Почетна / Колумне / Predizborni prosperitet

Predizborni prosperitet

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet Singidunum

Mnoge ekonomske analitičare muči pitanje: kako to da su neke zemlje uspele da se brzo ekonomski razviju, a druge su ostale u mraku siromaštva, bede, kolonijalnog ropstva

Približavaju se izbori, čini mi se čak brže nego Nova godina, a stranački aparatčici još nisu počeli da razmišljaju o predizbornim programima koje će ponuditi biračima. Za đake ponavljače uvek ima vremena, ali mantre o EU mogu dobro poslužiti za početak! Uostalom, da li predizborni programi obavezuju bilo koga, na bilo šta? Neki su već smislili „žvake“ koje bi se mogle dopasti biračima, ali dok ih (jedni drugima) prepričavaju u hladovini beogradskih kafana, prosto ne mogu da zadrže grohotan smeh („Opet će nam poverovati, ha, ha, ha…“)

PLIMA IDEJA…
Ekonomski problemi biće glavna tema sledećih izbora. Zato će u poslednji čas mnogi ekonomski eksperti biti zamoljeni da „izađu sa novim idejama“ i skrpe stranačke ekonomske programe.
Ne sumnjam u to da će ideje eksperata da pljušte kao kiša. Od onih da država  mora podstaći izvoz, proizvodnju, trgovinu, industriju i bankarstvo, poljoprivredu, saobraćaj, turizam, ugostiteljstvo i građevinarstvo, do onih da veća sredstva moraju biti uložena u prosvetu, zdravstvo, nauku, kulturu i infrastrukturu (komunalnu, a naročito nekomunalnu). Posebna pažnja mora da se posveti modernizaciji i stimulaciji energetskog, saobraćajnog, socijalnog (i asocijalnog) sektora, realizaciji prava manjina (i većina), inkluziji, konkluziji, radio i TV difuziji (koje su već na finansijskoj infuziji). Država ne sme da zaboravi ni ekologiju, farmakologiju i pedagogiju, podsticanje nataliteta i kontrolu boniteta, kulturnu dekontaminaciju (ali i turbo izmotaciju)…

…OSEKA SREDSTAVA
Ako nagradno pitanje glasi – možete li da nastavite ovaj niz na naredne tri stranice, neću se začuditi ako u redakciju stigne devedeset hiljada tačnih odgovora, ne računajući NVO predloge. Čudiću se jedino što je mali broj onih koji vide da su za ostvarenje ovih konstruktivnih (i naročito destruktivnih) ideja potrebne milijarde i milijarde, a da je poreskih obveznika – zaposlenih radnika, vlasnika i preduzetnika – sve manje, pošto im se već otima ogroman deo prihoda, pa jedva mogu da sastave kraj s krajem.
Mnoge ekonomske analitičare, međutim, muči jedno ozbiljno pitanje: Kako to da su neke zemlje uspele da se relativno brzo ekonomski razviju, a druge su ostale u mraku siromaštva, bede, a često i kolonijalnog ropstva, večito se ulizujući silnicima i cvileći za dodatnim kreditima, subvencijama (na kraju i za marincima)?
U javnosti prepoznajemo nekoliko „modela prosperiteta“ koji će se koristiti u predizborne svrhe.

MODEL PONIŽAVANJA
Nije mali broj eksperata (vidi: Druga Srbija,  Sabrana dela) koji nas uveravaju da je dovoljno da svoju privrednu (i političku) sudbinu u potpunosti prepustimo evroatlantskim prijateljima, otvoreno priznamo da ne umemo da gospodarimo sopstvenim resursima, a pri tom se iskreno pokajemo za sva zlodela protiv NATO-a i njegovih saveznika u toku građanskog rata u Jugoslaviji. Ukoliko se dovoljno intenzivno izvinimo i striktno sledimo svaku instrukciju Imperije, primiće nas u evroatlantski klub (NATO i EU), pa ćemo narednih tridesetak godina lepo živeti od apanaža koje se dodeljuju svakoj članici – u obliku subvencija i kredita iz džepova nemačkih, francuskih i britanskih poreskih obveznika (i do sada smo trošili više od onoga što smo proizvodili).
Verujete u ovu bajku? Ili vas iskustva drugih zemalja čine nervoznim delegatima za kandidata? A što se tiče apanaža, podsetimo se da su namenjene isključivo nevelikom (ali dovoljnom) broju evroatlantskih aktivista, koji treba da promovišu „evropske vrednosti“, najčešće na taj način što će pljuvati po vrednostima ukorenjenim u domaćoj tradiciji. Ili da, u slučaju potrebe, zakrče ulice, zahtevajući da „živimo kao sav ostali svet“ – u raju kockarnica, kladionica, parada ponosa, festivala lakih droga  i sajmova piva, a bez (bljak!) radnih mesta u sivim industrijskim halama.

MODEL „UMNIH GLAVA“
Modelu ponižavanja, najšire prihvaćenom u domaćoj evroatlantskoj čaršiji, suprotstavlja se grupa ekonomista koji predlažu da se okupe umne glave, pa da sednu i definišu uspešnu strategiju daljeg (domaćinskog) razvoja Srbije. Problem broj jedan u ovom modelu nije sedanje (lako će da sednu), nego izbor „umnih glava“. Ko ne misli da mu je mesto u tom krugu? A čim se srećno okupe, umne glave nas mogu zatrpati idejama o prioritetima, komparativnim i konkurentskim prednostima i planovima poduhvata, koje država (uh!) mora da podupre. Da li će predlozi biti konzistentni? I da li će država moći, i želeti, da ih posluša?
Čak i u slučaju da takva želja postoji, lako može da se pokaže da nisu konsultovani „oni pravi“, a ako je ispunjen i taj uslov, onda, kao izgovor za (opet) loše rezultate, može da posluži činjenica da su saveti primenjeni, ali sa zakašnjenjem. Ko još pamti „Izveštaj“ Krajgerove komisije i njegovu „Operacionalizaciju“ (u nekoliko tomova)? Eto jednog od mogućih rezultata okupljanja  (i sedanja) „umnih glava“.
Postoji, dabome, još nekoliko modela, koji se mogu ponuditi. Ali o tome (možda) u sledećem broju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *