NOGO Nastanuće pošljednje vrijeme

Piše Rajko Petrov Nogo

Kosovo nam se ukazuje kao samo lice našega identiteta. Može jedan narod izgubiti i naći neko drugo lice, može postati i neki drugi narod. Ali kultura i poezija imaju malo duže pamćenje i malo se teže odaju zaboravu…

Sve su na­še ju­nač­ke pje­sme o Ko­so­vu. One pret­ko­sov­ske Ko­so­vo slu­te, one po­sli­je Ko­so­vo pam­te kao usud­no mje­sto sa ko­ga se iz mo­ći i sja­ja ne­ma­njić­kog pa­da­lo u ta­mu rop­stva. Uz gu­sle je ju­nač­ka pje­sma ko­sov­sku bit­ku bi­la pet vi­je­ko­va. Gu­sla­rev san o slo­bo­di i je­ste ono ne­be­sko car­stvo. Ono ni­je na ne­bu već u po­e­zi­ji.
Mi­lo­šem se du­hov­no ži­vje­lo – s Mar­kom se u rop­stvu pre­ži­vlja­va­lo. Obi­li­će­vo pod­vi­žni­štvo ne tra­je u isto­rij­skom već u mit­skom vre­me­nu. Obi­lić je ta­ko sa­vre­me­nik Ka­ra­đor­đev.
Iz usta­nič­kog oza­re­nja ve­li­kih Vu­ko­vih pje­va­ča oku­pi­la se na­ša po­vje­sni­ca i pje­sma­ri­ca u je­din­stve­nu rap­so­di­ju. Sto­žer te rap­so­di­je je na uba­vu na Po­lju Ko­so­vu – „grd­nom su­di­li­štu“, ka­ko ve­li Nje­goš, a nje­go­ve su nad­le­žno­sti u ovoj stva­ri neo­po­zi­ve. Za­to se, u toj na­knad­noj, usta­nič­koj pje­va­če­voj pro­jek­ci­ji, čak i „ri­tu­a­li“ gram­zi­vo­sti, ne­slo­ge, osi­o­no­sti, be­za­ko­nja i ra­su­la srp­sko­ga mo­ra­ju de­ša­va­ti na Ko­so­vu, i to još kod bi­je­le Sa­mo­dre­že cr­kve. One iste od ko­je će, pri­če­šćen da po­gi­ne, kre­nu­ti Kne­žev ta­bor u iza­bra­nu smrt. Po­vje­sni­ca pam­ti, a na­rod­ni pje­vač i za njim Nje­goš ne pra­šta­ju. Ov­dje se smr­ću ne is­ku­plju­je kri­vi­ca:

ca­re­vi se oti­mlju o car­stvo,
me­đu se se ho­će da po­mo­re,
zla­će­ni­ma da po­bo­du no­ži.

Ovi su sti­ho­vi ja­mač­no pro­log ko­sov­skoj tra­ge­di­ji i „po­šljed­nje­m“ vre­me­nu. Za­kon je po­ga­žen – sil­ni od sil­ni­jih u cr­kvu ko­nje na­go­ne i kanyija­ma či­ta­ju knji­ge sta­ro­stav­ne. Sa ne­moć­ni­ma svi­re­pi a pred moć­ni­ma po­ni­zni ovi su ba­bo­vi ča­u­ši, i zve­ki­ri, do­stoj­ni vje­sni­ci na­do­la­ze­će „tmu­še azi­jat­ske“.

BRAĆA VERNA OD POSTANJA
U po­e­zi­ji je sa­že­to i pri­je i po­sli­je. Ona je pam­ti­vjek, ži­vo dvoj­stvo onog uvi­jek i sa­da. Ta­ko je, re­ci­mo, pje­sma „Uroš i Mr­ljav­če­vi­ći“ sva od kle­tvi i za­kle­tvi. I jed­nog bla­go­slo­va kao obr­nu­te kle­tve. Ne go­vo­ri li ono Je­vro­si­mi­no „ni po ba­bu ni po stri­če­vi­ma“ da je već uve­li­ko i po ba­bu i po stri­če­vi­ma. Sta­rost i stro­gost, vaj­ka­da­šnja, ob­red­na ne­u­mit­nost kle­tve, ono nje­no od­u­vi­jek, kao prav­da bo­ga isti­no­ga – jer Bog ni­kom du­žan ne osta­je – nad­vi­ja se ov­dje nad sa­mo­ži­vost ve­li­ka­šku, nad po­li­ti­kant­sko sa­da. „Ma­lo l’ ti je? – Osta­lo ti pu­sto!“ ku­ne Mar­ko, i ne slu­te­ći da ta­ko i se­be pro­kli­nje. Jer šta će bi­ti od ovog pro­to­po­po­vog đa­ka i ca­re­va pi­sa­ra, prav­do­lju­bi­vog i po­no­si­tog mla­dog kra­lje­vi­ća, od ovog se­stri­ća voj­vo­de Mom­či­la – ka­da već za­ka­sni na Ko­so­vo – u onim, ne­ju­nač­kim vre­me­ni­ma. Po­to­nja sud­bi­na „tur­ske pri­dvo­ri­ce“ a „srp­ske uzda­ni­ce“, i na­še naj­ve­će pi­ja­ni­ce, u onom du­gom i op­štem ma­mur­lu­ku – pi­sa­na je već ov­dje. Ovom oče­vom kle­tvom, jed­na­ko kao i ku­mov­skim bla­go­slo­vom, sud­bin­ski je obi­lje­žen Mar­kov put. Gle­da­ju­ći una­zad, pam­će­njem, na­rod­ni je pje­vač evo već u pro­log ko­sov­skoj tra­ge­di­ji uveo slo­žen i pa­ra­dok­sa­lan glav­ni lik doc­ni­je „ko­me­di­je“ va­zal­stva. Jer kle­tve se, po­go­to­vo ro­di­telj­ske, u na­rod­nim pje­sma­ma ob­i­sti­nju­ju i kad su ne­pra­vič­ne:

Što su re­kli, ta­ko mu se ste­klo.

Nje­mu. A i na­ma.
Na­ša je pro­šlost kan­da od nas sa­kri­ve­na. Ili smo se du­go i uspje­šno i mi sa­kri­va­li od nje. Obe­ća­na bu­duć­nost bi­la je ci­je­na na­še­ga za­bo­ra­va. Sad ka­da smo do gr­la u bu­duć­no­sti – pro­šlost je, iz­gle­da, do­šla po svo­je: O, pro­šlost du­go tra­je, jav­no je uz­dah­nuo i je­dan naš nad­re­a­list. Od Hri­sta, a i pri­je nje­ga. Bi­lo ka­ko bi­lo, tek s kra­ja ovo­ga milenijuma ne vi­de se ni pro­šlost ni bu­duć­nost. Je­smo li u vječ­noj sa­da­šnjo­sti.
U toj i ta­kvoj sa­da­šnjo­sti zna­či li nam što­god, reci­mo, Vi­dov­dan 1389? Ta sve smo uči­ni­li da se­be uvje­ri­mo ka­ko to ni­je ni­ka­kav sre­di­šnji da­tum na­še isto­ri­je. A on­da nas je, kao i to­li­ko pu­ta, Ko­so­vo sa­če­ka­lo. I pri­ti­snu­lo šest vi­je­ko­va te­škom, svi­re­pom pa­ra­dig­mom. Mo­žda će se ži­žak te pod­vi­žnič­ke i mar­tir­ske svje­tlo­sti sa na­ma uga­si­ti. A mo­žda će nas, kao i uvi­jek ka­da je bi­lo tvr­do, se­bi vra­ti­ti.
I sto­lje­ća bez kro­va pre­tu­ri­li su pre­ko gla­ve ne­ki na­ši kao iz ze­mlje iz­ra­sli ma­na­sti­ri. Var­va­ri sva­ko­ja­ki ni­su mo­gli uga­si­ti onaj unu­tra­šnji sjaj na fre­ska­ma. U br­đan­skoj pro­sto­ti, u ubo­gim izba­ma, uz gu­sle se gla­va ne­bu di­za­la. Uz ju­nač­ki je de­se­te­rac i po­sled­nji ra­je­tin bi­vao po­tom­kom ka­kvog ko­sov­skog ju­na­ka. Je li iko ika­da to­li­ko sva­ko­vr­snih ener­gi­ja iz­vu­kao iz jed­nog, ma­kar i ve­li­kog po­ra­za. Za­što je is­toč­nik mno­gog krup­nog preg­nu­ća, a bog­me i moć­nog sti­ha, u tom ko­sov­skom ožilj­ku. U če­mu je taj­na ovo­ga pa­ra­dok­sa.
Ko­so­vo se, eto, se­li­lo za na­ma – i u pro­sto­ru i u vre­me­nu. Kao to­po­nim u raz­ne je kra­je­ve po­si­ja­no. A ima­li smo ga, i ima­mo evo, u sva­ko­me vak­tu i ze­ma­nu. Bi­će da su te „za­bu­ne“ u pro­sto­ru i vre­me­nu bi­le stvar obič­na, sva­ko­dnev­na. U ep­skoj ju­nač­koj po­e­zi­ji ti tzv. ana­hro­ni­zmi i ana­to­pi­zmi je­su pra­vi­lo ako ne i na­čelo. Ot­ku­da god da pođu, ju­na­ci na­še epi­ke do­la­ze od Ko­so­va:

Po­ra­ni­le tri srp­ske voj­vo­de,
od Ko­so­va uz kr­šno pri­mor­je.

Kao „bra­ća vjer­na od po­sta­nja“, u na­šim ju­nač­kim pje­sma­ma bez za­zo­ra za­jed­no ja­šu ju­na­ci iz raz­ni­jeh vre­me­na, i to ko­mot­no – na sve če­ti­ri stra­ne. Va­žno je da se kre­ne od Ko­so­va, pa ma­kar i uz kr­šno pri­mor­je! Ne­ko do­mi­šljat mo­gao bi re­ći – mo­žda kre­ću od Dal­ma­tin­skog Ko­so­va. I ne bi po­gri­je­šio. Na­rod se se­lio i sa njim nje­go­vi pje­va­či, a sa pje­va­či­ma nji­ho­vi ju­na­ci. U no­ve kra­je­ve smje­šta­lo se sta­ro pam­će­nje. Sa­mo u ta­ko stvara­nom mit­skom vre­me­nu i pro­sto­ru, tj. u po­e­zi­ji, i mo­glo se zbi­va­ti ono če­ga u tvr­doj zbi­lji ne bi­va. Ka­da se stal­no mi­sli i pre­mi­šlja sa­mo o jed­no­me, to jed­no se je­di­no i do­ga­đa. Ne­ko ovo mi­je­ša­nje, zgu­šnja­va­nje i sta­pa­nje vre­me­na i pro­sto­ra zo­ve isto­rij­skom i kul­tur­nom sa­mo­svi­je­šću, ne­ko op­sjed­nu­to­šću – tek Ko­so­vo je sa­svim iz­vje­sno, i kad se to od­mah ne vi­di, naš du­hov­no naj­pro­duk­tiv­ni­ji hro­no­top. Ako su se­o­be i de­o­be dvi­je ključ­ne ri­je­či na­še sud­bi­ne, isto­ri­je i po­e­zi­je, na­še stvar­no­sti, uosta­lom – šta su one dru­go do ko­sov­ski re­ci­div. An­drić je Nje­go­ša pre­vas­hod­no vi­dio kao tra­gič­nog ju­na­ka ko­sov­ske misli. Rod­no mje­sto stra­šnoj lo­zin­ki, a mo­žda i ponaj­ve­ćem na­šem sti­hu – Ne­ka bu­de što bi­ti ne mo­že – An­drić je tra­žio u ko­sov­skom za­vje­tu ta­bo­ra ko­ji od­la­zi u iza­bra­nu smrt. Mo­že se taj stih do­ve­sti i u ne­po­sred­nu bli­zi­nu onih mir­nih, po­sve rav­nih, pa za­to neo­po­zi­vih de­se­te­ra­ca iz „Ko­sov­ke dje­voj­ke“: Evo t’ idem po­gi­nu­ti, du­šo… I odo­še tri voj­vo­de boj­ne.
O Nje­go­še­vom sti­hu biv­ši mla­do­bo­sa­nac An­drić pi­še:
„Nig­de u po­e­zi­ji sve­ta ni u sud­bi­ni na­ro­da ni­sam na­šao stra­šni­je lo­zin­ke. Ali bez tog sa­mo­u­bi­lač­kog ap­sur­da, bez to­ga, da se pa­ra­dok­sal­no iz­ra­zi­mo, po­zitiv­nog ni­hi­li­zma, bez tog upor­nog ne­gi­ra­nja stvar­no­sti i oče­vid­no­sti ne bi bi­la mo­gu­ća ni ak­ci­ja, ni sa­ma mi­sao o ak­ci­ji pro­tiv zla. I u to­me je Nje­goš pot­pu­no iz­raz na­šeg osnov­nog i naj­du­bljeg ko­lek­tiv­nog ose­ća­nja, jer pod tom de­vi­zom, sve­sno ili ne­sve­sno, vo­đe­ne su sve na­še bor­be za oslo­bo­đe­nje, od Ka­ra­đor­đa pa do naj­no­vi­jih vre­me­na.“
U vi­si­na­ma na­še ta­ko vi­đe­ne ver­ti­ka­le, u Nje­go­še­vom a za­tim i An­dri­će­vom osvje­tlje­nju, Ko­so­vo nam se uka­zu­je kao sa­mo li­ce na­še­ga iden­ti­te­ta. Mo­že je­dan na­rod iz­gu­bi­ti i na­ći ne­ko dru­go li­ce, mo­že po­sta­ti i ne­ki dru­gi na­rod. Ali kul­tu­ra i po­e­zi­ja ima­ju ma­lo du­že pam­će­nje i ma­lo se te­že oda­ju za­bo­ra­vu.
Prem­da, ima Nje­goš i one opo­mi­nju­će sti­ho­ve:

Da, kad gla­vu raz­dro­biš ti­je­lu,
u mu­če­nju iz­di­šu čle­no­vi.

