MERKELOVA U BEOGRADU Berlinski zid na Kopaoniku?

Piše Dragomir Anđelković

Angela Merkel je došla da nam kaže da nećemo napraviti ni korak napred putem evropskih integracija dok ne prihvatimo uspostavljanje vlasti Prištine nad severom Kosova, koji je još u srpskim rukama. Dobro je što je to jasno i glasno rekla

Kako je prva dama nemačke politike istakla: „Ukazali smo da je Nemačka priznala Kosovo, a Srbija nije. To je situacija u kojoj je potreban napredak – rezultati u direktnom dijalogu, rad EULEKS-a i ukidanje paralelnih struktura“.
Naravno, od Srbije se očekuje da i bez formalnog priznanja „normalizuje odnose“ sa Prištinom, što u prevodu znači da faktički prihvati tzv. „nezavisnost Kosova“. No, to nije ništa novo. A i „naša“ vlast već neko vreme  neskriveno radi na realizaciji tog uslova za ulazak u EU. Novo je što je od nje nedvosmisleno i javno zatraženo da digne ruke i od severa Kosova. Zapravo, kada dublje sagledamo stvari, novo je samo nemačko insistiranje da se ranije nego što je dogovoreno stavi šlag na „severnokosovsku tortu“. Berlin nije siguran šta će biti posle predstojećih izbora.

ŠIFROVANO PRIZNANJE KOSOVA
Sećate li se prošlogodišnje zavrzlame oko podnošenja pa povlačenja, odnosno po diktatu Brisela novog pisanja srpskog predloga rezolucije za Skupštinu OUN? Suština povučene rezolucije bila je da oficijelni Beograd prihvata stav Međunarodnog suda pravde da je proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu sa Međunarodnim pravom, ali ipak smatra da jednostrana secesija nije dobar način za rešavanje teritorijalnih sporova, te traži da se pronađe uzajamno prihvatljivo rešenje kako secesija više ne bi bila jednostrana.
Beograd se u šifrovanoj formi već tada složio da prihvati tzv. „nezavisnost Kosova“ uz izvesne kompenzacije (a to je ostanak njegovog severnog dela u sastavu Srbije). Ali, čim se suočio sa ozbiljnim pritiskom ustuknuo je. Potpisivanjem evroatlantske rezolucije Tadićev režim je posejao seme faktičkog priznanja arbanaske kvazidržave, i to tako da u njenim granicama bude i sever Kosova. Što god da je „naša“ vlast, potpomognuta svojim lažno-patriotskim analitičarima, tada i od tada pričala, i kako god da je pokušavala da obrađuje javnost, bilo je očito da je digla ruke od celog Kosova, a da se samo cenka oko pogodnog momenta kada će do kraja realizovati „dil“ sa svojim zapadnim mentorima.
Usvojenom rezolucijom Beograd je, još u leto 2010. godine a posle prevare sa obraćanjem Međunarodnom sudu (ne)pravde,  pozdravio „spremnost Evropske unije da olakša proces dijaloga između strana“. A taj dijalog imao bi „za cilj da unapredi saradnju, ostvari napredak na putu ka Evropskoj uniji i poboljša život ljudi“. Kada je tako, a jeste, niko ne treba da se čudi što je Angela došla po svoje, pa insistira da Tadić saobrazi svoje prazne priče upućene nama sa istinskim delima i onim što govori Briselu, Berlinu, Vašingtonu, Londonu, a to je da je spreman da Srbiju i bez delića Kosova, a kamoli cele Južne pokrajine uvede u EU.

SRBIJA IZNAD SVEGA?
Slažem se sa gospođom Merkel da ne bi bilo u redu da se pristupni pregovori privedu kraju, pa da onda od našeg ulaska u EU ne bude ništa jer je još otvoreno pitanje Kosova i Metohije. Sada kada se približavaju izbori pravo je vreme da svi naši političari pokažu karte i bez  okolišenja kažu da li je za njih teritorijalni integritet naše zemlje svetinja ili nije. Pa nek Srbi biraju da li su spremni da šansu za bolji život plate odricanjem od dela naše zemlje i gaženjem preko grobova predaka i savremenika koji su poginuli za njeno oslobođenje, odnosno odbranu.
Refren nemačke himne glasi: „Deutschland, Deutschland über alles“ – „Nemačka iznad svega“. A Nemci nas svojim ponašanjem, čak i onda kada su i bukvalno bili srušeni na tlo, uveravaju da to nisu prazne reči. Jasno je kako bi oni postupili kada bi kojim slučajem od njih bilo traženo da radi bilo kakve materijalne koristi učine nešto nacionalno destruktivno, nalik onome što se od nas traži zbog nastavka približavanja kapijama EU.
S druge strane, mi smo svojim ponašanjem ubedili one koji nam ne misle dobro da smo spremni da progutamo i ono što ni „pas s maslom“ ne bi. Tako smo ih ohrabrivali da sa delovanjem na našu štetu idu sve dalje i dalje. Štaviše, u tome smo ih svesrdno pomagali razarajući srpsku vojsku i industriju, te zapostavljajući izgradnju plodotvornih spoljnopolitičkih i privrednih veza sa zemljama koje prihvataju celovitost Srbije. A samo tako smo mogli, ne samo da ojačamo, već i da postanemo relevantan partner bar za neke značajne članice EU.
Anglosaksonci su se u prošlosti, kao što to rade i u sadašnjosti, prema nama neprijateljski odnosili. Svako ko misli da će se tu stvari promeniti i u doglednoj budućnosti nerazuman je. Za njih smo mi samo balkanski Rusi, a za njih su oni neprijatelji. No, Srbi su imali mogućnost da unaprede odnose, naprimer, sa Nemačkom. O tome je još 1999. godine pisao Željko N. Mitrović u sjajnoj, ali nažalost nedovoljno zapaženoj knjizi: „Srpske zemlje između Nemačke i Rusije“. Međutim, to nismo  mogli da postignemo onako kako smo radili, tj. klečanjem pred Zapadom i odbojnim stavom prema Moskvi.

GEOPOLITIČKA GEOMETRIJA
Kako je slavni prethodnih Angele Merker, Oto fon Bizmark s pravom tvrdio: „Temelj svih političkih pregovora je princip – daj da bi ti dali“. A Nemačkoj mi nemamo šta da damo da bi je zadovoljili i tako kupili ono što nama treba, a da pri tome ne ugrozimo svoje vitalne interese. Zato i te kako imamo potencijal da gradimo istinske savezničke odnose sa, prema nama, što god profesionalni rusofobi tvrdili, tradicionalno prijateljskom Rusijom. Time se stvara trougao čiji deo je i Berlin, sa onim što može da nam pruži.
Nema sumnje, u postameričkom svetu na našem će kontinentu sve veći značaj imati osovina Moskva-Berlin. Već danas, iako još nedovoljno aktivno, ona se okreće. I da je kojim slučajem Srbija istinski postala strateški partner Rusije, ne bi nam se dešavalo ovo što je sada u toku, u vezi sa posetom šefa Nemačke vlade, te pretnjama arbanaskih separatista da će otpočeti invaziju na sever Kosova. Berlin bi se drugačije ponašao zbog njegovih interesa na relaciji sa Moskvom, i potencijalnih posledica koje bi po njih moglo da ima agresivno ponašanje prema Srbiji. Naravno, onda bi i Priština mnogo više merila svoje reči i dela. Kosovo je daleko zavisnije od EU, od delova Srbije pod kontrolom Beograda, i daleko je od toga da bi tamošnji pragmatični političari išli glavom kroz zid.
Da se vratimo Nemačkoj. Zbog njenih računa sa Rusijom sa njom smo mogli da nađemo koliko-toliko prihvatljiv jezik i u vezi sa Kosovom, i na tim osnovama kada se radi o našim evropskim integracijama (protiv kojih, za razliku od stupanja u NATO, Rusi nemaju ništa protiv). No, ne treba se zavaravati da nam je Berlin načelno mnogo naklonjeniji od Londona ili Vašingtona. To su, nadam se samo nepromišljeno – zaboravljajući nemačku rušilačku ulogu u vezi sa Jugoslavijom i podršku Hrvatima u ratu protiv Srba – pomislili mnogi srpski političari od Zorana Đinđića pa nadalje, i zato sada plaćamo cenu njihove germano-snishodljivosti i nepromišljenih reformi u duhu tzv. „evropskih vrednosti“.

UZAJAMNI TAOCI
Šta je bilo – bilo je. Da vidimo šta nam je sada činiti? Ako ne podlegnemo malodušnosti nije naša stvar još izgubljena. Ovih dana se mnogo priča o tome da je Nemačka direktno ili preko svojih kompanija u Austriji mnogo uložila u Srbiju. Nisu male ovdašnje investicije ni nekih drugih zapadnih zemalja. One se njima, pogotovo u kriznim vremenima, ne puštaju niz vodu. Takođe, Brisel i Berlin ne žele ni novo rasplamsavanje kriznog plamena na Balkanu. Na to mi moramo da igramo, inače dotući će nas. Ako Srbija ne bude pravila probleme dok njih prave njoj, i nastavi da negoduje i nevoljno radi šta se od nje traži, loše nam se piše.
Kada je još pre velike krize sa kojom se Zapad sada suočava jedan poznati američki milijarder bio pred bankrotom, bankaru koji mu je rekao: „U velikom ste problemu“, odgovorio je: „Ne, vi ste u problemu jer dugujem ja vama, a ne vi meni. Šta ćete da radite ako propadnem?“ Mnogim Nemačkim investitorima je u interesu da Srbija uđe u EU, a ne da joj trajno budu zatvorene kapije EU i ona postane neprijateljski nastrojena prema zapadnom kapitalu. U interesu im je, koliko i nama, i da na Balkanu vlada mir, a ne da se Bosna, Kosovo i Metohija, Crna Gora, pa i Makedonija suoče sa novim burama. Otuda, radi mira i evropskih perspektiva ne treba samo mi da popuštamo. Koliko je Srbija talac Brisela, toliko su i njegovi interesi u našem regionu zavisni od nas. Krajnje vreme je da to shvatimo jer naša golgota, ako režimu sada dopustimo da finalizuje svoju kapitulantsku politiku, neće biti završena ni sa gubitkom severa Kosova.

TRENUTAK ISTINE
Angela Merkel je pre neki dan rekla: „Mi vidimo budućnost Srbije u EU i učinićemo sve da Srbija taj put uspešno savlada na osnovama evropskih principa“. Već smo videli kakvi za nas – plitkoumnošću ili petokoloaškim delovanjem vlasti ostavljenim samim sebi, bez saveznika van EU i unutar Unije – tzv. „evropski principi“ važe. Čitajte: da bi Srbija ušla u EU Beograd će morati da se odrekne državnog jedinstva i da na neki način (kon)federalizuje zemlju kako bi vojvođanski i muslimanski separatisti bili zadovoljni. Setite se šta nam je pre nekoliko godina rekao tadašnji nemački ambasador u Beogradu, i Cobelove reči uporedite sa onim što se od onda dešavalo. I to nije sve, Nemci bi se baš radovali da im povoljno prepustimo „Elektroprivredu Srbije“ i „Telekom“. U Beogradu, kao i prethodno u Zagrebu, mnogo su pričali o ulaganju u energetiku. Pametnom dosta.
Našem režimu izgleda to nije. Njegov dežurni „patriota“, Vuk Jeremić – da se, čak i pozerski mnogo manje nacionalno orijentisanim, Tadićem ne bavimo – posle razgovora sa moćnom Nemicom izjavio je da nije došlo do približavanja stavova Beograda i Berlina u vezi sa pitanjem Kosova. Zatim je rekao: „Mi imamo svoju politiku, ta politika podrazumeva nastavak reformskih procesa koji će nas voditi dalje na putu ka EU. Rešavaćemo probleme kako oni budu dolazili“. Drugim rečima, čak ni sada kada je već kucnuo zadnji čas da ubrzano krenemo putem geopolitičke i privredne preorijentacije kako bi ojačali poziciju zemlje, mi to nećemo uraditi. Vođeni Tadićem nastavićemo da idemo putem pogubnih reformi koje će dodatno smanjiti prostor za konstruktivno nacionalno delovanje. A kako problemi budu dolazili sve manje ćemo imati mogućnosti da ih rešimo iole povoljno po sebe.
Naravno, Tadiću to i nije bitno. Važno mu je da se nekako iskobelja iz izbora i nastavi da drži vlast. Posle njih neće okolišiti da stavi šlag na kosovsku tortu koju mesi za Berlin i Brisel. To ne smemo da mu dopustimo, a gospođa Merkel nam je stvorila odličnu priliku da u vezi sa Kosovom isteramo na čistinu i trenutno najvećeg pretendenta na vlast – Srpsku naprednu stranku? Gospodine Nikoliću, da li ste spremni da – uzmimo hipotetički da je samo to preostali uslov – u EU uvedete Srbiju bez efektivnog prisustva njenih institucija makar na severu Kosova, odnosno sa albanskom policijom i carinom na tzv. „administrativnim prelazima“ Jarinje i Brnjak? Ako jeste, zašto ste za Srbiju bolji izbor od Tadića? Ako niste, onda nije vreme za jalovo prepucavanje sa LDP-om već za jasnu poruku Berlinu i srpskoj javnosti u prilog toga.