Novi planetarni košmar

Piše Miroslav Stojanović

Spektakularni pad rejtinga najjače ekonomije sveta mogao bi da predstavlja uvertiru za radikalnu preraspodelu planetarne finansijske, ali i političke moći

Taman kada je okončavanjem političke farse i dramatično režiranog nadgornjavanja američkih demokrata i republikanaca u „minut do 12“ izbegnut „tehnički bankrot“ – eufemizam za državni finansijski kolaps pod teretom astronomskih dugova – usledio je umesto očekivanog predaha i opuštanja žestok šamar Vašingtonu od strane agencije „Standard i por“.
Prvi put je neprikosnovenim Sjedinjenim Američkim Državama, od kad su (1917) uvedena takva rangiranja, skinuta jedna „zvezdica“ i vrhunski kreditni rejting najjače ekonomije sveta sveden na drugorazredni nivo već mesecima uzdrmane Belgije (umesto AAA, AA plus).

PANIKA NA BERZAMA
Panika koja je potom zahvatila svetske berze samo je „osvežila“ sumorna predskazanja uglednih ekonomista koji poodavno upozoravaju da bi svet mogao da se već naredne, 2012. godine, suoči s novim finansijskim cunamijem, razornijim od onog iz 2008, započetog s krahom nekad tako moćne i famozne „Leman braders“ grupacije.
Uz to „osvežavanje“ pamćenja usledila je i konstatacija da je uveliko u toku proces finansijske, a time i političke preraspodele moći, koju je aktuelna kriza evra učinila najednom krajnje i dramatično neizvesnom.
Računalo se, naime, da će ishodište tog procesa biti napuštanje ili bar ozbiljno relativizovanje američkog dolara kao rezervne svetske valute i promovisanje evra kao njegove zamene i naslednika.
Na evropsko monetarno čedo, čiji opstanak su ozbiljno ugrozili lančani tektonski potresi u evrozoni – Irska, Grčka, Portugal, pa sve očiglednije i ubrzano Italija, Španija, potom možda Belgija i (čak) Francuska – velike nade su polagali i najveći američki poverioci, pre svega Kina (koja je ogromne finansijske viškove, kupujući američke državne obveznice, prebacila u dolar, preko bilion dolara!) i Rusija.
Rusija je, na primer, prema kazivanju prvog čoveka njene centralne banke Sergeja Ignatijeva, već prebacila 41 odsto deviznih rezervi u evro, držeći još nešto veći deo (47 procenata) u dolarima.
Od sudbine evra, kako se ovih dana naglašava, zavisiće i sudbina budućih globalnih finansijskih odnosa i pozicija moćnih „igrača“ na svetskoj sceni. Neki britanski analitičari u tom kontekstu tvrde da će taj „sudbinski ishod“, pa čak i „budućnost sveta“, zavisiti od – Nemaca!
Ako Nemci budu spremni, kaže se u tim analizama, da podnesu žrtvu za spas evra, što podrazumeva dublje zavlačenje ruke u džep kako bi se zaustavilo dužničko posrtanje, po efektu domina, u „evrolendu“, evropska moneta će ne samo opstati nego i sasvim sigurno postati nova svetska rezervna valuta.

UNOSNO ŽRTVOVANJE
Nemačka kancelarka Angela Merkel dugo nije pokazivala spremnost na tu žrtvu – za razliku od njenog „političkog oca“ i pokrovitelja Helmuta Kola, poznatog po „diplomatiji čekovima“ i plaćanju, kad god je i gde god je trebalo, bez oklevanja – što se na drastičan način pokazalo u slučaju grčke krize. A bez nemačke spremnosti, kako se ispostavilo, svaki ozbiljniji pokušaj evropske familije da prezaduženu zemlju spasi od neizbežnog bankrota unapred je bivao osuđen na neuspeh.
Merkelova je zbog dugog oklevanja optuživana za „sebičnost“ i dramatizaciju grčke krize. I u samoj Nemačkoj se kancelarka suočavala sa žestokim kritikama zbog „državničke kratkovidosti“. Tim kritikama pridružio se čak, prema njoj uvek uzdržani, bivši kancelar Helmut Šmit, tvrdeći da je nemačka „velikodušnost“ i „darežljivost“ u ovako kritičnoj situaciji za evropsku familiju politički visoko profitabilno i u najdubljem nacionalnom interesu.
U Atini je ključao nesputani gnev prema „nemilosrdnoj“ i „bezdušnoj“ Nemici, da bi se kad se konačno „prelomila“ i srčano krenula u „zavezivanje paketa“ finansijske pomoći Grčkoj teškog preko sto milijardi evra o njoj govorilo kao „spasiocu“.
Otežući s prvim paketom pomoći Grčkoj i uslovljavajući ga ispostavljanjem rigoroznih zahteva „lenjim južnjacima“, Merkelova je odjednom požurivala i pritiskala druge da što pre i bez odlaganja „spakuju“ drugi paket neodložne pomoći Atini.

DILEMA TOMASA MANA
Nemačka je, inače, kao gotovo usamljeno ostrvo zahuktalog privrednog rasta i oporavka usred krize kojoj se na evropskom tlu ne nazire kraj (a već se, eto, navlače turobni oblaci nove, možda još pustošnije planetarne krize!), ma koliko to zvučalo paradoksalno, upravo konačnom rešenošću da iskoristi svoju jaku finansijsku kartu ostvarila politički profit.
Sve oči su, najednom, uprte u Berlin, kao čvorište uzdrmane EU. Tamo se traži finansijska pomoć, politička potpora i zaštita. Londonski „Gardijan“, dan posle skidanja kreditnog rejtinga SAD, konstatuje da je „Nemačka na potezu“: od rešenja evropske dužničke krize i njenog angažovanja u tome zavisi da li će evro postati primarna, prva valuta sveta. I uz sumorno podsećanje da „Nemci u poslednjih 150 godina pokušavaju da zavladaju Evropom“  zaključuje da „sada imaju šansu da to ostvare bez ispaljenog metka“.
Tako bi, ako se zaista ostvari „Gardijanovo“ predskazanje, mogla da se razreši dilema koju je još početkom minulog veka Tomas Man formulisao sudbinskom, i za Nemačku i za Evropu: hoće li Nemačka postati zaista e v r o p s k a ili će Evropa postati n e m a č k a.
U minulim decenijama je ova zemlja, prema projektu Šumana i Monea, najpre preko Zajednice za ugalj i čelik, a potom Evropske ekonomske zajednice, preteče današnje EU, bila „užlebljena“ kao evropska. S ključnom, ali ne i predominantnom ulogom u evropskom „timu“. S eventualnom „gazdinskom“ prevagom Berlina u njoj, evropska kuća bi postala – nemačka.

PROTIVTEŽA AMERIČKOJ DOMINACIJI
Sve su ovo, međutim, (još) hipotetička pitanja i račun bez krčmara. Daleko izvesniji od ostvarivanja ovog scenarija je ulazak novih zemalja znatno veće „težine“, kao što su  Italija (treća evropska privreda) i Španija, u grotlo evropske dužničke krize, za čije su spasavanje, a time i spasavanje evra i same EU, potrebna daleko veća sredstva nego što je to bilo u slučajevima Irske, Grčke i Portugala zajedno.
Evropska centralna banka je pod političkim pritiskom, posebno iz Pariza, pristala da preventivno gasi, za sada bez uspeha, vatru i otkupom, posebno italijanskih, obveznica smanji razorno dejstvo ogromnog duga.
„Grčki scenarij“ koji kuca na vrata Italije i Španije je jedan od argumenata na kojem se zasniva procena kompanije „Goldman i Saks“ da bi svet uskoro zaista mogao da se suoči s finansijskim haosom i „najvećom recesijom u savremenoj istoriji“. Drugi ili prvi po redosledu u ovoj analizi je, inače, podatak da su SAD u prvom polugodištu ove godine ostvarile privredni rast manji od jedan odsto na godišnjem nivou.
Ključna činjenica u ovoj sumornoj proceni je – da su snažno uzdrmane, prvi put u isto vreme, doskora najjače ekonomije sveta, američka i evropska. I da to može imati fatalne posledice globalnih razmera.
Ohrabrujuće je u svemu tome što Rusija, Kina, Indija i Brazil poslednjih godina, u zahuktaloj prekompoziciji svetske ekonomije sve uočljivije deluju kao protivteža i drugi pol moći u odnosu na Ameriku i Evropsku uniju. Svesne rizika s kojim se suočavaju zbog držanja deviznih rezervi u dolaru – a dolar permanentno slabi – one počinju sve više, Kina i Rusija posebno, da se oslanjaju na sopstvene valute u međusobnoj trgovini. Iran, na primer, neće da prodaje naftu u dolarima nego u evrima.
Tako se ove ekonomske sile u usponu oslobađaju  zavisnosti od globalne politike koju Sjedinjene Američke Države realizuju posredstvom NATO-a i Evropske unije.

PARAZIT SVETSKE EKONOMIJE
Iz Moskve su na vest o skidanju „američke pozlate“ reagovali šturo, ali s uočljivim samopouzdanjem: pad kreditnog rejtinga SAD neće, ne bar kratkoročno, uticati na rusku ekonomiju i strukturu njenih deviznih rezervi. Pre toga je premijer Vladimir Putin resko konstatovao da su SAD „parazit svetske ekonomije“ koji živeći iznad sopstvenih mogućnosti svoje probleme prebacuje na druge (vidi tekst „Putin neće američke parazite“, u ovom broju „Pečata“).
Kinezi su, međutim, kao najveći strani američki poverilac bili izričitiji u kritikama na račun Vašingtona, rešeni da po svaku cenu zaštite sopstvene nacionalne interese u Sjedinjenim Američkim Državama.
Komunistička zemlja je posredstvom „Sinhue“ očitala lekciju iz kapitalizma najkapitalističkijoj zemlji sveta tražeći od nje da se „oslobodi dužničke zavisnosti“ (SAD podmiruju preko četrdeset odsto državnih obaveza zaduživanjem). Peking je upozorio da bi smanjenje američkog kreditnog rejtinga moglo da bude praćeno globalnim finansijskim poremećajima ukoliko SAD ne budu uspele da žive „u okvirima onoga što imaju“. Kina, rečeno je u tom saopštenju, kao „najveći kreditor jedine svetske supersile, ima svako pravo da sada zahteva od SAD da se pozabave svojim strukturalnim dužničkim problemima“ i „obezbede sigurnost kineskoj dolarskoj imovini“. Među stavkama koje zvanični Peking savetuje i preporučuje Vašingtonu je na prvom mestu rigorozno kresanje „gigantskih vojnih troškova“.
To je, očigledno, i kardinalno pitanje kojim se bave analitičari, pokušavajući da odgonetnu na koju će stranu krenuti administracija Baraka Obame u traganju za rigoroznim uštedama, na šta se predsednik obavezao kako bi u Kongresu uz grdne muke izdejstvovao pomeranje već kritične granice zaduženosti, bez čega bi državni činovnici i korisnici budžetskih sredstava, uključujući vojsku, ostali bez plata.
A ključno pitanje jeste: hoće li se Imperija suočena s nepodnošljivim balastom dugova odreći bahatosti i militarizma u spoljnoj politici ili će, kao i do sada, nastaviti bezglavo da ratuje i da astronomski ceh skupih ratnih avantura prebacuje na druge i podmiruje besomučnim štampanjem dolara bez pokrića.