Krst

Piše Aleksandar Đaja

Pojava pravoslavnog krsta na barikadama može da znači samo jedno: Srbi sa severa Kosova više nikakve nade ne polažu u režim Borisa Tadića. Spas traže u jedinom što na kraju preostaje. U Bogu i u krstu

Na magistralnom putu Kosovska Mitrovica-Raška u mestu Rudare, Opština Zvečan, Srbi su u utorak uveče, 2. avgusta, postavili krst visok sedam metara. Okupljeni na barikadama u tom mestu, kao i na drugim barikadama na severu Kosova, odlučili su da se sa njih ne sklone dok se situacija na vrati na stanje od pre 25. jula i nasilnog pokušaja kosovskih specijalaca da zauzmu administrativne prelaze Jarinje i Brnjak. Dok ovo pišem, ne znam šta će se dešavati narednih dana. Da li će fantomski „pregovarački par“ Bogdanović-Stefanović (koji na Kosovo ulazi noću, kroz tajne šumske prolaze kao partizani iz Bulajićevih filmova među nemačke okupatore, a ne kao predstavnici Vlade Srbije na svoju teritoriju) opet postići neki kapitulantski sporazum sa KFOR-om i Tačijem ili će Srbi istrajati kraj svog krsta?

POSLEDNJA ZAŠTITA
Kako god da bude, predsednik Srbije sa udaljene i bezbedne lokacije u Pionirskom parku, gde prima očajnike sa severa Kosova razgovarajući ni o čemu, ili negde u Evropi, gde prima instrukcije iz Brisela, ili besmislene nagrade za „humanizam i renesansu“, neće biti odgovoran ni za šta. Za sada.
Međutim, nešto se mnogo dramatičnije odigralo, što mnogi, a pre svega vlast, nisu videli ili nisu želeli da vide. Pojava pravoslavnog krsta na barikadama može da znači samo jedno: Srbi sa severa Kosova više nikakve nade ne polažu u režim Borisa Tadića da ih može u bilo čemu zaštititi. Spas traže u jedinom što na kraju preostaje. U Bogu i u krstu. A krst je poslednja zaštita pred Luciferom!
Ponašanje  Zapada od raspada bivše SFRJ, uvođenja sankcija Srbiji i bombardovanja 1999. godine, dovođenja na vlast satelitskog prozapadnog režima, egzekucije predsednika Miloševića i celokupnog srpskog političkog i vojnog vrha u Hagu, okupacije Kosova i Metohije i njegovog priznanja kao nezavisne države, što znači otimanje petine teritorije države Srbije i banditske krađe 14 milijardi tona rezervi uglja koje se pod njom nalaze, nesumnjivo ima – satansko obeležje! Bezbroj puta sam se zapitao zašto toliko godina nosimo taj krst na leđima, ali u okvirima svojih mentalnih sposobnosti nisam došao do zadovoljavajućeg odgovora. Ako bih, ipak, morao da se odlučim za dva, rekao bih… Prvi: zato što nam Nemci nikada nisu oprostili što je Srbin ubio austrougarskog prestolonaslednika u Sarajevu, a Katolička crkva našu istorijsku vezu sa pravoslavnom Rusijom, i drugi: zato što su Srbi u oba svetska rata na direktan i indirektan način doprineli nemačkom katastrofalnom porazu! Razume se, u svemu su učestvovale britanske obaveštajne službe, uvek koristeći Srbe da što više oslabe poziciju Nemaca, svojih vekovnih najvećih političkih i ekonomskih suparnika u Evropi. Amerika se kao ekonomski i vojni faktor pojavljuje tek kasnije, kao udarna pesnica britanske postimperijalističke politike.