POMALO JE TAKIJEH JUNAKA
Ne ma ko, ne bi­lo ko, već: „Ne­tko bje­še Stra­hi­ni­ću ba­ne“. Ne ka­že slu­čaj­no, ne­što doc­ni­je, Sta­rac Mi­li­ja „da ta­ko­ga ne ima so­ko­la“. Još ma­nje slu­čaj­no tu sli­ku o Stra­hi­ni­ću za­o­kru­žu­je i uvjer­lji­vi­jom či­ni ino­vje­rac iz ne­pri­ja­telj­skog ta­bo­ra s ko­jim se, sva je pri­li­ka, ban i bo­lje i du­blje ču­je ne­go sa svo­ji­ma. „Tvo­me đo­gu i tvo­me ju­na­štvu /svud su bro­di đe gođ do­đeš vo­di“, ka­že Sta­riš Der­viš ovo­me srp­sko­me so­ko­lu s ko­jim ga, du­blje od sva­ke lju­ba­vi, ve­že za­jed­nič­ka ne­sre­ća: za­tr­ta og­nji­šta i one zov­ke iz du­va­ra pro­nik­nu­le, ali, u tom za­jed­nič­kom očaj­ni­štvu, i ču­de­sno osje­ća­nje ča­sti. A to, da­ka­ko, za njih dvo­ji­cu ve­že i Star­ca Mi­li­ju. (Jer, iz­gle­da, ne­kog auto­bi­o­graf­skog udje­la u ovom oba­sja­nju mo­ra­li su ima­ti i Mi­li­ji­ni po­ha­ra­ni dvo­ri i sa­blja­ma gla­va na­gr­đe­na, a ko zna, bog­me, mo­žda i vjer­na lju­ba. To što „pi­je Tur­čin vi­no kon­di­je­rom, / no sam li­je, no sam ča­šu pi­je“ ima ne­ke ve­ze sa Mi­li­ji­nim na­gi­nja­njem ču­tu­re ko­ju ni­kom ne nu­di, dok na pi­ta­nja ka­kva mu je ta ra­ki­ja, mr­god­no od­go­va­ra: „Zla, sin­ko, i grd­na, ne mo­re gr­đa bi­ti: ne do ti je bog pi­ti.“ Ko zna ka­kav je tek jad i če­mer u tu ra­ki­ju Mi­li­ja uta­pao.)
No, bi­lo ka­ko bi­lo, ono što, iz­među osta­log, Mili­ji­nog ba­na Stra­hi­ni­ća odva­ja od dru­gih na­ših ve­li­kih ep­skih ju­na­ka je­su na­ro­či­to pod­vu­če­ne ba­rem dvi­je cr­te nje­go­va ka­rak­te­ra: osje­tlji­vost i du­šev­nost. Nje­go­va po­kre­tač­ka sna­ga je­ste, pri­je sve­ga, lju­bav – i to ši­ro­ko okre­nu­ta i otvo­re­na dru­gi­ma. On i u ta­zbi­nu kre­će jer „ta­zbi­na me ta želj­ku­je mo­ja“. A to što te lju­ba­vi i nje­go­vih vi­so­kih mo­ral­nih ide­a­la ni­su do­stoj­ni ni Ju­go­vi­ći ni lju­ba – bi­će ipak nji­ho­va stvar. I kad se is­po­sta­vi da je na­iv­na nje­go­va vje­ra da su i dru­gi kao on, ta osu­je­će­nja ne uma­nju­ju već na­su­šni­jom či­ne i tu ba­no­vu vje­ru i taj nje­gov ide­al. Kao da i dru­ge tom lju­ba­vlju i vje­rom ban po­di­že k se­bi – ma­kar i ta­ko što ih, ba­rem za tre­nu­tak, po­sti­đu­je.
Moć i sna­ga lju­ba­vi su za­log ba­no­va ju­na­štva. Nje­gov lik se iz­ra­zi­ti­je ocr­ta­va na po­za­di­ni ve­li­ka­ške, sit­no­sop­stve­nič­ke, osi­o­ne, na­je­de­ne, „na ko­ma­te“ raz­dro­blje­ne pret­ko­sov­ske Sr­bi­je, ogre­zle u sva­ko­ja­kom ra­sa­pu, Sr­bi­je ko­ju su već Tu­ka i Manyuka pri­ti­snu­li od Mra­mo­ra do Su­va Ja­vo­ra. Je­di­no ovaj usa­mlje­ni ja­hač, pred ko­jim i Ju­go­vi­ći i mla­di Ne­ma­njić gle­da­ju u ze­mlji­cu cr­nu, od­ska­če i svi­je­tli u tom su­mor­nom pret­ko­sov­skom pej­za­žu mo­ral­nim oba­sja­njem, i to u času kad sa­zna­je da „Ba­nu ju­tros ne­ma pri­ja­te­lja“. Ve­li­kom pje­sni­ku ka­kav je Mi­li­ja ta ju­tar­nja svje­tlost ko­ja pa­da po Stra­hi­ni­ću ne mo­že iz­ma­ći:

on je ozdo, a su­na­šce ozgo.

Dva sun­ca jed­nog mo­ral­nog na­če­la i jed­ne pje­snič­ke isti­ne! Jer i kad iz­da­ju svi, ne iz­da­ju baš svi:

po­kraj đo­ga hr­če po­ska­ku­je,
a zla­tan mu li­tar po­zve­ku­je:
mi­lo bi­lo, raz­go­vo­ri s’ ba­ne.

Ne iz­da­ju ovi bli­ski i ne­mu­šti, ne­moć­ni da o lju­ba­vi gla­go­lje ali moć­ni da je po­svje­do­če: „so­ko đo­go pa­de na ko­lje­na“; „uz­ma­hu­je i gla­vom i sna­gom, / te u se­dlo ba­ca go­spo­da­ra“. A o hr­tu Ka­ra­ma­nu već uve­li­ko zna­mo da ga vo­li vi­še ne­go đo­ga. Uz Sta­ri­ša Der­vi­ša to su je­di­ni ba­no­vi pri­ja­te­lji. Je­di­no bi on s nji­ma imao „s ki­me lad­no pi­ti vi­no“. Ali, na ne­sre­ću, der­viš je so­lo trin­ker, a dru­ga dva za vi­no baš i ne ma­re!
Ka­da Ju­go­vi­ći­ma po po­vrat­ku sa Ko­so­va, po­sli­je one nji­ho­ve bru­ke sa ne­sreć­nom se­strom, ban ka­že „ne­mam s ki­me lad­no pi­ti vi­no“, to po svoj pri­li­ci zna­či da ne­ma ni s kim vi­no pi­ti, to jest pri­ja­te­ljo­va­ti i u lju­ba­vi bi­ti. To ni­je li­ko­va­nje već oča­ja­nje što je, eto, sve iz­ne­vje­ri­lo. Sa­tr­ven ne­sre­ćom, ko­ja i ina­če pr­vo uda­ra u naj­vi­še, ra­zo­re­nog og­nji­šta, iz­dan u lju­ba­vi, oča­jan, da­nas bi­smo re­kli re­zig­ni­ran i zga­đen nad svim tim, ban iz­go­va­ra one ri­je­či ko­je su za­pra­vo vrhu­nac nje­go­vog du­hov­nog usa­mlje­ni­štva i mo­ral­ne sna­ge da se isti­ni u oči gle­da, i to u op­štem be­smi­slu ko­me je iz­lo­žen:

„Ne dam va­šu se­stru po­har­či­ti,
bez vas bih je mo­gao sto­pi­ti,
al’ ću sto­pit svu ta­zbi­nu mo­ju,
ne­mam s ki­me lad­no pi­ti vi­no;
no sam lju­bi mo­joj po­klo­nio.“

Dav­no već za ne­raz­go­vjet­no i tam­no pro­gla­še­no, ovo vi­so­ko mje­sto Mi­li­ji­ne ima­gi­na­ci­je, prem­da vi­še­smi­sle­no, ne­ma u se­bi ni­čeg pi­tij­skog. Ban ne pra­šta. On to i ne mo­že. On za ta­ko što ne­ma ni­ka­kvih upo­ri­šta. Je­dan dru­gi pje­snik bi re­kao: Ni­je on bog da pra­šta. S dru­ge stra­ne, ban se do­volj­no o svo­me ja­du za­ba­vio da bi još mo­gao i da se sve­ti. I Mi­li­ja i Stra­hi­nić ja­sno i raz­go­vjet­no ka­žu: no sam lju­bi mo­joj po­klo­nio. Po­klo­nio, a ne opro­stio. A to ni­je isto. Jer, opro­sti­ti bi zna­či­lo da će opet ne­ka­ko sve ipak bi­ti kao ra­ni­je. A ni­šta ni­je kao pri­je, i ni­šta ni­je isto. Ban ove ri­je­či go­vo­ri, ka­ko je to već jed­nom pri­mi­je­će­no, „na ži­vot­noj tač­ki s ko­je se ni­kud ne ide“ – osim, mo­žda, u onu ko­sov­ski iza­bra­nu smrt pri­je ko­je će ga na­rod­ni pje­vač vi­dje­ti kao pod­vi­žni­ka a mo­žda i očaj­ni­ka, „što je­dan­put brit­kom sa­bljom ma­ne / … pak dva­de­set od­si­je­če gla­va“. A tu ovo­me usa­mlje­ni­ku vi­še ni­ka­kva lju­ba ne tre­ba. Ra­ni­je je on njoj re­kao: Ži­vi!
Za­to na kra­ju, na okvi­ru ove ve­li­ke pje­sme, Mi­li­ja svi­ma ne­dvo­smi­sle­no ka­že:

Po­ma­lo je ta­ki­jeh ju­na­ka,
ka što bje­še Stra­hi­ni­ću ba­ne.

Ali bi­će još ta­ki­jeh ju­na­ka, jer je Ba­no­vo osje­ća­nje ča­sti u tzv. ko­sov­skim pje­sma­ma pro­sto za­ra­zno. Opi­je­ni Kne­že­vom kle­tvom, sa tra­gič­kom ve­dri­nom, ko­sov­ski ju­na­ci, na kr­stu ča­sti, ob­red­no hr­le u smrt. U ra­to­ve kao u sva­to­ve. Nji­ho­vo vjen­ča­nje sa smr­ću, sve­ča­ni­je od sva­ke li­tur­gi­je, opo­jao je de­se­te­rac. Do­bar gu­slar na tim mje­sti­ma uvi­jek uspo­ri. Pje­va­nje pre­la­zi u po­ja­nje mit­skim pre­ci­ma – Mi­lo­šu, Iva­nu i Mi­la­nu, Bo­šku Ju­go­vi­ću, Mu­si­ću Ste­fa­nu… Za­no­sna je sna­ga ovih sti­ho­va na­di­ma­la pr­si mno­gom po­to­njem pre­ga­o­cu, što je ku­šao po­no­vi­ti pod­vig svog mit­skog pre­tka, i to ne sa­mo u isto­ri­ji već i u po­e­zi­ji. Oslu­šni­mo Nje­go­ša o Mi­lo­šu:

Gor­do le­ži ve­li­ki voj­vo­da
pod klju­čev­ma kr­vi bla­go­rod­ne,
ka ma­lo­pred što gor­do iđa­še,
stra­šnom mi­šlju pr­sih na­du­ti­jeh,
kroz di­vjač­ne tmu­še azi­jat­ske…

Po­nor­ni en­tu­zi­ja­zam ko­ma­da od raz­lič­ni­jeh ko­sov­ski­jeh pje­sa­ma uokvi­ren je dvje­ma ve­li­kim pje­sma­ma-iko­na­ma u ko­ji­ma je ovje­ko­vje­če­na pat­nja jed­ne majke i jed­ne vje­re­ni­ce. Maj­ka Ju­go­vi­ća le­ti nad Ko­so­vo rav­no, a Ko­sov­ka Dje­voj­ka še­će po raz­bo­ju mla­da. Iz­me­đu te dvi­je cr­ne tač­ke bo­la i ne­sre­će, Ru­ke Da­mja­no­ve i Bo­ra Ze­le­no­ga, za­teg­nu­ta je mo­žda naj­ta­na­ni­ja ep­ska stru­na na ko­joj su se ikad ču­la dva hu­da žen­ska sr­ca u jed­nom akor­du. „Ja mi­slim da su Sr­blji i pri­je Ko­so­va ima­li i ju­nač­ki­jeh pje­sa­ma od sta­ri­ne, no bu­du­ći da je ona pro­mje­na ta­ko sil­no uda­ri­la u na­rod da su go­to­vo sve za­bo­ra­vi­li što je bi­lo don­de, pa sa­mo odan­de po­če­li na­no­vo pri­po­vi­je­da­ti i pje­va­ti“, ve­li Vuk.

KASNO MARKO NA KOSOVO DOĐE
Kasno Marko na Kosovo dođe. A da ni­je za­ka­snio, od Tu­ra­ka bi, ra­zu­mi­je se, tri­sta ja­da bi­lo. Mar­ku se, iz­gle­da, ži­vje­lo. A i šta bi­smo bez nje­ga kroz vi­je­ko­ve na­šeg i nje­go­vog ro­bo­va­nja.
U pje­sma­ma o Mar­ku ni­je sa­mo Ša­rac ša­ren. U svi­je­tu gdje je i sun­ce vje­rom pre­vr­nu­lo „te ne gri­je zi­mi ko i lje­ti“, i gdje se, ka­ko ve­li S. Ko­lje­vić, ri­mu­je ve­ra s ve­re­si­jom – što­šta se još ša­re­ni. A po­naj­pri­je od Mar­ko­vog, i Po­dru­go­vi­će­vog, ras­ko­šnog do­vi­ja­nja da se, ka­ko-ta­ko, po­ne­kad i ni­ka­ko, u va­zal­skom i ne­ju­nač­kom vak­tu, sa­ču­va­ju i obraz i ju­na­štvo, ili bar ismi­ju pri­mlje­ne ba­ti­ne: Ne bu­di mi po ko­žu­hu bu­ha… Od ve­li­kog je ja­da naš Mar­ko iz­vr­nuo ću­rak nao­pa­ko. Da mo­že­mo vi­še iz­du­ra­ti no što oni mo­gu uda­ra­ti, eto to­me nas je, iz­me­đu osta­log, na­u­čio Mar­ko. Ovaj je hu­mor – utje­ha po­ra­že­nih.
I on­da ka­da ore ca­re­ve dru­mo­ve, i ka­da u či­zma­ma sje­da na seryadu, ka­da pi­je uz ra­ma­zan vi­no i do­go­ni ca­ra do du­va­ra, ovaj je naš kav­gayija ipak sa­mo tur­ska pri­dvo­ri­ca, pa za­to i ve­li­ka pi­ja­ni­ca, jer se rop­stvo bez ra­ki­je, ja­mač­no, pod­ni­jet ne mo­že. Isti­na je, s Mar­kom se u rop­stvu lak­še pre­ži­vlja­va­lo. Ama od sil­nih tu­lu­mi­na vi­na ko­je je za car­ske du­ka­te is­pi­jao još tra­je naš po­da­nič­ki ma­mur­luk.
Pa ipak, u ši­ro­kim pro­sto­ri­ma te na­še i nje­go­ve ko­me­di­je va­zal­stva, ko­ja pje­snič­ki sna­žno ži­vi od ep­ske pan­to­mi­me, od sva­ko­ja­kih sit­no­ka­lu­đer­skih Mar­ko­vih še­re­tlu­ka, pre­ru­ša­va­nja, pod­va­la, nam­ćor­lu­ka, je­zič­kih dvo­smi­sle­no­sti i kri­vih za­kle­tvi, ra­za­bi­ra se i je­dan po­nor­ni glas zre­lo­sti i ju­na­štva – da se ži­vot pri­hva­ti i on­da, i to na­ro­či­to on­da, ka­da ni­je po mje­ri ljud­skoj sre­zan. Iako je, ili mo­žda baš za­to što je taj svi­jet to­li­ko la­živ za Mar­ka, pa i za nas, on ni­je i ma­nje li­jep:

La­živ sv’je­te, moj li­je­pi cv’je­te!
L’jep ti bje­še, ja za­ma­lo ho­dah,
ta za ma­lo, tri sto­tin go­di­na!

Sem gla­di za ži­vo­tom – a Mar­ko­va je du­go­vje­kost u ve­zi sa du­ži­nom na­še po­kor­no­sti – ko ho­će mo­že u ovim sti­ho­vi­ma da ču­je i jed­nu du­blju tu­gu ono­ga Mar­ka ko­ji je je­di­ni osta­nuo: na­ro­du za za­kle­tvu, si­ro­ti­nji za utje­hu i uspo­me­nu. Ali i jed­nu usa­mlje­nost u glu­vi­lo vi­je­ko­va po­to­plje­nu. Svak ima po­ne­ko­ga,

a za Mar­kom ne ima ni­ko­ga
do ne­kol’ko Gr­ka i Bu­ga­ra.

Ni­je on­da mo­žda ni čud­no što će­mo Mar­ko­vu ple­me­ni­tost i do­bro­tu vi­še sre­ta­ti u pje­sma­ma iz­van ljud­ske, po­go­to­vo isto­rij­ske re­al­no­sti. U pej­za­ži­ma u ko­ji­ma će se i bo­lje i du­blje ču­ti s onim so­ko­lom sa­lo­mlje­nih kri­la, s or­lom i or­lu­ši­ći­ma i s vi­lo­vi­tim Šar­cem, ne­go s lju­di­ma. Mo­žda ova uza­jam­na nje­žnost Mar­ka i so­ko­la, pti­ce i čo­vje­ka, do­la­zi od ve­li­ke usa­mlje­no­sti i če­žnje za bli­sko­šću i lju­ba­vi, iz onog svi­je­ta i onih isto­rij­skih pej­za­ža, da­kle, u ko­ji­ma te lju­ba­vi i bli­sko­sti ne­ma. U re­al­nom svi­je­tu Mar­ko je naj­če­šće pr­ga­vi i pri­je­ki, pr­ko­sni po­si­nak tur­skog ca­ra ko­ji je iza­zo­ve i zam­ke rop­stva i va­zal­stva otvo­re­nih oči­ju pri­hva­tio. Da ma­kar on, je­dan je­di­ni, u ci­je­lo­me po­ro­blje­no­me na­ro­du ima ilu­zi­je lič­ne slo­bo­de i sna­ge. I da nas ta­ko sje­ća ko smo i šta smo ne­ka­da bi­li. Sa­mo ta slo­bo­da ima stra­šnu ci­je­nu ko­ju naj­bo­lje vi­di maj­ka Je­vro­si­ma – ,,sve pe­ru­ći kr­va­ve ha­lji­ne“. Istu cr­nu isti­nu u brk mu kre­še oho­la i li­je­pa se­stra Le­ke ka­pe­ta­na. I bi­va, da­ka­ko, svi­re­po ka­žnje­na. Jer, Mar­ko ne pra­šta ni on­da kad se ka­je, kad nad mr­tvim Mu­som Ke­seyijom uz­di­še. Prem­da je i taj uz­dah ri­je­dak, ako ne i je­din­stven, u sve­ko­li­kom ep­skom pje­va­nju.

