Krst

Piše Aleksandar Đaja

Pojava pravoslavnog krsta na barikadama može da znači samo jedno: Srbi sa severa Kosova više nikakve nade ne polažu u režim Borisa Tadića. Spas traže u jedinom što na kraju preostaje. U Bogu i u krstu

Na magistralnom putu Kosovska Mitrovica-Raška u mestu Rudare, Opština Zvečan, Srbi su u utorak uveče, 2. avgusta, postavili krst visok sedam metara. Okupljeni na barikadama u tom mestu, kao i na drugim barikadama na severu Kosova, odlučili su da se sa njih ne sklone dok se situacija na vrati na stanje od pre 25. jula i nasilnog pokušaja kosovskih specijalaca da zauzmu administrativne prelaze Jarinje i Brnjak. Dok ovo pišem, ne znam šta će se dešavati narednih dana. Da li će fantomski „pregovarački par“ Bogdanović-Stefanović (koji na Kosovo ulazi noću, kroz tajne šumske prolaze kao partizani iz Bulajićevih filmova među nemačke okupatore, a ne kao predstavnici Vlade Srbije na svoju teritoriju) opet postići neki kapitulantski sporazum sa KFOR-om i Tačijem ili će Srbi istrajati kraj svog krsta?

POSLEDNJA ZAŠTITA
Kako god da bude, predsednik Srbije sa udaljene i bezbedne lokacije u Pionirskom parku, gde prima očajnike sa severa Kosova razgovarajući ni o čemu, ili negde u Evropi, gde prima instrukcije iz Brisela, ili besmislene nagrade za „humanizam i renesansu“, neće biti odgovoran ni za šta. Za sada.
Međutim, nešto se mnogo dramatičnije odigralo, što mnogi, a pre svega vlast, nisu videli ili nisu želeli da vide. Pojava pravoslavnog krsta na barikadama može da znači samo jedno: Srbi sa severa Kosova više nikakve nade ne polažu u režim Borisa Tadića da ih može u bilo čemu zaštititi. Spas traže u jedinom što na kraju preostaje. U Bogu i u krstu. A krst je poslednja zaštita pred Luciferom!
Ponašanje  Zapada od raspada bivše SFRJ, uvođenja sankcija Srbiji i bombardovanja 1999. godine, dovođenja na vlast satelitskog prozapadnog režima, egzekucije predsednika Miloševića i celokupnog srpskog političkog i vojnog vrha u Hagu, okupacije Kosova i Metohije i njegovog priznanja kao nezavisne države, što znači otimanje petine teritorije države Srbije i banditske krađe 14 milijardi tona rezervi uglja koje se pod njom nalaze, nesumnjivo ima – satansko obeležje! Bezbroj puta sam se zapitao zašto toliko godina nosimo taj krst na leđima, ali u okvirima svojih mentalnih sposobnosti nisam došao do zadovoljavajućeg odgovora. Ako bih, ipak, morao da se odlučim za dva, rekao bih… Prvi: zato što nam Nemci nikada nisu oprostili što je Srbin ubio austrougarskog prestolonaslednika u Sarajevu, a Katolička crkva našu istorijsku vezu sa pravoslavnom Rusijom, i drugi: zato što su Srbi u oba svetska rata na direktan i indirektan način doprineli nemačkom katastrofalnom porazu! Razume se, u svemu su učestvovale britanske obaveštajne službe, uvek koristeći Srbe da što više oslabe poziciju Nemaca, svojih vekovnih najvećih političkih i ekonomskih suparnika u Evropi. Amerika se kao ekonomski i vojni faktor pojavljuje tek kasnije, kao udarna pesnica britanske postimperijalističke politike.

KAKO DO SRBIJE – ZA DŽABE
Možda će se nekome ove teze učiniti naivnim i simplifikovanim, vrednim prezrivog odmahivanja rukom. Ali, iznosim ih sa spremnošću da prihvatim svako drugo racionalno objašnjenje. Ono što sigurno neću da prihvatim jeste blasfemija, prisutna u većini tzv. „NVO organizacija“, da su za sve loše što se događa Srbima – krivi samo Srbi. Ta „sponzorisana budalaština“ njihovih zapadnih finansijera, koja nažalost ima prođu i kod određenog dela srpske populacije, hipnotičkog je karaktera, sa dugoročnom idejom „ubijanja u pojam“ celokupnog srpskog naroda, razaranja njegove ekonomije, privrede, vojne odbrambene moći, kao i rasparčavanja Srbije deo po deo, od Kosova i Metohije do Vojvodine. Ona je u funkciji ubijanja i samog začetka ideje da bilo ko, bilo kada u Srbiji, može bilo šta da pokrene nabolje! Naravno, krajnji cilj tih zapadnih struktura (kojem se sve više približavamo), jeste da pomoću satelitskog i korumpiranog režima Borisa Tadića, uz pasivan ili nikakav otpor zombiranog i frustriranog stanovništva (nalivenog alkoholom i antidepresivima) – za džabe dobije Srbiju. I zato je krst podignut pred Luciferom!
Pravo je ateista da s podsmehom dočekaju ove reči, kao što je i moje pravo vernika da s povišenom emocijom doživim ovakvu situaciju u mestu Rudare, na Kosovu i Metohiji. Ali i ateisti i vernici, ako su moralna bića, moraju da se zapitaju: kako to da  i pored ispunjavanja svih uslova NATO-a, EU, Haga, svakog činovnika u Briselu (od portira do vatrogasca) od strane režima Borisa Tadića – sa Zapada i dalje stižu cinične poruke ovog tipa: „Pojedini predstavnici EU i SAD zatražili su u neformalnim razgovorima od srpskih vlasti da sever Kosova bude stavljen pod kontrolu vlasti u Prištini, kako bi bile nastavljene evrointegracije. Ispunjenje tzv. ‘akcionog plana’ i obaveza prema Haškom tribunalu obezbediće Srbiji samo kandidaturu za članstvo u Evropskoj uniji, ali su šanse za dobijanje datuma za početak pregovora manje nego ikada!“… Pa, čemu onda sav taj „Cirkus Adrija“?!
U međuvremenu, odredbe iz Sporazuma na relaciji Beograd-Kfor-Priština, Srbi sa severa doživljavaju kao „udarac“ koji pokušavaju da amortizuju i shvate o čemu je, zapravo, reč. Priznaju da im je dominantan utisak – konfuzija. Njima sporazum ne odgovara, ali za sada nisi sigurni šta da rade, jer im je sugerisano da „iza dogovora stoji Srbija“. Takođe, vlada nervoza i ko će i kako da naloži uklanjanje krsta, koji stoji nasred magistralnog puta u mestu Rudare. Međutim, da li će pravoslavni krst i narednih dana stajati na istom mestu ili biti uklonjen sa barikada, sada je sasvim nebitno. Sama njegova pojava gorka je opomena Borisu Tadiću da je poslednji čas za odluku: s koje strane krsta će stati? Jer, ljudi zaboravljaju – ali, Bog pamti.