ALEKSANDAR POPOVIĆ Samo domovina nema alternativu

Razgovarala Ana Radmilović

To što deo ljudi koji se sa onim što govorimo intimno, u dubini duše, sa nama slaže, ne glasa za nas, posledica je toga što govorimo istinu. Često svako od nas u životu želi da vidi stvari boljim nego što zaista jesu. Često se tako i glasa, ne za istinu, već za maglovita obećanja, za koja se ispostavi, pre ili kasnije, da neće biti ispunjena

Kada je reč o Demokratskoj stranci Srbije postoji već duže vreme jedan paradoks. Sa onim što govori i čini predsednik Vojislav Koštunica, ali i poslanici i članovi, sa onim što stoji u programu DSS, stiče se utisak, saglasna je bitna većina građana Srbije. Ipak DSS na srpskoj političkoj sceni ne figurira kao najveća partija. Naš sagovornik Aleksandar Popović, visoki funkcioner DSS-a i nekadašnji ministar rudarstva i energetike, taj nesklad tumači na sledeći način.
“Demokratska stranka Srbije je i na prethodnim, i na svim izborima pre prethodnih, govorila istinu, govorila o sadašnjosti onakvoj kakva jeste, govorila o budućem vremenu u realnim okvirima. Nismo obećavali kule i gradove i veoma smo često, možda je to upravo bila situacija i u izbornoj kampanji 2008. godine, govorili neprijatne istine. To što bi se dobar deo, Vi ste rekli većina građana, složila sa onim što govorimo, jeste posledica toga što govorimo istinu. To što deo ljudi koji se sa onim što govorimo intimno, u dubini duše, sa nama slaže, ne glasa za nas je, opet posledica toga što govorimo istinu. Često svako od nas u svom životu želi da vidi stvari boljim nego što zaista jesu. Često se tako i glasa, ne za istinu, već za maglovita obećanja, za koja se ispostavi, pre ili kasnije, da neće biti ispunjena. Uostalom, Demokratska stranke Srbije upravo zbog toga što govori istinu nema potrebe da se krije, na izborima će nastupiti pod svojim imenom, sa svojim političkim programom. Isto kao i prošli put, ni za jotu drugačije. Na prošlim je izborima u Srbiji najveći broj glasova dobila lista ‘Za  evropsku Srbiju’. Baš me interesuje da li će ova lista nastupiti pod istim imenom i na narednim izborima.”

Mislite da onda niko ne bi glasao za njih?
Nisam to rekao, ali bi promena naziva liste očigledno bila još jedan od dokaza da je dosadašnja politika doživela brodolom. I u Srbiji se, kao i u svakoj drugoj zemlji jasno pre ili kasnije i u politici pokaže šta je istina, a šta je laž. Dakle, prethodna je vlada pala zbog sukoba dva koncepta. Jedan je bio DSS-ov koji je jasno rekao da je neophodno da se, s obzirom na to da je u tom trenutku 19 zemalja EU priznalo nezavisnost takozvane „države Kosovo“, razgovara sa tim zemljama o tome kako i gde vide Srbiju i kako ćemo ustrojiti, jer potpuno drugačije vidimo i stvarnost i Međunarodno pravo i teritoriju Srbije i njen broj stanovnika i njene susede, razgovore o pristupanju Evropskoj uniji. Rekli smo da neće biti moguć bilo kakav ozbiljan napredak u evropskim integracijama ukoliko ovo pitanje prethodno ne razrešimo. Drugi koncept je bio koncept DS-a i G17 Plusa, da su pitanja evropskih integracija i Kosova i Metohije dva pitanja koja je moguće rešavati na dva koloseka, i da ova pitanja nisu nikako povezana. Na toj su platformi ove stranke dobile glasove na izborima i formirale vladu. Jer, i tu se vraćam na Vaše prethodno pitanje, lepše je i lakše bilo poverovati u njihovu tezu da problem ne postoji, nego u odgovoran, argumentovan i nimalo lep opis koji je nudio DSS – da će nam, zarad približavanja EU, moćne zemlje članice EU tražiti ustupke oko Kosova i Metohije.

Kažete da DSS neće za potrebe izbora promeniti ni ime, ni politiku?
I danas sam spreman da kažem isto ono što sam govorio i 2008. godine. Da li je, međutim, neko od prvaka DS-a, G17 Plusa i SPS-a koji im se u ovoj politici pridružio spreman da kaže danas da su pitanje evrointegracija i Kosova i Metohije dva odvojena pitanja? Nije, jer se pokazalo da je ta politika bila pogrešna. Ili su, u najboljoj mogućoj nameri, ljudi iz koalicije „Za evropsku Srbiju“ imali potpuno pogrešnu procenu, ili su, a u to ne želim da verujem, sve vreme prikrivali istinu. Bilo kako bilo, bili nekompetentni ili neiskreni, trebalo bi da podnesu ostavke jer Srbiju ne treba da vode ni nekompetentni, ni neiskreni.

Pod pretpostavkom da oni sada neće podneti ostavke…
Neće, i tu ću se zaustaviti u kritici, jer oni sami sebe kritikuju mnogo više i pri tome koristeći termine koje nikada ne bih koristio. Politiku Vlade Republike Srbije zaista najviše napada sama Demokratska stranka. U javnim nastupima ne koristim krupne i velike reči, poput „izdaja“, „trgovina nacionalnim interesima“ itd,  pa ću Vam pročitati šta je gospođa Jelena Trivan izjavila 20. avgusta 2010. godine u „Blicu“, a dan kasnije je to prenela i „Politika onlajn“. Ona inače govori o Rezoluciji koju je Srbija podnela za usvajanje Generalnoj Skupštini UN, i kaže da su neumesne spekulacije da zemlje kvinte nude Srbiji da „omekša“ Rezoluciju o Kosovu za brže približavanje EU, jer bi to značilo trgovinu nacionalnim interesima. I još kako „takva pitanja podrazumevaju da je Srbija spremna da trguje sa svojim nacionalnim interesima, što niti je moguće, niti bi iko u vladajućoj koaliciji na to pristao“. Znamo svi da je Srbija, na manje od sto sati do početka rasprave u Generalnoj Skupštini Ujedinjenih nacija, promenila tekst Rezolucije u dogovoru sa zemljama Evropske unije. Gospođa Trivan, potpredsednik Demokratske stranke, je takav potez Vlade Srbije, pre nego što je učinjen, okarakterisala kao „trgovinu nacionalnim interesima“. Nikada ne bih okarakterisao Vladu Republike Srbije onako kako ju je okarakterisala gospođa Trivan.

Došla je gospođa Merkel i pokazalo se da je tačno sve ono što je pričao DSS na samom početku, kada je Vojislav Koštunica dao ostavku. Da li je, međutim, sve to zajedno dovoljno uverilo naše građane da je to pogrešna politika?
Pa ne vidim šta je više potrebno, stvarnost je potvrdila da smo mi govorili istinu, a da je politika vlasti bila pogrešna. Bez obzira na stranačke stavove i formalne stege, svako je od nas pojedinac i u DSS-u svako od nas ima svoje mišljenje. Istomišljenici smo, i stoga u istoj stranci, zato što na isti način prosuđujemo o važnim pitanjima. Niko, na primer meni, nije nametnuo stav o Evropskoj uniji, niti naredio da moram da verujem da su pitanja Evropske unije i Kosova i Metohije dva povezana pitanja. Pročitao sam Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, imam iskustvo funkcionisanja evropskih integracija iz vremena kada sam bio ministar, i bilo bi nepošteno da kažem da je moguće prvo pregovarati o članstvu u Uniji, a da se ne zna kolika vam je teritorija, koliko imate stanovnika, ko su vam susedi, koje su prekogranične reke… Uostalom na početku samog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju piše da se strane potpisnice, a to su Srbija i 27 zemalja članica EU, obavezuju da će poštovati Završni akt iz Helsinkija, Osnivačku povelju UN i Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN. U trenutku potpisivanja, Srbija i 19 zemalja koje su priznale nezavisnost takozvane „države Kosovo“ su imale potpuno različit stav o ovim suštinskim dokumentima. Prema tome, sve je od samog početka bilo sasvim jasno i samo je potpuno nekompetentnim ljudima moglo nešto da bude nejasno, a dobar deo srpske političke elite je odgovoran zato što ljudima nije rekao istinu. Istina se uvek vidi, pre ili kasnije.

Kada bi se neko usudio da raspiše referendum o ulasku Srbije u Evropsku uniju, danas se čini da bi odgovor građana bio negativan. Uostalom, sam ulazak u EU je prilično nepopularan, i u regionu, i u Evropi. Sa druge strane većina stranaka zaklinje se da je za EU, dok građani to ne žele. Kako vam izgleda to što većina stranaka iz vlasti i opozicije više nema nikakve veze sa građanima; kome se oni onda obraćaju?
Ovo što nam je sada rekla Angela Merkel nam nije rečeno prvi put. Govorili su to i drugi, ali su, kao u slučaju delegacije nemačkih parlamentaraca, umesto da se poruka pažljivo sasluša, činjeni ogromni medijski napori da se sakrije, ublaži, zabašuri. Jer, nezgodno je, pošto su svi koji su skeptični prema politici „dva koloseka“ označeni u Srbiji kao antievropske snage, pokazati da vladajuću politiku u Srbiji negiraju i sami predstavnici Evropske unije. Lako je u medijima napasti DSS, lako je prema DSS-u širiti mržnju, lako ga je okarakterisati, lažno naravno, kao antievropsku, retrogradnu stranku, ali šta sada, ne može se istim takvim rečnikom napasti gospođa Merkel. A ona je samo potvrdila da je DSS bio u pravu.

Ali i građani su antievropski raspoloženi…
Meni je moja zemlja na prvom mestu. Samo ona uza mene nema alternativu. Treba da pogledamo istini u oči. Da vidimo dobre i loše strane istine o položaju Srbije i srpskog naroda danas, da prestanemo da živimo u besmislenim nadanjima da su neke stvari koje su nemoguće – moguće. Politička elita treba da kaže istinu. Jer, nema 200.000 novih radnih mesta, nema 200.000 izvezenih „Fijatovih“ vozila iz Kragujevca u Rusiju, nije prosečna penzija ni danas, ni u drugoj godini mandata ove vlade na nivou 80 odsto prosečne plate kao što je obećano, pa je čak, navodno, oko tog obećanja i napravljena nova vlada. U poslednjih nekoliko godina urušen je značaj institucija, čak do groteske. Kada su poslanici DSS-a, tokom napada ROSU na sever Kosova i Metohije tražili da se prekine sednica Skupštine sa trenutnom tačkom dnevnog reda, i govori o situaciji na Kosovu i Metohiji, dobijali su opomene i oduzimana im je reč. Onda se, posle 24 sata, takva sednica, na predlog Vlade Republike Srbije, ipak zakazala. Nije, dakle, bitna suština, važna je forma. Posle toga Skupština donese Deklaraciju većinom glasova, i ta bi Deklaracija trebalo da bude sveto pismo za sve srpske državne činovnike koji se Kosovom i Metohijom bave. A onda, posle dva dana, vidimo da su u pregovorima sa KFOR-om upravo predstavnici države Srbije došli do rešenja koje je suprotstavljeno Deklaraciji. Čemu onda Deklaracija? Čemu institucije? Čemu Skupština?

Da li mislite da možda zbog svega toga građane sve manje zanima politika, da ćute, promene kanal, da ne žele da slušaju ni o Kosovu, ni o Evropi, posebno ne o Skupštini?
Ponekad imam utisak da smo ostali bez snage i da sve što je naše prestajemo da poštujemo, da čak ne poštujemo i sopstvene stavove. Kako je moguće, ako nam je stalo do Kosova i Metohije, ako nam je to pitanje važno, da nemamo različit odnos prema državama koje nas poštuju i priznaju naš teritorijalni integritet i onima koje nas ne poštuju i ne priznaju naš teritorijalni integritet. Jer, oni koji nas poštuju su nam prijatelji, a oni koji nas ne poštuju pokazuju da to nisu. Namerno ne koristim termin „neprijatelji“, kažem samo da države koje ne priznaju teritorijalnu celovitost Srbije prema nama nisu prijateljski nastrojene. Ne može se biti prijatelj i Hašima Tačija i države Srbije. Srbija je za svog strateškog partnera, dakle za svog najvećeg prijatelja u EU izabrala Francusku, državu koja je priznala nezavisnost takozvane „države Kosovo“. Ne Španiju, koja priznaje državu Srbiju na celoj njenoj teritoriji, već Francusku. Time je Srbija svima dala na znanje da je za nju pitanje Kosova i Metohije i sopstvene teritorijalne celovitosti, zapravo veoma nisko na listi prioriteta. Posle toga, naš strateški partner zajedno sa drugima lobira u UNESKO-u protiv naših, a za interese kosovskih Albanaca ne dozvoljava da naš ministar spoljnih poslova prisustvuje konsultacijama u Savetu bezbednosti, ne želi da stavi dok predsedava na dnevni red tačku o trgovini organima otetih Srba. Toliko o ponašanju naših „strateških partnera“. A naša država na sve to ćuti. I da budem potpuno jasan, ne zalažem se ni za kakvo otvaranje neprijateljstava, ne zalažem se ni za kakve barijere, zalažem se samo da sa kičmom svakome kažemo da li nam je prijatelj ili se prema nama ne ponaša prijateljski. Ali, ne završava se ovo pitanje našeg nacionalnog samoponižavanja na politici. Koliko su puta naše reprezentacije i naši sportisti na takmičenjima na trenerkama imala natpis „Srbija“ latinicom? Ne bih imao ništa protiv da je pisalo „Serbia“ na engleskom, ali ako se već izabere da se piše „Srbija“, zašto latinicom? Da li se mi stidimo sami sebe? Da li se stidimo onoga što jesmo? Da li se stidimo ćiriličnog pisma? Ja se ne stidim. Mi u DSS-u se ne stidimo.

Mislite da je neophodan zakon o zaštiti ćirilice?
Apsolutno. Pitanje toga šta vam piše na trenerkama je pitanje odnosa nekoga ko je doneo tu odluku, nekoga  ko predstavlja državnu elitu – prema sopstvenoj državi, prema sopstvenom narodu, prema kulturnom  nasleđu tog naroda. Vreme je da se optimistično i imajući poverenja u svoje snage okrenemo sebi, da sarađujemo sa svima koji sa nama žele da sarađuju, politički, ekonomski, naučno, kulturno, sportski, na svaki način, a da po pitanju Evropske unije kažemo da jesmo za saradnju, da smo spremni na sve smislene reforme, ali da ne možemo da damo deo svoje teritorije i da je tu tačka.

Izgleda da ne misle svi da je tu tačka, i čini se da smo pored sprovođenja reformi spremni da diskutujemo i o teritoriji.
Mi u tim pokušajima činimo potpuno neverovatne stvari. Zamislite recimo situaciju u kojoj bih sada iscepao papir i na tom papiru olovkom lepo napisao sebi ličnu kartu. Kada bih dao tu moju „ličnu kartu“ našoj policiji, naša policija bi to zgužvala i bacila, zato što nemam ovlašćenja, zato što nisam država da izdajem lične karte u svrhu identifikacije ili u bilo koju drugu svrhu. Ali kada takav papir, doduše odštampan, donesu kosovski Albanci – taj je papir uvažen. A i njihov papir, i moja cedulja bi morali biti isti, za moju državu bezvredni. A nisu.

Stvorena je slika u javnosti prema kojoj je DSS jedna stranka zagledana u prošlost, kada je reč o Kosovu pogotovo, i ta slika uspeva da donekle učini dosadnim i opštim mestima sve argumente vezane za Kosovo, od „duhovne vertikale“, pa nadalje…
Mi se nažalost tokom poslednjih tri-četiri godine ponašamo kao da smo izgubili svaki kompas i kao da smo prestali da cenimo sami sebe i najbolje među nama. Na primer, u nekih desetak dana preminula su tri velika srpska glumca, tri vertikale srpskog glumišta, gospodin Stevan Gardinovački, gospođa Olivera Marković i gospodin Dušan Janićijević. Koliko su emisija, koliko omaža televizije sa nacionalnom frekvencijom, uključujući Javni servis, posvetile njihovoj smrti? Da li je više pažnje usmereno smrti Ejmi Vajnhaus ili odlasku troje ljudi koji su zadužili srpsku kulturu, samim tim i sve nas? Kada je jedan divan srpski književnik iz Hrvatske, Simo Mraović, umro pre nekoliko godina, u svim ste srpskim medijima mogli naći ukupno samo jedan tekst. Srbija, ove godine, nije obeležila ni godišnjicu Grigora Viteza, takođe velikog srpskog pisca. I verujem da ima još primera. A mi iz DSS-a smo, u skladu sa Vašim pitanjem, krivi što bez obzira na to što imamo i najbolji i najutemeljeniji ekonomski program, verujemo da i odnosom prema „duhovnoj vertikali“, odnosom prema najboljima od nas zapravo pokazujemo kakvi smo.

Da li su u pitanju neke zabrane koje postoje u srpskim medijima? Možda je nepoželjno podsećati na srpske vrednosti i te „najbolje među nama“?
U Srbiji je u većini medija dozvoljeno pričati sve, ako je to usmereno protiv ljudi koji imaju mišljenje kritično vladajućem tzv. „proevropskom kursu“. Daću vam jednostavan primer. Nedavno sam gledao emisiju na jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom. U toj emisiji, u jednoj rečenici koja je mogla da bude i izbačena (radilo se o snimljenom dokumentarcu, a ne o emisiji gde je neko uživo nešto rekao), jedna od junakinja dokumentarca o pripremama gej aktivista za „Paradu ponosa“ prenosi kako je drugoj osobi rekla: „Pa naravno da te se plašim kada glasaš za DSS“. Da li je ovo širenje mržnje? Da je, umesto glasanja za DSS, umesto političkog pripadništva, bila oznaka nacionalnog ili verskog pripadništva neke osobe, da li bi takva rečenica bila izbačena? Da li bi tada bila širenje mržnje? Da li bi se potkrala rečenica u kojoj bi, umesto DSS-a, bila skraćenica neke stranke vladajuće koalicije? Znamo svi da ne bi. A na ovo niko nije reagovao, ni RRA, ni medijska udruženja.

U svakom slučaju, vaš imidž je poslednjih godina jako zanimljiv. Imate veze sa kriminalcima, inspiratori ste svih nereda, fašisti ste… Prenosim ono kako vas mediji predstavljaju…
To su potpuno besmislene, u stvarnosti neutemeljene optužbe, ali je činjenica da postoje i da postoje mediji koji stvaraju atmosferu o kojoj pričate. Jer kada „B92“, ista televizija sa nacionalnom frekvencijom na kojoj je emitovana emisija koju sam spomenuo u odgovoru na prethodno pitanje, u drugoj, opet snimljenoj i montiranoj emisiji, pusti osobu koja kaže da je „DSS političko krilo ‘zemunskog klana’“, šta je to, nego širenje mržnje i propaganda protiv DSS-a? Zamislite šta bi se dogodilo kada bih rekao da je „B92“ političko krilo bilo koga, bilo kada? Naravno, ne činim to ni sada, nikada ne bih to ni učinio, ali kada bih to učinio na mene bi se obrušili svi, nevladine organizacije, medijska udruženja, strane ambasade… međutim, pošto se kleveće DSS, nema nikakvih problema, niko ne kaže ni jednu jedinu reč. Dakle, u ovoj zemlji smeju da se napadaju ljudi koji slobodno misle, smeju da se napadaju oni koji smatraju da ništa u životu ne treba uzimati bez izvesne doze analitičnosti i bez razmišljanja kuda sve to vodi. Hajke koje se vode, neistine koje se iznose, međutim, ne čine ni najmanje boljim one koji ih vode i iznose. A nas čine jačim u sopstvenim uverenjima.

Često se čuje kako građani ovaj put neće glasati ni u približno onolikom broju u kojem su glasali na ranijim izborima. Šta mislite o tome?
Takav stav mogu da razumem, a pre svega je posledica politike sadašnjih vlasti i razočaranja u njihova neispunjena obećanja. Uvek do sada, od 2000. godine do danas, izlaznost je bila solidna, zato što su vlade koje su odlazila iza sebe ostavljale neku vrstu napretka i motivisale birače da izlaskom na birališta i glasanjem taj napredak, na način na koji oni vide, pospeše. Sada te motivacije nema, jer nema napretka.

Za DSS godinama slušamo kako im agencije, poput „Stratedžik marketing“, prognoziraju da neće preći cenzus na sledećim izborima, a sa druge strane, slušajući šta o vama govore izvesni mediji stiče se utisak da ste najmoćnija stranka u Srbiji koja uspeva da „zakoči“ evropski razvoj čitave države. Kako to?
Kao što mediji kreiraju javno mnjenje, tako ga preko medija kreiraju i agencije. Ljudi iz agencije o kojoj govorite su pred prethodne izbore tvrdili da su DSS i LDP slične snage, a pokazalo se da je razlika veća od dvostruke.

Da li vam gej parada koja će po svemu sudeći  biti održana deluje kao izvesni mobilizator nezadovoljnih ljudi koji će biti protiv te parade, posle čega će ponovo ispasti da su to sve fašisti, a među njima i vi?
Nemam ništa lično protiv gej populacije, ali jesam protiv gej parade, i jedini sam, od kandidata za gradonačelnike Beograda na prošlim izborima, to jasno rekao i napisao. Dakle, neka svako u četiri zida radi šta hoće, ali nema nikakve potrebe za gej paradom. Ima Srbija dovoljno problema, a sasvim je jasno da dan posle prethodne parade nije bila bolja zemlja, nego da pre parade. Naprotiv, bila je neuporedivo lošija.

Takozvane „parade ponosa“ uopšte nailaze na negodovanje u mnogim državama. Poslednji neredi su bili, ako ne grešim, u Češkoj – to onda ipak znači da ni Srbija, ni DSS nisu neki posebni izuzeci koji su, mimo sveta, protiv takvih stvari?
Češki predsednik g. Vaclav Klaus je protiv održavanja gej parade u svojoj zemlji. I da li će neko sada da kaže da Vaclav Klaus, intelektualac i misleći čovek, čovek koji ima svoj stav, i zbog toga ga cenim, čije mišljenje nije  određivala Moskva, a danas mu ga ne određuju Brisel i Vašington – da li će neko od svih onih kojima su usta puna slobode, a u njihovim postupcima postoji samo dogma, da kaže – Klaus nije najbolji deo evropske tradicije? Da je retrogradan?

Vi ste živeli i u Moskvi, Americi, Briselu…
Da, imao sam sreću da me život vodi na različita mesta, da imam šansu da ih upoznam, da vidim njihova lepa i ružna lica. To me je iskustvo i naučilo da sve oko sebe posmatram kritički, da ništa ne idealizujem.

Bili ste prvak u atletici. Kojom ste se disciplinom bavili?
To je davna prošlost, trčao sam kratke staze, naravno za „Crvenu zvezdu“, najuspešniji srpski atletski klub ikada. Trčao sam i za moskovski „Dinamo“ i briselski „Ekscelzior“. Atletika, takmičenja, nastupi za klub i reprezentaciju, rekordi, ali i porazi su bili lep deo mog života, za razliku od drugih  ne moram da izmišljam i naknadno se sećam svoje sportske karijere. Bio sam neko vreme potpredsednik Atletskog saveza, atletika je moj sport, bila je i ostala jedini u kojem sam bio spreman da se angažujem kao sportski radnik. Za to vreme provedeno u Atletskom savezu smo napravili prvi i jedini atletski stadion u Srbiji, u Sremskoj Mitrovici, obnovili staze u mnogo mesta u Srbiji, u nekima, poput Novog Sada i Kragujevca ih prvi put izgradili. Ta infrastruktura je ostala iza nas, da svedoči o tome kako smo radili. U atletici sam danas samo kao navijač, bodrim Ivanu, Mihaila, Emira, Asmira, Biljanu, Draganu, divim se upornosti Dragutina Topića, patim zbog Roblesa i Bolta…

Da li je DSS možda previše pristojan i korektan, i pun skrupula dok ga napadaju?
Verujem da u politici treba da se ponašate kao i u životu. Pristojno i korektno. Ne verujem u politiku kao estradu i džunglu, to je previše odgovoran posao. Pošto u DSS-u govorimo istinu, nemamo baš nijedan razlog da vičemo, mlataramo rukama, pravimo incidente i skandale. Naša je istina jaka i bez toga, a sa svim nabrojanim ne bi bila jača. Nemamo razloga ni da je prljamo u blatu, u kojem mnogi na političkoj areni vole da budu. Verovatno kako se ne bi videlo da zapravo nikakve stavove i nemaju.

Možda bi ovo pre bilo pitanje za vašeg predsednika nego za vas, ali ono što vam vaše pristalice ponekad zameraju jeste to što ste, a što opet može da bude u vezi sa pristojnošću, Koštuničinom ostavkom pomogli Tadiću da ostane na vlasti. To ste uradili i pre njegove ostavke sa koalicijom koju ste na predsedničkim izborima 2008. godine napravili sa DS-om, a koju vam takođe neke  vaše pristalica zameraju.
Odluku o koaliciji sa Demokratskom strankom su 2007. godine doneli organi stranke, dakle nije je doneo jedan čovek. Bilo je sasvim jasno da su vladi koja je izabrana 2007. godine sledili meseci u kojima će doći do protivpravnog proglašenja nezavisnosti takozvane „države Kosovo“. I bilo je važno da kada do toga dođe niko od svih onih koji nas na Zapadu ne vole, ne može da nađe ni jedan jedini razlog zbog kojeg bi mogao da uputi prigovor Beogradu i time opravda podršku kreiranja takozvane „države Kosovo“. Takav prigovor bi, ma kako licemeran, mogao da se uputi da je SRS tada bila na vlasti, i takav bi prigovor služio onima koji su otimali Kosovo, da suštinu svoga akta zamagle. Bilo je, dakle, važno, da se stvari isteraju na čistinu, u Beogradu je bila potpuno demokratska vlada, vlada čijim učesnicima niko, čak ni u dalekoj prošlosti, ne bi mogao da nađe ništa sporno. Srbija je bila država u kojoj su Kosovo i Metohija, u skladu sa Rezolucijom 1244 mogli da apsolutno imaju suštinsku autonomiju. Stvari su isterane na čistac, svako je u međunarodnoj zajednici pokazao svoje lice i svoj stav, ali su stvari razjašnjene i u Srbiji, i kada je politika bespogovorne i beskompromisne zaštite Kosova i Metohije izgubila većinsku podršku u vladi, kada je brojčano nadvladala politika da su Evropska unija i Kosovo pitanja koja se rešavaju na dva koloseka, Koštunica je uradio što bi uradio svaki moralan čovek na njegovom mestu.

I sada su stvari oko Kosova i EU „isterane na čistac“, to je tačno. Međutim, šta mi kao država imamo od toga, osim loših ljudi na vlasti i izgubljenog dela države?
Istorija niti počinje, niti se završava sa nama. Duboko sam uveren da će i u vezi sa Kosovom i Metohijom doći dan kada će oni koji su najjači propagatori takozvane „države Kosovo“ čuti i razumeti preko dvadeset godina staru pesmu „Beds ar brning“, sjajne australijske hard rok grupe „Midnajt ojil“. Oni lepo u refrenu pesme, posvećene pravima Aboridžina kažu „The time has come, a fact’s a fact, it belongs to them, let’s give it back“. E pa, Kosovo i Metohija pripadaju nama.

10 коментара

  1. Avatar
    Љубомор

    Коалиција “За европску Србију” јесте М А Г Л А у којој се губе душе и српско биће. Жути раде у корист штете Срба и Србује. Међутим, чудно је да се у овој земљи не може окупити, саставити потребна критичана маса родољуба интелектуалаца, којој би била једина идеја добробит Србије, народа, економски просперитет државе, очување српског Светосавског духа и морала.
    Ако српска интелекттуална елита (ако је уопште има) и даље буде игнорисала савете Арчибалда Рајса Србији нема спаса.

  2. Avatar

    Licno mislim da nikada ni jedan ozbiljan predsednik ozbiljne drzave ne bi izgovorio takvu glupost,pa ma koliko mu bilo placeno,ili obecano,da “nema alternative”!!! Prevedeno na srpski jezik to znaci “ja moram kod tebe i sa tobom,pa mi radi i trazi od mene sta ti god padne na pamet”!! Tuga,jad,beda,ulizivanje i uvlacenje do te mere da se ni pertle vise ne vide!! SRAMOTA!!

  3. Avatar

    Sad je narod kriv jer ne glasa za DSS, a DSS nikad nije kriv.
    Gospodine Popovicu, govorim Vam dobronamerno, a Vi to razumite kako hocete. Nikad nemojte govoriti da je narod kriv jer ne glasa za vas, to je potpuno poogresna teza. Ali najbitnije je da morate priznati svoje greske, kao stranke, jer ste ih pravili mnogo i velike su. Postoji ogroman raskorak izmedju onoga za sta ste deklarativno i onoga sto ste kao vlast radili i uradili, odnosno onoga sto ste gurali pod tepih. To je razlog zasto narod ne glasa za vas i dok to ne priznate i kao stranke ne podnesete konsekvence, a nejodgovorniji odu sa partijskih funkcija, nema vam regeneracije i uspeha.
    Pozdrav iz Sumadije.

  4. Avatar

    Samardžić: Srbija dogovorom izdala svoj narod na Kosovu

    Potpredsednik Demokratske stranke Srbije (DS S) Slobodan Samardžić izjavio je danas da je dogovorom predstavika Beograda i Prištine o primeni carinskog pečata definitivno utvrđena granica između Srbije i Kosova i istakao da je vlast u Srbiji time izdala svoj narod na Kosovu.
    Samardžić je tokom akcije DS S-a “Razvoj Srbije” u centru Beograda novinarima rekao da se srpska strana hvali uspehom posle tog dogovora, a da ne govori o onome što sledi odnosno što će morati da se uradi.
    “Prihvatanje pečata na kom piše carina Kosova znači da se prihavata carina nekog entiteta, nekog čuda, koje nije Srbija. Ako je prihvaćen pečat, u sledećem koraku moraće da se prihvate carinici, a na carini Kosovo radiće kosovaki carinici. Ako se oni prihvate mora se prihavatiti i granična policija, a na carini koja je simbolično predstavljena kao carina Kosovo biće kosovska granična policija”, naveo je on.
    Samardžić je istakao da šef Pregovaračkog tima Vlade Srbije Borislav Stefanović ne govori o tome, kao i da su predstavnici Srbije jučerašnjim dogovorom u Briselu izdali Srbe sa Kosova.
    “Po dogovoru iz 11 tačaka od 5. avgusta Kfor stoji do 15. septembra na prelazima i po svoj prilici on će se skloniti i doći će granična policija Kosova. Zašto su Srbi mesec dana bili i danas stoje na barikadama? – pita se potpredsednik DS S-a.
    “Do 1. oktobra sve treba da bude gotovo i da se Srbija odrekne Kosova zarad kandidature u EU. Čine se poslednji koraci u tome, a reč je zapravo o večitoj čekaonici za Srbiju kad je reč o članstvu”, rekao je Samardžić.
    On je, međutim, Srbima na Kosovu poručio da se čvrsto drže, rade i istraju u “mirnim manifestacijama” kojima se onemogućuje sprovođenje “ovogo što im je naša država spremila iza leđa”.

  5. Avatar

    Припадају нама.
    Али одлази step by step
    Али, луди Хорс НАТО и “мајчиса” Јевропа својим поступцима кажу да су Абориџани Албанци
    Ипак, певајмo хард „The time has come, a fact’s a fact, KiM belongs to Serbs, let’s give it back“

  6. Avatar

    Dragiša Spremo
    utorak, 17. avgust 2010.

    Kako je prištinski muftija za samo nekoliko godina postao najbogatiji čovek na Kosovu? Teško i rizično je i danas biti Srbin na Kosovu ravnom.

    U mnoštvu pisama i depeša koje je Branislav Nušić kao srpski konzul u evropskoj Turskoj iz Kosovskog vilajeta slao vladi u Beogradu, ili srpskim diplomatskim predstavništvima u Carigradu, Solunu i Skoplju, jedna reč bila je tako česta i nezaobilazna da je sa njom počinjala ili završavala gotovo svaka Nušićeva poruka: z u l u m i.

    Već iz toga se može zaključiti da su fizički i verbalni obračuni, otimačine, progoni, raznovrsna nasilja i nepravde,postali uobičajena, svakodnevna pojava na Kosovu i Metohiji. Zulumi, naravno, nisu bili samo kosovska specifičnost. Njih je bilo i na svim drugim prostorima koje su okupirali Turci. Ali, nigde nisu bili takvog opsega i sa tako dramatičnim posledicama kao u Kosovskom vilajetu. U poimanju Srba, kao i samog konzula Nušića, zulumi su zajednički imenitelj za sve one oblike terora koje su muhamedanci, Turci i Arbanasi, činili nad hrišćanskim stanovništvom.

    Iz diplomatske pošte koju su pripremili konzulati Srbije, Austrije i Rusije (srpski se nalazio u Prištini, a ostala dva u Prizrenu i Kosovskoj Mitrovici) vidljivo je da su najčešći oblici zuluma bili: privremeno ilnji trajno progonstvo sa Kosova i Metohije, nasilno zaposedanje srpskih kuća i poljoprivrednih imanja, otimanje i poturčavanje muške dece, nasilno odvođenje devojaka i mladih žena, razbojništva, pljačke, podmetanje požara, prisvajanje srpskh kuća, dućana, vodenica i druge imovine.

    U kosovskoj životnoj stvarnosti s kraja devetnaestog veka, što je vidljivo i iz Nušićevih zapisa, postojali su i mnogi pozitivni primeri. Tako, i u selima i u gradovima bilo je turskih i arnautskih porodica koje su uživale veliki ugled i kod samih hrišćana. One su taj ugled temeljile na tradicionalnim (patrijarhalnim) shvatanjima porodice i njenog odnosa prema okruženju. Uspostavljajući pošten odnos prema susedima i striktno primenjujući besu (koja označava zadatu reč i ima snagu zakletve), te porodice bile su i najpouzdaniji zaštitnici pravoslavnih duhovnih hramova i hrišćana u celini.

    U selima Kosovskog Pomoravlja (područje oko Gnjilana, Vitine i Kamenice), Drenice, Sirinića i Podrima u Metohiji, gde je i najbrojnija srpska populacija, bilo je dosta srpskih starosedelačkih porodica koje su bile zaštićene od mogućih zuluma. To su tako zvane čipčije – zemljoradnici koji su radili kod turskih i arbanaških veleposednika i begova. Svi ostali bili su u neizvesnosti i stalnom strahu za svoju imovinu i živote svojih porodica.

    Prilikom mnogobrojnih putovanja po staroj Srbiji Nušić je uočio da svako veće mesto na Kosovu, u Metohiji, a isto tako u Raškoj oblasti i Makedoniji, ima svoje ozloglašene silnike. U zapisima sa tih putovanja on kaže da ti silnici udaraju na srpska sela i nagone seljake u bežaniju, posle čega zaposedaju njihove kuće i imanja. To je najsuroviji i najprimitivniji vid brzog bogaćenja, čemu su bili podložni i neki viđeniji ljdi u tadašnjim nahijama.

    Bogaćenje na tuđoj nesreći postajala je, na žalost, nekažnjena praksa. Ilustrujući to primerima kojima je i sam bio svedok, mladi konzul Branislav Nušić pominje slučaj prištiskog muftije, koji je imao neprirodno brz uspon u karijeri i za kratko vreme prigrabio ogroman kapital. Taj muftija, kaže Nušić, bio je običan seoski hodža. Kasnije se, podmićivanjem više vlasti, dočepao položaja muftije, da bi zatim, pomoću ucena, pljačkanja, zatvaranja, batinanja i ubijanja imućnih Srba postao najbogatiji čovek na Kosovu. Na tako prljav i nečastan način on je stekao mnogobrojne čifluke u Prištinskom sandžaku.

    Zulumi ovakve vrste, ukoliko su ih činili istaknuti i povlašćeni predstavnici turske vlasti, uvek su se događali uz posredovanje nekog silnika koji je bio neposredni izvršilac. Prištinski muftija činio je to uz pomoć ozloglašenog kavgadžije i tiranina Dim Burjana. Njega je angažovao da globi, ucenjuje, a po potrebi i ubija Srbe. A ovaj je to činio javno, bez bojazni od turskih vlasti. Bilo je slučajeva da Dim Burjan i preko hućumeta (turskog suda) u Prištini uputi preteću poruku bogatim pojedincima i prvacima srpskih sela da u određenom roku plate novčanu ucenu, inače će se loše provesti.

    Slične ocene i pritužbe iz Prištine stizale su kasnije i od srpskog konzula Svetislava Simića. On je izveštavao o pritiscima i ucenama muftijinim na stanovništvo srpskih sela u blizini Prištine (Slovinj, Babuš i druga). Oni nisu bili turske čipčije – radnici na njihovim posedima – već su imali i obrađivali svoju zemlju. Namera muftije je, međutim, bila da od srpskih imanja u ovim selima stvori još jedan čifluk za sebe. Otuda pritisci i pretnje koje su stizale od Dim Burjana.

    Jedan od velikih zulumćara u Prištinskom sandžaku, u godinama kada je tu službovao Branislav Nušić, bio je i Sulejman paša, komandant vojske u prištinskom okrugu.

    U širem rejonu Gnjilana, koje je u vreme postojanja srpskog konzulata u Kosovskom vilajetu imalo status kaze (sreza), nalazilo se uglavnom srpsko domicilno stanovništvo. Oni su bili brojniji od Arbanasa, predstavljali su moćniju etničku skupinu, pa je upravo to bio razlog da turske vlasti ovo područje označe kao prioritetno za iseljavanje Srba. U izvršavanju tog nečasnog čina, kako je izveštavao srpski konzulat iz Prištine, isticala su se dva silnika: Husein aga Đakovci i Rašid aga Goranin.

    Husein-aga se na ove prostore doselio iz Đakovice, a Rašid- aga sa područja Gore, planinske oblasti između Šare i Koritnika, na krajnjem jugu Metohije. Iz svog vrletnog i siromašnog kraja došli su u plodno i bogato Kosovsko Pomoravlje da bi, ako to bude moguće, proterali Srbe i zauzeli njihove kuće i posede.

    Svemoćni Husein je, između ostalog, odlučio da se dočepa prostranih pašnjaka u srpskom selu Rainovac. Učinio je to na jednostavan način: zemlju je podelio novopridošlim seljacima, naloživši im da je preoravaju i tako pretvore u njive.

    Srbi meštani posle toga nisu više imali gde da napasaju stoku. To je bio razlog da manja grupa Srba, kao predstavnici sela, odu kod kadije u Gnjilane da se požale. A on im kaže:

    Šta mogu, rajo, ja kad je on silan Turčin, pa mu niko ništa ne može. Trpite, pa šta vam bog da!

    A Rašid-aga (to je onaj što je doselio iz Gore), inače prijatelj muftijin, otišao je u selo Donje Rudrige, gde je angažovao oko 150 seljaka da mu besplatno oru i kopaju, žanju pšenicu, beru i krune kukuruz, obavljaju i sve druge ratarske poslove bez ikakve naknade.

    Ovakvih pritisaka i ucena s kraja devetnaestog veka bilo je širom Kosova i Metohije. Inače, Turcima i Arbanasima, kao pripadnicima muhamedanske vere, posebno su smetale srpske crkve i manastiri. Njihovo rušenje, paljenje i pretvaranje u džamije počelo je već sredinom 15. veka i trajalo, s manjim ili dužim prekidima, sve do 1912. godine, kada je okončana turska vlast na ovim prostorima.

    Iz konzulskih pisama je vidljivo da je ovakvog vandalizma bilo i u vreme kada se to najmanje očekivalo – u završnici otomanske vladavine na jugu Balkana, kada su nekadašnji moćnici morali da se pakuju i sele ka Anadoliji.

    Tako Branislav Nušić 12. novembra 1895. godine javlja ministru inostranih dela u Beogradu o rušenju pravoslavnh crkava u kosovskim selima Kamenici, Šipašnici, Boževcu i Ranilugu.

    Za nepuna četiri meseca razbijene su i opljačkane tri crkve naše u Moravi, a skoro mi stiže glas da je to stiglo i četvrtu. Uporedo sa tim rušena su i srpska groblja. Zabeleženo je da je jedan Arbanas napravio sebi vodenicu od mermera sa srpskog groblja…

    Pedantni srpski konzul ništa nije propuštao da zabeleži i o tome blagovremeno izvesti ministarstvo u Beogradu.

  7. Avatar

    Uredništvima Jutarnjeg lista, Večernjeg lista, Vjesnika, Slobodne Dalmacije

    jutarnji_list@eph.hr ; vjesnik@vjesnik.hr ; drazen.gudic@slobodnadalmacija.hr ; gl.urednik@vecernji.net ; desk@vjesnik.hr ; vjdesk@vjesnik.com

    Europa i OESS godinama su se zalagali za vraćanje stanarskih prava izbjeglim Srbima, čije su udruge ovih dana upozorile (prema Jutarnjem listu od 11. studenoga 2004., str. 4). da se to ne ostvaruje. Štoviše, dok Sanader neodređeno kaže da je “vraćanje imovine Srbima u Hrvatskoj samo financijsko pitanje” (J.L. 15. XI. 04. str. 5), dotle je OESS, najblaže rečeno, sasvim nedosljedan, jer Peter Semneby izjavljuje da se provodi program “stambenog zbrinjavanja za bivše(!) nositelje stanarskog prava” (J.L 16. XI. 04. str. 8), te izgleda da on to smatra dovoljnim!

    Britanski veleposlanik Colin Munro rekao je 1998. godine, kako shvaća da se neće vraćati stanarsko pravo odbjeglim generalima JNA, ali da se ono mora priznati građanima koji su ga imali, a nisu bili u svojim stanovima u vrijeme kada su ih mogli otkupiti (Večernji list 6. XII. 98., str. 2). Nakon tadašnje Konferencije o obnovi i razvitku Hrvatske novinari su postavili i pitanje o diskriminacijskim odredbama koje su izostavljene tek dan prije početka konferencije “zbog čega je EU razmatrala i njezin bojkot”, te se dobio dojam da su se boljim usklađivanjem dokumenta “mogli izbjeći oštriji tonovi predstavnika EU-a i EK-a”.

    Dakle, EU se je tada zalagala, kao i OESS, da se izbjeglim Srbima vrati stanarsko pravo, koje je OESS ispravno smatrao imovinom i vlasništvom, ali je taj isti OESS godinama neopravdano i dvolično prešućivao da se to vlasništvo mora vratiti i nama hrvatskim nositeljima stanarskog prava u tzv. privatnim neuseljivim stanovima. Kako to da se OESS danas ne protivi novim tvrdnjama, da izbjegli Srbi “nisu imali opravdan razlog” za nenazočnost u svojim stanovima dulje od 6 mjeseci?! Više udruga izbjeglih Srba iz Hrvatske u Srbiji i Crnoj Gori upozorilo je na “pokušaj hrvatske vlade da programom stambenog zbrinjavanja izbjegne vraćanje stanarskih prava za oko 40 tisuća srpskih prognanika”. Oni smatraju da “Zagreb nema iskrenu želju da se Srbi vrate u Hrvatsku, niti da im se vrati imovina” (J.L., 11. XI. 04.).

    Mi, diskriminirani i teško oštećeni nositelji stanarskog prava u tzv. privatnim neuseljivim stanovima, koji smo lišeni svog doma i skoro cijele svoje imovine, već se godinama zgražamo i pitamo, kako je moguće da se Europa (EU) i OESS, od kojih smo mnogo očekivali, odnose sasvim indiferentno prema očitom i teškom kršenju naših ljudskih prava i otimanju našeg vlasništva, osjećamo se izdanima, gubimo povjerenje u zapadne države, u njihovu navodnu (ili prividnu?) demokraciju itd. A sada bi, izgleda, to isto mogli doživjeti čak i izbjegli Srbi, zbog nečije nedosljednosti i neiskrenosti, unatoč velikoj podršci koju su prije imali, i unatoč Ugovoru o pitanjima sukcesije, koji se odnosi kako na njih tako i na nas, a koji je ratificiran u Hrvatskom saboru u ožujku ove godine, ali se uporno sakriva od javnosti!

    Dr. med. Branko Sorić, Zagreb

  8. Avatar

    Realno sve je istina sto veli mladi gospodin, mnogo volimo laz, lazne ljude, lazne devojke, lazna prijateljstva, pa negde s tim i lazne partije i vlast, samo nek je lepo upakovano, o sustini cemo da pricamo, a formu cemo a biramo, mora se to masovno menjati…

  9. Avatar

    zbog ovakvih ljudi se jos uvek ponosim sto sam Srbin !

  10. Avatar
    Српкиња

    Моје поштовање господине Поповићу!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *