Šiptarski štambilj i ponosna parada

Piše Dragomir Antonić

Svo Kosovo i Metohija, sva naša vekovna istorija, sve žrtve, svi srpski svetitelji, svi srpski sveti Lazari, sve pesme – svedoše se na „problem“ carinskog kosovskog pečata. Kad se pečat napravi, i kada pederi ponosno prošetaju ulicama Beograda, neće više biti problema

Srbi, ni ove vam nedelje nije bolje? Strpite se. Čim se u septembru prihvati kosovski štambilj i završi ponosni bal pedera u Beogradu biće svim Srbima u Srbiji bolje. Pokojne mi tetke Danice, obećala vlast.

NALAŽENJE MORALNOG KOMPASA
„Mili Bože na svemu ti hvala!“, početni je stih narodne pesme o boju Mahmut- paše i Crnogoraca. Zapisao ga je Vuk Stefanović Karadžić, spasao od zaborava i ostavio potomcima u nasledstvo.
Šta nam kazuje ovaj stih? Čemu nas uči? Zašto „na  svemu ti hvala“? Zar se za pogubno i stradalno valja zahvaljivati? Zar se ne zahvaljuje nekom samo onda kad vam dobro učini?
Pitanja se mogu slagati u nedogled. U tome je veličina stiha. Može se danima proučavati ili studirati dok se neodgonetne. Ni tada nećemo biti sigurni da smo sve valjano razumeli. Zato je važno stihove čitati. Naročito u mladosti. Ko u mladosti pročita i razume stihove narodne poezije, imaće bogatiji život u starosti. Obaveza nas starijih koji smo pesme čitali u mladosti je da danas isto omogućimo našim naslednicima. Da li će oni pesme čitati i kako će ih razumeti, to je njihova stvar, ali naša sveta obaveza je da pesme vratimo u obrazovni sistem gde su više od jednog veka i boravile. Koliko je meni poznato obavezna školska lektira postoji i danas u školskom sistemu države Srbije. Ili se možda varam? Ako se ja varam, ne vara se premijer velike i demokratske Britanije, odnosno Engleske, stanoviti, ali nedaroviti Dejvid Kameron. Posle odbacivanja multikulturalnih teorija obavestio je sopstvenu, a time i svetsku javnost da „Velikoj Britaniji predstoji nalaženje moralnog kompasa.“ Nekad najveća pomorska sila zagubila je moralni kompas. Izgleda i da sa kapetanom engleske „Bele lađe“ nešto nije u redu. Da su čitali „Pečat“ našli bi u broju 107. upozoravajuću rečenicu i ne bi gubili kompas.
„Globalističko ‘Novo vreme, novi moral’ biće pogubno za mnoge generacije. Moralnih normi sadržanih u Jevanđelju nije se trebalo olako odricati. One nisu u suprotnosti sa tehnološkim razvojem. Nasleđu iz oblasti morala sa kojima se eksperimentisalo u jednom vremenu, mora se kritički prilaziti u drugom. U protivnom imaćemo iracionalni sukob između važećih normi i pojedinaca koji te norme ne razumeju.“
Jeste da je poruka upućena Englezima, ali za njih me baš briga. Mnogo je važnije da mi razumemo poruku, da nismo u obavezi da prihvatimo sve što moćni slepci, a bezvredni činovnici i zlotvori iz „Ej, Unije“ nama propisuju.

JOVANKU POŠTUJEMO, LAZARA SE ODRIČEMO
Braćo Srbi pamet u glavu. Ne kupujte „kulturno-vrednosni“ otpad i đubre samo zato što vam dušmanin tipa Jelka Kacina toplo preporučuje. On to radi iz sopstvenog interesa. Zbog novca.
Držimo se sopstvenih vrednosti dok ih još imamo. To nam kazuje i navedeni stih. Upozorava nas da život nije jednostavan. Kad se veruje u Boga i u sebe, sve se može prebroditi. Sa svakom tugom preživeti. Stih nam kaže da smo samo jedinka u lancu srpskog roda ili srpske istorije, koja nije laka i uvek je bremenita. Nekad lakša, nekad teža, ali „borba neprestana“, kako je napisao poštovani Petar Petrović Njegoš. Zato se okanimo tuđih predloga za rešavanje naših problema.  Nigde nije zapisano da se svi problemi, odmah, danas, moraju rešiti. Ne, sa problemima se mora živeti i sa njima nositi.
Uzmimo za primer Kosovo i Metohiju, i one što nas savetuju. Svi postavljaju nekakve rokove do kada se „problem“ mora rešiti. Ispade da je sve u redu, samo je „problem“ carinski pečat. Svo Kosovo i Metohija, sva naša vekovna istorija, sve žrtve, svi srpski svetitelji, svi srpski sveti Lazari, sve pesme, svedoše se na „problem“ carinskog pečata koji će se uz dobru volju pregovarača rešiti do nekog dana u septembru mesecu. Kad se pečat napravi neće više biti problema. Da su se naši prethodnici setili da o Kosmetu misle kao o štambilju – gde bi nam bio kraj.
Predstavnici vlasti vole da ističu kako je problem Kosova i Metohije nasleđen od prethodnika; kako su oni primorani da ga reše, jer prethodnici nisu ništa uradili, a o Kosovu su razmišljali sa pozicije mita i mitologije, a ne sa stanovišta „racionalne realnosti“.
Sami, bez stranog pritiska, izvale toliku glupost i ostanu živi. Ko pomene kneza Lazara, Kosovske božure, Kosovku devojku, taj je zarobljenik mitologije i toga se – i mita i mitomana – mora oslobađati. Zamislite da Francuzu kažete da je zarobljenik mita o Jovanki Orleanki i da toga treba da se oslobodi. Nezamislivo. Sa tim će se svi složiti, a naročito oni koji bi da se oslobode mita o knezu Lazaru. Jovanku ćemo poštovati, a Lazara se odreći jer nas njegova žrtva ometa u „realnom sagledavanju problema“.
Sram vas bilo. Ako niste u stanju da živite sa dušom Srbije, vi to javno recite. Kažite glasno i jasno. Nismo u stanju da živimo sa Kosovom i Metohijom ili nije nam stalo do Kosova i Metohije. Svejedno. Ja ću vas razumeti. Niste vi ni mnogo krivi. Jednostavno ste nedorasli položaju na kojem se nalazite. Priznajte činjenicu i abdicirajte. Otputujte ili pišite memoare, evropske pesme ili sonete. Živite radosno, samo mi nemojte više pominjati carinski štambilj i da će nam biti bolje kad i tu malu stvar prihvatimo.