Почетна / Култура / Podvižnici logosa

Podvižnici logosa

Piše Dragan Hamović

Povodom dvadeset godina „Žičke hrisovulje“ kraljevačka Povelja objavila je pesničke besede svih dosadašnjih dobitnika ove prestižne nagrade

Žička povelja Stefana Prvovenčanog, jedan od prvih pisanih tra­gova srednjo­ve­kovne Srbije, pretekla je duga i pustošna stoleća tek u pre­pisu na osojnom zidu žičkog hrama. Zlatopečatna, vladarska povelja nes­tala je iz vidlji­vog sveta. Spomen na tu povelju, osnivačku za manastir i zasnivačku za mnogo šta postojano u srpskoj kulturi, obnovljen je 1992. godine utemeljenjem pesničkog priznanja kojem je nadenut više­struko obavezujući naziv – „Žička hriso­vulja“. Priznanje je već samim imenom postalo zna­čajno. Žiča je postavila sve­tlu, kraljevsku meru. Trebalo je kao takvo da se pot­vrdi, koliko je god moguće. Jer ovo je mesto stišanih, a moćnih zna­čenja, mnogih tra­gova i slo­jevitih nas­laga – po čemu je uporedivo sa poezijom samom. Tak­av sadržaj Žiče, prema svojoj meri, otkrivali su i pesnici, dolazeći kao izabra­nici svakog žeženog Preobra­ženja da se sretnu s dru­gim ljudima i nevidlji­vim poja­vama što kolaju žičkom por­tom i pod njenim svodovima.
Sabor u slavu provejane pesničke reči srpskog jezika potražio je dubin­sku podr­šku prvog pesnika kojeg znamo po imenu, koji je tu stolovao kao arhiepi­skop srp­ske crkve – čiju je samovlasnost izborio u neprilikama nadilaženim zajedno s bra­tom, ovde ovenča­nim i vladarom i pesnikom. Smislorodna loza srpskog pesništva ovde je, u Žiči, posa­đena, nikla i razgranala.
Za Žiču predanje vezuje i Savinu „Besedu o pravoj veri“, koju nam pre­nosi hilan­darski agiograf, pesnik Domentijan, u „Žitiju Svetoga Save“ (1243). Mnogi su besednici, otad, izgovarali reči u akus­tici Spasovog hrama i okolo njega, i te reči morale su biti potpomognute duhom žičke prvoreči srpskog arhipesnika, koji se iskazi­vao kratko, pro­sto i prisno, prodirući u srž, i svetlu i tamnu.

TEŽNJA KA NEMOGUĆEM
Prvu pesničku besedu, povodom „Žičke hrisovulje“, pripremio je i izgovo­rio Mio­drag Pavlović, na Preobraženje nevoljne 1994. godine, po redu treći dobi­tnik ovoga pri­znanja. Time je, simbolički, zasluženo postao prvi. Iskustveno pro­čišćena beseda na nesvodivu temu „pravoslavne duhovno­sti“ u književnom i umet­nič­kom stva­ranju i pres­tvaranju, nosila je pečat pesni­kovog, epohalno bitnog i predanog povratka izvo­rima naše visoke, duhovne poezije. „I kako je duh bezgraničan, tako su i mogu­ćno­sti duhovne umet­nosti – neograničene, ako ne i bezgranične“, izrekao je tada Pavlo­vić, „Zato i tradicio­nalne forme sakralne umet­nosti moraju biti uvek otkri­vane od početka, od svoje osnove sa jasnim usmere­njem. A usmerenje je dostizanje one visine duhovnosti koja preob­ražava i samu telesnost umetničkog dela i umet­nika koji to delo tvori.“ Pored reči „Žiča“, višez­načna reč „preobraženje“ bila je i ostala druga ključna reč u svim pesničkim obraćanjima u Žiči, čak i onda kada nije doslovno pominjana.
Narednog Preobra­ženja, Ljubomir Simović je, sećajući se molitve davnog mile­ševskog monaha, dozivao našeg pesničkog i opšteg rodona­čelnika u danima kada se, sa zapada na istok, vukla nepregledna povorka krajiških prvo­mučenika, ali je isto tako, i sebe i nas, opominjao: „Prome­nili smo se toliko, da bi nam se moglo desiti da Sveti Sava, koga prizi­vamo, čuje naše molitve, i oda­zove se našim vapa­jima, i požuri da dođe da nam u nevolji pomogne, ali da nas, došavši među nas, ne prepo­zna.“ Dogo­dine, u Žiču nije dospeo u telesnom liku Ivan V. Lalić, ume­sto koga su živo govorili njegovi testa­mentarni, tek objavljeni „Kanoni“, veliko delo što je obno­vilo staru srpskovizantijsku vrstu u glasu i vidokrugu modernog, ovovrem­enog pes­nika: „Dostojno jeste slaviti stvar­nost u gra­divu nestvarnog“, „dostojno jeste sla­viti Boga živog; / Onoga koji jeste, onakvog kakav jeste“.
Tako je, iz godine u godinu, na Preobraženje, žička trpezarija pos­tajala steci­šte ljudi željnih da čuju reč naših pesničkih odabranika, znajući da će čuti i ponešto nesvagdašnje, praznično. I tako je bivalo. U Žiči je, 2001. godine, Matija Bećković, sva­kako prvi besed­nik među savremenicima, pokazao svoje ponajbolje, duhovno potresno izdanje, kada je pored ostalog čovečansku grotesku upravo izmaklog veka sveo na ova­kvo ubitačno pore­đenje: „Da je čovek ostao čovek koliko je guš­ter ostao guš­ter, gde bi mu bio kraj.“ Sažimana je na Preobraženje i stvar epohe, koliko i poezije, doticane stvari nep­rolazne, koliko i stvari datog časa.
Na posebnom mestu, u poseb­no, preo­bra­žen­sko vreme. Milovan Danojlić, u besedi pre­rasloj u opširan esej (2004), staje u odbranu ključ­nih poj­mova, ismevanih u našem srozanom dobu – a to nije moglo bez početnog žičkog impulsa: „Sva­ki je na­rod ne­be­ski u me­ri u ko­joj na­sto­ji da pre­va­zi­đe ze­malj­ski okvir svog po­sto­ja­nja pa, ži­ve­ći ka­ko mo­že i mo­ra, sa­nja o vi­šim, ja­čim ob­li­ci­ma is­pu­nja­va­nja svo­je sud­bi­ne. Ko ne te­ži ne­mo­gu­ćem, ne­će ostva­ri­ti ni ono što je mo­guć­no. Ne­be­ska di­men­zi­ja ži­vlje­nja je unu­tra­šnja taj­na sva­kog bi­ća.“

BESEDE NA PREOBRAŽENJE
Ponajmanje je pesnicima bilo stalo da postižu besedni­čku ubed­ljivost. Što reče Branislav Petrović u Žiči 1998. godine: „Za poeziju je najbolje da bude što dalje od besedništva.“ Pesnici su ovde ostajali pes­nici, obzirno koristeći retori­čka oruđa. Dola­zeći u Žiču, pes­nici nisu smeli da se rečima igraju. Bili su ne besednici, nego ispoved­nici svoje pesničke posvećenosti. I tu se nije moglo, pored svečanog i poviše­nog tona, govoriti druga­čije nego iznutra, odgo­vorno i sabrano, a uvek je tu bilo i nešto od savinske pri­snosti, kao da je čitano sa stra­nica književnih spisa što stoje na našim poče­cima. I svaki je tu bio na osobi­toj ispo­vesti pred svo­jom, za tu priliku odnekud sabranoj obitelji, kao i pred licem pesničkog iskona i trajanja svoga jezika. Baš kao što je na Preobra­ženje 2002. godine podsetio Borislav Radović: „Današnji pesnik je svestan da bezbroj prethodnika, znanih i nezna­nih, na neki način sude­luje u njegovom činu (…) Malo koja reč je samo njegova, srećni pronala­zak iz nekakvog zvezdanog trenutka; malo koja reč ne bi se dala protumačiti kao njegovo makar i nehotično pozivanje na nešto negde već domišljeno i iskazano. Ispada kao da buduća pesnička tvorevina poniče iz dos­luha sa nasleđem, koje je i samo nekada pripa­dalo budućnosti.“ Zaista, učini nam se da ovo nije izgovorio pesnik savremenik na teškoj ispitivačkoj skepsi utvrđen – nego kakav smi­reni, drevni asketa, podvižnik Logosa što tvori život i na početku i na kraju.
Rečima izgovorenim tada, dokazima u Žiči iznesenim, svako je pot­vrđivao verodo­stojnost svoga pesničkog iskustva, ali i tajanstvo i hra­movnost pesničkog oblika i smi­sla. Na mestima kao što je Žiča i jedno i drugo poimaju se potpunije nego dru­gde.

_______________

Svi dobitnici „Žičke hrisovulje“:

Dobrica Erić (1992)
Milutin Petrović (1993)
Miodrag Pavlović (1994)
Ljubomir Simović (1995)
Ivan V. Lalić (1996)
Milosav Tešić (1997)
Branislav Petrović (1998)
Stevan Raičković (1999)
Alek Vukadinović (2000)
Matija Bećković (2001)
Borislav Radović (2002)
Rajko Petrov Nogo (2003)
Milovan Danojlić (2004)
Miroslav Maksimović (2005)
Zlata Kocić (2006)
Đorđo Sladoje (2007)
Novica Tadić (2008)
Bratislav R. Milanović (2009)
Petar Pajić (2010)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *