Ko je zaista Andres Brejvik?

Piše Dragomir Antonić

U Norveškoj je završen mesec tuge i žalosti. Preživeli su posetili ostrvce Utoju i odali poštu stradalim. Neuobičajena i golim okom vidljiva želja zvaničnika da se sve zataška daje osnova za sumnju da se nešto krije

Neću više da vas pitam da li vam je bolje? Kad krajem avgusta flaša ulja košta 169 dinara, onda od zimnice nema ništa. Propast za proizvođače i potrošače.
Samo će neoliberalna, fleksibilno-pragmatična kasta, puna hvale za tržišnu ekonomiju, a finansirana iz budžetskih jasli nastaviti da blebeće o uspešnosti tržišnog koncepta koji samo kod nas ne daje rezultat, jer smo mi nerazvijeni i nesposobni.
Tako je kod nas, a u Norveškoj je završen mesec tuge i žalosti. Preživeli su posetili ostrvce Utoju i odali poštu onima koji te sreće nisu bili. Roditelji, braća, sestre i rodbina stradalih u bezumnom zločinu patiće dok su živi i nositi se sa tugom kako budu znali i umeli.
Krvnik, Andres Brejvik će zločin objašnjavati istražnim sudijama, tužiocima, sudskim doktorima. Šta će im reći, mi sad ne znamo. Nisam siguran da ćemo i kasnije saznati. Neuobičajena i golim okom vidljiva želja zvaničnika da se sve zataška daje osnova za sumnju da se nešto krije. Verujte ne bih se javno bavio pomenutim Andresom – ipak je to obaveza Norvežana – da u kontekstu strašnog zločina na više mesta i sa više strana nije pomenuta moja država Srbija i moj narod – Srbi. Čak su osumnjičeni i davno preminuli srpski književnici. Te, po Srbe opake izjave daju mi pravo da javno iznesem sopstveno mišljenje.

BEZ DOKAZA O IDENTITETU
Detaljnim opisom događaja neću se baviti, jer je televizijska ekipa „Diskaverija“  uradila reportažu u trajanju od pedesetak minuta i emitovala je. U reportaži su ponovljeni više puta emitovani snimci, a akcenat je stavljen na nekoliko elemenata iz Brejvikovog života. To su na prvom mestu fotografije ubice u masonskoj i templarskoj odori; zatim fotografija sa razrokom dvocevkom; skeniranjem teksta od 1.500 stranica na engleskom jeziku. Sve to je propraćeno tumačenjima ekspert psihologa o njegovoj mržnji prema muslimanima, uz pripadnost desničarskoj ideologiji. Reportaža nudi jednostavan zaključak: izolovani pojedinac, duševno poremećen, desničar po opredeljenju, mrzi muslimane i zato ubija mlade Norvežane i Norvežanke. Ko je zadovoljan sa ovom verzijom, neka ne čita dalje tekst.
Uvlačenje masona i templara u celu priču je potpuno neumesno, jer sem fotografija i izjave da je bio član lokalne masonske lože nikakvih drugih činjenica nema. Veliki majstor templarskog reda Džejms Keri, američki kontraadmiral u penziji, javno je demantovao vezu njegovog reda sa Brejvikom. Fotografija stavljena na internet nije nikakav dokaz. Kad je pre osamdeset godina godina na vašarima u Srbiji čovek mogao da se fotografiše u atletskim pozama, i da ih kasnije pokazuje u društvu, šta tek danas tehnologija može napraviti od obične fotografije. Navedeni tekst koji navodno kruži internetom – nisam ga  video – sadrži, po zvaničnim tumačima, kritiku multikulturalizma, hvalospev Jevrejima i Srbima, optuživanje NATO alijanse za bombardovanje Srbije i kritiku evropskih vlada što su tolerantne prema strancima. Sve začinjeno primerima iz istorije.
Ove teze je mogao da napiše bilo ko. Kritiku multikulturalizma mogla je napisati Angela Merkel. Milioni časnih ljudi optužuje NATO za bombardovanje Srbije. U svakoj evropskoj zemlji, pokazuje ankete, razvijena je ksenofobija. Setite se Švajcarske i referenduma o džamijama ili Francuske i odluke o zabrani nošenja burki ili čadora. Hvale Jevrejima i Srbima mogli su napisati svi unapred pomenuti. Teza da je Brejvik mentalno poremećena osoba je moguća, ali se onda postavlja pitanje: kako je sve mogao da isplanira i uradi?

BREJVIK I „BELI ORLOVI“
Gledajući reportažu očekivao sam upravo da se njegova ličnost analizira sa svih strana. Na primer, u koju je školu išao? Kakav je đak bio? Koje je sve škole završio? Ima li braće i sestara? Kakav mu je bio odnos sa roditeljima? Sa majkom? Sa ocem? Da li je oženjen ili bio oženjen? Ima li dece? Ili je možda homoseksualac? Šta o njemu kažu njegovi školski drugovi, prijatelji sa posla ili iz vojske?
Sve su ovo pitanja koja bi i početnik u režiranju dokumentarnih reportaža postavio, ali gle čuda: profesionalci iz „Diskaverija“ toga se nisu setili. Promaklo im je ono što ne bi promaklo nikom od TV poslenika. Jedini relevantan podatak koji smo čuli u emisiji bio je da je Andres Brejvik rođen 1979. godine u Londonu, „u polurazrušenoj porodici“ gde mu je otac bio u diplomatskoj misiji i da je imao polubraću i polusestre.
Nijedne reči više.
Neobično je da se o osobi koja ima 32 godine u trenutku kada čini zločin, koja je usto naš savremenik i koja je rođena u gradu gde ima više uličnih kamera nego parking mesta, javnost ništa ne zna. Postaviću nova pitanja: Da li je školu učio u Londonu? Ako mu je porodica bila „polurazrušena“ ko ga je vaspitavao? Možda je detinjstvo  proveo u usvojeničkoj porodici? Šta se sa tom porodicom desilo? Da li Andres do izvršenja zločina živi u Norveškoj ili boravi u nekim drugim zemljama? Od čega se izdržava? Šta poseduje od imovine? Da li je Andres zaveštao organe ili je možda donirao sopstvenu spermu u tzv. „banke sperme“?
Ovakve reportaže mi kao etnologu i čoveku koji je na postdiplomskim studijama proučavao porodicu i porodične odnose daju za pravo da iznesem tezu da nacistički projekat „Lebensborn“ nije zaboravljen, niti napušten nego se i dalje sprovodi. Ko je sad naredbodavac, ko operativno radi na projektu, ko ga finansira i ko je sve uključen u njega, trenutno mi je nepoznato. Da se podsetimo: Cilj projekta je bio da žene rode decu, koja će kasnije biti podvrgnuta specijalnom vaspitanju i školovanju. Kad završe specijalnu obuku i odrastu preuzeli bi vodeće položaje u društvu, politici, vojsci, nauci, obrazovanju, finansijama.
Guranje problema pod tepih na kraju se obije svima o glavu.
Zato sam primoran da o ovom slučaju preventivno pišem, jer kako je počelo nije nemoguće da se Andresu pronađe i srpsko poreklo. Ne preterujem, samo pre desetak dana neko je ubijao ljude na ostrvu Čepel u Budimpešti. Kako je to zapazio Vlastimir Vujić (u prošlom 179. broju „Pečata“, u tekstu „Vođa brigade smrti je, naravno, Srbin“), sve su novine objavile da je ubica Srbin. To su čitaoci i zapamtili. Kasnije je javljeno da je ubica Makedonac, a onda saopšteno da je ubica Mađar, ali je navodno bio u Arkanovim tigrovima. Okreni-obrni ako moćnicima bude odgovaralo može se na internetu pojaviti, uz pomoć „Gugla“ današnjoj omladini najboljeg druga, i slika mladog Brejvika sa, na primer, „Belim orlovima“. Zato Srbi ne živite po inerciji, već budite na oprezu.