NOGO Nastanuće pošljednje vrijeme

Piše Rajko Petrov Nogo

Kosovo nam se ukazuje kao samo lice našega identiteta. Može jedan narod izgubiti i naći neko drugo lice, može postati i neki drugi narod. Ali kultura i poezija imaju malo duže pamćenje i malo se teže odaju zaboravu…

Sve su na­še ju­nač­ke pje­sme o Ko­so­vu. One pret­ko­sov­ske Ko­so­vo slu­te, one po­sli­je Ko­so­vo pam­te kao usud­no mje­sto sa ko­ga se iz mo­ći i sja­ja ne­ma­njić­kog pa­da­lo u ta­mu rop­stva. Uz gu­sle je ju­nač­ka pje­sma ko­sov­sku bit­ku bi­la pet vi­je­ko­va. Gu­sla­rev san o slo­bo­di i je­ste ono ne­be­sko car­stvo. Ono ni­je na ne­bu već u po­e­zi­ji.
Mi­lo­šem se du­hov­no ži­vje­lo – s Mar­kom se u rop­stvu pre­ži­vlja­va­lo. Obi­li­će­vo pod­vi­žni­štvo ne tra­je u isto­rij­skom već u mit­skom vre­me­nu. Obi­lić je ta­ko sa­vre­me­nik Ka­ra­đor­đev.
Iz usta­nič­kog oza­re­nja ve­li­kih Vu­ko­vih pje­va­ča oku­pi­la se na­ša po­vje­sni­ca i pje­sma­ri­ca u je­din­stve­nu rap­so­di­ju. Sto­žer te rap­so­di­je je na uba­vu na Po­lju Ko­so­vu – „grd­nom su­di­li­štu“, ka­ko ve­li Nje­goš, a nje­go­ve su nad­le­žno­sti u ovoj stva­ri neo­po­zi­ve. Za­to se, u toj na­knad­noj, usta­nič­koj pje­va­če­voj pro­jek­ci­ji, čak i „ri­tu­a­li“ gram­zi­vo­sti, ne­slo­ge, osi­o­no­sti, be­za­ko­nja i ra­su­la srp­sko­ga mo­ra­ju de­ša­va­ti na Ko­so­vu, i to još kod bi­je­le Sa­mo­dre­že cr­kve. One iste od ko­je će, pri­če­šćen da po­gi­ne, kre­nu­ti Kne­žev ta­bor u iza­bra­nu smrt. Po­vje­sni­ca pam­ti, a na­rod­ni pje­vač i za njim Nje­goš ne pra­šta­ju. Ov­dje se smr­ću ne is­ku­plju­je kri­vi­ca:

ca­re­vi se oti­mlju o car­stvo,
me­đu se se ho­će da po­mo­re,
zla­će­ni­ma da po­bo­du no­ži.

Ovi su sti­ho­vi ja­mač­no pro­log ko­sov­skoj tra­ge­di­ji i „po­šljed­nje­m“ vre­me­nu. Za­kon je po­ga­žen – sil­ni od sil­ni­jih u cr­kvu ko­nje na­go­ne i kanyija­ma či­ta­ju knji­ge sta­ro­stav­ne. Sa ne­moć­ni­ma svi­re­pi a pred moć­ni­ma po­ni­zni ovi su ba­bo­vi ča­u­ši, i zve­ki­ri, do­stoj­ni vje­sni­ci na­do­la­ze­će „tmu­še azi­jat­ske“.

BRAĆA VERNA OD POSTANJA
U po­e­zi­ji je sa­že­to i pri­je i po­sli­je. Ona je pam­ti­vjek, ži­vo dvoj­stvo onog uvi­jek i sa­da. Ta­ko je, re­ci­mo, pje­sma „Uroš i Mr­ljav­če­vi­ći“ sva od kle­tvi i za­kle­tvi. I jed­nog bla­go­slo­va kao obr­nu­te kle­tve. Ne go­vo­ri li ono Je­vro­si­mi­no „ni po ba­bu ni po stri­če­vi­ma“ da je već uve­li­ko i po ba­bu i po stri­če­vi­ma. Sta­rost i stro­gost, vaj­ka­da­šnja, ob­red­na ne­u­mit­nost kle­tve, ono nje­no od­u­vi­jek, kao prav­da bo­ga isti­no­ga – jer Bog ni­kom du­žan ne osta­je – nad­vi­ja se ov­dje nad sa­mo­ži­vost ve­li­ka­šku, nad po­li­ti­kant­sko sa­da. „Ma­lo l’ ti je? – Osta­lo ti pu­sto!“ ku­ne Mar­ko, i ne slu­te­ći da ta­ko i se­be pro­kli­nje. Jer šta će bi­ti od ovog pro­to­po­po­vog đa­ka i ca­re­va pi­sa­ra, prav­do­lju­bi­vog i po­no­si­tog mla­dog kra­lje­vi­ća, od ovog se­stri­ća voj­vo­de Mom­či­la – ka­da već za­ka­sni na Ko­so­vo – u onim, ne­ju­nač­kim vre­me­ni­ma. Po­to­nja sud­bi­na „tur­ske pri­dvo­ri­ce“ a „srp­ske uzda­ni­ce“, i na­še naj­ve­će pi­ja­ni­ce, u onom du­gom i op­štem ma­mur­lu­ku – pi­sa­na je već ov­dje. Ovom oče­vom kle­tvom, jed­na­ko kao i ku­mov­skim bla­go­slo­vom, sud­bin­ski je obi­lje­žen Mar­kov put. Gle­da­ju­ći una­zad, pam­će­njem, na­rod­ni je pje­vač evo već u pro­log ko­sov­skoj tra­ge­di­ji uveo slo­žen i pa­ra­dok­sa­lan glav­ni lik doc­ni­je „ko­me­di­je“ va­zal­stva. Jer kle­tve se, po­go­to­vo ro­di­telj­ske, u na­rod­nim pje­sma­ma ob­i­sti­nju­ju i kad su ne­pra­vič­ne:

Što su re­kli, ta­ko mu se ste­klo.

Nje­mu. A i na­ma.
Na­ša je pro­šlost kan­da od nas sa­kri­ve­na. Ili smo se du­go i uspje­šno i mi sa­kri­va­li od nje. Obe­ća­na bu­duć­nost bi­la je ci­je­na na­še­ga za­bo­ra­va. Sad ka­da smo do gr­la u bu­duć­no­sti – pro­šlost je, iz­gle­da, do­šla po svo­je: O, pro­šlost du­go tra­je, jav­no je uz­dah­nuo i je­dan naš nad­re­a­list. Od Hri­sta, a i pri­je nje­ga. Bi­lo ka­ko bi­lo, tek s kra­ja ovo­ga milenijuma ne vi­de se ni pro­šlost ni bu­duć­nost. Je­smo li u vječ­noj sa­da­šnjo­sti.
U toj i ta­kvoj sa­da­šnjo­sti zna­či li nam što­god, reci­mo, Vi­dov­dan 1389? Ta sve smo uči­ni­li da se­be uvje­ri­mo ka­ko to ni­je ni­ka­kav sre­di­šnji da­tum na­še isto­ri­je. A on­da nas je, kao i to­li­ko pu­ta, Ko­so­vo sa­če­ka­lo. I pri­ti­snu­lo šest vi­je­ko­va te­škom, svi­re­pom pa­ra­dig­mom. Mo­žda će se ži­žak te pod­vi­žnič­ke i mar­tir­ske svje­tlo­sti sa na­ma uga­si­ti. A mo­žda će nas, kao i uvi­jek ka­da je bi­lo tvr­do, se­bi vra­ti­ti.
I sto­lje­ća bez kro­va pre­tu­ri­li su pre­ko gla­ve ne­ki na­ši kao iz ze­mlje iz­ra­sli ma­na­sti­ri. Var­va­ri sva­ko­ja­ki ni­su mo­gli uga­si­ti onaj unu­tra­šnji sjaj na fre­ska­ma. U br­đan­skoj pro­sto­ti, u ubo­gim izba­ma, uz gu­sle se gla­va ne­bu di­za­la. Uz ju­nač­ki je de­se­te­rac i po­sled­nji ra­je­tin bi­vao po­tom­kom ka­kvog ko­sov­skog ju­na­ka. Je li iko ika­da to­li­ko sva­ko­vr­snih ener­gi­ja iz­vu­kao iz jed­nog, ma­kar i ve­li­kog po­ra­za. Za­što je is­toč­nik mno­gog krup­nog preg­nu­ća, a bog­me i moć­nog sti­ha, u tom ko­sov­skom ožilj­ku. U če­mu je taj­na ovo­ga pa­ra­dok­sa.
Ko­so­vo se, eto, se­li­lo za na­ma – i u pro­sto­ru i u vre­me­nu. Kao to­po­nim u raz­ne je kra­je­ve po­si­ja­no. A ima­li smo ga, i ima­mo evo, u sva­ko­me vak­tu i ze­ma­nu. Bi­će da su te „za­bu­ne“ u pro­sto­ru i vre­me­nu bi­le stvar obič­na, sva­ko­dnev­na. U ep­skoj ju­nač­koj po­e­zi­ji ti tzv. ana­hro­ni­zmi i ana­to­pi­zmi je­su pra­vi­lo ako ne i na­čelo. Ot­ku­da god da pođu, ju­na­ci na­še epi­ke do­la­ze od Ko­so­va:

Po­ra­ni­le tri srp­ske voj­vo­de,
od Ko­so­va uz kr­šno pri­mor­je.

Kao „bra­ća vjer­na od po­sta­nja“, u na­šim ju­nač­kim pje­sma­ma bez za­zo­ra za­jed­no ja­šu ju­na­ci iz raz­ni­jeh vre­me­na, i to ko­mot­no – na sve če­ti­ri stra­ne. Va­žno je da se kre­ne od Ko­so­va, pa ma­kar i uz kr­šno pri­mor­je! Ne­ko do­mi­šljat mo­gao bi re­ći – mo­žda kre­ću od Dal­ma­tin­skog Ko­so­va. I ne bi po­gri­je­šio. Na­rod se se­lio i sa njim nje­go­vi pje­va­či, a sa pje­va­či­ma nji­ho­vi ju­na­ci. U no­ve kra­je­ve smje­šta­lo se sta­ro pam­će­nje. Sa­mo u ta­ko stvara­nom mit­skom vre­me­nu i pro­sto­ru, tj. u po­e­zi­ji, i mo­glo se zbi­va­ti ono če­ga u tvr­doj zbi­lji ne bi­va. Ka­da se stal­no mi­sli i pre­mi­šlja sa­mo o jed­no­me, to jed­no se je­di­no i do­ga­đa. Ne­ko ovo mi­je­ša­nje, zgu­šnja­va­nje i sta­pa­nje vre­me­na i pro­sto­ra zo­ve isto­rij­skom i kul­tur­nom sa­mo­svi­je­šću, ne­ko op­sjed­nu­to­šću – tek Ko­so­vo je sa­svim iz­vje­sno, i kad se to od­mah ne vi­di, naš du­hov­no naj­pro­duk­tiv­ni­ji hro­no­top. Ako su se­o­be i de­o­be dvi­je ključ­ne ri­je­či na­še sud­bi­ne, isto­ri­je i po­e­zi­je, na­še stvar­no­sti, uosta­lom – šta su one dru­go do ko­sov­ski re­ci­div. An­drić je Nje­go­ša pre­vas­hod­no vi­dio kao tra­gič­nog ju­na­ka ko­sov­ske misli. Rod­no mje­sto stra­šnoj lo­zin­ki, a mo­žda i ponaj­ve­ćem na­šem sti­hu – Ne­ka bu­de što bi­ti ne mo­že – An­drić je tra­žio u ko­sov­skom za­vje­tu ta­bo­ra ko­ji od­la­zi u iza­bra­nu smrt. Mo­že se taj stih do­ve­sti i u ne­po­sred­nu bli­zi­nu onih mir­nih, po­sve rav­nih, pa za­to neo­po­zi­vih de­se­te­ra­ca iz „Ko­sov­ke dje­voj­ke“: Evo t’ idem po­gi­nu­ti, du­šo… I odo­še tri voj­vo­de boj­ne.
O Nje­go­še­vom sti­hu biv­ši mla­do­bo­sa­nac An­drić pi­še:
„Nig­de u po­e­zi­ji sve­ta ni u sud­bi­ni na­ro­da ni­sam na­šao stra­šni­je lo­zin­ke. Ali bez tog sa­mo­u­bi­lač­kog ap­sur­da, bez to­ga, da se pa­ra­dok­sal­no iz­ra­zi­mo, po­zitiv­nog ni­hi­li­zma, bez tog upor­nog ne­gi­ra­nja stvar­no­sti i oče­vid­no­sti ne bi bi­la mo­gu­ća ni ak­ci­ja, ni sa­ma mi­sao o ak­ci­ji pro­tiv zla. I u to­me je Nje­goš pot­pu­no iz­raz na­šeg osnov­nog i naj­du­bljeg ko­lek­tiv­nog ose­ća­nja, jer pod tom de­vi­zom, sve­sno ili ne­sve­sno, vo­đe­ne su sve na­še bor­be za oslo­bo­đe­nje, od Ka­ra­đor­đa pa do naj­no­vi­jih vre­me­na.“
U vi­si­na­ma na­še ta­ko vi­đe­ne ver­ti­ka­le, u Nje­go­še­vom a za­tim i An­dri­će­vom osvje­tlje­nju, Ko­so­vo nam se uka­zu­je kao sa­mo li­ce na­še­ga iden­ti­te­ta. Mo­že je­dan na­rod iz­gu­bi­ti i na­ći ne­ko dru­go li­ce, mo­že po­sta­ti i ne­ki dru­gi na­rod. Ali kul­tu­ra i po­e­zi­ja ima­ju ma­lo du­že pam­će­nje i ma­lo se te­že oda­ju za­bo­ra­vu.
Prem­da, ima Nje­goš i one opo­mi­nju­će sti­ho­ve:

Da, kad gla­vu raz­dro­biš ti­je­lu,
u mu­če­nju iz­di­šu čle­no­vi.

POMALO JE TAKIJEH JUNAKA
Ne ma ko, ne bi­lo ko, već: „Ne­tko bje­še Stra­hi­ni­ću ba­ne“. Ne ka­že slu­čaj­no, ne­što doc­ni­je, Sta­rac Mi­li­ja „da ta­ko­ga ne ima so­ko­la“. Još ma­nje slu­čaj­no tu sli­ku o Stra­hi­ni­ću za­o­kru­žu­je i uvjer­lji­vi­jom či­ni ino­vje­rac iz ne­pri­ja­telj­skog ta­bo­ra s ko­jim se, sva je pri­li­ka, ban i bo­lje i du­blje ču­je ne­go sa svo­ji­ma. „Tvo­me đo­gu i tvo­me ju­na­štvu /svud su bro­di đe gođ do­đeš vo­di“, ka­že Sta­riš Der­viš ovo­me srp­sko­me so­ko­lu s ko­jim ga, du­blje od sva­ke lju­ba­vi, ve­že za­jed­nič­ka ne­sre­ća: za­tr­ta og­nji­šta i one zov­ke iz du­va­ra pro­nik­nu­le, ali, u tom za­jed­nič­kom očaj­ni­štvu, i ču­de­sno osje­ća­nje ča­sti. A to, da­ka­ko, za njih dvo­ji­cu ve­že i Star­ca Mi­li­ju. (Jer, iz­gle­da, ne­kog auto­bi­o­graf­skog udje­la u ovom oba­sja­nju mo­ra­li su ima­ti i Mi­li­ji­ni po­ha­ra­ni dvo­ri i sa­blja­ma gla­va na­gr­đe­na, a ko zna, bog­me, mo­žda i vjer­na lju­ba. To što „pi­je Tur­čin vi­no kon­di­je­rom, / no sam li­je, no sam ča­šu pi­je“ ima ne­ke ve­ze sa Mi­li­ji­nim na­gi­nja­njem ču­tu­re ko­ju ni­kom ne nu­di, dok na pi­ta­nja ka­kva mu je ta ra­ki­ja, mr­god­no od­go­va­ra: „Zla, sin­ko, i grd­na, ne mo­re gr­đa bi­ti: ne do ti je bog pi­ti.“ Ko zna ka­kav je tek jad i če­mer u tu ra­ki­ju Mi­li­ja uta­pao.)
No, bi­lo ka­ko bi­lo, ono što, iz­među osta­log, Mili­ji­nog ba­na Stra­hi­ni­ća odva­ja od dru­gih na­ših ve­li­kih ep­skih ju­na­ka je­su na­ro­či­to pod­vu­če­ne ba­rem dvi­je cr­te nje­go­va ka­rak­te­ra: osje­tlji­vost i du­šev­nost. Nje­go­va po­kre­tač­ka sna­ga je­ste, pri­je sve­ga, lju­bav – i to ši­ro­ko okre­nu­ta i otvo­re­na dru­gi­ma. On i u ta­zbi­nu kre­će jer „ta­zbi­na me ta želj­ku­je mo­ja“. A to što te lju­ba­vi i nje­go­vih vi­so­kih mo­ral­nih ide­a­la ni­su do­stoj­ni ni Ju­go­vi­ći ni lju­ba – bi­će ipak nji­ho­va stvar. I kad se is­po­sta­vi da je na­iv­na nje­go­va vje­ra da su i dru­gi kao on, ta osu­je­će­nja ne uma­nju­ju već na­su­šni­jom či­ne i tu ba­no­vu vje­ru i taj nje­gov ide­al. Kao da i dru­ge tom lju­ba­vlju i vje­rom ban po­di­že k se­bi – ma­kar i ta­ko što ih, ba­rem za tre­nu­tak, po­sti­đu­je.
Moć i sna­ga lju­ba­vi su za­log ba­no­va ju­na­štva. Nje­gov lik se iz­ra­zi­ti­je ocr­ta­va na po­za­di­ni ve­li­ka­ške, sit­no­sop­stve­nič­ke, osi­o­ne, na­je­de­ne, „na ko­ma­te“ raz­dro­blje­ne pret­ko­sov­ske Sr­bi­je, ogre­zle u sva­ko­ja­kom ra­sa­pu, Sr­bi­je ko­ju su već Tu­ka i Manyuka pri­ti­snu­li od Mra­mo­ra do Su­va Ja­vo­ra. Je­di­no ovaj usa­mlje­ni ja­hač, pred ko­jim i Ju­go­vi­ći i mla­di Ne­ma­njić gle­da­ju u ze­mlji­cu cr­nu, od­ska­če i svi­je­tli u tom su­mor­nom pret­ko­sov­skom pej­za­žu mo­ral­nim oba­sja­njem, i to u času kad sa­zna­je da „Ba­nu ju­tros ne­ma pri­ja­te­lja“. Ve­li­kom pje­sni­ku ka­kav je Mi­li­ja ta ju­tar­nja svje­tlost ko­ja pa­da po Stra­hi­ni­ću ne mo­že iz­ma­ći:

on je ozdo, a su­na­šce ozgo.

