BLISKI ISTOK Objava svetskog rata

Piše Zoran Milošević

Kako se privodi kraju zapadna agresija na Libiju, tako u svetskim medijima počinje da dominira tema Sirije, ali u gotovo neverovatnom kontekstu – u promišljanju pitanja: da li će napadom Zapada na ovu zemlju, zapravo, početi „treći svetski rat“?

Promišljanja poznatih analitičara sve sumornije svetske društvene zbilje, i to onih što su već sa velikom preciznošću već predvideli neke događaje, pre svih Mihaila Čosudovskog (globalresearch.ca), zatim autora sajta anvictory.org. i ruskog segodnia.ru, saglasna su da je reč o ratu koji će prerasti u svetski.
Trenutno Sirija „uzima dah“, jer su događaji u Libiji omogućili da stavi pod kontrolu situaciju u zemlji. Asadu je sada potpuno jasno da će Zapad ići dokraja. Sudbina Gadafija i Mubaraka (sedi u zatvoru) to jasno svedoče. Drugim rečima, Asad nema mnogo manevarskog prostora, ako se preda jasno je da će se naći u zatvoru, a bekstvo iz države takođe nema perspektivu, pa ostaje samo suprotstavljanje Zapadu.
Kao što smo u prošlom broju već pisali (u tekstu „Sirijski lavirint i turska voda“), sve više nepristrasnih istraživača ukazuje da je „ustanak“ u Siriji, tajno pripreman i vođen od SAD, EU, Turske, Saudijske Arabije i Izraela. Poznato je da se destabilizacija Sirije i Libana, kao suverenih država, nalazi na radnim stolovima američkih generala, NATO-a i Izraela, minimum već 10 proteklih godina. O tome svedoči i izjava prethodnog komandanta NATO-a, generala Veslija Klarka – da je Pentagon nameran da sledećim redosledom slama neke države: Irak, Libiju, Siriju i Liban, i to direktnom intervencijom SAD i NATO-a. Plan treba da se realizuje u toku ovog petogodišta, a uključuje i destabilizaciju nekoliko država. Irak, Siriju, Liban, Iran, Somaliju i Sudan.
Vojna agresija na Siriju, međutim, može dovesti do rata ne velikoj teritoriji koja se prostire od Severne Afrike i Bliskog istoka do Centralne Azije, istočnog Sredozemlja do zapadnih granica Kine sa Avganistanom i Pakistanom. To će, svakako, uticati i na destabilizaciju Libana, Jordana i Palestine i pripremiti teren za rat sa Iranom.

SIRIJSKA ARMIJA
Zato se analize usmeravaju na sirijsku armiju. Kakvo je njeno moralno i tehničko stanje, da li će biti lojalna vlasti Sirije ili će preći na stranu Zapada? Jasno je da je sirijska armija bolje opremljena i obučena od libijske, takođe ima i bolju protivvazdušnu odbranu.
Dosadašnje agresije NATO-a pokazale su da je potrebno uvažavati sledeće potrebe.
Prvo, nije potrebno u potpunosti uništiti armiju napadnute zemlje. U Egiptu i Tunisu armije ovih država uopšte nisu stradale, jer su se samoodstranile od vladajućih elita i nisu dozvolile da budu umešane u sukob. U Jugoslaviji armija uopšte nije stradala od bombardovanja, već su političari kapitulirali. U Iraku armija Sadama Huseina je „isparila“, kao posledica predaje generala, iako se mogla porediti po snazi sa današnjom sirijskom. Put borbe prošla je samo armija Libije, pokazavši da u pogledu ispravnosti vojne tehnike i organizacije ima velikih problema. Drugim rečima, pokazuje se da je suština „obojenih revolucija“ lišavanje volje armije i vlasti da se suprotstavljaju agresiji.
Međutim, dosadašnji pokazatelji ponašanja sirijske armije govore da je ona spremna da podrži aktuelnog predsednika. Zato je (druga) varijanta u kojoj armija ostaje lojalna predsedniku Asadu verovatni sled događaja.
U tom smislu armija Sirije će i dalje pomagati policiji da guši nerede lokalne pete kolone i plaćenika, kao i da će progoniti borce islamista (Braće muslimana). Tada će medijsko-propagandni pritisak na Siriju rasti, jer će se manipulisati stavom da je sirijski režim izgubio legitimnost, moguće su i sve žešće sankcije… Peta kolona će podržavati informativni rat i organizaciono, a u inostranstvu će se formirati upravljačka struktura lojalna SAD i EU. Na teritoriji Sirije biće ubačeni vojni savetnici Zapada, instruktori, strani plaćenici, doturaće im se oružje… U različitim mestima provociraće se neredi, nasilje i pljačke, na šta će sirijska armija svakako reagovati. To će biti povod za dalje optuživanje režima i armije „za gušenje demokratije i nasilje nad sopstvenim stanovništvom“.
Ovo može dovesti do raskola u vladajućoj eliti, pa bi deo državnih visokih službenika i oficira mogao otkazati poslušnost Asadu i preći na stranu „ustanika“, što će biti dovoljno da se na Zapadu počne sa isticanjem stava da se radi o „građanskom ratu“, a ne agresiji na Siriju. Ako se do tada sirijska armija ne slomi, biće optužena za prestupe protiv čovečnosti, kao i za genocid. Tada će nastupiti faza direktnog vojnog napada na Siriju, sa ili bez mandata Saveta bezbednosti UN.
Avijacija NATO-a će početi udare po protivvazdušnom sistemu Sirije. Ovde je Sirija faktički nemoćna, ako joj ne pomogne neka moćnija država. NATO resursi su umnogome veći, jer se radi o udruženom zločinačkom poduhvatu mnoštva zapadnih država. Cilj će biti stvaranje „velikog Bliskog istoka“, pa će gubici NATO-a biti opravdani. NATO je spreman na velike žrtve i vlastite gubitke da ostvari postavljeni cilj od SAD.
Tek kada bude uništena sirijska protivvazdušna odbrana, sledi napad na kopnu. Glavnu ulogu u tom napadu imala bi turska armija, koja ima zadatak da zauzme severni deo Sirije pod izgovorom zaštite mirnog stanovništva i da obrazuje „demilitarizovanu zonu“. Posle upada turske armije u Siriju, vojni eksperti smatraju da bi sirijska armija mogla preći na gerilski način borbe.
Iako sirijska armija ima brojni sastav, ona sada izvršava mnoge (netipične) zadatke: pomaže policiji da se bori sa diverzantskim pokretom kojim rukovodi NATO; zadržava pozicije u rejonu Golanske visoravni; produžava da drži pozicije na granici sa Irakom, odakle NATO ubacuje svoje specijalce i oružje za petu kolonu; drži pozicije u glavnom gradu u slučaju iznenadnog „ustanka“. Jasno je da je sirijska armija razvučena, pa bi usled napada NATO-a i turske kopnene vojske dobila nove izazove. Takođe u uslovima vazdušne nadmoći NATO-a, suprotstavljanje Turcima ne bi moglo biti frontalno, pa bi i zaustavljanje napredovanja i zauzimanja dela sirijske teritorije bilo nemoguće sprečiti.
Posle osvajanja dela teritorije Sirije na nju bi došla „nova vlada“ iz Privremenog nacionalnog saveta, koji je već formiran i nalazi se u Turskoj. Ta „vlada“ bi proglasila vlast Asada nelegitimnom, a svoju legitimnom. Zatim bi ta „vlada“ formirala borbene odrede od plaćenika, dobrovoljaca i zapadnih stručnjaka, koji bi uz podršku avijacije NATO-a nastavili da ruše režim Asada. Procene su da bi ovakva organizacija agresije na Siriju mogla dovesti do toga da za dva do tri meseca režim Asada bude likvidiran.

REAKCIJA RUSIJE, KINE I IRANA
Ovaj plan Zapada ima neke male diplomatske teškoće – Rusiju i Kinu. No, ruski eksperti smatraju da će Rusija, pre ili kasnije, da preda Asada, bez obzira na vojnopomorsku bazu, privilegije i velike ekonomske i političke interese koje ima u Siriji i regionu. Čak i ako se Rusija ne saglasi u Savetu bezbednosti, Zapad bi svakako napao Siriju. Kina takođe nije spremna na konfrontaciju sa Zapadom zbog Sirije, jer je vojna moć Kine usmerena na zaštitu njenih interesa u regionu (Tajvan), a još nije dovoljna da štiti te interese po svetu. Takođe, svesna je da će slomiti SAD, pre ili kasnije, uz pomoć ekonomije.
Glavni problem koji se javlja u napadu na Siriju je zapravo Iran. Nema sumnje da će Teheran pomoći Asada, jer pad Sirije znači potpunu izolaciju Irana i rušenje veze sa Palestincima. Zato sve govori da je agresija na Siriju – napad na Iran. Ali, Iran ima jednu od moćnijih armija u regionu, koja može da vodi ne samo odbrambeni, već i napadački rat. Raspolaže za raketama dalekog dometa i može naneti udare po saveznicima SAD u regionu, od Izraela do Saudijske Arabije. Takođe, ostaje pitanje hoće li u slučaju nužde Iran primeniti hemijsko oružje.
Glavno pitanje za stratege NATO-a nije, dakle, to da li mogu uništiti Siriju, već šta da se radi ako počne globalni rat u regionu. Da li mogu pobediti Iran?
Analiza novih ratova, posebno armija poraženih država od NATO-a govori da obično naoružanje ne može da garantuje bezbednost države i naroda, kao i njihovih resursa. Kada armija i diplomatija ne mogu da zaštite narod neke države, jedinstvena realna zaštita je atomska bomba, odnosno rakete kojima se te bombe mogu poslati protivniku. Ponašanje Severne Koreje to dobro ilustruje. Ali ona ima atomsku bombu, Iran je nema.
Ipak, ovaj svetski rat razlikovaće se od prethodnih. Neće biti sveden samo na bombardovanje uz pomoć aviona i krstarećih raketa, već će imati kombinovani karakter, gde će informaciono-psihološki deo biti veoma važan. Ovi ratovi su i pokušaj rešavanja problema na Bliskom istoku, što i vodi u novi svetski rat. Da li se nova 1939. godina se približava?