BERND RABEL Budućnost Nemačke je izvan EU

Razgovarao Nikola Živković

Najveći protivnik Nemaca su institucije koje čine osnovu finansijske moći Sjedinjenih Država: banke, osiguranja i razni finansijski fondovi i njihovi uticajni lobisti. Oni su oslobođeni kontrole državnih organa i podležu samo internim zakonima svojih finansijskih institucija koje predstavljaju državu u državi

Čitaoci „Pečata“ imaju priliku da se po drugi put u godinu dana upoznaju sa stavovima „najvažnijeg teoretičara šezdesetosmaškog studentskog pokreta u Nemačkoj“. U septembru 2010. godine, sa profesorom Berndom Rabelom (Bernd Rabehl) razgovarali smo, između ostalog, o manipulativnoj upotrebi medija, dok je ovoga puta u središtu intervjua Rabelovo shvatanje aktuelnih problema Nemačke, posmatranih kroz prizmu najnovijih svetskih dešavanja, pogotovo onih koji se tiču krize u Evropskoj uniji.

Počeli ste sa tvrdnjom „nije samo Grčka bankrotirala“. Da li ovde mislite na Italiju, Španiju, Irsku, Portugal?
I na njih, ali pre svega na Evropu.

Profesore, da li Vam se ne čini malo proterano govoriti o tome da je Evropa propala?
Pa o tome govore i najpozvaniji i najbolji finansijski stručnjaci iz Berlina, Frankfurta, Londona i Pariza. Kada kažem da je „Evropa bankrotirala“, ovde naravno mislim na Evropsku uniju kao projekat koji nisu stvarali evropski narodi, već evrokrati iz Brisela i Vašington. EU nije proizvod slobodnog, demokratskog procesa, nego diktata Sjedinjenih Država i evropskih bankara.

Nedavno smo bili svedoci neobičnog političkog događaja: raniji kancelar Nemačke  Helmut Kol oštro je osudio spoljnu politiku sadašnjeg kancelara Angele Merkel. Opšte je poznato, da ju je Kol otkrio kao tada mladu talentovanu političarku iz Istočne Nemačke. Čemu Kolova kritika na račun Angele Merkel?
Kol ju je oštro opomenuo zbog njenog stava prema ratu u Libiji. Angela Merkel je odbila da zajedno sa Sjedinjenim Državama, Engleskom i Francuskom učestvuje u bombardovanju Gadafijevih snaga. Ona se time, po Kolu, izlaže riziku da izgubi poverenje Vašingtona i Londona. Helmut Kol veruje da Nemačka po svaku cenu mora da izbegne utisak da vodi neku svoju samostalnu spoljnu politiku, koja bi se razlikovala od ciljeva Amerike i Velike Britanije.

Ova politika i nije tako nova. Sam Kol je sa Genšerom priznao nezavisnost Slovenije i Hrvatske, a time doprineo raspadu Jugoslavije i građanskom ratu, koji je ubrzo posle toga sledio. Kancelar Gerhard Šreder je takođe odbio da zajedno sa Vašingtonom i Londonom učestvuje u ratu protiv Sadama Huseina.
Što se Jugoslavije tiče, Sjedinjene Države,  Velika Britanija i Francuska nemaju neke naročite ekonomske interese. Tako je bilo u prošlosti, a tako je i danas. Posle kratkog nesporazuma sa Nemačkom, Vašington i London brzo su se dogovorili o daljnjoj politici na prostoru bivše Jugoslavije. Nemci kontrolišu privredu Jugoistočne Evrope, a najvažnije političke odluke donose se u Londonu i Vašingtonu. Sem Rumunije, Balkan nema značajnijih nalazišta nafte i gasa. A i Rumunija danas nema na tom polju ni blizu onu važnost, koju je imala pre Drugog svetskog rata. Ako se ne varam, po proizvodnji nafte nalaze se tek na četrdeset mestu u svetu, a slična je situacija i sa gasom. Sa Irakom i Libijom stvari stoje sasvim drugačije. Irak, na primer, po posedovanju rezervi nafte je na drugom mestu u svetu, a Libija ima najveće nalazišta nafte u Africi, a u svetu je na devetom mestu. U pogledu gasa, Irak se nalazi na jedanaestom, a Libija na četrnaestom mestu u svetu. Rusija je na prvom mestu i drži 25 odsto svetskih rezervi gasa, a Iran je na drugom sa 15 odsto. Ovo mi se čini važno da spomenem, jer to govori gde bi mogli da izbiju novi svetski sukobi i ratovi.

U poslednje vreme čuli smo izjave uticajnih ličnosti iz privrednog i političkog života Nemačke, koje pokazuju da se Berlin sve više udaljuje od politike Vašingtona i briselske ekonomije. Šta to znači?
Nemačkoj danas očevidno više ne odgovara Evropska unija. Nemačka privreda sve se više orijentiše na centralnu Evropu, zatim Kinu i Rusiju. Ako uporedimo spoljnopolitički uvoz i izvoz Nemačke pre trideset godina, videćemo da je tada situacija bila sasvim drugačija. Za razliku od većine zemalja Evropske unije, Nemačka i zemlje centralne Evrope doživljavaju znatan ekonomski rast. Merkel i njen ministar spoljnih poslova Vestervele odbijaju da neprestano plaćaju dugove članica EU, čija privreda nije konkurentna. Ovde smo svedoci sukoba između ujedinjenih evropskih birokrata i Nemačke

Sa politikom sadašnje nemačke vlade nezadovoljni su mnogi, a ne samo Helmut Kol.
Na samostalnu politiku Berlina besni su pre svega Vašington, London, ali i Sarkozi. Evropska unija je i stvorena da bi umanjila politički i ekonomski uticaj Rusije. Sredozemno more jeste područje, gde po volji Vašingtona i Brisela, Rusija nema šta da traži. Mediteranom treba da vladaju Sjedinjene Države, Engleska i Francuska, a donekle Italija i Španija. Samo tako Amerika i Evropska unija mogu da u sledećih dvadesetak godina obezbede bogate i sigurne zalihe nafte i gasa. Cilj Vašingtona i Brisela jeste prilično jasan: svi arapski režimi koji se ne nalaze pod njihovom kontrolom moraju da odu ovako ili onako, sporazumom ili silom.

Sve se jasnije nazire sukob između politike Nemačke i Evropske unije. Time nemačko pitanje ponovo dolazi na dnevni red?
Da bih potpunije odgovorio na Vaše pitanje moramo da se vratimo na vreme kratko posle Prvog svetskog rata. Tada je američki predsednik Vilson podržavao Versajski ugovor, čiji su glavni kreatori bili Francuska i Engleska.  Parizu i Londonu bilo je pre svega stalo da stvore nove države i to na štetu Nemačke i Austro-Ugarske. Ovde pre svega mislim na Poljsku, zatim Rumuniju, Čehoslovačku i Jugoslaviju. Vilson je takođe podržao zahteve za visokom ratnom odštetom koju je Nemačka morala da plati Francuskoj i Velikoj Britaniji. Time bi Parizu i Londonu bilo olakšano da mogu da plate kredite, koje su tokom Prvog svetskog rata dobili od Sjedinjenih Država.

USA-politiku, po ovome, čini se da je interesovalo samo jedno: da posle Prvog svetskog rata njihove banke maksimalno zarade.
To je i suština. A da se postigne taj cilj, stvoren je „Jang plan“ („Youngplan“). Prvo su Francuzi i Englezi dobili kredit od Amerike i tako im omogućili da razviju vojnu industriju i pobede Nemačku i njene saveznike. Da bi Pariz i London mogli Vašingtonu da otplate kredite nametnuli su Berlinu zahteve za ratnu štetu. Nemačka, kao poražena država, nije mogla da im plati. Ovde je „u pomoć“ uskočio američki finansijski kapital i dao Nemcima kredite sa kratkoročnim rokom isplate. Slovom, ovde imamo posla sa finansijskim spekulacijama velikih američkih banaka. Možda je i Vilson imao visoke, moralne, čestite namere, no banke Sjedinjenih Država sigurno su sledile svoje ciljeve. Ovaj veliki finansijski pritisak na Nemačku izazvao je građanski rat, a zatim je delom odgovoran i za dolazak Hitlera na vlast, koga su do 1937. godine finansirali bankari iz Londona i Njujorka.

Tako smo dobili savršeni krug. Da ponovimo: Ko kome plaća?
Nemačka država plaćala je godišnju reparaciju Francuskoj i Engleskoj. Ove dve države su na taj način bili sposobne da otplaćaju kredite Sjedinjenim Državama. Američki finansijski kapital uzimao je taj novac i dao ga je Nemačkoj, njenoj industriji, u vidu kratkoročnih kredita. Nemačka nije bila u stanju da isplati američke banke. Kratkoročni krediti imali su visoke kamate i teško su pritiskali Nemačku. To je dovelo do finansijskog  kraha vodećih američkih i nemačkih banaka. Tek je tridesetih godina američki predsednik Ruzvelt stavio banke pod državnu kontrolu. On je shvatio da spekulativni kapital predstavlja konkurenciju američkoj vladi jer se time uvodi dvovlašće. Ovu kontrolu nad američkim finansijskim spekulativnim kapitalom ponovo je ukinuo američki predsednik Bil Klinton.

Da se vratimo Nemačkoj. Gde leže koreni nemačkog pitanja?
No ovo mogu da dam precizan odgovor. Bilo je to 1871. godine. Tada je Pruska pobedila Francusku, dobila je Alzas i Loren, a njen kancelar je ujedinio Nemačku, koja je do tada bila podeljena na mnogo većih i  malih država. Pored Pruske, veće nemačke države bile su Saksonija, Hesen i Bavarska. Time je Nemačka postala jedna od najjačih industrijskih i vojnih država Evrope i sveta. Nemački narod bio je oduševljen Bizmarkom i stvaranjem jedne jedinstvene, snažne nemačke države.

Sa padom Berlinskog zida godine 1989. nemačko pitanje ponovo je postalo tema. Ko je ovde odigrao ključnu ulogu?
Gorbačov i Džordž Buš. Gorbačov,  jer je izjavio da Moskva odustaje od uloge svetske sile. Time je priznao da od sada postoji samo jedna svetska sila – Sjedinjene Države. Buš je onda velikodušno imenovao Kola kao „kancelara ujedinitelja Nemačke“. Ponovo je, kao i posle Prvog svetskog rata, američki finansijski i spekulativni kapital preuzeo glavnu reč. Njima su velikodušno  priskočili u pomoć kapital Nemačke i ostalih država Evrope. Prva žrtva finansijskog kapitala bile su sirovine, industrijska postrojenja  i nekretnine u Istočnoj Nemačkoj, kao i u zemljama bivšeg Istočnog bloka.
Ujedinjena Nemačka nije bila oduševljeno prihvaćena ni od nemačkih „prijatelja“.

Neki vodeći ljudi iz Francuske i Engleske su se, na primer, otvoreno protivili stvaranju ujedinjene Nemačke. Kako to da su Pariz i London ipak dali svoj pristanak?
Predsednik Buš odmah je dao garancije Francuskoj, Engleskoj, Poljskoj, a pre svega samome Izraelu, da slobodno mogu da priznaju ujedinjenu Nemačku jer se nalazi čvrsto pod kontrolom Vašingtona. I Buš ima pravo. Nemačka iz 1871. ili 1933. godine bila je sasvim druga država. Današnja Nemačka ne poseduje puni suverenitet. Vojno je nemačka potpuno pod kontrolom NATO-a, dakle Sjedinjenih Država, a ekonomski pod kontrolom Brisela i njene tajne diplomatije. Za razliku od Gorbačova koji je povukao sve svoje trupe sa teritorija Nemačke, američke trupe su ostale u Nemačkoj. Prvobitni plan Vašingtona i Londona sastojao se u tome da se Rusija sasvim istisne iz Evrope. U tome im je u početku pomoglo očekivano oduševljenje za Zapad i njegovo potrošačko društvo, blagostanje i ideal demokratije, o čemu su mnogi u Varšavi, Pragu, Sofiji, Bukureštu i Beogradu decenijama sanjali podstaknuti holivudskim filmovima.

Posle najkasnije desetak godina, negde oko 2000. godine, svedoci smo procesa otrežnjenja. Kako se to odrazilo u samoj Nemačkoj?
Tržište Evropske unije do negde 2000. godine delovalo je pozitivno na nemačku privredu. No, dugoročno gledajući, EU ne može da zadovolji potrebe nemačke industrije i politike. Najzad, celokupna konstrukcija Evropske unije urađena je tako da ograniči i svede na minimum suverenitet Nemačke. Ukinuta je stabilna i cenjena „dm“ i umesto toga Nemačkoj je nametnuta nova valuta – „evro“. Za razliku od nemačke marke, evro ne crpi svoju snagu iz jake ekonomije, već je pre jedna politička konstrukcija i zbog toga ne može da bude pouzdana valuta kao što je nekada bila nemačka marka, a što su danas još uvek švajcarski franak, američki dolar, japanski jen, a sve više i kineski juan.

Kako to funkcioniše konkretno?
Grčka je bankrotirala. To je činjenica. I kako se to rešava. Brisel pozove Nemačku i kaže: „Vi posedujete jednu trećinu ekonomije Evropske unije, vi, dakle, imate jednu trećinu ukupne mase evra u opticaju. Dakle, jednu trećinu duga Grčke treba da plati Nemačka. Grčka privreda čini svega dva odsto ekonomske snage Evropske unije. To je zaista malo. No, sada se govori da je Italija u ozbiljnim problemima, ali i Španija. To su države koje imaju znatno jaču privredu. Ko će da plati njihove dugove?

Koji su danas interesi Nemačke?
Tržište EU prosto nije dovoljno da zadovolji ekonomske interese Nemačke. Dugoročno gledajući budućnost Nemačke ne vidim u Evropskoj uniji. Kada pogledate nemački izvoz u poslednjih pet godina, videćete da on raste vrtoglavom brzinom na tržište Azije, a pre svega Kine, zatim Rusije i naftom bogatih arapskih država. Sa druge strane nemački izvoz u zemlje EU raste minimalno, pa čak i stagnira. Ovo su neumoljive precizne brojke i one će da odrede smer buduće ekonomske politike Nemačke. Zato sasvim podržavam sve glasnije zahteve nemačkih političara i njene privredne elite, da poprave i promene politiku Berlina prema Briselu. Vašington, London, Varšava i Brisel nameću Nemačkoj ulogu koju Berlin ne želi više da igra. SAD i EU staraju se da i Nemci vide u azijskom, ruskom i arapskom tržištu neprijatelja Zapada. Ovakav stav, međutim, nikako ne odgovara dugoročnim interesima Nemačke.

Sa kim Nemci moraju da računaju kao sa svojim ozbiljnim protivnikom?
To su u prvom redu institucije koje čine osnovu finansijske moći Sjedinjenih Država: banke, osiguranja i razni finansijski fondovi i njihovi uticajni lobisti. Oni su oslobođeni kontrole državnih organa i podležu samo internim zakonima svojih finansijskih institucija. Ove finansijske institucije predstavljaju državu u državi. Pošto one finansiraju političare i njihove partije, političari pre svega vode računa o interesima navedenih finansijskih institucija.

Uloga štampe nije beznačajna. Kako, dakle, stoje stvari sa medijima?
Finansijski kapital drži u svojim rukama sve najvažnije medije. On proizvodi  „mišljenje“ i „raspoloženje slobodnih građana“. Bitne informacije i ozbiljne analize ne mogu da se vide ni na jednom televizijskom programu, a najveći listovi ih ne objavljuju. Umesto toga ceo društveni život se banalizuje i svodi na bezazlene „tok šoue“, TV kvizove, prenose fudbalskih ili košarkaških utakmica, TV kurseve iz kuvanja ili prenose najnovijih modnih kreacija. Finansijski i medijski kapital odlučuje o tome što je vest dana, a šta treba prećutati pred narodom.

Koji su ciljevi američkog finansijskog kapitala?
Američki finansijski kapital sledi imperijalne ciljeve. A to se vidi iz činjenice da Vašington uzima za pravo da interveniše vojno kuda god im se čini da je profitabilno. Oni mogu da ubijaju, a da za to nikome ne odgovaraju.

Nedavni nemiri u engleskim gradovima su pokazali koliki potencijal nasilja i frustracija u sebi nose brojne nacionalne i religiozne manjine. Da li bi moglo da i u Nemačkoj dođe do sličnog ustanka „gastarbajtera“?
Ništa nije isključeno, premda je u Nemačkoj ipak drugačija, povoljnija situacija. Mi imamo tradicionalno dobre odnose sa islamskim svetom. Brisel i Vašington su smislili da u Nemačku dovedu nekoliko miliona Turaka. Po američkom receptu valja slomiti kičmu Evropi i na taj način uništiti supstancu evropskih nacija. Nemačka je, pored Rusije, kao najbrojnija evropska nacija, glavna na udaru kreatora multietničkog društva. Važno je stvoriti, po američkom receptu, multireligiozno društvo, „bogatstvo u raznovrsnosti“ kulturnih i verskih zajednica i u takvom haosu, razume se, lakše je manipulisati. Jednom rečju, tako društvo može da se lako umrtvi i parališe. Problemi takvih država višu nisu u domenu nacionalnih parlamenata, već se tretiraju kao isključivo problem koji kontroliše policija. Razume se, i mafija, iza koje stoji sama država.

Očevidno da Vašington preko Brisela sprema sahranu Evrope, koju mi poznajemo i volimo i pored svih nedostataka koje ima. Ili sam Vas pogrešno razumeo?
Savršeno ste me dobro razumeli. Evropa koju stvaraju birokrate u Briselu i američka administracija treba da izgubi svoj subjektivni, nacionalni karakter. Slično se dogodilo sa Sjedinjenim Državama, gde evropska, protestantska,  anglosaksonska srednja klasa više nije najbrojnija, kako je bio slučaj do, recimo, 1950. godine. U Americi sve je značajniji uticaj Latinoamerikanaca, dakle ljudi koji uglavnom govore španskim jezikom, a u većini su članovi Rimokatoličke crkve. Njima valja pribrojiti crnce i muslimane. Tako sada u Americi imamo „sudar civilizacija“. Da bi anglosaksonci mogli da i dalje zadrže primat, potrebno je inscenirati „demokratsku diktaturu“. Na taj način sukob socijalnih i verskih problema društva ne rešavaju političari, škola i socijalni radnici, već policija, pa čak i armija. Kako to funkcioniše svedoče nam nedavni događaji, kada smo videli kako „London gori“.

Da se vratimo na našu početnu temu – grčki dugovi. U čemu je zapravo suština problema?
Problem predstavljaju Sjedinjene Države. Njena vlada poslušala je savet finansijskog kapitala i zadužila se sa 14 biliona dolara. Tako je Amerika ubedljivo najzaduženija država na svetu. Glavni poverioci američkih dugova jesu, pored najvećih američkih privatnih banaka, Kina i Japan. Čak su Rusija i Brazil dali Vašingtonu po 150 milijardi dolara kredita. Nemačka kao poverilac Amerike učestvuje sa skromnih 61 milijardu dolara. Berlin se odupro nameri Sjedinjenih Država, da njihovu bedu finansira svet. Ako je do danas tako bilo, ne mora da tako bude i sutra. Sve američke ratove i dugove do sada je plaćala svetska ekonomija. Svedoci smo borbe između evropskih nacionalnih vlada i američkog finansijskog kapitala, koji ne oseća nikakvu odgovornost prema socijalnim problemima zemalja u Latinskoj Americi, Africi ili Aziji.

Gde je tu nemačka politika?
Nemačka politika i njena privreda nastupaju oprezno i pametno protiv spekulacija američkog finansijskog kapitala. Nemačka, razume se, sledi svoje sopstvene interese, ali i interese Evrope. Berlin nastoji da oslabi uticaj Vašingtona na politiku Brisela. Konkretno: za razliku od američkih i engleskih banaka, nemački finansijski stručnjaci zalažu se za visoke kamate. Zašto? Jer samo tako mogu da se spreče manipulacije američkog finansijskog kapitala. Kancelar Angela Merkel savršeno je svesna posledica njene politike, time što se usprotivila da Evropska centralna banka sprovodi, po američkom receptu, politiku dugova. Merkel takođe nije podržala ni američku vojnu intervenciju protiv Libije. Po meni, ona je pravilno postupila. Ubeđen sam da američki plan o EU ne može da uspe. Kao sledeći korak očekujem, da će Nemačka sve snage da koncentriše na sopstvenu privredu. Evropu ne mogu da urede ni vlada Sjedinjenih Država, a ni američki finansijski kapital. Na redu je da izgradimo novi evropski poredak, da stvorimo snažne, nezavisne evropske države. Nemačka treba ne samo da pripada toj, novoj Evropi, već bi trebalo da bude i glavni motor tih promena.

_______________

Vođa studentskih protesta 1968. godine

Rođen je 1938. godine u brandenburškom gradiću, u blizini Berlina. Bio je svedok istočnonemačkog narodnog ustanka 17. juna 1953. godine. Neposredno pre podizanja Berlinskog zida (13. avgusta 1961) Rabel je prešao u zapadni deo grada i u jesen 1961. godine na Slobodnom univerzitetu upisao studije sociologije, filozofije i ruske istorije. Rudi Dučke i Bernd Rabel bili su najuticajnije vođe čuvenog zapadnonemačkog studentskog pokreta iz 1968. godine. Doktorirao je i habilitirao na Slobodnom univerzitetu u Berlinu, na kojem je od 1973. godine predavao sve do svog penzionisanja 2003. godine. Četiri godine (1987. do 1991) boravio je kao gostujući profesor u Brazilu. Krajem 1998. godine u „desničarskom“ studentskom udruženju „Danubia“ održao je predavanje o opasnosti nekontrolisanog priliva stranaca u Nemačku. Kao reakcija na njegov nastup pokrenut je postupak sa ciljem da bude odstranjen sa univerziteta. Sud je odbio taj zahtev.
Napisao je i veliki broj knjiga, naučnih rasprava i eseja: ne samo sa područja sociologije i filozofije, nego je mnogo pisao i o sadašnjim problemima Nemačke, kao i o važnim svetskim pitanjima. U knjizi o Dučkeu, Rabel zastupa kontroverznu tezu da je nemačko pitanje bilo jedno od glavnih preokupacija studentskog pokreta iz 1968. godine.