Dva sun­ca jed­nog mo­ral­nog na­če­la i jed­ne pje­snič­ke isti­ne! Jer i kad iz­da­ju svi, ne iz­da­ju baš svi:

po­kraj đo­ga hr­če po­ska­ku­je,
a zla­tan mu li­tar po­zve­ku­je:
mi­lo bi­lo, raz­go­vo­ri s’ ba­ne.

Ne iz­da­ju ovi bli­ski i ne­mu­šti, ne­moć­ni da o lju­ba­vi gla­go­lje ali moć­ni da je po­svje­do­če: „so­ko đo­go pa­de na ko­lje­na“; „uz­ma­hu­je i gla­vom i sna­gom, / te u se­dlo ba­ca go­spo­da­ra“. A o hr­tu Ka­ra­ma­nu već uve­li­ko zna­mo da ga vo­li vi­še ne­go đo­ga. Uz Sta­ri­ša Der­vi­ša to su je­di­ni ba­no­vi pri­ja­te­lji. Je­di­no bi on s nji­ma imao „s ki­me lad­no pi­ti vi­no“. Ali, na ne­sre­ću, der­viš je so­lo trin­ker, a dru­ga dva za vi­no baš i ne ma­re!
Ka­da Ju­go­vi­ći­ma po po­vrat­ku sa Ko­so­va, po­sli­je one nji­ho­ve bru­ke sa ne­sreć­nom se­strom, ban ka­že „ne­mam s ki­me lad­no pi­ti vi­no“, to po svoj pri­li­ci zna­či da ne­ma ni s kim vi­no pi­ti, to jest pri­ja­te­ljo­va­ti i u lju­ba­vi bi­ti. To ni­je li­ko­va­nje već oča­ja­nje što je, eto, sve iz­ne­vje­ri­lo. Sa­tr­ven ne­sre­ćom, ko­ja i ina­če pr­vo uda­ra u naj­vi­še, ra­zo­re­nog og­nji­šta, iz­dan u lju­ba­vi, oča­jan, da­nas bi­smo re­kli re­zig­ni­ran i zga­đen nad svim tim, ban iz­go­va­ra one ri­je­či ko­je su za­pra­vo vrhu­nac nje­go­vog du­hov­nog usa­mlje­ni­štva i mo­ral­ne sna­ge da se isti­ni u oči gle­da, i to u op­štem be­smi­slu ko­me je iz­lo­žen:

„Ne dam va­šu se­stru po­har­či­ti,
bez vas bih je mo­gao sto­pi­ti,
al’ ću sto­pit svu ta­zbi­nu mo­ju,
ne­mam s ki­me lad­no pi­ti vi­no;
no sam lju­bi mo­joj po­klo­nio.“

Dav­no već za ne­raz­go­vjet­no i tam­no pro­gla­še­no, ovo vi­so­ko mje­sto Mi­li­ji­ne ima­gi­na­ci­je, prem­da vi­še­smi­sle­no, ne­ma u se­bi ni­čeg pi­tij­skog. Ban ne pra­šta. On to i ne mo­že. On za ta­ko što ne­ma ni­ka­kvih upo­ri­šta. Je­dan dru­gi pje­snik bi re­kao: Ni­je on bog da pra­šta. S dru­ge stra­ne, ban se do­volj­no o svo­me ja­du za­ba­vio da bi još mo­gao i da se sve­ti. I Mi­li­ja i Stra­hi­nić ja­sno i raz­go­vjet­no ka­žu: no sam lju­bi mo­joj po­klo­nio. Po­klo­nio, a ne opro­stio. A to ni­je isto. Jer, opro­sti­ti bi zna­či­lo da će opet ne­ka­ko sve ipak bi­ti kao ra­ni­je. A ni­šta ni­je kao pri­je, i ni­šta ni­je isto. Ban ove ri­je­či go­vo­ri, ka­ko je to već jed­nom pri­mi­je­će­no, „na ži­vot­noj tač­ki s ko­je se ni­kud ne ide“ – osim, mo­žda, u onu ko­sov­ski iza­bra­nu smrt pri­je ko­je će ga na­rod­ni pje­vač vi­dje­ti kao pod­vi­žni­ka a mo­žda i očaj­ni­ka, „što je­dan­put brit­kom sa­bljom ma­ne / … pak dva­de­set od­si­je­če gla­va“. A tu ovo­me usa­mlje­ni­ku vi­še ni­ka­kva lju­ba ne tre­ba. Ra­ni­je je on njoj re­kao: Ži­vi!
Za­to na kra­ju, na okvi­ru ove ve­li­ke pje­sme, Mi­li­ja svi­ma ne­dvo­smi­sle­no ka­že:

Po­ma­lo je ta­ki­jeh ju­na­ka,
ka što bje­še Stra­hi­ni­ću ba­ne.

Ali bi­će još ta­ki­jeh ju­na­ka, jer je Ba­no­vo osje­ća­nje ča­sti u tzv. ko­sov­skim pje­sma­ma pro­sto za­ra­zno. Opi­je­ni Kne­že­vom kle­tvom, sa tra­gič­kom ve­dri­nom, ko­sov­ski ju­na­ci, na kr­stu ča­sti, ob­red­no hr­le u smrt. U ra­to­ve kao u sva­to­ve. Nji­ho­vo vjen­ča­nje sa smr­ću, sve­ča­ni­je od sva­ke li­tur­gi­je, opo­jao je de­se­te­rac. Do­bar gu­slar na tim mje­sti­ma uvi­jek uspo­ri. Pje­va­nje pre­la­zi u po­ja­nje mit­skim pre­ci­ma – Mi­lo­šu, Iva­nu i Mi­la­nu, Bo­šku Ju­go­vi­ću, Mu­si­ću Ste­fa­nu… Za­no­sna je sna­ga ovih sti­ho­va na­di­ma­la pr­si mno­gom po­to­njem pre­ga­o­cu, što je ku­šao po­no­vi­ti pod­vig svog mit­skog pre­tka, i to ne sa­mo u isto­ri­ji već i u po­e­zi­ji. Oslu­šni­mo Nje­go­ša o Mi­lo­šu:

Gor­do le­ži ve­li­ki voj­vo­da
pod klju­čev­ma kr­vi bla­go­rod­ne,
ka ma­lo­pred što gor­do iđa­še,
stra­šnom mi­šlju pr­sih na­du­ti­jeh,
kroz di­vjač­ne tmu­še azi­jat­ske…

Po­nor­ni en­tu­zi­ja­zam ko­ma­da od raz­lič­ni­jeh ko­sov­ski­jeh pje­sa­ma uokvi­ren je dvje­ma ve­li­kim pje­sma­ma-iko­na­ma u ko­ji­ma je ovje­ko­vje­če­na pat­nja jed­ne majke i jed­ne vje­re­ni­ce. Maj­ka Ju­go­vi­ća le­ti nad Ko­so­vo rav­no, a Ko­sov­ka Dje­voj­ka še­će po raz­bo­ju mla­da. Iz­me­đu te dvi­je cr­ne tač­ke bo­la i ne­sre­će, Ru­ke Da­mja­no­ve i Bo­ra Ze­le­no­ga, za­teg­nu­ta je mo­žda naj­ta­na­ni­ja ep­ska stru­na na ko­joj su se ikad ču­la dva hu­da žen­ska sr­ca u jed­nom akor­du. „Ja mi­slim da su Sr­blji i pri­je Ko­so­va ima­li i ju­nač­ki­jeh pje­sa­ma od sta­ri­ne, no bu­du­ći da je ona pro­mje­na ta­ko sil­no uda­ri­la u na­rod da su go­to­vo sve za­bo­ra­vi­li što je bi­lo don­de, pa sa­mo odan­de po­če­li na­no­vo pri­po­vi­je­da­ti i pje­va­ti“, ve­li Vuk.

KASNO MARKO NA KOSOVO DOĐE
Kasno Marko na Kosovo dođe. A da ni­je za­ka­snio, od Tu­ra­ka bi, ra­zu­mi­je se, tri­sta ja­da bi­lo. Mar­ku se, iz­gle­da, ži­vje­lo. A i šta bi­smo bez nje­ga kroz vi­je­ko­ve na­šeg i nje­go­vog ro­bo­va­nja.
U pje­sma­ma o Mar­ku ni­je sa­mo Ša­rac ša­ren. U svi­je­tu gdje je i sun­ce vje­rom pre­vr­nu­lo „te ne gri­je zi­mi ko i lje­ti“, i gdje se, ka­ko ve­li S. Ko­lje­vić, ri­mu­je ve­ra s ve­re­si­jom – što­šta se još ša­re­ni. A po­naj­pri­je od Mar­ko­vog, i Po­dru­go­vi­će­vog, ras­ko­šnog do­vi­ja­nja da se, ka­ko-ta­ko, po­ne­kad i ni­ka­ko, u va­zal­skom i ne­ju­nač­kom vak­tu, sa­ču­va­ju i obraz i ju­na­štvo, ili bar ismi­ju pri­mlje­ne ba­ti­ne: Ne bu­di mi po ko­žu­hu bu­ha… Od ve­li­kog je ja­da naš Mar­ko iz­vr­nuo ću­rak nao­pa­ko. Da mo­že­mo vi­še iz­du­ra­ti no što oni mo­gu uda­ra­ti, eto to­me nas je, iz­me­đu osta­log, na­u­čio Mar­ko. Ovaj je hu­mor – utje­ha po­ra­že­nih.
I on­da ka­da ore ca­re­ve dru­mo­ve, i ka­da u či­zma­ma sje­da na seryadu, ka­da pi­je uz ra­ma­zan vi­no i do­go­ni ca­ra do du­va­ra, ovaj je naš kav­gayija ipak sa­mo tur­ska pri­dvo­ri­ca, pa za­to i ve­li­ka pi­ja­ni­ca, jer se rop­stvo bez ra­ki­je, ja­mač­no, pod­ni­jet ne mo­že. Isti­na je, s Mar­kom se u rop­stvu lak­še pre­ži­vlja­va­lo. Ama od sil­nih tu­lu­mi­na vi­na ko­je je za car­ske du­ka­te is­pi­jao još tra­je naš po­da­nič­ki ma­mur­luk.
Pa ipak, u ši­ro­kim pro­sto­ri­ma te na­še i nje­go­ve ko­me­di­je va­zal­stva, ko­ja pje­snič­ki sna­žno ži­vi od ep­ske pan­to­mi­me, od sva­ko­ja­kih sit­no­ka­lu­đer­skih Mar­ko­vih še­re­tlu­ka, pre­ru­ša­va­nja, pod­va­la, nam­ćor­lu­ka, je­zič­kih dvo­smi­sle­no­sti i kri­vih za­kle­tvi, ra­za­bi­ra se i je­dan po­nor­ni glas zre­lo­sti i ju­na­štva – da se ži­vot pri­hva­ti i on­da, i to na­ro­či­to on­da, ka­da ni­je po mje­ri ljud­skoj sre­zan. Iako je, ili mo­žda baš za­to što je taj svi­jet to­li­ko la­živ za Mar­ka, pa i za nas, on ni­je i ma­nje li­jep:

La­živ sv’je­te, moj li­je­pi cv’je­te!
L’jep ti bje­še, ja za­ma­lo ho­dah,
ta za ma­lo, tri sto­tin go­di­na!

Sem gla­di za ži­vo­tom – a Mar­ko­va je du­go­vje­kost u ve­zi sa du­ži­nom na­še po­kor­no­sti – ko ho­će mo­že u ovim sti­ho­vi­ma da ču­je i jed­nu du­blju tu­gu ono­ga Mar­ka ko­ji je je­di­ni osta­nuo: na­ro­du za za­kle­tvu, si­ro­ti­nji za utje­hu i uspo­me­nu. Ali i jed­nu usa­mlje­nost u glu­vi­lo vi­je­ko­va po­to­plje­nu. Svak ima po­ne­ko­ga,

a za Mar­kom ne ima ni­ko­ga
do ne­kol’ko Gr­ka i Bu­ga­ra.

Ni­je on­da mo­žda ni čud­no što će­mo Mar­ko­vu ple­me­ni­tost i do­bro­tu vi­še sre­ta­ti u pje­sma­ma iz­van ljud­ske, po­go­to­vo isto­rij­ske re­al­no­sti. U pej­za­ži­ma u ko­ji­ma će se i bo­lje i du­blje ču­ti s onim so­ko­lom sa­lo­mlje­nih kri­la, s or­lom i or­lu­ši­ći­ma i s vi­lo­vi­tim Šar­cem, ne­go s lju­di­ma. Mo­žda ova uza­jam­na nje­žnost Mar­ka i so­ko­la, pti­ce i čo­vje­ka, do­la­zi od ve­li­ke usa­mlje­no­sti i če­žnje za bli­sko­šću i lju­ba­vi, iz onog svi­je­ta i onih isto­rij­skih pej­za­ža, da­kle, u ko­ji­ma te lju­ba­vi i bli­sko­sti ne­ma. U re­al­nom svi­je­tu Mar­ko je naj­če­šće pr­ga­vi i pri­je­ki, pr­ko­sni po­si­nak tur­skog ca­ra ko­ji je iza­zo­ve i zam­ke rop­stva i va­zal­stva otvo­re­nih oči­ju pri­hva­tio. Da ma­kar on, je­dan je­di­ni, u ci­je­lo­me po­ro­blje­no­me na­ro­du ima ilu­zi­je lič­ne slo­bo­de i sna­ge. I da nas ta­ko sje­ća ko smo i šta smo ne­ka­da bi­li. Sa­mo ta slo­bo­da ima stra­šnu ci­je­nu ko­ju naj­bo­lje vi­di maj­ka Je­vro­si­ma – ,,sve pe­ru­ći kr­va­ve ha­lji­ne“. Istu cr­nu isti­nu u brk mu kre­še oho­la i li­je­pa se­stra Le­ke ka­pe­ta­na. I bi­va, da­ka­ko, svi­re­po ka­žnje­na. Jer, Mar­ko ne pra­šta ni on­da kad se ka­je, kad nad mr­tvim Mu­som Ke­seyijom uz­di­še. Prem­da je i taj uz­dah ri­je­dak, ako ne i je­din­stven, u sve­ko­li­kom ep­skom pje­va­nju.

Ja­oh me­ne do bo­ga mi­lo­ga,
đe po­gu­bih od se­be bo­lje­ga!

U još je­dnom su­sre­tu sa bo­ljim od se­be, s Lju­ti­com Bog­da­nom, ep­ski hu­mor, ri­je­dak pa za­to i dra­go­cjen – jer je i bez ra­ne i bez mr­tve gla­ve – ras­ko­šno od­li­je­že. Mo­žda ne naj­ma­nje i s to­ga što su i ta pje­sma i taj isto­ri­ji ne­po­znat Lju­ti­ca Bog­dan, ma šta mi­sli­le Lju­ti­ce iz Crm­ni­ce, po­seb­no ve­za­ni za je­dan kraj ko­ji ni po če­mu dru­gom i ni­je po­znat. Kraj je po­lu­ka­me­nit, po­lu­šu­mo­vit, lju­di po­no­si­ti i za­dr­ti. Dru­ge voć­ke osim di­vlja­ke ne­ma, ako ne ra­ču­na­mo tr­nji­ne i glo­gi­nje, kraj bo­gu iza le­đa, ni u Bo­sni ni u Her­ce­go­vi­ni već na Za­gor­ju, ka­ko, pu­ni ne­ke ata­vi­stič­ke vi­si­ne, zna­ju re­ći Za­go­ra­ni. Tu su se ko zna ka­da na­se­li­li, jer ni­ko dru­gi ne šće. A i ju­nak o ko­me je ri­ječ ni­je kao dru­gi ju­na­ci. Ne ja­še ni Šar­ca ni Vran­ca, ni Đo­ga­ta ni Ždra­la – već ko­bi­lu Tan­ku Be­de­vi­ju. I ni­je od ića i ko­lje­no­vi­ća, ne­go od lju­ti­ca, ka­ko mu i ime ka­že. I ne bi­je se s Tur­ci­ma, no ze­ca u sr­ce ugo­ni naj­ču­ve­ni­jim srp­skim ju­na­ci­ma. Da ni­je ovaj i ova­kav Lju­ti­ca Bog­dan pre­te­ča onih doc­ni­jih, usta­nič­kih, iz si­ro­ti­nje ra­je iz­ra­slih, go­la­ća-ju­na­ka?
Pa šta? Pa ni­šta. Baš su li­je­po, ve­lim, i po ne­koj du­bljoj za­ko­ni­to­sti, na­rod­no pre­da­nje i pje­va­če­va uobra­zi­lja sve­za­li moj kraj sa svo­jim ju­na­kom. Kad je ne­ko ni­či­ji, on­da je i sva­či­ji. Bo­lji i po­zna­ti­ji pri­pa­do­še bo­ljim i po­zna­ti­jim – nas je je­dva za­pao i ovaj. Ovaj pred ko­jim se Mar­ko jed­nom je­dva bjek­stvom spa­sao – „šće­ra me­ne za uši Ša­ri­nu“ – ovaj ko­ji sa­ve­zu­je Re­lju i Mi­lo­ša, ovaj pred ko­jim na­ša nag­nu­ta de­li­ja, kad mu do­đu vi­le oči­ma, mo­ra da pri­bjeg­ne svo­joj ču­ve­noj „pi­ro­teh­ni­ci“:

sa­mur­kal­pak na če­lo na­ma­če,
te sa­sta­vi sa­mur i obr­ve,
a po­te­že sa­blju oko­va­nu,
na Bog­da­na po­gle­da po­pre­ko.

E pa sad, kad Bog­dan sa­gle­da ka­kav je na oči­ma Mar­ko, bi­će tu, sva­ka­ko, i ne­kog uza­jam­nog stra­ha i re­spek­ta, i je­dva če­ka­nog po­mi­re­nja, i za­to de­be­log raz­lo­ga da se pi­je ru­me­ni­ka vi­no i me­ze­ti grozd­nim vi­no­gra­dom. U onim doc­ni­jim pje­sma­ma što ima­ju vi­še isto­ri­je no po­e­zi­je za jed­nog vi­še Obi­li­će­vog ne­go Mar­ko­vog po­sin­ka, ma­le­nog ama po­ga­nog, Tur­ci zbo­re:

Bo­že mi­li, ne­gled­na ju­na­ka,
ama stra­šna u ju­na­ka br­ka,
još stra­šni­jeg oka i po­gle­da.

Jer i kad je Ni­kac od Ro­vi­na u pi­ta­nju, ni­je ri­ječ ni o ka­kvoj ep­skoj šmin­ki već o jed­nom sta­rom za­vje­tu ko­ji je iz nje­go­vih oči­ju oni­ma s dru­ge stra­ne vr­lo či­tljiv.
No vra­ti­mo se od Pri­li­pa Mar­ku i sa Za­gor­ja Lju­ti­ci Bog­da­nu. Ot­ku­da, pi­ta­će se ne­ko ma­nje upu­ćen, u ta­ko di­vljač­nom kra­ju oni grozd­ni vi­no­gra­di. Iz pam­će­nja. Iz je­zi­ka. – Sa Ko­so­va. Za na­ro­dom i nje­go­vim ju­na­ci­ma se­li­li su se i vi­no­gra­di. Ne­što od sta­re pi­to­mi­ne i go­spo­šti­ne, kli­mi upr­kos. Da nas sje­te gdje smo ne­kad bi­li. Da bi­smo i mi ne­što ima­li. Jer se bez tih sje­ća­nja i pri­vi­đe­nja u onim vr­le­ti­ma ne bi mo­glo ži­vje­ti.
Eto, i kad zbo­ri­mo o Bog­da­nu, mi, u stva­ri, pri­ča­mo o Mar­ku.

ŠTO NAM VRIŠTI DAMJANOV ZELENKO
Sna­žni pri­zo­ri raz­de­še­no­sti, du­bo­ke oja­đe­no­sti i za­um­ne tra­gi­ke u na­šim ju­nač­kim pje­sma­ma ne do­la­ze sa­mo iz ljud­ski ar­ti­ku­li­sa­nog gr­la već i od tu­ge na­pu­šte­nih, obe­smi­šlje­nih ži­vo­ti­nja, do ju­če uzda­ni­ca ple­mić­kog pre­sti­ža. Ko­nji bez ja­ha­ča – to su ko­nji ep­ske apo­ka­lip­se. Ova, kao uosta­lom i mno­ge na­še pri­če, po­či­nje voj­vo­dom Mom­či­lom, ne­vjer­ni­com lju­bom i pri­gu­še­nim nji­skom Ja­bu­či­la „sa­pa­lje­nih kri­la“:

kad izi­đe pre­ma Pir­li­to­ru,
su­sre­te ga de­vet vra­nih ko­nja,
a na nji­ma bra­ta ni­jed­no­ga!

da bi svoj tra­gič­ki vr­hu­nac do­se­gla u onom sa­bla­snom su­sre­tu tvr­de Ju­go­vi­ća Maj­ke sa tav­nim ko­sov­skim zna­me­njem:

Tad za­vri­šta de­vet do­bri ko­nja,
i za­la­ja de­vet lju­ti la­va,
a za­klik­ta de­vet so­ko­lo­va.

Hu­da sre­ća ne po­ga­đa sa­mo maj­ke i sna­he. Ovi su ko­nji, hr­to­vi i so­ko­lo­vi isto ta­ko si­ro­ti, na­pu­šte­ni, go­to­vo iz­da­ni. Pun ozvu­če­nog ep­skog be­smi­sla, ovaj pri­zor ži­vih ko­nja i so­ko­lo­va iz­nad mr­tvih ko­nja­ni­ka do­zi­va sli­ku onog ep­skog skla­da ka­da konj, so­ko ili orao ne sto­je iz­nad mr­tvog go­spo­da­ra već iz­nad ra­nje­ni­ka. Tu još uvi­jek ima na­de:

če­lo gla­ve ko­plje uda­rio,
za ko­plje je Ša­rac ko­njic sve­zan,
na ko­plju je su­ra ti­ca or­le,
ši­ri kri­la, Mar­ku či­ni la­da,
a u klju­nu no­si vo­de lad­ne,
te za­pa­ja ra­nje­na ju­na­ka.

Ri­ječ je, na­rav­no, o ne­u­ta­ži­voj ljud­skoj če­žnji za bli­sko­šću, oda­no­šću i lju­ba­vi, o du­šev­no­sti ko­jom je na­to­pljen sva­ki ve­li­ki ep­ski stih. Ta če­žnja je na­ro­či­to ja­ka kod iz­dvo­je­nih, usa­mlje­nih, obi­lje­že­nih. Ken­ta­ur­ske fi­gu­re na­ših usa­mlje­n­ih ja­ha­ča bu­kval­no su sra­sle sa svo­jim ko­nji­ma, i sla­va ve­li­kih meg­da­na pri­pa­da i nji­ma bar ko­li­ko i ko­nja­ni­ci­ma. A kad bi po­čem ovi ko­nji umje­li de­se­te­rač­ki zbo­ri­ti, ta sla­va bi, ja­mač­no, bi­la i ve­ća! Stal­na bli­zi­na smr­ti pro­sto je sto­pi­la ko­nja i ja­ha­ča. Ja­hač ne­ma na­de ni u ko­ga do u ko­nja i u svo­je ru­ke. Ova je vr­sta lju­ba­vi za­log nji­ho­ve sna­ge – i sve je do­bro dok je, ka­kav je da je, ko­nja­nik na svo­me ko­nju. Mo­že bi­ti mr­tav-pi­jan kao Mar­ko, na­smrt bo­le­stan kao Doj­čin, gla­va ne­ra­zum­na kao Ivo Sen­ko­vić – va­žno je da je na ko­nju.
Eno Mar­ko­va Šar­ca ka­ko sa na­šom nag­nu­tom de­li­jom di­je­li sve, pa čak i tu­lu­mi­ne vi­na. Eno ga ka­ko oda po Ara­po­voj avli­ji i „na­o­di se ša­to­ru na vra­ti, / ako b’ Mar­ku do ne­vo­lje bi­lo“. I eno, ka­ko ga Mar­ko sa­hranju­je – „bo­lje Šar­ca neg’ bra­ta An­dri­ju“. Jer po ju­nač­kom re­du i ep­skom ob­re­du ju­nak je du­žan, ako mu se umi­re, da pr­vo uko­pa svo­ga ko­nja – „ta ne­ka te tur­ski car ne ja­še“ – pa su osta­vlje­ni po­ni­že­ni ko­nji te­žak gri­jeh. A ba­rem u ep­skoj pje­smi za sve mo­ra bi­ti vreme­na. Vre­me­na mo­ra bi­ti i za one ri­je­či Sta­ri­ša Der­vi­ša pod­jed­na­ko upu­će­ne i Stra­hi­ni­ću i nje­go­vom Đo­gu:

„svud su bro­di đe gođ do­đeš vo­di.“

A ni Mi­li­ja, bog­me, ni­je škrt kad o tom istom Đo­gu, „ko­nju od meg­da­na“, va­lja re­ći ko­ju:

ka­ko ko­plje na pla­ni­ni zvi­znu,
so­ko đo­go pa­de na ko­lje­na,
iz­nad nje­ga ko­plje pre­le­ti­lo,
uda­ri­lo o ka­men stu­de­ni.

Da ne ka­žem ka­ko u tre­nu­ci­ma pre­mo­ći sil­nog Vlah-Ali­je – „iz se­dla ga ko­nju iz­go­nja­še, / a na uši đo­gu na­go­nja­še“ – već i ne zna­mo ko ovaj meg­dan pre­sud­no bi­je, Stra­hi­nja ili Đo­go, ko­ji

uz­ma­hu­je i gla­vom i sna­gom,
te u se­dlo ba­ca go­spo­da­ra.

Eno, za­tim, Do­ra Bo­la­nog Doj­či­na ko­ji i na­kon devet go­di­na na svo­jim ra­me­ni­ma pre­po­zna­je tog je­dinstve­no uteg­nu­tog ži­vog mr­tva­ca, ali mr­tva­ca sa po­sla­njem:

Po­zna­de ga do­ro od mej­da­na,
pa mu ode si­lan po­i­gra­vat.

Ni­je, na­po­kon, na­od­met oslu­šnu­ti sa ka­kvom pa­tri­jar­hal­nom bli­sko­šću i sigur­no­šću Đur­đe Sen­ko­vić po­vje­ra­va svog je­din­ca si­na – „do­ra će te so­bom za­kla­nja­ti, / is­pod brit­ke sa­blje ukla­nja­ti“ – ono­me ko­ji je mno­go vič­ni­ji bo­ju i mej­da­nu:

„Iva j’, do­ro, gla­va ne­ra­zum­na,
ču­vaj, do­ro, mo­je če­do, Ivu.“

Ova, kao uosta­lom i mno­ge na­še pri­če, za­vr­ša­va se ta­mo gdje je i po­če­la – u ko­sov­skoj tra­ge­di­ji:

„al’ ne vi­đeh če­sti­to­ga kne­za,
već ja vi­đeh kne­že­va ze­len­ka,
će­ra­ju ga po Ko­so­vu Tur­ci.“

Iz ta­me vi­je­ko­va do­pi­re li do nas nji­sak ovih iz­da­nih ko­nja, ta­ko ne­u­mit­no ra­sta­vlje­nih od ja­ha­ča. Je­su li se na­ši ar­he­tip­ski ken­ta­u­ri on­da za­u­vi­jek raz­dvo­ji­li na svo­ju ljud­sku i konj­sku stra­nu. Do­zi­va­ju li se, ba­rem u po­e­zi­ji, kao u grč­kom mi­tu, ti na­ši ko­nji i ja­ha­či, onim to­li­ko po­noć­nim pi­ta­njem, i u ove na­še po­no­ći. Što nam vri­šti Da­mja­nov Ze­len­ko:

„nit’ je gla­dan še­ni­ce bje­li­ce,
ni­ti že­dan vo­de sa Zve­ča­na,
već je nje­ga Da­mjan na­u­čio
do po­no­ći sit­nu zob zo­ba­ti,
od po­no­ći na drum pu­to­va­ti,
pak on ža­li svo­ga go­spo­da­ra
što ga ni­je na se­bi do­nio.“

Na­kon Ko­so­va na­ša je pje­sma – tu­žba­li­ca. Ona ku­ka ka­ko ku­ka­vi­ca, / a pre­vr­će ka­ko la­sta­vi­ca. U zna­ku ove tra­gič­ke kri­vi­ce, u sje­ni ko­sov­skog po­ra­za, raz­li­je­že se Mar­ko­va da­vo­ri­ja:

„Oj da­vo­ri, ti Ko­so­vo rav­no!
Šta si da­nas do­če­ka­lo tu­žno,
po­sle na­šeg kne­za če­sti­to­ga
da Ara­pi sad po te­bi su­de!“

Ob­re­di se sve Ko­so­vo re­dom, ve­li Mar­ku Ko­sov­ka Dje­voj­ka. Du­ra­šan smo mi narod u po­ni­že­nju, u vo­danju opa­na­ka! Za­to ni­je taj­na od če­ga Bo­la­ni Doj­čin bo­lu­je. Bo­lu­je od Ko­so­va i, po­sli­je nje­ga, od raz­ni­jeh Du­kâ što ih, uvi­jek ka­da je gu­sto, bo­le ru­ke. I ne ute­že se Dojčin kr­pom plat­na već sti­dom. Ko­sov­skim uro­kom je za­či­nje­na lje­po­ta Voj­vo­de Ka­ji­ce – „su­va zla­ta sme­de­rev­ski klju­či“. Kra­ste Mak­si­ma Cr­no­je­vi­ća ko­sov­ske su kra­ste. Pri­zo­ri op­šteg ra­su­la – ka­ko bra­ća di­je­le oče­vi­nu, ka­ko se me­đu se za­ti­ru i tur­če iz ina­ta – da­ti su u ba­la­dič­nim pejza­ži­ma ko­je kao „ču­do ne­vi­đe­no“ oba­sja­va zvi­je­zda Da­ni­ca. Ko­lo na­o­pa­ko – to je na­še ko­lo po­sli­je Ko­so­va. U ovim pje­sma­ma ju­na­ci se sve­ča­no obla­če za vjen­ča­nje sa smr­ću. Cr­na im je ze­mlja omi­lje­la. Ob­red­nom, mor­bid­nom ta­mom obo­je­ni su sti­ho­vi u ko­ji­ma se sa­blja­ma ne di­je­le meg­da­ni već mr­tvač­ki san­du­ci te­šu. Raz­dra­ga­na ras­pa­me­će­nost i za­um­na za­gle­da­nost maj­ke Mi­li­ća Bar­jak­ta­ra u sun­ce na iz­la­sku i na za­la­sku, kao god i po­noć­ni vri­sak Da­mja­no­vog Ze­len­ka, pje­snič­ka su mje­ra ove ukle­to­sti. Ni­je tu vi­še ri­ječ o to­me ka­ko ži­vje­ti već ka­ko ča­sno umri­je­ti.
Iz ru­ku Ko­sov­ke Dje­voj­ke kon­dir je uze­la Pri­je­zdi­na lju­ba. Kao mo­nu­men­tal­na po­en­ta ko­lek­tiv­ne smr­ti od­je­ku­ju ri­je­či ove „go­spo­đe ra­zum­ne“:

„Mo­ra­va nas vo­da od­ra­ni­la,
nek Mo­ra­va vo­da i sa­ra­ni!“

Po hajduci, po lošu zanatu
Ve­li­ke ju­nač­ke pje­sme pje­va­ju o po­ra­zu. Tač­ni­je, o us­pra­vlja­nju pri­je no što se du­ša is­pu­sti. Tri­jum­fu i li­ko­va­nju u po­bje­di ne tre­ba pje­sma.
Haj­du­či­ja je tra­gi­čan iz­bor. Za­to što je iz­bor. Ko­lac i ko­no­pac i pro­kle­to Li­jev­no „đe u nje­mu bi­je­li se ku­la“ je­di­na su haj­duč­ka iz­vje­snost pri­je ne­go se pre­đe u pre­da­nje. Ko ži­vot pre­go­ri, pre­go­rio je zem­ne stva­ri. Ko se od­vrg­ne, za nje­ga ne va­že za­ko­ni. Taj smr­ti ne­tre­mi­ce u oči gle­da.
Ali je od­me­ta­nje od ljud­skih za­ko­na i gri­jeh. Za­to se valj­da i ka­že „po haj­du­ci, po lo­šu za­na­tu“. Zu­lu­mom na zu­lum, be­za­ko­njem na be­za­ko­nje. „Ja sam haj­duk te go­nim haj­du­ke“, ka­že Vuk Mi­ću­no­vić. Nje­go­šev. Ova je hra­brost – hra­brost po­ra­že­nih. Ali ko­ji se ne pre­da­ju, već se očaj­ni­štvom, onim „što bi­ti ne mo­že“, na­da­ju. Na mu­ka­ma se do is­ku­plje­nja sti­že. I to do is­ku­plje­nja za ju­na­štvo ko­je je „car zla sva­ko­je­ga“.
Za po­če­tak, lek­ci­ja je oči­gled­na i svi­re­pa:

Oba ži­va ode­rao bra­va,
pa ih pu­sti u je­lo­vo gra­nje,
gra­na dir­ne, sto­ji dre­ka jar­ca,
ovan ću­ti, ne pu­šta ava­za.

Da li je i u ovo­me ću­ta­nju – si­gur­nost?! Ili je ovo ću­ta­nje tek uslov za haj­du­ko­va­nje. Ne ra­di se, za­pra­vo, sa­mo o to­me da si „ka­dar sti­ći i ute­ći / i na stra­šnu mje­stu po­sta­ja­ti“ već, bog­me, i „na ti­je­snu mje­stu pri­če­ka­ti“, pa na tom mje­stu i osta­ti, sa onom oho­lo­šću i pre­zi­rom, ali i sa­bra­no­šću s ko­jom u usta­nič­ko vri­je­me je­dan haj­duk kroz Be­o­grad pro­no­si ko­lac na ko­ji će ga na­bi­ti, što je od­vaj­ka­da na­pa­met zna­na sudbi­na ko­ju on tu i do­slov­no dr­ži u svo­jim ru­ka­ma. Kao onaj La­zar Pe­ci­rep ko­ji na svo­me ko­cu mir­no puši. Iz­gle­da da ži­vot, kat­ka­da, vri­je­di baš ci­gar du­va­na. Ili, kao oni što s ko­ca, ta­ko stra­šno aku­stič­nog, psov­kom mu­ke skra­ću­ju. Što po­ga­ni­ja psov­ka – to br­ža smrt. Otu­da se valj­da i ka­že: Psu­je ko Vlah s ko­ca! Ne znam da li mo­der­na li­te­ra­tu­ra i ži­vot zna­ju za ove ri­tu­a­le smr­ti. Za ove đa­vo­lje pu­te na ko­ji­ma je tzv. ver­bal­na in­ven­ci­ja to­li­ko dje­lat­na. Ili je, mo­žda, ne­ju­nač­ko do­ba i smrt pri­pi­to­mi­lo.
Ov­dje nam se, iz tmi­ne vi­je­ko­va, kao vr­hov­ni obra­zac, sa­bla­snom ve­dri­nom oza­ren po­ma­lja lik Sta­ro­ga Vu­ja­di­na. Na po­čet­ku dje­vo­jač­kim, a na kra­ju haj­duč­kim oči­ma uokvi­re­na, ova je vi­zi­ja (sve­jed­no da li čar­nim ili slje­pač­kim, dje­vo­jač­kim ili gu­slar­skim oči­ma gle­da­na) ob­lik one za­um­ne vi­do­vi­to­sti ko­ja u jar­kom osvje­tlje­nju vi­di i ono što ne gle­da. To gle­da­nje je gle­da­nje una­trag – unu­tar­njim oči­ma. Gle­da se pam­će­njem.
A pod­sje­ća­nje na ži­vot „u po­ta­ji“, na dru­ži­nu i ja­ta­ke, na „krč­ma­ri­ce mla­de“ i „ruj­no vi­no“, na onaj dio ži­vo­ta „od Mi­tro­va do Đur­đe­va da­na“, je­ste sa­mo tra­že­nje upo­ri­šta za mit­ska, za­vjet­na zna­me­nja haj­du­či­je ko­ja su ta­ko su­prot­na ovo­zem­nim. To zre­lost i sta­rost Vu­ja­di­no­va, oki­će­na si­no­vi­ma so­ko­lo­vi­ma, hra­bri i pri­pre­ma mla­dost („pre­đe ro­ka do­šla ti je žnje­tva“) za kraj­nje ju­na­štvo – u smr­ti. I vi­še od ovo­ga ju­na­štva na mu­ka­ma, Sta­rac Vu­ja­din će se svo­jim po­sljed­njim ri­je­či­ma uz­di­ći i do onog je­din­stve­nog du­hov­nog ju­na­štva ko­je mo­ral­nom sna­gom i sa­mo­svi­je­šću o lo­šu za­na­tu pro­svje­tlja­va haj­du­či­ju uop­šte:

„Ne lu­duj­te, Tur­ci Li­jev­nja­ni!
Kad ne ka­zah za te hi­tre no­ge
ko­je­no su konj­ma utje­ca­le,
i ne ka­zah za ju­nač­ke ru­ke
ko­je­no su ko­plja pre­la­ma­le
i na go­le sa­blje uda­ra­le, –
ja ne ka­zah za la­žlji­ve oči,
ko­je su me na zlo na­vo­di­le
gle­da­ju­ći s naj­vi­še pla­ni­ne,
gle­da­ju­ći do­lje na dru­mo­ve,
kud pro­la­ze Tur­ci, i tr­gov­ci.“

Ne po­la­žu se ov­dje ra­ču­ni pred dru­gi­ma. Ov­dje „la­žlji­ve oči“ svo­de ra­ču­ne sa so­bom – onom je­din­stve­nom hra­bro­šću ko­jom se zlo ot­kri­va u se­bi.
A sa te naj­vi­še pla­ni­ne, sa­bra­no i sko­ro ve­dro, od­la­zi se u smrt kao u je­di­nu utje­hu.

KAD USTANE KUKA I MOTIKA
Ta­mo gdje su u haj­du­či­ji tek usa­mlje­ne ba­klje, u usta­ničkim pje­sma­ma buk­ti op­šti na­rod­ni po­žar. Vje­kov­no, očaj­nič­ko, usa­mlje­nič­ko haj­duč­ko preg­nu­će ra­đa ko­lek­tiv­ni za­nos: „ze­man do­šo, va­lja vo­je­va­ti“. Za bu­da­kom Sta­ri­ne No­va­ka usta­la je ku­ka i mo­ti­ka.
A ta­da je iza steg­nu­tih i frag­men­tar­no sna­žnih pje­sama-iko­na, u ko­je su po­je­di­ni haj­duč­ki li­ko­vi dubo­ko utisnu­ti, kao su­ma sve­ko­li­kog na­šeg ep­skog pje­va­nja i isto­ri­je, do­šla ši­ro­ka fre­ska sli­je­pog Fi­li­pa Vi­šnji­ća. Nje­go­va je vi­do­vi­tost ču­de­sno oku­pi­la ko­ma­de od raz­lič­ni­jeh pje­sa­ma – usta­nič­kim oza­re­njem sa­bra­na je pro­šlost, osmi­šlje­na sa­da­šnjost i na­vi­je­šte­ni sno­vi o bu­duć­no­sti. Ko­so­vo, haj­du­či­ja i usta­nič­ko vri­je­me u Vi­šnji­će­voj vi­zi­ji po­sta­ju jed­no vri­je­me – ži­va sa­vre­me­nost. Šta­vi­še, u pu­nom do­slu­hu sa ne­be­skim pri­li­ka­ma i „bož­jim ugod­ni­ci­ma“ ni­su oni ko­ji su se iz­di­gli, oni što sto­je „na br­du“, već po­naj­vi­še si­ro­ti­nja ra­ja i nje­ni go­la­ći-ju­na­ci. Upra­vo nji­ho­vo okre­ta­nje oči­ju zvi­je­zda­ma – to sta­pa­nje bi­je­de sa ne­be­si­ma – i te ka­ko osje­ća­ju i kne­zo­vi i da­hi­je. Pr­vi – kao svo­je moć­no ali opa­sno za­le­đe; dru­gi – kao ne­po­sred­nu mo­ru s ko­jom će zvi­je­zde u tep­si­ju po­hva­ta­ti. Sje­ča kne­zo­va: to je ko­nač­no vra­ća­nje gla­va­ra na­ro­du. „Ma­ni sla­mom pre­ko va­tre ži­ve“, ve­li Sta­rac Fo­čo, i mi osje­ća­mo ka­ko je ova sla­ma, ko­ja će va­tru ži­vu još vi­še ras­pa­li­ti – žr­tve­na sla­ma. I uop­šte, svje­ti­la – ona ne­be­ska kao i ova ze­malj­ska – u Vi­šnji­će­voj pje­smi plam­te ta­ko jar­ko da bi se u ši­ro­kom pro­sto­ru mo­glo na­pre­čac vi­dje­ti šta se zbi­va:

usta ra­ja kâ iz ze­mlje tra­va.

Od ovo­ga sna­žnog ra­jin­skog za­le­đa i za­ple­ća, i kne­zo­vi su se po­si­li­li. Ta­ko Bir­ča­nin Ili­ja, usta­nič­ki po­si­nak Kra­lje­vi­ća Mar­ka, „oči­ma stri­je­lja“ i „de­snu ru­ku na ja­ta­gan me­će“, dok pre­da­je po­rez Me­med-agi. Ipak, da­ka­ko, iza te va­zal­ske, po­da­nič­ke pi­ro­teh­ni­ke, ko­jom se i Mar­ko u svo­je vri­je­me uspje­šno slu­žio da bi do­će­rao ca­ra do du­va­ra, ov­dje se ne ide u me­a­nu da se za car­ske du­ka­te vi­no is­pi­ja. Bir­ča­nin Ili­ja već mo­že ono što Mar­ko ni­je mo­gao – ne sa­mo da si­ro­ti­nju šti­ti, već i da pri­je­ti njo­me:

„si­ro­ti­nja te je po­zdra­vi­la:
vi­še te­bi da­va­ti ne mo­že!“

Pa i Ka­ra­đor­đe, i haj­duk i tr­go­vac, kad jed­nom opa­li usta­nič­ku pu­šku, i ka­da po­ša­lje ču­ve­nu na­red­bu po na­hi­ja­ma: „Sva­ki svo­ga ubij­te su­ba­šu; / že­ne, đe­cu u zbje­go­ve krij­te!“, ne­ma vi­še ku­da na­trag, ra­ja je sa­da nje­go­va i svi­jest i sa­vjest i je­di­no uzda­nje.

„Bi­će­mo se, mo­re, do jed­no­ga“,

ka­že Vožd ri­je­či­ma ko­je će se na na­šem tlu još ko­ji put po­no­vi­ti. Taj ri­zik bu­ne i ustan­ka do­slov­no di­je­le i sli­je­pi gu­slar i nje­go­va pje­sma, sva još pri­je­sna od isto­ri­je.
Zbje­go­vi i se­o­be i ina­če su sud­bi­na ovog na­ro­da, na­čin op­stan­ka, vje­ra da, ka­ko ka­že An­drić, na kra­ju svih kra­je­va po­sto­ji ne­ka na­da, da će iza tog ko­me­ša­ja i ha­o­sa, usta­nič­kog me­te­ža i po­mr­či­ne („viš’ njih jar­ko po­mr­ča­lo sun­ce / od pu­šča­nog pra­ha i olo­va“), ka­da se sve jed­nom „pre­vr­ne“, bi­ti ne­kog vi­šeg „po­zna­ni­ja pra­va“. No naj­po­tre­sni­ju sli­ku usta­nič­kog me­te­ža, se­o­ba i zbje­go­va kao zna­me­nja iskon­ske pat­nje, ra­tar­ske raz­de­še­no­sti i ne­ke du­blje praoja­đe­no­sti, Vi­šnjić je tek po­sred­no dao pri­zo­ri­ma ne­pri­rod­ne, iz­be­zu­mlju­ju­će raz­lu­če­no­sti ne lju­di već sto­ke:

sto­ji ble­ka ovac’ za janj­ci­ma,
sto­ji me­ka ja­njac’ za ov­ca­ma,
ve­ka sto­ji ko­za za ja­ri­ći,
a ja­ri­ći dre­ka za ko­za­ma;
sto­ji ri­ka kra­va za te­lad­ma,
a te­la­di me­ka za kra­va­ma;
bu­ka sto­ji ma­čvan­skih vo­lo­va,
ne po­zna­ju svo­ji­jeh čo­ba­na –
vi­di sto­ka đe će pu­to­va­ti,
pa­ke ža­li svo­ga za­vi­ča­ja.

Za ovu ras­ko­šno ozvu­če­nu, oštro oži­vlje­nu Se­o­bu Sr­ba­lja Vi­šnji­ću do­i­sta ni­su bi­le po­treb­ne oči.
Vi­šnjić je za­gle­dan u ne­ko dru­go ne­bo i na nje­go­voj fre­sci sve ka to­me ne­bu stre­mi: obre­te­ni­je po­sje­če­nih kne­zov­skih gla­va, usta­ni­ci, ra­ja. Čak i ova iz­be­zu­mlje­na sto­ka. Vi­di sto­ka đe će pu­to­va­ti! Kao da se po­na­vlja jed­nom već do­go­đe­no. Sa­mo su sa­da pri­zo­ri oba­sja­ni oslo­bo­di­lač­kom na­dom, i ne­bo vi­še ni­je ta­ko da­le­ko:

cr­ven pla­men za ne­bo sve­zao.

Ne­gdje u dnu, ili na kra­ju, na okvi­ru ovog ši­ro­kog plat­na, kao na sta­ro­vrem­skim sli­ka­ma, sti­dlji­vo i sko­ro ne­pri­mjet­no uka­zu­je se i ob­lič­je ko­šča­tog star­ca, du­ge si­je­de ko­se, ka­ko, uz gu­sle gla­ve na­ro­či­to za­ba­če­ne, i da­nas sli­je­pim oči­ma za­gle­da ne­be­ske pri­li­ke.

10 коментара

  1. Avatar

    Ovaj novi svetski poredak i nove dahije razdvojise sve sto se moglo razdvojiti,nas srednovjecne bez posla ostavise, nasu djecu iz skola istjerase i po svetu rasuse, zemlju, kuce,otese,da ne nabrajam vise,a red je da se kaze kompleks krivice oce da nam nametnu.
    Sve nabrojano i nereceno,cinimi se da je receno u ovde navenenom Visnjicevom pjevanju.
    R.P. Nogo bog da te pozivi.

  2. Avatar

    Dragi moj prepostvani rode rodjeni,
    sve nase pesme ispevane nece biti dovoljne da nas spasu od Germanske i Anadolske-Seldjucke sile.Pogotovo sto bratija iz kruga dvojke je upornija od uspavanog ostatka Srpstva.Odlaskom vas ili nas iz nekog drugog vremena, stra’ me, kako i sta ce biti.
    Iskreno, srd. poz.

  3. Avatar

    Nogo je posljednji Mohikanac srpske knjizevnosti, nasega i njegovog voljenog Zagorja a i sire. Kako stvari stoje medju srpskim novim generacijama i njihovim polirickim i obrazovnim institucijama,koje u svoim skolskim i drugim programima namecu sve ono sto mlade generacije udaljuje od njihove vrere,nacije i kulture.
    Koliko samo engleski jezik i latinica dominira zajedno sa krilaticom “evropa nema alternativu” Nebi me zacudilo da ako omladini podijelite “Kuhran” preveden na engleski, da se sva nece poturciti,vjeru i naciju promijeniti.Materijalno je vec odavno kog istih dominantno nad duhovnim i nacionalnim bicem, Srba koi nazalost bez duse,polako nestaju.
    Dragi Rajko, neka te Bog cuva voljena kuco do
    moje.
    Dusan Blagojev Zdrale, pozdrav iz Cikaga!

  4. Avatar

    Uh, bre, od ovog moze da se umre….

  5. Avatar

    Da li se može reći da su Srbi današnjice zaboravili prošlost, kada se ne može zaboraviti ono što se ne zna? Postavljen u brzinu svjetlosti današnji Srbin udara u zidove sadašnjice, ne razaznaje oca ni mater, strica i ujaka, ne poznaje samoga sebe i ne zna ko je, u nemilosti je od samoga sebe. Kada ti presahnu suze sapatnice, kada gaziš po zemlji natopljenoj krvi svoga roda i ne osjećaš kako te peku tabani, kada prodaješ prađedovsku muku za osmjeh milosrdnog anđela, kada te nema gdje trebaš biti, a ima te tamo gdje ne znaš ko si, onda se moraš spremiti za bolni bumerang prošlosti. To je pravilo, od kojeg ne možemo pobjeći i koje nas mora stići, htjeli mi to ili ne da priznamo. Ubijaju ove prejake riječi gospodina Noga.

  6. Avatar

    Срби, остајте мушки
    Драгош КАЛАЈИЋ

    У ресторану Културног клуба пољске заједнице, након свечане вечере коју је Британско-српска асоцијација приредила у част „једног погледа на свет” са страница „Јутарњих новина”, одржао сам кратко предавање о томе ко су Срби, настојећи да оно буде примерено прилици, дакле неформално и по могућству духовито а ипак верно истини. Питања која су уследила из редова званица одавала су пак велику и истрајну забринутост.

    Како објашњаваш чињеницу да је велики део интелигенције издао српски народ и сврстао се на страну непријатеља? Како објашњаваш чињеницу да су неки толико ниско пали да су за награду с потернице отели Слободана Милошевића и предали га америчком трибуналу у Xагу? Како објашњавам чињеницу да чак значајни делови српског народа поричу своје српско порекло те се изјашњавају као само „грађани”, „аутономаши”, односно једино „Војвођани” или припадници „црногорске нације”?

    Све су то претешка питања за моју скромну памет, поготову у временском теснацу. Да све то објасне потребни су трудови чета научника из низа дисциплина, од антропологије и карактерологије до историје и социологије. Зато се одлучујем да одговорим применом светла једне генијалне интуиције Курција Малапартеа, италијанског писца руског порекла, по оцу, принцу Павелу Трубецкоју. У постхумно објављеном, недовршеном и непреведеном роману „Трула мајка” (где реч „мајка” ваља читати као метафору Европе), Малапарте опажа како из рушевина Европе, након Другог светског рата, тријумфално израњају масе педера… Запрепашћен, Малапарте се пита шта је узроковало тако масовну конверзију мушког рода у извештачену, лажну женственост. Долази до закључка да главни узроци те појаве почивају у тоталитарним системима и рату.

    Тоталитарни системи и ратови циљају својим насиљима и изазовима управо мушкост, етику мушких дужности и одговорности. Слабији, поводљивији људски мартеријал мушког рода не одолева тим претњама и изазовима већ се кукавички пресвлачи у женске одеће те камеолонски преузима псеудоженску природу. Појава отпада међу Србима може се објаснити истом, Малапартеовом теоријом. Срби су већ вековима на најстраснијем и најопаснијем месту Евроазије, изложени ударцима доиста „сила немерљивих”. Само јуначки одговор на агресију у Првом светском рату коштао је српски народ више од половине мушког рода. Гинули су, углавном, они најбољи, најмлађи, остајући без порода. Остајали су да се размножавају углавном они лошији. Сада беремо плодове те наопаке селекције.

    Кад су Срби постали предмет демонизације, санкција и коначно агресије најјачих сила Запада – многи од њих су пожурили да се преодену у друге „грађанске”, „аутономашке” или „војвођанске” те „црногорско-сепаратистичке” одеће, молећи поштеду од непријатеља па и награде за такве издаје. Све је то људски разумљиво и опростиво: не може свако да буде Србин. Након предавања, прилазим ми једна лепа, заносно плавоока енглеска леди и моли ме да испоручим поздраве те подршке оним српским младићим који нису допустили да се у Београду одржи „геј парада„. Одговарам, дипломатски, како Срби никоме не прече да буде оно што хоће али им смета свако јавно наметања избора, примерице хомосексуалног једнако као и хетеросексуалног. Да су ови последњи приредили параду одговарајућег „поноса” – такође би били исмејани. Не верује ми. Она верује да су Срби осујетили педерску манифестацију јер су здрави, толико здрави да се код њих такав порок никада неће примити. Сећа ме недавне опаске Рајка Петров Нога: „Знаш, моји Xерцеговци користе реч „педеру!” али не верују да то постоји.”

    Не знам шта да одговорим том комплименту али дама то ни не очекује већ ми пружа своју визиткарту те додаје да је активиста хуманитарне организације чије име звучи, отприлике, као: „Спас деце”. Поверава ми да је ужаснута све распрострањенијом појавом усвајања малолетне сирочади из источноевропских земаља – најчешће из Словеније, Xрватске, Пољске и Мађарске, чији су закони најтолерантнији – од стране хомосексуалних, квазибрачних парова са Запада. На тој деци се хомосексуалци потом свакојако па и садистички иживљавају и она су осуђена да остану трајни психички инвалиди: „Молим Вас, не дајте вашу, српску децу тим чудовиштима! Ми смо овде немоћни против њих.”

    Дан касније, у центру Лондона by night, на отвореној тераси турског ресторана „Sofra”, под грејалицама, периферним видом уочавам неку необичну појаву статистичког просека. Сусредивши пажњу опажам да су хомосексуални парови најчешће бледолики а хетеросексуални или само црни, или „мултикултурни”: лепи црнци држе за руку или око паса лепе црнкиње а ружни бледолике. Ирски пријатељ ми објашњава оно што видим, уз смех у коме вероватно звуче тонови неке пристрасности: „Црнкиње су боље женске од Енглескиња… а Енглезе углавном занимају само мушки.” Ипак, Малапартеова теорија није примењива на енглески случај јер је Енглеска била и остала, бар за Енглезе, отаџбина либерализма. Енглески случај изискује далекосежније спознајне оптике од оних које је користио Малапарте.

    Једно је извесно, с масовном распрострањеношћу хомосексуализма – тешко ће Горди Албион и Ујка Сам добити рат против мужевног ислама. Једну потврду добијам у метроу, где је због потреба ратне моблизације освануо плакат којим се позивају добровољци у Краљевску британску легију. Текст позива више ми личи на хомосексуални љубавни оглас: „Највећа љубав човека није ишта друго до ово: подвргнути његов живот његовом пријатељу.” Текст је исписан испред неког увеличаног цвета, налик булки, бледо ружичасте боје.

    Драгош КАЛАЈИЋ

  7. Avatar
    Југослав

    Бледолики и без лика.
    Поносна Влада и 126 посланика из скупштине.
    Не носе гаће, него маске и силиконске усне.
    Удварају се бледоликим Енглезима.
    Страст очекују од јаких Африканаца и Албанаца.
    Херцеговци неће да их погледају.

  8. Avatar

    Naprdivanjima Dragoša Kalajića,dokazanog i prokazanog nacionaliste i Rajke Petrova Noge,samoproteranog bosanskog seljaka iz Kalinovačkih gudura,nikad kraja.Umret će,jadni,u ostrašćenom nacionalizmu i samo njima znanoj spoznaji da su nekim čudom nebeski narod pao s ko zna koje planete.Da nije tužno bilo bi za smejanje,zar ne?

  9. Avatar

    Iv Montani za sretan put.

    Ako ovde neko prducka onda si to sigurno kao prvo ti,izgledas kao da nisi bas svoj,neznas ni sam kome pripadas,htio bi da budes ono sto nikada neces biti ma koliko se u tome trudio,ili je to kakim hoces biti u ovo vrijeme srpskog nacionalnog posrtanja, za tebe i tvoje istomisljenike politicki korektno. Da, jasno mi je, za vas kosmopolite “Evropa nema alternativu” u nju treba uci bez vjerskog i nacionalnog osecanja pripadnosti,bez drzave,jezika,istorijei,identiteta, potpuno ogoljen,kao neko ko je nekada ziveo na tim prostorima. Sretan vam put,nadam se bez povratka…..

  10. Avatar

    *Sudanci, ostajte muski*, kastrirace vas Srbi…vole mirodjiju
    ……………………………………………………………………………………………………………………
    Srbija priznala nezavisnost Južnog Sudana

    Vlada Srbije odlučila je danas da prizna Republiku Južni Sudan kao nezavisnu i suverenu državu, izjavio je šef vladine kancelarije za odnose sa medijima Milivoje Mihajlović

    Južni Sudan je početkom jula proglasio nezavisnost.
    Na konferenciji za novinare nakon sednice Vlade Srbije, Mihajlović je naveo da je vlada donela odluku i o uspostavljanju diplomatskih odnosa Srbije i Eritreje.
    Vlada je na današnjoj sednici usvojila i Predlog zakona o potrđivanju sporazuma Srbije i Crne Gore o policijskoj saradnji, saopštio je Mihajlović i izrazio očekivanje da će primena sporazuma doprineti boljoj saradnji dve policije i smanjenju kriminala.
    Vlada je usvojila i Predlog zakona o potvrđivanju konvencije o smanjenju broja ljudi bez državljanstva.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *