Sjaj Srba i beda režima

„Dragi gospodine Vučeliću, izdržaćemo do kraja. Što bi rekao Andrić ‘sa osmehom stjuardese koja zna da u avionu nešto nije u redu’. Puno pozdrava sa barikada u Rudaru. Držite se. Ni u Beogradu nije lako. Topli pozdrav, Valentina Pitulić.“
Ovo je tekst poruke koju mi je uputila profesorka književnosti sa Kosova, dr Valentina Pitulić dan posle zasedanja Skupštine Srbije posvećenog kosovskoj krizi. Potvrdilo se još jednom da su najbolji Srbi uvek oni kojima je najteže. I da ovakva poruka obavezuje da se sav jad i sramota naše zvanične politike podigne na nivo kritike.
U Beogradu odista nije lako. Zamislite kada bi zdravo za gotovo uzeli pravilo da „jedna granica postoji samo u zavisnosti od centra“ koji je uvek utvrđen na mnogo precizniji način i ima veći značaj od znakova koji mu obeležavaju obode i lakše iščezavaju. I ako zamislite da je taj centar beogradski režim jasno vam je kakav ishod sledi. Igrom sudbine Kosovo nije tek obodni znak nego samo središte srpstva. A Jarinje je, uzgred budi rečeno, spaljeni simbol nasilnog zasecanja u to središte.
Beogradska Skupština Srbije pokazala je svu bedu i nemoć srpske politike u suočavanju sa najkrupnijim državnim pitanjem. Pokazala je šta „u avionu nije u redu“. Bila je to najgora vrsta nedostojnog sejanja beznađa i potpunog defetizma. Tako šta nisu mogli očekivati ni naši najveći neprijatelji. Od zvanične Srbije se možda moglo očekivati da se pokaže kao maćeha srpstvu, ali ne i kao zla maćeha.
U pamćenju svih srpskih generacija nema skupa na kojem su se narodni predstavnici i predsednik države toliko zaklinjali da nisu spremni, niti sposobni da urade bilo šta u korist svoga naroda. Nigde i nikada nije bilo takvih očeva i đedova, koji su zbog svog sebičluka, komotnog vlastoljublja i koristoljubivog preživljavanja spremni da pokolenjima koja dolaze ostave toliko trajnih gubitaka, beščašća, mazohističkog samookrivljavanja za sve i svašta i – dugova. I  sve to bestidno se pozivajući upravo na brigu o „našoj deci“.
Da su kojim slučajem toga dana protestvovali malinari, Dragoljub Mićunović bi ih optužio da „slabe našu pregovaračku poziciju“ i to bi ušlo u zaključke čemernog Parlamenta. Najviši skup narodnih predstavnika doneo je odlučnu deklaraciju, po kojoj Crveni krst ima pravo da uputi humanitarnu pomoć Srbima na Kosovu! Uzgred budi rečeno ni pet dana posle održane Skupštine to još nije urađeno. A srpska vlada je baš kao i Parlament na odmoru.
Čelnici režima su akcijom Srba sa Kosova zatečeni usred procesa definitivne predaje i izdaje Južne srpske pokrajine. Takoreći sa spuštenim gaćama. To ih je kao loše glumce epizodnih karakternih uloga primoralo da u ovom sramnom igrokazu neuverljivo i diletantski odigraju vajno zabrinute i odgovorne likove. (Pročitati tekst Nikole Vrzića „Rudare, srpska barikada Tadićevoj politici“, u ovom broju „Pečata“).