Ja­oh me­ne do bo­ga mi­lo­ga,
đe po­gu­bih od se­be bo­lje­ga!

U još je­dnom su­sre­tu sa bo­ljim od se­be, s Lju­ti­com Bog­da­nom, ep­ski hu­mor, ri­je­dak pa za­to i dra­go­cjen – jer je i bez ra­ne i bez mr­tve gla­ve – ras­ko­šno od­li­je­že. Mo­žda ne naj­ma­nje i s to­ga što su i ta pje­sma i taj isto­ri­ji ne­po­znat Lju­ti­ca Bog­dan, ma šta mi­sli­le Lju­ti­ce iz Crm­ni­ce, po­seb­no ve­za­ni za je­dan kraj ko­ji ni po če­mu dru­gom i ni­je po­znat. Kraj je po­lu­ka­me­nit, po­lu­šu­mo­vit, lju­di po­no­si­ti i za­dr­ti. Dru­ge voć­ke osim di­vlja­ke ne­ma, ako ne ra­ču­na­mo tr­nji­ne i glo­gi­nje, kraj bo­gu iza le­đa, ni u Bo­sni ni u Her­ce­go­vi­ni već na Za­gor­ju, ka­ko, pu­ni ne­ke ata­vi­stič­ke vi­si­ne, zna­ju re­ći Za­go­ra­ni. Tu su se ko zna ka­da na­se­li­li, jer ni­ko dru­gi ne šće. A i ju­nak o ko­me je ri­ječ ni­je kao dru­gi ju­na­ci. Ne ja­še ni Šar­ca ni Vran­ca, ni Đo­ga­ta ni Ždra­la – već ko­bi­lu Tan­ku Be­de­vi­ju. I ni­je od ića i ko­lje­no­vi­ća, ne­go od lju­ti­ca, ka­ko mu i ime ka­že. I ne bi­je se s Tur­ci­ma, no ze­ca u sr­ce ugo­ni naj­ču­ve­ni­jim srp­skim ju­na­ci­ma. Da ni­je ovaj i ova­kav Lju­ti­ca Bog­dan pre­te­ča onih doc­ni­jih, usta­nič­kih, iz si­ro­ti­nje ra­je iz­ra­slih, go­la­ća-ju­na­ka?
Pa šta? Pa ni­šta. Baš su li­je­po, ve­lim, i po ne­koj du­bljoj za­ko­ni­to­sti, na­rod­no pre­da­nje i pje­va­če­va uobra­zi­lja sve­za­li moj kraj sa svo­jim ju­na­kom. Kad je ne­ko ni­či­ji, on­da je i sva­či­ji. Bo­lji i po­zna­ti­ji pri­pa­do­še bo­ljim i po­zna­ti­jim – nas je je­dva za­pao i ovaj. Ovaj pred ko­jim se Mar­ko jed­nom je­dva bjek­stvom spa­sao – „šće­ra me­ne za uši Ša­ri­nu“ – ovaj ko­ji sa­ve­zu­je Re­lju i Mi­lo­ša, ovaj pred ko­jim na­ša nag­nu­ta de­li­ja, kad mu do­đu vi­le oči­ma, mo­ra da pri­bjeg­ne svo­joj ču­ve­noj „pi­ro­teh­ni­ci“:

sa­mur­kal­pak na če­lo na­ma­če,
te sa­sta­vi sa­mur i obr­ve,
a po­te­že sa­blju oko­va­nu,
na Bog­da­na po­gle­da po­pre­ko.

E pa sad, kad Bog­dan sa­gle­da ka­kav je na oči­ma Mar­ko, bi­će tu, sva­ka­ko, i ne­kog uza­jam­nog stra­ha i re­spek­ta, i je­dva če­ka­nog po­mi­re­nja, i za­to de­be­log raz­lo­ga da se pi­je ru­me­ni­ka vi­no i me­ze­ti grozd­nim vi­no­gra­dom. U onim doc­ni­jim pje­sma­ma što ima­ju vi­še isto­ri­je no po­e­zi­je za jed­nog vi­še Obi­li­će­vog ne­go Mar­ko­vog po­sin­ka, ma­le­nog ama po­ga­nog, Tur­ci zbo­re:

Bo­že mi­li, ne­gled­na ju­na­ka,
ama stra­šna u ju­na­ka br­ka,
još stra­šni­jeg oka i po­gle­da.

Jer i kad je Ni­kac od Ro­vi­na u pi­ta­nju, ni­je ri­ječ ni o ka­kvoj ep­skoj šmin­ki već o jed­nom sta­rom za­vje­tu ko­ji je iz nje­go­vih oči­ju oni­ma s dru­ge stra­ne vr­lo či­tljiv.
No vra­ti­mo se od Pri­li­pa Mar­ku i sa Za­gor­ja Lju­ti­ci Bog­da­nu. Ot­ku­da, pi­ta­će se ne­ko ma­nje upu­ćen, u ta­ko di­vljač­nom kra­ju oni grozd­ni vi­no­gra­di. Iz pam­će­nja. Iz je­zi­ka. – Sa Ko­so­va. Za na­ro­dom i nje­go­vim ju­na­ci­ma se­li­li su se i vi­no­gra­di. Ne­što od sta­re pi­to­mi­ne i go­spo­šti­ne, kli­mi upr­kos. Da nas sje­te gdje smo ne­kad bi­li. Da bi­smo i mi ne­što ima­li. Jer se bez tih sje­ća­nja i pri­vi­đe­nja u onim vr­le­ti­ma ne bi mo­glo ži­vje­ti.
Eto, i kad zbo­ri­mo o Bog­da­nu, mi, u stva­ri, pri­ča­mo o Mar­ku.

ŠTO NAM VRIŠTI DAMJANOV ZELENKO
Sna­žni pri­zo­ri raz­de­še­no­sti, du­bo­ke oja­đe­no­sti i za­um­ne tra­gi­ke u na­šim ju­nač­kim pje­sma­ma ne do­la­ze sa­mo iz ljud­ski ar­ti­ku­li­sa­nog gr­la već i od tu­ge na­pu­šte­nih, obe­smi­šlje­nih ži­vo­ti­nja, do ju­če uzda­ni­ca ple­mić­kog pre­sti­ža. Ko­nji bez ja­ha­ča – to su ko­nji ep­ske apo­ka­lip­se. Ova, kao uosta­lom i mno­ge na­še pri­če, po­či­nje voj­vo­dom Mom­či­lom, ne­vjer­ni­com lju­bom i pri­gu­še­nim nji­skom Ja­bu­či­la „sa­pa­lje­nih kri­la“:

kad izi­đe pre­ma Pir­li­to­ru,
su­sre­te ga de­vet vra­nih ko­nja,
a na nji­ma bra­ta ni­jed­no­ga!

da bi svoj tra­gič­ki vr­hu­nac do­se­gla u onom sa­bla­snom su­sre­tu tvr­de Ju­go­vi­ća Maj­ke sa tav­nim ko­sov­skim zna­me­njem:

Tad za­vri­šta de­vet do­bri ko­nja,
i za­la­ja de­vet lju­ti la­va,
a za­klik­ta de­vet so­ko­lo­va.

Hu­da sre­ća ne po­ga­đa sa­mo maj­ke i sna­he. Ovi su ko­nji, hr­to­vi i so­ko­lo­vi isto ta­ko si­ro­ti, na­pu­šte­ni, go­to­vo iz­da­ni. Pun ozvu­če­nog ep­skog be­smi­sla, ovaj pri­zor ži­vih ko­nja i so­ko­lo­va iz­nad mr­tvih ko­nja­ni­ka do­zi­va sli­ku onog ep­skog skla­da ka­da konj, so­ko ili orao ne sto­je iz­nad mr­tvog go­spo­da­ra već iz­nad ra­nje­ni­ka. Tu još uvi­jek ima na­de:

če­lo gla­ve ko­plje uda­rio,
za ko­plje je Ša­rac ko­njic sve­zan,
na ko­plju je su­ra ti­ca or­le,
ši­ri kri­la, Mar­ku či­ni la­da,
a u klju­nu no­si vo­de lad­ne,
te za­pa­ja ra­nje­na ju­na­ka.

Ri­ječ je, na­rav­no, o ne­u­ta­ži­voj ljud­skoj če­žnji za bli­sko­šću, oda­no­šću i lju­ba­vi, o du­šev­no­sti ko­jom je na­to­pljen sva­ki ve­li­ki ep­ski stih. Ta če­žnja je na­ro­či­to ja­ka kod iz­dvo­je­nih, usa­mlje­nih, obi­lje­že­nih. Ken­ta­ur­ske fi­gu­re na­ših usa­mlje­n­ih ja­ha­ča bu­kval­no su sra­sle sa svo­jim ko­nji­ma, i sla­va ve­li­kih meg­da­na pri­pa­da i nji­ma bar ko­li­ko i ko­nja­ni­ci­ma. A kad bi po­čem ovi ko­nji umje­li de­se­te­rač­ki zbo­ri­ti, ta sla­va bi, ja­mač­no, bi­la i ve­ća! Stal­na bli­zi­na smr­ti pro­sto je sto­pi­la ko­nja i ja­ha­ča. Ja­hač ne­ma na­de ni u ko­ga do u ko­nja i u svo­je ru­ke. Ova je vr­sta lju­ba­vi za­log nji­ho­ve sna­ge – i sve je do­bro dok je, ka­kav je da je, ko­nja­nik na svo­me ko­nju. Mo­že bi­ti mr­tav-pi­jan kao Mar­ko, na­smrt bo­le­stan kao Doj­čin, gla­va ne­ra­zum­na kao Ivo Sen­ko­vić – va­žno je da je na ko­nju.
Eno Mar­ko­va Šar­ca ka­ko sa na­šom nag­nu­tom de­li­jom di­je­li sve, pa čak i tu­lu­mi­ne vi­na. Eno ga ka­ko oda po Ara­po­voj avli­ji i „na­o­di se ša­to­ru na vra­ti, / ako b’ Mar­ku do ne­vo­lje bi­lo“. I eno, ka­ko ga Mar­ko sa­hranju­je – „bo­lje Šar­ca neg’ bra­ta An­dri­ju“. Jer po ju­nač­kom re­du i ep­skom ob­re­du ju­nak je du­žan, ako mu se umi­re, da pr­vo uko­pa svo­ga ko­nja – „ta ne­ka te tur­ski car ne ja­še“ – pa su osta­vlje­ni po­ni­že­ni ko­nji te­žak gri­jeh. A ba­rem u ep­skoj pje­smi za sve mo­ra bi­ti vreme­na. Vre­me­na mo­ra bi­ti i za one ri­je­či Sta­ri­ša Der­vi­ša pod­jed­na­ko upu­će­ne i Stra­hi­ni­ću i nje­go­vom Đo­gu:

„svud su bro­di đe gođ do­đeš vo­di.“

A ni Mi­li­ja, bog­me, ni­je škrt kad o tom istom Đo­gu, „ko­nju od meg­da­na“, va­lja re­ći ko­ju:

ka­ko ko­plje na pla­ni­ni zvi­znu,
so­ko đo­go pa­de na ko­lje­na,
iz­nad nje­ga ko­plje pre­le­ti­lo,
uda­ri­lo o ka­men stu­de­ni.

Da ne ka­žem ka­ko u tre­nu­ci­ma pre­mo­ći sil­nog Vlah-Ali­je – „iz se­dla ga ko­nju iz­go­nja­še, / a na uši đo­gu na­go­nja­še“ – već i ne zna­mo ko ovaj meg­dan pre­sud­no bi­je, Stra­hi­nja ili Đo­go, ko­ji

uz­ma­hu­je i gla­vom i sna­gom,
te u se­dlo ba­ca go­spo­da­ra.

Eno, za­tim, Do­ra Bo­la­nog Doj­či­na ko­ji i na­kon devet go­di­na na svo­jim ra­me­ni­ma pre­po­zna­je tog je­dinstve­no uteg­nu­tog ži­vog mr­tva­ca, ali mr­tva­ca sa po­sla­njem:

Po­zna­de ga do­ro od mej­da­na,
pa mu ode si­lan po­i­gra­vat.

Ni­je, na­po­kon, na­od­met oslu­šnu­ti sa ka­kvom pa­tri­jar­hal­nom bli­sko­šću i sigur­no­šću Đur­đe Sen­ko­vić po­vje­ra­va svog je­din­ca si­na – „do­ra će te so­bom za­kla­nja­ti, / is­pod brit­ke sa­blje ukla­nja­ti“ – ono­me ko­ji je mno­go vič­ni­ji bo­ju i mej­da­nu:

„Iva j’, do­ro, gla­va ne­ra­zum­na,
ču­vaj, do­ro, mo­je če­do, Ivu.“

Ova, kao uosta­lom i mno­ge na­še pri­če, za­vr­ša­va se ta­mo gdje je i po­če­la – u ko­sov­skoj tra­ge­di­ji:

„al’ ne vi­đeh če­sti­to­ga kne­za,
već ja vi­đeh kne­že­va ze­len­ka,
će­ra­ju ga po Ko­so­vu Tur­ci.“

Iz ta­me vi­je­ko­va do­pi­re li do nas nji­sak ovih iz­da­nih ko­nja, ta­ko ne­u­mit­no ra­sta­vlje­nih od ja­ha­ča. Je­su li se na­ši ar­he­tip­ski ken­ta­u­ri on­da za­u­vi­jek raz­dvo­ji­li na svo­ju ljud­sku i konj­sku stra­nu. Do­zi­va­ju li se, ba­rem u po­e­zi­ji, kao u grč­kom mi­tu, ti na­ši ko­nji i ja­ha­či, onim to­li­ko po­noć­nim pi­ta­njem, i u ove na­še po­no­ći. Što nam vri­šti Da­mja­nov Ze­len­ko:

„nit’ je gla­dan še­ni­ce bje­li­ce,
ni­ti že­dan vo­de sa Zve­ča­na,
već je nje­ga Da­mjan na­u­čio
do po­no­ći sit­nu zob zo­ba­ti,
od po­no­ći na drum pu­to­va­ti,
pak on ža­li svo­ga go­spo­da­ra
što ga ni­je na se­bi do­nio.“

Na­kon Ko­so­va na­ša je pje­sma – tu­žba­li­ca. Ona ku­ka ka­ko ku­ka­vi­ca, / a pre­vr­će ka­ko la­sta­vi­ca. U zna­ku ove tra­gič­ke kri­vi­ce, u sje­ni ko­sov­skog po­ra­za, raz­li­je­že se Mar­ko­va da­vo­ri­ja:

„Oj da­vo­ri, ti Ko­so­vo rav­no!
Šta si da­nas do­če­ka­lo tu­žno,
po­sle na­šeg kne­za če­sti­to­ga
da Ara­pi sad po te­bi su­de!“

Ob­re­di se sve Ko­so­vo re­dom, ve­li Mar­ku Ko­sov­ka Dje­voj­ka. Du­ra­šan smo mi narod u po­ni­že­nju, u vo­danju opa­na­ka! Za­to ni­je taj­na od če­ga Bo­la­ni Doj­čin bo­lu­je. Bo­lu­je od Ko­so­va i, po­sli­je nje­ga, od raz­ni­jeh Du­kâ što ih, uvi­jek ka­da je gu­sto, bo­le ru­ke. I ne ute­že se Dojčin kr­pom plat­na već sti­dom. Ko­sov­skim uro­kom je za­či­nje­na lje­po­ta Voj­vo­de Ka­ji­ce – „su­va zla­ta sme­de­rev­ski klju­či“. Kra­ste Mak­si­ma Cr­no­je­vi­ća ko­sov­ske su kra­ste. Pri­zo­ri op­šteg ra­su­la – ka­ko bra­ća di­je­le oče­vi­nu, ka­ko se me­đu se za­ti­ru i tur­če iz ina­ta – da­ti su u ba­la­dič­nim pejza­ži­ma ko­je kao „ču­do ne­vi­đe­no“ oba­sja­va zvi­je­zda Da­ni­ca. Ko­lo na­o­pa­ko – to je na­še ko­lo po­sli­je Ko­so­va. U ovim pje­sma­ma ju­na­ci se sve­ča­no obla­če za vjen­ča­nje sa smr­ću. Cr­na im je ze­mlja omi­lje­la. Ob­red­nom, mor­bid­nom ta­mom obo­je­ni su sti­ho­vi u ko­ji­ma se sa­blja­ma ne di­je­le meg­da­ni već mr­tvač­ki san­du­ci te­šu. Raz­dra­ga­na ras­pa­me­će­nost i za­um­na za­gle­da­nost maj­ke Mi­li­ća Bar­jak­ta­ra u sun­ce na iz­la­sku i na za­la­sku, kao god i po­noć­ni vri­sak Da­mja­no­vog Ze­len­ka, pje­snič­ka su mje­ra ove ukle­to­sti. Ni­je tu vi­še ri­ječ o to­me ka­ko ži­vje­ti već ka­ko ča­sno umri­je­ti.
Iz ru­ku Ko­sov­ke Dje­voj­ke kon­dir je uze­la Pri­je­zdi­na lju­ba. Kao mo­nu­men­tal­na po­en­ta ko­lek­tiv­ne smr­ti od­je­ku­ju ri­je­či ove „go­spo­đe ra­zum­ne“:

„Mo­ra­va nas vo­da od­ra­ni­la,
nek Mo­ra­va vo­da i sa­ra­ni!“

Po hajduci, po lošu zanatu
Ve­li­ke ju­nač­ke pje­sme pje­va­ju o po­ra­zu. Tač­ni­je, o us­pra­vlja­nju pri­je no što se du­ša is­pu­sti. Tri­jum­fu i li­ko­va­nju u po­bje­di ne tre­ba pje­sma.
Haj­du­či­ja je tra­gi­čan iz­bor. Za­to što je iz­bor. Ko­lac i ko­no­pac i pro­kle­to Li­jev­no „đe u nje­mu bi­je­li se ku­la“ je­di­na su haj­duč­ka iz­vje­snost pri­je ne­go se pre­đe u pre­da­nje. Ko ži­vot pre­go­ri, pre­go­rio je zem­ne stva­ri. Ko se od­vrg­ne, za nje­ga ne va­že za­ko­ni. Taj smr­ti ne­tre­mi­ce u oči gle­da.
Ali je od­me­ta­nje od ljud­skih za­ko­na i gri­jeh. Za­to se valj­da i ka­že „po haj­du­ci, po lo­šu za­na­tu“. Zu­lu­mom na zu­lum, be­za­ko­njem na be­za­ko­nje. „Ja sam haj­duk te go­nim haj­du­ke“, ka­že Vuk Mi­ću­no­vić. Nje­go­šev. Ova je hra­brost – hra­brost po­ra­že­nih. Ali ko­ji se ne pre­da­ju, već se očaj­ni­štvom, onim „što bi­ti ne mo­že“, na­da­ju. Na mu­ka­ma se do is­ku­plje­nja sti­že. I to do is­ku­plje­nja za ju­na­štvo ko­je je „car zla sva­ko­je­ga“.
Za po­če­tak, lek­ci­ja je oči­gled­na i svi­re­pa:

Oba ži­va ode­rao bra­va,
pa ih pu­sti u je­lo­vo gra­nje,
gra­na dir­ne, sto­ji dre­ka jar­ca,
ovan ću­ti, ne pu­šta ava­za.

Da li je i u ovo­me ću­ta­nju – si­gur­nost?! Ili je ovo ću­ta­nje tek uslov za haj­du­ko­va­nje. Ne ra­di se, za­pra­vo, sa­mo o to­me da si „ka­dar sti­ći i ute­ći / i na stra­šnu mje­stu po­sta­ja­ti“ već, bog­me, i „na ti­je­snu mje­stu pri­če­ka­ti“, pa na tom mje­stu i osta­ti, sa onom oho­lo­šću i pre­zi­rom, ali i sa­bra­no­šću s ko­jom u usta­nič­ko vri­je­me je­dan haj­duk kroz Be­o­grad pro­no­si ko­lac na ko­ji će ga na­bi­ti, što je od­vaj­ka­da na­pa­met zna­na sudbi­na ko­ju on tu i do­slov­no dr­ži u svo­jim ru­ka­ma. Kao onaj La­zar Pe­ci­rep ko­ji na svo­me ko­cu mir­no puši. Iz­gle­da da ži­vot, kat­ka­da, vri­je­di baš ci­gar du­va­na. Ili, kao oni što s ko­ca, ta­ko stra­šno aku­stič­nog, psov­kom mu­ke skra­ću­ju. Što po­ga­ni­ja psov­ka – to br­ža smrt. Otu­da se valj­da i ka­že: Psu­je ko Vlah s ko­ca! Ne znam da li mo­der­na li­te­ra­tu­ra i ži­vot zna­ju za ove ri­tu­a­le smr­ti. Za ove đa­vo­lje pu­te na ko­ji­ma je tzv. ver­bal­na in­ven­ci­ja to­li­ko dje­lat­na. Ili je, mo­žda, ne­ju­nač­ko do­ba i smrt pri­pi­to­mi­lo.
Ov­dje nam se, iz tmi­ne vi­je­ko­va, kao vr­hov­ni obra­zac, sa­bla­snom ve­dri­nom oza­ren po­ma­lja lik Sta­ro­ga Vu­ja­di­na. Na po­čet­ku dje­vo­jač­kim, a na kra­ju haj­duč­kim oči­ma uokvi­re­na, ova je vi­zi­ja (sve­jed­no da li čar­nim ili slje­pač­kim, dje­vo­jač­kim ili gu­slar­skim oči­ma gle­da­na) ob­lik one za­um­ne vi­do­vi­to­sti ko­ja u jar­kom osvje­tlje­nju vi­di i ono što ne gle­da. To gle­da­nje je gle­da­nje una­trag – unu­tar­njim oči­ma. Gle­da se pam­će­njem.
A pod­sje­ća­nje na ži­vot „u po­ta­ji“, na dru­ži­nu i ja­ta­ke, na „krč­ma­ri­ce mla­de“ i „ruj­no vi­no“, na onaj dio ži­vo­ta „od Mi­tro­va do Đur­đe­va da­na“, je­ste sa­mo tra­že­nje upo­ri­šta za mit­ska, za­vjet­na zna­me­nja haj­du­či­je ko­ja su ta­ko su­prot­na ovo­zem­nim. To zre­lost i sta­rost Vu­ja­di­no­va, oki­će­na si­no­vi­ma so­ko­lo­vi­ma, hra­bri i pri­pre­ma mla­dost („pre­đe ro­ka do­šla ti je žnje­tva“) za kraj­nje ju­na­štvo – u smr­ti. I vi­še od ovo­ga ju­na­štva na mu­ka­ma, Sta­rac Vu­ja­din će se svo­jim po­sljed­njim ri­je­či­ma uz­di­ći i do onog je­din­stve­nog du­hov­nog ju­na­štva ko­je mo­ral­nom sna­gom i sa­mo­svi­je­šću o lo­šu za­na­tu pro­svje­tlja­va haj­du­či­ju uop­šte:

„Ne lu­duj­te, Tur­ci Li­jev­nja­ni!
Kad ne ka­zah za te hi­tre no­ge
ko­je­no su konj­ma utje­ca­le,
i ne ka­zah za ju­nač­ke ru­ke
ko­je­no su ko­plja pre­la­ma­le
i na go­le sa­blje uda­ra­le, –
ja ne ka­zah za la­žlji­ve oči,
ko­je su me na zlo na­vo­di­le
gle­da­ju­ći s naj­vi­še pla­ni­ne,
gle­da­ju­ći do­lje na dru­mo­ve,
kud pro­la­ze Tur­ci, i tr­gov­ci.“

Ne po­la­žu se ov­dje ra­ču­ni pred dru­gi­ma. Ov­dje „la­žlji­ve oči“ svo­de ra­ču­ne sa so­bom – onom je­din­stve­nom hra­bro­šću ko­jom se zlo ot­kri­va u se­bi.
A sa te naj­vi­še pla­ni­ne, sa­bra­no i sko­ro ve­dro, od­la­zi se u smrt kao u je­di­nu utje­hu.

KAD USTANE KUKA I MOTIKA
Ta­mo gdje su u haj­du­či­ji tek usa­mlje­ne ba­klje, u usta­ničkim pje­sma­ma buk­ti op­šti na­rod­ni po­žar. Vje­kov­no, očaj­nič­ko, usa­mlje­nič­ko haj­duč­ko preg­nu­će ra­đa ko­lek­tiv­ni za­nos: „ze­man do­šo, va­lja vo­je­va­ti“. Za bu­da­kom Sta­ri­ne No­va­ka usta­la je ku­ka i mo­ti­ka.
A ta­da je iza steg­nu­tih i frag­men­tar­no sna­žnih pje­sama-iko­na, u ko­je su po­je­di­ni haj­duč­ki li­ko­vi dubo­ko utisnu­ti, kao su­ma sve­ko­li­kog na­šeg ep­skog pje­va­nja i isto­ri­je, do­šla ši­ro­ka fre­ska sli­je­pog Fi­li­pa Vi­šnji­ća. Nje­go­va je vi­do­vi­tost ču­de­sno oku­pi­la ko­ma­de od raz­lič­ni­jeh pje­sa­ma – usta­nič­kim oza­re­njem sa­bra­na je pro­šlost, osmi­šlje­na sa­da­šnjost i na­vi­je­šte­ni sno­vi o bu­duć­no­sti. Ko­so­vo, haj­du­či­ja i usta­nič­ko vri­je­me u Vi­šnji­će­voj vi­zi­ji po­sta­ju jed­no vri­je­me – ži­va sa­vre­me­nost. Šta­vi­še, u pu­nom do­slu­hu sa ne­be­skim pri­li­ka­ma i „bož­jim ugod­ni­ci­ma“ ni­su oni ko­ji su se iz­di­gli, oni što sto­je „na br­du“, već po­naj­vi­še si­ro­ti­nja ra­ja i nje­ni go­la­ći-ju­na­ci. Upra­vo nji­ho­vo okre­ta­nje oči­ju zvi­je­zda­ma – to sta­pa­nje bi­je­de sa ne­be­si­ma – i te ka­ko osje­ća­ju i kne­zo­vi i da­hi­je. Pr­vi – kao svo­je moć­no ali opa­sno za­le­đe; dru­gi – kao ne­po­sred­nu mo­ru s ko­jom će zvi­je­zde u tep­si­ju po­hva­ta­ti. Sje­ča kne­zo­va: to je ko­nač­no vra­ća­nje gla­va­ra na­ro­du. „Ma­ni sla­mom pre­ko va­tre ži­ve“, ve­li Sta­rac Fo­čo, i mi osje­ća­mo ka­ko je ova sla­ma, ko­ja će va­tru ži­vu još vi­še ras­pa­li­ti – žr­tve­na sla­ma. I uop­šte, svje­ti­la – ona ne­be­ska kao i ova ze­malj­ska – u Vi­šnji­će­voj pje­smi plam­te ta­ko jar­ko da bi se u ši­ro­kom pro­sto­ru mo­glo na­pre­čac vi­dje­ti šta se zbi­va:

usta ra­ja kâ iz ze­mlje tra­va.

Od ovo­ga sna­žnog ra­jin­skog za­le­đa i za­ple­ća, i kne­zo­vi su se po­si­li­li. Ta­ko Bir­ča­nin Ili­ja, usta­nič­ki po­si­nak Kra­lje­vi­ća Mar­ka, „oči­ma stri­je­lja“ i „de­snu ru­ku na ja­ta­gan me­će“, dok pre­da­je po­rez Me­med-agi. Ipak, da­ka­ko, iza te va­zal­ske, po­da­nič­ke pi­ro­teh­ni­ke, ko­jom se i Mar­ko u svo­je vri­je­me uspje­šno slu­žio da bi do­će­rao ca­ra do du­va­ra, ov­dje se ne ide u me­a­nu da se za car­ske du­ka­te vi­no is­pi­ja. Bir­ča­nin Ili­ja već mo­že ono što Mar­ko ni­je mo­gao – ne sa­mo da si­ro­ti­nju šti­ti, već i da pri­je­ti njo­me:

„si­ro­ti­nja te je po­zdra­vi­la:
vi­še te­bi da­va­ti ne mo­že!“

Pa i Ka­ra­đor­đe, i haj­duk i tr­go­vac, kad jed­nom opa­li usta­nič­ku pu­šku, i ka­da po­ša­lje ču­ve­nu na­red­bu po na­hi­ja­ma: „Sva­ki svo­ga ubij­te su­ba­šu; / že­ne, đe­cu u zbje­go­ve krij­te!“, ne­ma vi­še ku­da na­trag, ra­ja je sa­da nje­go­va i svi­jest i sa­vjest i je­di­no uzda­nje.

„Bi­će­mo se, mo­re, do jed­no­ga“,

ka­že Vožd ri­je­či­ma ko­je će se na na­šem tlu još ko­ji put po­no­vi­ti. Taj ri­zik bu­ne i ustan­ka do­slov­no di­je­le i sli­je­pi gu­slar i nje­go­va pje­sma, sva još pri­je­sna od isto­ri­je.
Zbje­go­vi i se­o­be i ina­če su sud­bi­na ovog na­ro­da, na­čin op­stan­ka, vje­ra da, ka­ko ka­že An­drić, na kra­ju svih kra­je­va po­sto­ji ne­ka na­da, da će iza tog ko­me­ša­ja i ha­o­sa, usta­nič­kog me­te­ža i po­mr­či­ne („viš’ njih jar­ko po­mr­ča­lo sun­ce / od pu­šča­nog pra­ha i olo­va“), ka­da se sve jed­nom „pre­vr­ne“, bi­ti ne­kog vi­šeg „po­zna­ni­ja pra­va“. No naj­po­tre­sni­ju sli­ku usta­nič­kog me­te­ža, se­o­ba i zbje­go­va kao zna­me­nja iskon­ske pat­nje, ra­tar­ske raz­de­še­no­sti i ne­ke du­blje praoja­đe­no­sti, Vi­šnjić je tek po­sred­no dao pri­zo­ri­ma ne­pri­rod­ne, iz­be­zu­mlju­ju­će raz­lu­če­no­sti ne lju­di već sto­ke:

sto­ji ble­ka ovac’ za janj­ci­ma,
sto­ji me­ka ja­njac’ za ov­ca­ma,
ve­ka sto­ji ko­za za ja­ri­ći,
a ja­ri­ći dre­ka za ko­za­ma;
sto­ji ri­ka kra­va za te­lad­ma,
a te­la­di me­ka za kra­va­ma;
bu­ka sto­ji ma­čvan­skih vo­lo­va,
ne po­zna­ju svo­ji­jeh čo­ba­na –
vi­di sto­ka đe će pu­to­va­ti,
pa­ke ža­li svo­ga za­vi­ča­ja.

Za ovu ras­ko­šno ozvu­če­nu, oštro oži­vlje­nu Se­o­bu Sr­ba­lja Vi­šnji­ću do­i­sta ni­su bi­le po­treb­ne oči.
Vi­šnjić je za­gle­dan u ne­ko dru­go ne­bo i na nje­go­voj fre­sci sve ka to­me ne­bu stre­mi: obre­te­ni­je po­sje­če­nih kne­zov­skih gla­va, usta­ni­ci, ra­ja. Čak i ova iz­be­zu­mlje­na sto­ka. Vi­di sto­ka đe će pu­to­va­ti! Kao da se po­na­vlja jed­nom već do­go­đe­no. Sa­mo su sa­da pri­zo­ri oba­sja­ni oslo­bo­di­lač­kom na­dom, i ne­bo vi­še ni­je ta­ko da­le­ko:

cr­ven pla­men za ne­bo sve­zao.

Ne­gdje u dnu, ili na kra­ju, na okvi­ru ovog ši­ro­kog plat­na, kao na sta­ro­vrem­skim sli­ka­ma, sti­dlji­vo i sko­ro ne­pri­mjet­no uka­zu­je se i ob­lič­je ko­šča­tog star­ca, du­ge si­je­de ko­se, ka­ko, uz gu­sle gla­ve na­ro­či­to za­ba­če­ne, i da­nas sli­je­pim oči­ma za­gle­da ne­be­ske pri­li­ke. микрозайм онлайн вебмани займонлайн займ наличнымизайм на кошелек