Vakcinacija u funkciji državnog terora

Piše Mara Knežević Kern

Irska uvodi obaveznu vakcinaciju dece iz siromašnih porodica. Roditelji koji odbiju da vakcinišu svoje mališane neće imati pravo na socijalnu pomoć, a deca će im biti oduzeta. Da li je u pitanju zaštita stanovništva ili još jedan pokušaj farmaceutske industrije da ostvari veliki profit ugrožavajući zdravlje, ovoga puta najmlađih?

Irska ministarka za Socijalnu zaštitu Joan Barton objavila je nameru irske vlade da donese zakon kojim bi se davanje socijalne pomoći uslovilo vakcinacijom dece iz siromašnih porodica. Ergo – roditeljima koji odbiju vakcinaciju dece biće uskraćena socijalna pomoć. Postavlja se pitanje – u čijem interesu je pokrenuta ova nehumana akcija i šta čeka nesrećnike koji su izgubili poverenje u zdravstveni sistem i dobre namere zakonodavca? Vlasti pravdaju ovu brutalnu smicalicu željom da „podstaknu“ roditelje na vakcinisanje dece, a kao dodatni „podsticaj“ predviđeno je oduzimanje dece i davanje na usvajanje.

TEHNIKE KASAPINA IZ „BIG FARME“
Novinar Nil Foster krenuo je tragom ove vesti, kako bi obavestio javnost o posledicama još jedne u nizu nedozvoljenih, neetičkih i suludih namera vlade da omogući „Big farmi“ preuzimanje totalne kontrole nad populacijom. „Mi roditelji smo stavljeni pred dve pogubne opcije: ili ćemo uskratiti pravo državi da našoj deci ubrizgava toksične hemikalije za koje je dokazano da štete zdravlju i suočiti se sa posledicama, ili ćemo poslušati psihopate iz velikih farmaceutskih kompanija koje uz pomoć ‘vladinih programa’ žele da uspostave kontrolu nad našim životom?“ Irska vlada je demantovala postojanje savezništva sa farmako bosovima, tvrdeći da se zakon donosi za dobrobit stanovništva – bez ikakvih pritisaka sa strane. Pri tom je masovna prisilna vakcinacija u Brazilu navedena kao „svetli primer za uzor“.
Foster je podsetio „zaboravne“ na pozadinu „uspešne“ akcije u cilju iskorenjivanja rubeole u Brazilu – „fatalne bolesti“ zbog koje se (prema izjavi brazilskog ministra zdravlja) svake godine rodi 17 dece sa urođenim nedostacima prouzrokovanim ovom bolešću. On postavlja pitanje: zbog čega je podignuta uzbuna u zemlji od 180 miliona ljudi, u kojoj je broj dece rođene sa kongenitalnim rubeola sindromom (CRS) po glavi stanovnika manji nego u Velikoj Britaniji i Australiji (1990), upućujući na otkriće nezavisnih istraživača da se u vakcini protiv rubeole (korišćenoj i u Argentini) nalazi hCG hormon – što nedvosmisleno potvrđuje sumnju da je krajnji cilj ovog projekta sterilizacija. U slučaju Brazila, vakcinu su dobijale samo žene od 12 do 49 godina i muškarci od 12 do 39 godina.
Brazilski aktivista Julio Severo, koji se krije od vlasti zbog odbijanja da učestvuje u programu nasilne vakcinacije, tvrdi da su programom obuhvaćeni i oni već vakcinisani, kao i oni koji su već preležali rubeolu. Vakcinacija se obavlja svuda i na svakom mestu, ljudi se bukvalno love, a ima slučajeva da su oduzimali decu ženama koje su odbijale da ih vakcinišu. Najstrašnije je to što je UNICEF stajao iza svih kampanja sterilizacije izvedene pod budnim okom WHO.
U knjizi Vilijema Engdala „Seme uništenja“ rasvetljena je uloga WHO u kampanji vakcinacije protiv tetanusa u Nikaragvi, Meksiku i na Filipinima (sprovedena ranih devedesetih). Vakcina je davana samo ženama uzrasta od 15 do 45 godina, dok su muškarci i deca bili izuzeti. Katolička organizacija „Comite Pro Vida de Mexico“ postala je sumnjičava u vezi sa motivima ove kampanje i odlučila da testira bočice sa vakcinom. Laboratorijskim nalazima otkriveno je prisustvo humanog horionskog gonadotropina hCG (Chorionic Gonadotrophin) koji se kao prirodni hormon nalazi u materici i pomaže razvoj ploda. „Čudan sastojak za prevenciju od uboda na zarđali ekser!“, kaže Engdal, zapanjen otkrićem „Pro Vide“ o pravim namerama „humanitaraca“: „Kad se ovaj hormon kombinuje sa komponentama iz vakcine protiv tetanusa, u organizmu primaoca se stvaraju antitela koja napadaju hCG kao strano telo, izazivajući skriveni pobačaj“.
I Filipinska „Prolajf organizacija“ je posle ovih saznanja sprovela kontrolu krvi žena vakcinisanih protiv tetanusa, u kojoj su pronađena antitela hCG. WHO – koja je u početku tvrdila da je prisustvo hCG u vakcini neznatno – na ove nalaze nije imala nikakav suvisli komentar, sem pokušaja da dezavuiše crkvu kao neprihvatljivog partnera za ovaj dijalog.
Kad je kontroverza oko vakcina dostigla vrhunac, eksplodirala je nova bomba – otkriveno je da nijedna od tri tipa antitetanus vakcine nikad nije licencirana, niti registrovana za prodaju i distribuciju kod filipinskog „Biroa za hranu i lekove“ (BFAD), kao što to Zakon nalaže. Ministarstvo zdravlja je tim povodom dalo izjavu da je dovoljno što za vakcine garantuje „renomirani proizvođač WHO“. Koliko je ova organizacija renomirana može se utvrditi na osnovu skandala iz 1980. godine, kada je dokazano da je u bočicama koje je distribuirala „Konaut laboratorija“ bila krv zaražena virusom HIV.
Nastavljajući istraživanja o namerama „dobrotvora“, „Pro Vida“ je otkrila da „Rokfeler fondacija“, „Svetska banka“, UN i „Fondacija Ford“ već 20 godina rade sa WHO na razvoju vakcine koja bi bila u funkciji sterilizacije žena, uz upotrebu hCG hormona. U posao su bili umešani i brojni instituti i, kao i obično, američka vlada kao snabdevač instituta hCG hormonom.
„Tehnike kasapina iz ‘Big farme’ su se od tada promenile“, kaže Nil Foster, optužujući Bila Gejtsa da – uz podršku Rokfelera – kuje novu zaveru, pod maskom humanitarne fondacije „Plened perenthud“ („Planirano roditeljstvo“). „Gejts želi da svako ljudsko biće na planeti podvrgne svom programu vakcinacije (više puta godišnje) i taj naum sprovodi uz sve širu pomoć sa najvišeg nivoa, od neodgovornih ratnih huškača iz UN“.

VAKCINACIJA I AUTIZAM
Javnost je uglavnom neobaveštena o tačnom broju ljudi, pretežno dece, čije je zdravlje trajno narušeno ili su umrla usled posledica prouzrokovanih vakcinacijom. U knjizi „Vaccine Reactions: The Hidden Epidemic“, Nil Miler (Neil Z. Miller) – direktor „Tinktvajs global vakcina instituta“ govori o postojanju tajne baze podataka u kojoj se nalaze informacije o povezanosti autizma i vakcina, kao i imena nekoliko stotina žrtava iz SAD.
Američki kongres je 1986. godine zvanično priznao postojanje rizika, i s tim u vezi objavio „The National Childhood Vaccine Injury Act“, koji predviđa obavezu lekara da upozori roditelje o prednostima i mogućim neželjenim efektima vakcinacije. Prema izveštaju dr Davida Keslera iz FDA, ovoj organizaciji se godišnje prijavi 12.000 do 14.000 slučajeva ozbiljnih poremećaja zdravstvenog stanja posle primanja vakcine, ali kad se uzme u obzir da 90 odsto lekara ne prijavljuje reakcije uočene posle vakcinacije, niti ih povezuje sa vakcinom, broj ovih slučajeva daleko je veći. Nažalost – ni slučajevi koji su prijavljeni VAERS agenciji nisu bili ozbiljno razmatrani, već su samo „evidentirani“, što znači da se niko nije ozbiljno pozabavio ovim problemom, niti povukao iz upotrebe sumnjive vakcine.
Zanimljivo je da se predviđena sredstva za isplatu odštetnih zahteva (u slučaju trajnog oštećenja ili smrti) obezbeđuju putem posebne takse naplaćene od roditelja pri svakom vakcinisanju, što znači da ovaj rashod ne opterećuje farmako sektor, već je neka vrsta samopomoći ugroženih. Siromašni su i na ovom polju dodatno diskriminisani: roditelji koji žive od socijalne pomoći nemaju pravo na ovu naknadu.
Miler već 25 godina radi na edukaciji roditelja u želji da ih navede na promišljenu odluku o vakcinaciji sopstvenog deteta: „Kad sam poželeo da se informišem o hemikaliji koju će lekari ubrizgati u ruku mog malog sina, shvatio sam da takva literatura ne postoji… Moj šok i bes su kulminirali kad sam – tragajući kroz stručne časopise – otkrio brojna upozorenja o mogućim negativnim posledicama, o kojima me nijedan lekar nije obavestio.“
Miler je još pre 20 godina upozoravao na opasnosti od žive, da bi američki Kongres tek nedavno dao direktivu FDA da izbaci živu iz procesa proizvodnje vakcina. O njegovoj knjizi koja se bavi vezom autizma i vakcina možemo naći sledeće podatke: „Do 1943. godine autizam je bio izuzetno retka pojava; bolest se u početku pojavljivala samo u dobrostojećim građanskim porodicama sa visokim obrazovanjem koje su jedine u to vreme imale sredstva i priliku da vakcinišu decu. Ovo objašnjava pojavu autizma u višim klasama, da bi vremenom vakcinacija postala svima dostupna, pa i obavezna, tako da bolest više ne bira ni klasu, ni rasu.“
U Japanu je prvi slučaj autizma registrovan 1945. godine – posle okupacije od strane SAD, koje su uvele obaveznu vakcinaciju stanovništva, a u Evropi se bolest pojavila 1950. godine. Prvi slučajevi autizma u SAD pojavili su se kada se pojavila vakcina protiv velikog kašlja. Broj autistične dece iz godine u godinu raste, da bi – prema najnovijim podacima – svako 150. dete u SAD bilo trajno oštećeno ovom razornom bolešću.
Pitamo se u kojoj meri će ovi alarmantni podaci poslužiti našim zakonodavcima prilikom kalemljenja „evropskih“ zakona i da li će se kroz iglene uši novog zakona o porodici provući irski sindrom?