Slikanje lica – posao opasan, uklet i dvojnički

Piše Dejan Đorić

Portret je kao geografija, prostor obraza između uveta i usne može u likovnom smislu biti ogroman, u njega se može smestiti čitav predeo. Celokupnu sliku umetnik organizuje kao mapu, pejzaž po kojem oko i duh lutaju

Portret se u istoriji likovne tematike pojavio u prvim velikim civilizacijama, pre mrtve prirode i pejzaža, ne samo zato što je čovek u središtu umetničkog interesovanja. Ključan je za vladarsku i imperijalnu ikonografiju kao sredstvo ulivanja poverenja. Danas se malo koji umetnik bavi portretistikom, umetnošću u kojoj je najteže i najrizičnije uspostaviti odnos sa stvarnošću. Nebrojeni su iz posve ličnih i neumetničkih razloga nezadovoljni naručioci portreta. Slavko Krunić je u našem novijem slikarstvu tu vrstu umetnosti uzdigao na visok nivo, pojavivši se među poslednjim značajnim majstorima  u koje publika, kritika, galeristi i kolekcionari imaju poverenje. Nedavno je završena njegova samostalna izložba u uglednoj „Modernoj galeriji Valjevo“, trajala je najduže od svih do sada, od 16. aprila do početka avgusta. Sa njom je autor ušao u istoriju srpske figuracije jer je u pitanju najstroža izlagačka selekcija. Prošle godine je izišla i višejezična monografija o ovom slikaru. Elodi Pinel, mlada francuska književnica, o svakom Krunićevom delu u knjizi publikovala je kraću priču, proširivši njegova moguća značenja. Slikar često izlaže u inostranstvu i predstavljen je u nekim od najboljih izdanja o savremenoj fantastičnoj umetnosti.

IMAGINARNI PORTRET
U čemu je tajna uspeha ovog majstora, rođenog 1974. godine u Beogradu, diplomca beogradskog Fakulteta likovnih umetnosti? Jedan je od nekolicine slikara koji polazi od realnosti, ali se ne bavi realizmom, kreće od stvarnosti, ali joj se vraća ironijski, humorno i oneobičeno. Njegovi likovi i figure mogu, ali i ne moraju da imaju sličnost sa modelom. Portret je samo povod za imaginarnu nadgradnju, za iracionalno vrednovanje, ukazivanje na višeznačnost ljudskog lica i tela. U pitanju je imaginarni portret, ne neke posebne ličnosti već mnogih u jednoj, razotkrivanje čovekove psihologije, unutrašnje građe koja formira lice i figuru, portretistika koja ostavlja mesta domaštavanju, poetizaciji i proširenju figuracije kao umetničke osnove. Na razmeđi realnog, fantastičnog, utopijskog i idealnog, imaginarni portret (tema i jedne od grupnih izložbi u „Modernoj galeriji Valjevo“), opredmećuje se u celokupnoj istoriji umetnosti, posebno u gotskom i renesansnom slikarstvu kada umetnici osvajaju iluzionističke vidove predstavljanja. Prikladan za prikazivanje bogova, mitskih bića, heroja, anđela i ljudi čiji je lik nepoznat, imaginarni portret u osnovi je umetnosti, stariji od istorijskog. Prva dela te vrste čine skulpture Lepenskog vira u kojima je objedinjeno životinjsko, ljudsko i božansko. Slavko Krunić je sasvim posvećen toj vrsti stvaranja. U poslednjim slikama redefinisao je svoje polazište proširivši tematiku na ljudsku figuru, animilistiku, pejzaž i arhitekturu. Nisu samo umetnici razmišljali o odnosima čoveka, grada i predela, o licu i telu kao izrazima lepog. La Rošfuko, mislilac iz starog režima u kojem je Evropa upoznala slatkoću življenja, kaže: „Valja nam pokušati da upoznamo držanje koje nam je prirodno, ne napuštati ga i usavršiti koliko god možemo“. Finoća ophođenja, pisanja i stvaranja sa stilom, došla je do izražaja najviše u Francuskoj i zato su srpska umetnost i književnost u novije vreme u mnogo čemu deo te kulture. La Rošfuko, poznati moralista, programski ukazuje na telesno. Njegov iskaz nije retorička figura već zahtev za prirodnim i usavršenim telom, za ljupkošću koja podrazumeva i lepe manire, skladne društvene odnose, što je ne samo u novovekovnoj umetnosti bila i likovna problematika. U tom smislu pojedine slike ovog mladog umetnika kao da pripadaju pre baroku i rokokou nego našem vremenu.
Krunić ne bi bio jedan od najboljih mlađih slikara da samo poslušno sledi naloge tradicije i slika lepe izmaštane likove. Kao retko ko u savremenoj umetnosti, u prvi plan je postavio asimetričnost lica. Naučnici su utvrdili da ljudskom oku pogoduju sitne nepravilnosti, asimetrija čini lica lepšim od idealne, kompjuterski ostvarene geometrijske pravilnosti koja izaziva dosadu i ostavlja loš utisak. Na tom principu se zasniva dalekoistočna umetnost. Krunić naglašava prirodnu asimetriju lica i tela čime postiže dinamiku. Jedna polovina lica može da ima jedan, a druga drugačiji izraz, što je često izraženo i u stvarnosti. Najstariji prikaz Isusa, poznata sinajska ikona Hrista Pantokratora iz šestog veka, predstavlja ga sa dva različita oka, strogim okom Strašnog sudije i blagim Bogočoveka koji prašta i voli. Krunića interesuje likovno pomirenje drugačijih i suprotnih vrednosti. Njegove slike ukazuju na veliku ne samo likovnu, estetsku i filozofsku, već ljudsku priču o karakteru i osobinama. Slikarstvo sa njim ponovo postaje izraz etičkog, estetskog i ličnog, bavi se tipskim i individualnim, realnošću i maštom, bićima koja istovremeno pripadaju ovostranom i onostranom. Može se slobodno reći da su se ljudskom prirodom, povezanošću lica, tela i karaktera najviše zanimali slikari koji o unutrašnjem carstvu, kao i o budžacima duše znaju više od mislilaca i karakterologa, tvoraca, recimo slobodno, paraliterature, između etike, nauke, psihologije i istorije. Slavko Krunić dobro poznaje tajne neobičnih ličnosti, ljudi izmeštenih sudbina, asimetrične figure, onih koji, kako kaže, imaju čvrste namere i onih koji nemaju nikakve. Rado slika kapetane jer je i sam mornar, psihonaut unutrašnjih svetova, čitač tragova vremena, poznavalac paučine što se lagano spušta na svako lice. Najveće literate poput Nikolaja Gogolja, Edgara Alana Poa i Oskara Vajlda bavili su se tajnom portreta, shvativši da slikanje ljudskog lica ima nečeg opasnog, ukletog i dvojničkog, a na tu dimenziju najbolje upućuju starozavetna, islamska i vizantijska zabrana predstavljanja svetih likova. Krunićevi portreti pored naivnosti, ljubopitljivosti i životnosti imaju nečeg ozbiljnog, dramatičnog i teškog. Magija ekstrema, sjedinjenje suprotnosti, deteta i maga u njemu kao čoveku i kao slikaru, čini ga pripadnikom sveta volšebnika, metafizičara srpskog i svetskog slikarstva. Nije li Volter Pejter, najveći esteta među klasičnim poznavaocima umetnosti, o Mona Lizi pisao kao o vampiru, biću koje pretrajava u vekovima, ni živom, ni mrtvom, kao što je i Kosta Bunuševac užasnut njenom magijskom putenošću, telesnošću koja sablažnjava i prestaje da bude samo slikarski problem. Krunić sledi Leonardovu ideju prevlačenja magle preko lika, sfumata koji briše jake kontraste, izjednačava tonove i dovodi u sklad crte lica. Odlazi i korak dalje, umesto da slika kao drugi na platnu ili dasci, pravi reljefnu podlogu koja prati formu. Ispod slojeva boje je osnova od peska, piljevine, pa čak i šmirgle, na sasvim drugačiji način od enformelista primenio je krupnu, zrnastu strukturu, omogućivši delu da nastane iz dugih radnih seansi, na osnovu bogatih podslikavanja, slojavljenja koja postaju živa skoro kao tkivo. O tome govori jedna od pouka Mihajla Đokovića Tikala, duhovnog oca novije srpske fantastike – slika se može stalno raditi, što joj se više daje i ulaže u nju to  više vraća. Idealno i sablasno, slika može postati živa kao u priči Edgara Alana Poa „Ovalni portret“. Što je umetnik duže portretisao devojku vanredne lepote slika je bila življa, ali je model venuo sve do tragičnog kraja kada se njen život preselio u predmet i slika postala živa. O tome govori  i antički mit o Pigmalionu i legenda o Mikelanđelu koji je navodno začuđen životnošću Mojsija koga je isklesao, figuru udario čekićem po kolenu i uzviknuo: „Progovori!“. Krunićeve stilizacije i idealizacije mogu se razvijati u više pravaca, on zna kako da stvarni, ali i istorijski lik prevede u imaginarni, mada nikada u njegovim slikama kao kod Dragana Vuka Račića ne prepoznajemo istorijsko polazište. Formirao je svoj svet, sopstveni sistem i kao svaki majstor i svoju tehnologiju.

PORTRET JE KAO GEOGRAFIJA
Možda su njegovi likovi samo poseban vid samopredstavljanja, idealni, stvarni ili imaginarni autoportreti.  Portret je kao geografija, prostor obraza između uveta i usne može u likovnom smislu biti ogroman, u njega se može smestiti čitav predeo. Celokupnu sliku Krunić organizuje kao mapu, pejzaž po kojem oko i duh lutaju. O tome govore i Borhesove priče, kartografi prenoseći detaljno podatke o stvarnom svetu stvaraju novi, a u šare leopardovog krzna mogu se smestiti sve mape. Krunić predstavlja zemljin šar, na njegovim slikama uvek ima ponečeg od tla, vode i vazduha. Tajna poslednjih Rembratovih radova bila je u vazduhu, svetlosti koja kao da je ulazila i izlazila iz slike. Sličnim metodom najmlađi sin Dragiše Krunića, poznate ličnosti u umetničkom svetu, postavlja svetlosne lihtere tamo gde se najmanje očekuju. Filozofski gledano bavi se prokletom tematikom, herojstvom u umetničkom stvaralaštvu. Uvažen u socijalističkom realizmu, u imperijalnim i totalitarnim režimima, heroizam je skoro potpuno iščezao u fantastičnoj umetnosti i književnosti koja od Rablea, Servantesa, Kafke i Kalvina do Boša, Brojgela, Goje, Domijea, Diksa, Grosa i Maksa Ernsta ismeva viteštvo uzdižući antiheroja. Meki, ženski, urbani i demokratski pristup danas preovlađuju u odnosu na drevnu ljudsku potrebu samodokazivanja, moralnog usavršavanja savladavanjem najtežih okolnosti. Nisu dovedeni u pitanje samo lična i kolektivna hrabrost, već porodica, vera i polnost kao osnove zajednice. Krunić nije jedan od bezbrojnih (post)modernih destruktora, on  ne negira osnove ljudskosti već, kako kaže, želi da istorijski staroj figuri heroja osim komičnih prida i sasvim drugačija suštinska određenja. Filozofski ili iz božanske perspektive gledano, nije li svako naše batrganje po zemlji smešno i jadno. Zato se bavi likovnom satirom i naslov njegove monografije „Satirikone“ može se čitati na više načina. Galerijom gubitnika, vagabunda, propalih džentlmena, nesrećnih ljubavnika i začaranih nevesta, ukazuje na čovečnost i  tragičnost postojanja. Njegovi Don Kihoti, penzionisane Pepeljuge, vitezovi koji kokodaču, sećaju na bajkovite, nestvarne ličnosti iz detinjstva, ali i na neuobičajene vidove junaštva, poput ljubavne žrtve Romea i Julije ili holandskog dečaka  koji je prstom zapušio branu, a potom ga odsekao. Njegovo slikarstvo, kako kaže u intervjuu povodom valjevske izložbe, bilo bi pogrešno svesti samo na portretsko, na likove u pastelnim tonovima. U novijim radovima dolazi do izraza polihromija i raznovrsno prikazivanje figure.

SAMOPOVREĐIVANJE U ZLA VREMENA
Da je čovek biće koje pati jer ima dušu podsećaju pre svega oči na njegovim slikama. Pridaje im najveću pažnju počinjući sa njima svaku sliku, formirajući lik i svet oko figure u odnosu na njih. Dragoš Kalajić je pisao da u zlim, kriznim vremenima, dolazi do učestalog samopovređivanja o čemu najbolje izveštava ulica sa hodajućim uzorcima svakakvih vrsta pirsinga i tetovaža ili crna hronika u javnim glasilima. Tvrdio je da se u takvim razdobljima pojavljuje i težnja ka samopozleđivanju očiju, kao izraz očaja (post)modernog čoveka. Krunićeve dame i vitezovi nemaju taj problem, u bukvalnom smislu njihove su oči ogledalo duše, ni sa čim narušene nevinosti. Zadržavši ponešto od deteta u svakom biću koje naslika, Slavko Krunić se možda i nehotice sa svojim antijunacima hrabro, lepotom, smislom, doslednošću i dražesnošću kao zaboravljenom estetskom kategorijom, postavio nasuprot bezbrojnih varvarskih nasrtaja na čoveka u sadašnjoj umetnosti. Ecce hommo,  evo stvaraoca i čoveka koji vraća poverenje u život i umetnost kao izraz posvećenosti.