Režim je na čelu sa šefom države demonstrirao da je potpuno izašao iz istorije svog naroda. Ne mogavši u našoj istoriji pronaći bilo kakav uzor, niti uporište, nego samo opomene i osude za politiku koju danas vode, predstavnici beogradskog režima su se bezočno i brutalno obrušili na nju kao na nešto njima neprijateljsko i gotovo demonsko. Ako ima ičega u njima onda je to nesrpska imitacija centralnoevropskog provincijalnog kukumavčenja. Oni ne vide svoj narod kao subjekt borbe za slobodu i pravdu, već samo kao puku porobljenu besmislenu žrtvu i beslovesnu masu. To je, kako bi rekao Milorad Ekmečić, neko plakanje zbog nemoći svog naroda poređanog uz magistralni drum kojim putuju veliki. Kod današnjih zvaničnih Srba to se  pretvorilo u sladostrasno samoponižavanje i samokolonizovanje koje se najgorim lažima i falsifikatima obrušava i na istorijsko sećanje i nacionalno samopoštovanje.
I što je još gore režim uporno radi na nejedinstvu srpskog naroda. Počelo se sa poznatom floskulom da je lako biti Srbin u Beogradu, ali je to teško biti na Kosovu. Onda se to pretvorilo u nepodnošljivu lakoću izricanja da je lako biti Srbin na severu Kosova, ali je teško to biti južno od Ibra i u enklavama… I tako redom sve do poželjnog zaključka da je najbolje ne biti Srbin. U srpskoj prestonici Žutogradu, a nekadašnjem Beogradu, to je već viši nalog i zahtev.
Srpski režim tako kao osnovnu normu uzima tobožnju brigu za Srbe u enklavama. I na ovaj način srpski režim svesno i otvoreno priznaje legalitet zlikovačkoj prirodi šiptarskog režima na Kosovu. Tražeći lažne izgovore za svoju izdajničku politiku on tone sve dublje i dublje. Može li deo srpskog naroda samom činjenicom postojanja i života biti životno ugrožen? Ako je to moguće, onda se takvom režimu mora odreći elementarna civilizovanost i pregovaračka legitimacija, a ne iz glasa urlati: „Dijalog Beograda i Prištine, dijalog, pregovarački proces…“. I samo to, i ništa više. Ako se polazi od toga da su zlikovci dok pregovaraju samo na odmoru i da se očas posla sa odmora mogu vratiti, onda nešto bitno nije u redu sa onima koji sa njima pregovaraju.
Sve bežeći od istorije na evropskom putu „bez alternative“ i bezočno sejući laži i falsifikate, srpski režim je doveo do ogoljene činjenice da se srpski narod na Kosovu danas nalazi pred neprijateljskim OVK-a, presvučenim u Tačijevu vladu, i neprijateljskim NATO-om presvučenim u KFOR. Samo ovoga puta bez ikakve pomoći zvanične Srbije koja se baš kao i presvučeni Tačijev OVK nalazi pod istim, a željenim stranim pokroviteljima oličenim u američkoj i briselskoj administraciji. Maske u ovoj igri su već pale.
Kada izostane elementarna nacionalna i državna odgovornost jednog režima, onda se od strane predsednika države, i to u njenom Parlamentu, na jedan provincijalan i providno vodviljski način demonstrira ogromna briga za globalni mir i učitava sopstvena presudna svetska uloga u njegovom održavanju. Ovo izdizanje i ushićenje ukazuje na izvesnu pomerenost. Ta pomerenost nije nikakvo buntovništvo, niti pokušaj promene ustaljenog poretka stvari. Ni neki presedan koji bi pripadao istoriji. Naprotiv. Tu je reč o nepočinstvu koje se iz sve snage upreže i upinje da se komotno smesti u postojeći silom nametnuti svetski poredak nepočinstva, u kojem su sva počinjena zlodela samo učinci obavljanja profesije koja ima puno pravo građanstva.
U tom poretku, kojem stremi srpski režim, nema mesta za pobunu srpskog naroda na Kosovu. Sjaj tog samoorganizovanog i istorijski opominjućeg državotvornog narodnog pokreta može obasjati samo one koji kao svoj istorijski zadatak prihvate odgovorno otklanjanje teških posledica postojanja i trajanja aktuelnog režima.
Da li smo na tragu razumevanja pravog značenja rečenice iz poruke koja kaže: „Ni u Beogradu nije lako“?