KAKO DO SRBIJE – ZA DŽABE
Možda će se nekome ove teze učiniti naivnim i simplifikovanim, vrednim prezrivog odmahivanja rukom. Ali, iznosim ih sa spremnošću da prihvatim svako drugo racionalno objašnjenje. Ono što sigurno neću da prihvatim jeste blasfemija, prisutna u većini tzv. „NVO organizacija“, da su za sve loše što se događa Srbima – krivi samo Srbi. Ta „sponzorisana budalaština“ njihovih zapadnih finansijera, koja nažalost ima prođu i kod određenog dela srpske populacije, hipnotičkog je karaktera, sa dugoročnom idejom „ubijanja u pojam“ celokupnog srpskog naroda, razaranja njegove ekonomije, privrede, vojne odbrambene moći, kao i rasparčavanja Srbije deo po deo, od Kosova i Metohije do Vojvodine. Ona je u funkciji ubijanja i samog začetka ideje da bilo ko, bilo kada u Srbiji, može bilo šta da pokrene nabolje! Naravno, krajnji cilj tih zapadnih struktura (kojem se sve više približavamo), jeste da pomoću satelitskog i korumpiranog režima Borisa Tadića, uz pasivan ili nikakav otpor zombiranog i frustriranog stanovništva (nalivenog alkoholom i antidepresivima) – za džabe dobije Srbiju. I zato je krst podignut pred Luciferom!
Pravo je ateista da s podsmehom dočekaju ove reči, kao što je i moje pravo vernika da s povišenom emocijom doživim ovakvu situaciju u mestu Rudare, na Kosovu i Metohiji. Ali i ateisti i vernici, ako su moralna bića, moraju da se zapitaju: kako to da  i pored ispunjavanja svih uslova NATO-a, EU, Haga, svakog činovnika u Briselu (od portira do vatrogasca) od strane režima Borisa Tadića – sa Zapada i dalje stižu cinične poruke ovog tipa: „Pojedini predstavnici EU i SAD zatražili su u neformalnim razgovorima od srpskih vlasti da sever Kosova bude stavljen pod kontrolu vlasti u Prištini, kako bi bile nastavljene evrointegracije. Ispunjenje tzv. ‘akcionog plana’ i obaveza prema Haškom tribunalu obezbediće Srbiji samo kandidaturu za članstvo u Evropskoj uniji, ali su šanse za dobijanje datuma za početak pregovora manje nego ikada!“… Pa, čemu onda sav taj „Cirkus Adrija“?!
U međuvremenu, odredbe iz Sporazuma na relaciji Beograd-Kfor-Priština, Srbi sa severa doživljavaju kao „udarac“ koji pokušavaju da amortizuju i shvate o čemu je, zapravo, reč. Priznaju da im je dominantan utisak – konfuzija. Njima sporazum ne odgovara, ali za sada nisi sigurni šta da rade, jer im je sugerisano da „iza dogovora stoji Srbija“. Takođe, vlada nervoza i ko će i kako da naloži uklanjanje krsta, koji stoji nasred magistralnog puta u mestu Rudare. Međutim, da li će pravoslavni krst i narednih dana stajati na istom mestu ili biti uklonjen sa barikada, sada je sasvim nebitno. Sama njegova pojava gorka je opomena Borisu Tadiću da je poslednji čas za odluku: s koje strane krsta će stati? Jer, ljudi zaboravljaju – ali, Bog pamti.

4 коментара

  1. Avatar

    nece biti vode ni a *svetu vodicu*,

    По резервама здраве и питке воде у свету Уједињене нације рангирале су Србију на 47. место што је веома значајна чињеница, ако се имају у виду очекивања да ће се у скоријој будућности водити жестоке борбе за изворишта воде. Стручњаци кажу да ће борба за питком водом обележити 21. век, и то по узору на исте борбе које се на планети Земљи воде због експлоатисања нафте. С тим у вези, неки показатељи говоре да Србија има преко 400 изворишта здраве, питке воде највишег квалитета, од чега се експлоатише мање од 20 одсто. У највећој мери експлоатацију спроводи 27 предузећа, која се баве флаширањем и продајом воде на тржишту.

    Другим речима, власт у Србији је домаћим и страним приватним компанијама омогућила убирање енормног профита и то на бази црпљења природног ресурса-воде. Веома брзо ће, на исти начин, кроз тзв. модел „приватно-јавног партнерства“, уследити и приватизација јавних комуналних предузећа која се баве пословима водоснабдевања грађана. Неспорно је да ће таква политика режима, на дугорочном плану, са аспекта стратешких и националних интереса, произвести несагледиве последице по државу и нацију. Притом, треба отворено и на време признати јавности и грађанима да је распродаја водених ресурса ултиматум који „песнице“ финансијског глобализма, ММФ и Светска банка, постављају режимима неразвијених земаља, у које се свакако убраја и Србија.

  2. Avatar

    “Noć na severu Kosova protekla je mirno, a Srbi koji su od 25. jula svakodnevno na barikadi u selu Rudare kod Zvečana motre i na sve druge putne pravce koji vode ka prelazima Brnjak i Jarinje. Na barikadi u Rudaru na svaka četiri sata smenjuju se građani iz Kosovske Mitrovice i Zvečana i zasad još nema najave kada će i taj putni pravac, koji od Zvečana vodi ka južnoj Kosovskoj Mitrovici, biti odblokiran Vozilima međunarodne misije omogućen je slobodan prolaz svim putevima, osim kroz Rudare, gde će krst koji je postavljen na sredinu puta ostati još neko vreme, kažu u kriznom štabu Kosovsko-mitrovačkog okruga.” (Agencijska vest – 12 avgust u 12,00 sati)… Krst još uvek odoleva Luciferu! U ime Oca i Sina i Svetoga Duha – amin!

  3. Avatar

    Kao i obično, odličan, analitički i besprekorno stilski i literarno napisan tekst Aleksandra Đaje, što bi se reklo: “Sa najmanje reči, najviše kazano!” Gola istina!… Ali, ta istina je toliko bolna, krvava, ponižavajuća za ceo srpski narod, da naprosto izgleda kao da smo svi razapeti na tom krstu u Rudarama, a krv šiklja iz probodenih ruku i nogu. Ne smeju Srbi da pipnu taj krst, neka ga NATO čupa odatle i neka na njega, kao i na Onog u Pionirskom parku padne večito prokletstvo! Juda je bio bolji!

  4. Avatar

    Kad Kučan i Drnovsek, kao komunisti, nisu bas uverljivo delovali prilikom optužbi Srbije, Srba i JNA za komunizam, priticali su u pomoć drugi, sa manje mana. Stjepan Mesić je, na primer, objasnjavao delegacijama Evropske zajednice da su najveći problemi nastali kad su u svim republikama, na prvim visepartijskim izborima, pobedile stranke “koje socijalizam smatraju svojom povjesću”, dok su samo u Srbiji i Crnoj Gori birači na vlasti zadržali komuniste. Ovaj argument je na strane diplomate ostavljao jači utisak od tvrdnji Borisava Jovića da “kod nas uopste nema sporova o tome da moramo potpuno preći na tržisnu orijentaciju… Presli smo potpuno na visepartijski sistem.” Francuska se nije radovala sve većoj ulozi Nemačke na Balkanu, ali je prednost dala rusenju srpskih komunista i neutralizaciji njihove JNA. “Nasa vojska je komunistička i protiv nje bi se energično delovalo”, predviđao je Jović. “SAD žele da Jugoslavija opstane, ali da bude proamerička”, zaključivao je Milosević krajem juna 1991.

    Ljubljana je bez zazora koristila tenzije na Kosovu da podupre međunarodno uverenje o Srbima kao zločincima i o neophodnosti da sama napusti Jugoslaviju. Povodom strajka albanskih rudara, Kučan je 27. februara 1991. izjavio da se Jugoslavija brani u rudniku Trepča i da situacija na Kosovu pokazuje kako ljudi vise ne mogu živeti jedni s drugima, već sve vise jedni protiv drugih.

    Slovenija je sprovodila i organizacione i kadrovske promene u Teritorijalnoj odbrani, ali i u drugim službama.

    Hrvatska i Slovenija su planski sarađivale na rasturanju SFRJ. Jedan tajni sastanak, posvećen “saradnji u oblasti odbrane i bezbednosti”, održan je u Mokricama 17. januara 1991, a u Zagrebu je 16. jula dogovorena sinhronizacija secesije. Sinhronizacije većeg stepena ipak nije moglo biti jer su hrvatske pripreme beznadežno kasnile za slovenačkim, a i položaj dveju republika u SFRJ nije bio isti. Svaki novi i uspesni korak Slovenije ka “razdruženju” izazivao je u Hrvatskoj strah da će ostati sama u neizbežnoj konfrontaciji sa “agresorima” iz Beograda i srdzbu protiv sebične i nelojalne Slovenije. Srpski merodavni činioci su s osnovom cenili da će svaka saglasnost u prilog izdvajanju Slovenije izazvati protivljenje Hrvatske “jer ne želi da ostane sama u sukobu sa Jugoslavijom”.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *