AVGANISTAN Rat koji je Berlinu bio potreban

Piše Miroslav Stojanović

Zašto je bivši nemački kancelar Gerhard Šreder gotovo srljao u avganistanski rat i kad to od njega nije traženo, dok je u  iračkom slučaju, stavljajući odnose sa Vašingtonom ozbiljno na kocku, demonstrativno odbio da stane pod Bušov ratni barjak

Nemci nemaju svoj Vikiliks, ali neguju, bar kad je reč o nedeljnicima, istraživačko i tragalačko novinarstvo. Posebno u „Špiglu“, pred čijim (neugodnim) otkrićima svakog ponedeljka, kad se ovaj magazin pojavljuje na kioscima, politička i poslovna elita neskriveno i upadljivo strepi.
Čitaoci (veoma) uticajnog hamburškog nedeljnika i  javnost imali su prilike da u poslednja dva broja (od 5. 9. i 12. 9) prevremeno „zavire“ u tajne arhive – vlada je stavila na uvid novinarskom timu „Špigla“ dokumenta koja se, po pravilu, otvaraju tek posle trideset godina! – i zbivanja iza scene koja su usledila posle „septembarskog istorijskog šoka“ 2001. godine i terorističkog udara u „srce Amerike“, koji je, kako se ovih dana povodom desetogodišnjice uporno ponavlja, ne samo radikalno promenio „supersilu“, nego i „čitav svet“.

DRUGI PERL HARBUR
U tom „zavirivanju“ mogli su da otkriju ono što se do sada nije znalo i o čemu se zvanično i uporno ćutalo: da su prve političke ličnosti zemlje u to vreme, kancelar Gerhard Šreder i šef diplomatije Joška Fišer, uvukli Nemačku u prvu ratnu avanturu posle Drugog svetskog rata izvan Evrope, u avganistanski rat, koji, evo, traje duže nego oba svetska rata zajedno, pod parolom „bezgranične solidarnosti“ s Amerikom, a u času kad se to iz Vašingtona od Nemaca uopšte nije tražilo.
Reč je o ratnoj operaciji koju su glavom platila, do sada, 52 vojnika Bundesvera, i koja je poreske obveznike stajala preko pet milijardi evra. Račun još nije podvučen.
Šrederu i Fišeru je bilo veoma stalo da upravo na ovom slučaju demonstriraju da su „spoljnopolitički odrasli“ i da se od sada s Nemačkom može računati kada se radi o preuzimanju odgovornosti za „istoriju sveta“. Ekonomski džin očigledno nije više, posle ujedinjenja, želeo da bude „politički patuljak“, iako su bolji poznavaoci nemačke spoljne politike zapazili da je njena militarizacija počela znatno ranije, indirektnim (BiH) i direktnim (bombardovanje SRJ) vojnim angažovanjem – tamo gde su se (zapadno)nemački kancelari zaredom i decenijama zaricali da nemačka (vojnička) noga kročiti neće.
Prigušena nemačka potreba, i čežnja, za moći i veličinom? Šreder, dakako, radije barata (u memoarima) „naraslom odgovornošću“ ujedinjene Nemačke, umesto njenih naraslih ambicija. Posle „epohalnih promena“ posle jeseni 1989, u kojima je Nemačka stekla ponovo „puni suverenitet“, ona je, kaže, preuzela i „nove obaveze“ na koje su je njeni „saveznici podsećali“. Misli, pri tom, i pre svega, na obaveze prema moćnom savezniku s one strane Atlantika, u „teškim trenucima“ i velikim iskušenjima.
Na tu pomisao, kancelara i šefa diplomatije, mogla je da podseti prva depeša koja je u Berlin stigla iz nemačke ambasade u Vašingtonu, sročena dok se pred njenim prozorima „dešavao pakao“. Tadašnji ambasador Volfgang Išinger (našoj javnosti poznat po formuli „dve Nemačke“ koja bi se, eto, mogla primeniti na odnose između Beograda i Prištine, s čim se i dalje povremeno licitira!) potpisao je telegram „broj 1467“ o „najvećem terorističkom napadu u američkoj istoriji“ koji za američku javnost i politiku znači i predstavlja „drugi Perl Harbur“ (Perl Harbur je poslužio kao povod SAD-u da uđe u rat s Japanom). Spomenuta depeša je sadržala i konstataciju da će SAD „bez sumnje, od nas i drugih bliskih saveznika očekivati, politički i praktično, neograničenu solidarnost“.

NEOGRANIČENA SOLIDARNOST
Taj „refren“ o „neograničenoj solidarnosti“ ponavljaće se potom u izjavama nemačkog kancelara, vladinim zvaničnim saopštenjima, ali i saopštenju sa vanrednog sastanka ministara spoljnih poslova Evropske unije, koji je sazvan, kako se Šreder hvalio američkom ambasadoru u Berlinu, „na nemačku inicijativu“.
Novinari „Špigla“ koji su „prelistali“ mnoštvo depeša koje su se slile s raznih strana u nemačko Ministarstva spoljnih poslova povodom ovog slučaja, delove prepiske i telegrama koje je kancelar razmenio s američkim predsednikom Džordžom Bušom, posle svega su zaključili da Vašington uopšte nije bio „zainteresovan za nemačku podršku“.
O toj „nezainteresovanosti“ svedoči i poverljivi izveštaj koji je nemački ambasador u EU poslao posle razgovora s tadašnjim evropskim poverenikom za spoljne poslove i bezbednost Havijerom Solanom. Španac je saopštio da mu je (tadašnji) američki šef diplomatije Kolin Pauel izričito rekao da Americi nije potrebna nikakva „konkretna pomoć“ osim „političke solidarnosti“.
„Neograničena solidarnost“ bila je, konstatuje „Špigl“, „nemačka izmišljotina“ u času kad su drugi u tome bili „veoma oprezni“. Solidarnost, ali oprez sugerisao je, govoreći 14. septembra na velikom skupu pred oko dvesta hiljada ljudi na Pariskom trgu, ispred Brandenburške kapije u Berlinu, predsednik Nemačke Johanes Rau.
Šreder je zbog takvog „relativizovanja“ nemačke odlučnosti bio (i sam priznaje) besan. Otvarao se očigledno sukob između predsednika i kancelara. I produbljivao se. Rau je dva dana posle govora rekao na radiju da Nemačka ne bi smela da „srlja u rat“. Kancelar je reagovao promptno i osorno. U jednom (aranžiranom) televizijskom intervjuu iste večeri je „odsekao“: Smernice nemačke  politike određuje kancelar, a ne predsednik republike!
Šef Savezne obaveštajne službe (BND) August Haning preneo je šefu vladinog ureda (potonjem ministru spoljnih poslova u „velikoj koaliciji“ socijaldemokrata i konzervativaca) Franku Valteru Štajnmajeru „senzacionalno otkriće“ njegovih agenata: iz „uhvaćenog“ telefonskog razgovora saradnika radikalne saudijske „dobrotvorne“ organizacije iz Kandahara sa „braćom“ u Kuvajtu čulo se kako je „šeik Osama zaista žestoko pogodio SAD“. Operaciju je, čulo se navodno, izvelo dvadeset  ljudi, četiri „tima boraca“ sa po jednim pilotom, koji su veštinu pilotiranja „izučili u Americi“. S takvim „blagom“ u rukama, Štajnmajer je, prvi put, gordo kročio pred novinare, a u Berlinu je zavladala euforija kad je predsednik Buš izašao u javnost s „nemačkom senzacijom“.
Usledio je brzo hladan tuš koji je „postideo“ nemačke tajne službe. Američka ambasada u Berlinu dobila je iz Vašingtona faks, šest stranica, koji je odmah prosleđen Saveznom kriminalističkom uredu, a odatle hamburškoj policiji. U tom dokumentu nalazila su se imena dvojice otmičara aviona koji su stigli iz Nemačke i konstatacija da su – nemačke tajne službe zakazale!

SVE I NIŠTA
Šreder i Fišer su, uprkos svemu, ostali čvrsto rešeni da materijalizuju floskulu o „neograničenoj solidarnosti“. U Vašington je urgentno poslat kancelarov savetnik za spoljnu politiku Mihael Štajnmajer. Pred odlazak iz Berlina pitao je Šredera i Fišera šta može i sme da ponudi američkoj vladi kad je reč o nemačkom angažovanju u Avganistanu. Odgovor je, prema „Špiglu“, glasio: sve! Posle razgovora s Kondolizom Rajs, Štajnmajer je shvatio: Amerikanci ništa ne žele, Nemačka je nevažna!
Kancelar se nije dao pokolebati. Ni kad je saznao da neće moći da obezbedi podršku za svoju ideju o slanju vojnika u Avganistan, čak i u redovima vladajuće koalicije: među poslanicima jedne i druge stranke, socijaldemokrata i zelenih, već su se bila formirala snažna uporišta otpora. Šrederovi ljudi krenuli su u žestoku propagandnu ofanzivu, tvrdeći da se „bezbednost Nemačke brani u (avganistanskom) Hindikušu“. Nije mnogo pomoglo. Kancelar je pribegao iznuđenom političkom manevru kako bi disciplinovao poslanike vladajuće koalicije: vezao je odluku u Bundestagu o slanju vojnika u Avganistan s pitanjem – poverenja.
Suočeni s činjenicom da bi eventualno izglasavanje nepoverenja šefu vlade značilo raspisivanje novih izbora s krajnje neizvesnim ishodom, pobunjenici su pognuli glave. Od 662 poslanika, Šrederu je poverenje iskazalo 336. Provukao se, gotovo, „kroz iglene uši“. I požurio da to, dajući nalog ambasadoru Išingeru, politički unovči u Vašingtonu. Kad je posle toga došao u posetu Bušu, ovaj ga je, već pri pozdravu, pohvalio: Gerhard, znam tačno šta si učinio, bilo je to vrlo hrabro…
Bio je to u isto vreme i kratak dah svežine i vedrine u njihovim međusobnim odnosima, koje je ubrzo pokvarila i zaledila Bušova iračka ratna avantura koju nije sledila čuvena i famozna Šrederova „bezgranična solidarnost“.

BUŠOVI RAZGOVORI SA BOGOM
Buš u memoarima tvrdi da ga je nemački kancelar obmanuo. Uveravao ga je, kaže, da će Nemačka i u iračkom ratu čvrsto stati na njegovu stranu, a onda je neočekivano okrenuo ćurak naopako i sa predsednicima Žakom Širakom (Francuska) i Vladimirom Putinom (Rusija) formirao snažan front protivnika ratnom pohodu na Irak. To neočekivano protivljenje ratu u Iraku nemačkom kancelaru je donelo pobedu na parlamentarnim izborima i obezbedilo drugi mandat.
Šreder je, inače, uzvratio utukom na Bušove tvrdnje, takođe u memoarima. Njegova izjava o neograničenoj solidarnosti i u iračkom slučaju bila je uslovna: samo ako se pokažu i dokažu čvrste Sadamove veze s Alkaidom. A takvih dokaza, tvrdi, nije bilo.
Jedan od ozbiljnih razloga zbog kojih se nemački kancelar, kaže, distancirao od svog „prijatelja Džordža“, jeste – fanatična religioznost američkog predsednika! Mogu da razumem, piše Šreder u memoarima, da je neko vernik i da se privatno, u molitvama, obraća Bogu.  Ko svoje političke odluke legitimiše na taj način ne dozvoljava kritiku ili razmenu mišljenja kako bi promenio, ili relativizovao svoj apsolutni stav kao „božji nalog“.
To Bušovo božje poslanje, s kojim se, kaže, suočio u razgovorima s njim tokom 2002. godine i predsednikovim izjavama u javnosti, pojačali su Šrederovu „političku skepsu“ prema njemu, uprkos „ličnim simpatijama“ koje gaji prema Americi.