitetima izuzetno siromašnog, predstavlja ilustrativni primer mnogo šireg fenomena koji se i te kako tiče savremene srpske književnosti.
U svom „autopoetičkom zapažanju“ u dnevniku „Danas“ (27-28. avgusta 2011. godine) Marojević svedoči da je poriv za pisanje romana „Majčina ruka“ stekao boraveći u babinoj kući u Vrbasu „koja praktično nije imala istorijat“.
„Čudilo me što je i po tome i po prostranosti i stilu bila različita od drugih u kojima sam boravio i što mi je o njenim bivšim vlasnicima kazano tek da su bili Nemci koji su prognani posle Drugog svetskog rata jer su bili Nemci. Iz tog odgovora mojih srodnika i iz njihovih životnih prilika razumeo sam da su oni bili prisiljeni na tako nepotpun odnos prema imovini i, samim tim, privatnosti, jer su i sami, samo u mnogo humanijim uslovima, 1945. i 1946. godine praktično prognani iz svojih nastambi blizu granice Crne Gore sa Hercegovinom, e da bi poslužili državnom eksperimentu resetovanja Vojvodine. Rat za koji se nadam da je poslednji balkanski, u stvari je pre svega značio ponovno normiranje nepotpunog, tačnije agresivno neuviđavnog odnosa prema imovini i samim tim privatnosti. Može to i šire i gore, i zadire u objašnjenja zašto se ovde, nasuprot pojmu privatnosti, pa i svake manjine, toliko ceni i sistemski podržava kolektivizam.“
To što govori Igor Marojević, naravno, potpuna je besmislica. „Nepotpun odnos prema imovini i privatnosti“ kolonista nije rezultat (prinudnog) preseljenja iz zavičaja u Vojvodinu, već odlika njihovog mentaliteta i karaktera koji je prvenstveno izraz uslova života u određenim podnebljima (najčešće planinskim vrletima) i tradicije (patrijarhat). Stoga nisu ni mogli izgubiti privatnost u onom smislu kakvu su je uživali starosedeoci u Vojvodini, već su samo bili u prilici da u svojoj novoj naseobini afirmišu kolektivizam i odnos prema imovini, i do tada karakterističan za njihovo shvatanje života.
Možda je opsednutost vojvođanskom imovinom Igora Marojevića pre posledica novog Zakona o restituciji, od kojeg su i izbegli i proterani Nemci, odnosno njihovi naslednici, očekivali povraćaj oduzetih kuća i zemljišta. U tom smislu „Majčina ruka“ nemali je literarni doprinos ispravljanju moguće nepravde koju su komunističke vlasti učinile prema folksdojčerima posle Drugog svetskog rata.
Međutim, nova Marojevićeva knjiga je i mnogo više od toga.
Romane Igora Marojevića finansiraju, podržavaju i afirmišu mnoge švajcarske i nemačke institucije i fondacije, zaslužne, između ostalog, što je svetlost dana ugledala, i to na srpskom jeziku, knjiga nemačkog penzionisanog istoričara Holma Zundhauzena „Istorija Srba od 19. do 21. veka“ koja, kako je u više navrata osvedočeno i na stranama „Pečata“ (Đorđe Stanković, Vasilije Krestić), predstavlja grubo gaženje istorijskog nacionalnog bića srpskog naroda. Zundhauzenova knjiga, kako su isticali pomenuti autori „Pečata“, pokušaj je da se (srpskim) čitaocima, nedovoljno obaveštenim o istorijskim procesima „pomuti svest“ kako bi se uverili „da su Srbi već odavno, od Prvog srpskog ustanka, od Vuka Karadžića i njegovog spisa ‘Srbi svi i svuda’, Petra Petrovića Njegoša, njegovog ‘Gorskog vijenca’, Ilije Garašanina i njegovog ‘Načertanija’, kao i drugih, bili na putu da postanu zli, da budu krivi za sva zlodela koja su se desila u vreme ratnih zbivanja prilikom raspada Jugoslavije“.
Nesumnjivo je da Marojevićevo „novo čitanje istorije“ u „Šnitu“ ili „Majčinoj ruci“ uporište ima upravo u „istoriografskom“ delu Holma Zundhauzena. Srpska književnost zahvaljujući angažmanu Igora Marojevića dobija knjige koje izmišljeni „genocidni gen“ srpskog naroda, od ratova devedesetih proširuju i na period za vreme i posle Drugog svetskog rata. I to im je jedina svrha, da svedoče o Srbiji kao zemlji „neuredne istorije“, kao središtu „neodređenog haosa“ koji su ostavili naši očevi i dedovi, i koji nas čini združenim krivcima.
Takvu srpsku istoriju, tradiciju i kulturu poznaju Hurado i Enar, a takvu srpsku istoriju, tradiciju i kulturu treba da upoznaju i buduće generacije Srba, između ostalog čitajući i „Majčinu ruku“ Igora Marojevića.
Otuda ovo, u vrednosnom smislu beznačajno književno delo, „roman sa tezom“ koji afirmiše jednu ideološku matricu, eksplicitnije izraženu nego i u „ostvarenjima“ u doba socrealizma, zaslužuje i toliki prostor u „Pečatu“.
Ako je još pre samo četiri godine i sam Igor Marojević „genocidni gen srpskog naroda“ morao da imenuje kao „istoriografsku metafikciju“, danas mu je dopušteno da o njemu govori jasno i glasno, u dokumentarističkoj formi, kao o kakvom istorijskom dokumentu u čiju istinitost niko ne može da sumnja. Zato je i na književnoj kritici odgovornost danas veća – ona mora u startu, i bez bilo kakvog dvoumljenja, sve ove Marojevićeve „šokantne“, „uzbudljive“, „duhovite“ i „intrigantne“ „umetničke poduhvate“ da nazove običnim budalaštinama, koje ne pripadaju korpusu srpske književnosti, i koje će iz nje uskoro biti precrtani.

11 коментара

  1. Autor teksta je roman citao ideoloski a optuzuje pisca za ideolosku matricu! Neverovatno! Citao sam Majcinu ruku i ro je roman, pre svega, o odrastanju decaka koji se bori da izgubi nevinost. Sto se tice zlocina, u romanu se pominju i zlocini pocinjeni nad Srbina, ali ih je autor teksta ZABORAVIO! Ocigledno je da ima nesto licno protiv pisca…




    0



    1
  2. Љубомор

    Пљување по србима и Србији данас је уносан посао за сав издајнички олош, антиродољубе и нераднике. Маројевић је продао Србију зарад тога да има свог таксисту и у Београду и Барцелони. Фвалише се, (размеће се) и „фрапира“ оне новинарчиће са „оне“ ТВ што прелистава трачеве и тичарије.
    Какву „литературу“ очекивати од „писца“ који се не може концетрисати ни да вози сопствени ауто, како сам каже. Свашта.




    1



    0
  3. гаврило

    све је речено ко финанцира и ко плаћа И.Маројевића. не дај Боже да нисмо спашавали јевреје у другом светском рату сада би нам игор маројевић пљуснуо у лице заправо „нашу вјековну мржњу“ према том народу.били би заправо гори и од Њемаца.жалосно, заиста жалосно…




    0



    0
  4. na koje je kretene spala srpska književnost,žalosno.




    1



    0
  5. I Marojevic je, poput Arsenijevica i jos nekih „stasalih“ „u srpskoj knjizevnosti“ na zapadnjackim parama, obicna knjizevna prostitutka, vrlo jeftina.
    Dovodjenje takvih u iste recenice sa Andricem, ili Kusturicom, ne moze ih dici iz tog ljigavog blata knjizevne prostitucije.




    1



    0
  6. Verujte mi da je, ako Vam je namera bila da smanjite broj čitalaca ovog plaćenog propagandiste, glupo što ste mu ovoliki, odnosno uopšte bilo koji prostor posvetili. Prećutkivanje je ono što autora najviše boli. To znate i vi, kao novinari.




    0



    0
  7. Једноставно није прихватљиво да се тако пише, да је Маројевић, иначе много образован и талентован писац, ”плаченик” неких западњачких организација. Маројевић је, например, велики познавалац шпанске књижевности (превео је више радова савремених аутора на српски), овај пут он је одлучио да подсети у свом роману на догађаје о којима се мало прича, али то као контекст главне, љубавне приче. Аутор чланка заисто пише идеолошки, без обзира на књижевно стваралаштво Маројевића.




    0



    0
  8. Daleko od toga da ih poredim, bilo bi neumesno, nisu u temi, ali zgodno je…i dr Mengele je bio mnogo obrazovan u svojoj struki, bio je i naucnik..*svetskog glasa*,ali, na zalost, ne pamtimo ga po tome,i, kad ovo napisem, tu nema nikakve *ideologije*…jer, *cilj ne opravdava sredstvo*, kako u meicini tako u svim oblastima, dakle..sta je cilj..? sta je pisac hteo da kaze…?




    0



    0
  9. Само још једна пудлица “Новог светског поретка“ испраног мозга.




    1



    0
  10. Ne znam gde je čovek pogrešio?? Zlikovaca je bilo u svakom narodu, i posebno ako taj narod bude zrtva ideologije kakva je komunisticka, bez Boga. Naravno, „genocidni gen“ ne postoji, ali postoje pojedinci i grupe koje se izdignu u nekom neredu i onda im je svako kriv. kao dete sam učio o 7 000 streljanih u Šumaricama kod Kragujevca a sada ih ima 2 800. Gde nestade 4 200? Kragujevčani, oni stari kazi da su ih pobili partizani. Pa stratišta u Zaječaru, oko Kraljeva, 12 000 pobijenih Beograđana u jesen 1944, pa „pasija groblja“ u Crnoj Gori. Jovo Kapičić se hvalio da je ubijao „šljam“..Pa kad su ubijali svoje komšije i sunarodnike, što ne bi Nemce, koji su bili odlična meta za pljačku jer su bili uglavnom dobrostojeći, a i lako ih je bilo okriviti. Inače da je Srbija haotična zemlja, to je tačno. Oduvek su tu neka trvenja, vika opljačkanih, ponićenih nepravdom je stigla do Boga, stalno neki prevrati, neradnici vladaju, rad, red i poštenje se ismeva i za poštenog čoveka nikada nije bilo pravne i imovinske sigurnosti, dok su bitange vek bile popularne u narodu.




    0



    0
  11. никола

    Драго ми је да књижевно дело још увек може да изазове интересовање већег броја људи. Из коментара се тачно види ко је књигу прочитао, а ко није. Они који је нису прочитали, најчешће су и најоштрији критичари и јасно је да они своје мишљење извлаче из мишљења критичара Александра Дунђерина. Они не критикују књигу, они траже жртву по опробаном рецепту. Зато је велика одговорност приказивача књиге. Ако његов приказ побуђује не критичко мишљење већ ниске стасти, мржњу, то није добар приказ. Писац нигде није написао да је српски народ геноцидан, али да постоје геноцидни поједници, злочинци, то је тачно. Да се дешавало силовања у Свилари, како пише Маројевић, то многи Врбашани знају. Дешавала су се и масовна убиства Немаца у једној ноћи и зашто би се то прећуткивало. Многи су доказивали своју лојалност новим властима учествујући у тим злочинима. Да се то на време санкционисало, осудило, можда се сличне ствари не би догађале касније у последњем рату. А дешавало се. Народ није геноцидан, геноцидни су појединци и власт која то стимулише и дозвољава. А они то раде у наше име.
    Да ли знате да је у бившем СССР више људи страдало од Стаљина него од Хитлера?! Врло поучан податак када се говори о патриотизму. Да ли знате да су данас у врбашким фабрикама наши домаћи тајкуни према својим радницима Србима гори од најгорих немачких, грчких, аустријских или неких других газда?
    Ако је послератна власт била кадра да убија четнике, да мучи неистомишљенике или случајно залутале на Голи оток или своју буржоазију, интелектуалце, зашто неки мисле да иста власт није мучила, силовала и убијала Немце? Ако се зна да су то радили зашто то крити? Злочин треба осудити, без обзира да ли је злочинас Немац, Србин или неко трећи.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *